Претражи Живе Речи Утехе

Видно расположен и срећан што је дан уочи Нове године остварио дугогодишњу жељу и прешао у православље, овако збори Данијел Шварц (33), некадашњи припадник Кфора на Космету. Привредник из чешког града Фридек-Мистек крстио се последњег дана претходне године у Високим Дечанима. У православље га је увео јеромонах Петар Рајевић, који је обавио чин крштења, а подршка младом Чеху у за њега значајном чину, били су му супуруга Зузана, кум Димитрије, Звонко Михајловић из Штрпца и још неколико пријатеља… – Иако нам је била позната његова чврста одлука да прими православље, Данијелова решеност да се крсти баш уочи Нове године била је изненађење за све, поготову што смо рачунали да ће ту дугогодишњу жељу остварити на лето, тачније на Видовдан. Али, он је био нестрпљив и добио је благослов оца Петра који га је и крстио последњег дана 2018. године у Високим Дечанима, једној од највећих наших светиња на Космету – прича нам Димитрије Марковић, Данијелов кум родом из Бајине Баште, који тренутно ради у Белгији. Објашњава да пријатељство са Данијелом датира из периода његовог боравка у Чешкој, где је радио као преводилац, а када је стицајем околности упознао више пријатеља који су били наклоњени Србији и српском народу. – Данијел је као припадник Кфора шест месеци провео на Космету. Седиште им је било у селу Секирача код Подујева, где је на лицу места схватио суштину проблема српског народа у нашој јужној покрајини. По повратку са Космета почео је са неколицином пријатеља да учествује у хуманитарним акцијама које смо заједнички спроводили, али оно што је најбитније јесте његова наклоност и љубав према нашој земљи и нашем народу – прича кум Димитрије. Расположење због Данијеловог увођења у православље, иако је као дечак крштен као католик, не скрива ни његова супруга Зузана, која је одмах по супруговом крштењу целивала мошти Стефана Дечанског, јер су монаси гостима отворили сандук светог краља. – Пошто нам је на путу и беба, и она ће бити православне вере – открио је још један детаљ Данијел који је новој вери пришао отвореног срца и ума. Каже да је крштењем у Високим Дечанима остварио свој вишегодишњи сан који ће му олакшати и употпунити поглед на свет и будућост. ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА – Када видим колико Данијел и остали чешки пријатељи воле наш народ и колико су тврдог уверења да је Косово део Србије, питам се одакле им та снага, али сам временом схватио да реално посматрају дешавања, као и да наш и чешки народ везује и историјско пријатељство – истиче кум Димитрије. Он и сам планира повратак у домовину, тачније у околину Бајине Баште, одакле потиче. Иначе, подсећа на многобројне хуманитарне акције које су Данијел и његови пријатељи организовали за Србе на Космету и додаје да сваке године обилазе знаменитости у Србији, али да су посетили и гроб мале Милице Ракић, жртве бомбардовања… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Analitičari: Biće formirane stara i nova Evropa, te pravoslavni blok BRISEL - CIA i američka nevladina organizacija "Stratfor" prognoziraju raspad današnje EU na nekoliko grupa - staru Evropu, novu Evropu, koja će biti okrenuta SAD, te savez pravoslavnih zemalja. Zapadni blok ili staru Evropu činile bi - Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Austrija, Španija, Portugalija, Italija, Švedska, Norveška i Finska. Novu Evropu bi činile Litvanija, Estonija, Letonija, zemlje Višegradske grupe, Slovenija (danas bi tu bila i Hrvatska), a on bi se nalazio pod njemačkim ekonomskim i američkim vojnim patronatom. Treći blok predstavljao bi balkansku konfederaciju koju bi činile pravoslavne zemlje - Srbija, Rumunija, Bugarska, Makedonija i Grčka. Ovom bloku pripala bi BiH, kao i Albanija. Mnogi stručnjaci ističu da ovo predviđanje treba shvatiti ozbiljno i podsjećaju da je CIA sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka najavila raspad tadašnje SFRJ. Slična predviđanja iznosi i američka nevladina organizacija "Stratfor". U ovoj nevladinoj organizaciji smatraju da će se EU uskoro raspasti na dva dijela: bogatiji Zapad i grupu malih zemalja Centralne Evrope, koje će se vojno prikloniti SAD. I oni predviđaju stvaranje pravoslavne unije (Vizantije). Taj savez će, kako navode, biti "gasna unija", čiji je osnovni motiv formiranja - novac. Geopolitički stručnjaci saglasni su da je došlo vrijeme višeblokovskog sistema, sa nekoliko centara moći, te da SAD i NATO neće više imati glavnu ulogu na svjetskoj sceni. Raspad EU najviše bi odgovarao SAD i Rusiji, navode neki portali za političku analitiku. Brexit i dolazak Donalda Trampa na čelo SAD mnogi vide kao jasno ubrzanje predviđenog raspada EU.

Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет View full Странице

У Недељу Православља, 25. фебруара 2018. године, одржано је прво од пет најављених предавања која са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г.Г. Арсенија организује братство храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу. Предавач је био јереј др Бобан Димитријевић, професор богословије Св. Кирила и Методија у Нишу, а говорио је на тему – ,,Православље и екуменизам". View full Странице

Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве. Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају. И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима. Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу. Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.

Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука. (Јован Мајендорф) Из начина на који ме је прота Дејан вама вечерас представио, могло би се од мене очекивати излагање једног специјалисте за насловљену тему, у најмању руку неко учено професорско предавање.[1] Признајем, и сам бих желео, кад би ми могло бити, да чујем једног експерта за однос науке и православља јер ме та тема веома интригира. Али, нажалост, морам признати да нисам један од таквих, а колико ми је познато нема много таквих ни изван наше сале. Преостаје нам, дакле, да вечерас чујемо један говор у коме ће бити више питања него одговора, говор једног знатижељног љубитеља, што би Французи рекли аматера, а не специјалисте за насловљено подручје. Највише чему могу да се надам јесте да моја беседа бар испровоцира ваша питања па да у наставку нашег дружења заједнички надопунимо моје свакако оскудно познавање саме ствари. Разлог што ме вечерашња тема занима је тај што православље, колико сам се до сада разабрао у свему овоме, није било у најближим односима са науком, за разлику, од римокатоличког или протестантског света, да останемо у оквиру хришћанства, мада се ни они нису прославили у односу са науком. Далеко би нас одвело ако бисмо желели да уђемо у целовито разјашњавање таквог стања ствари. Не бисмо далеко одмакли, јер су за такво шта потребна специјалистичка истраживања – философска, историјска, социолошка, економска итд. У овом тренутку то не бисмо били кадри извести чак и да располажемо са извесним резултатима обављених истраживања. Једно предавање, наиме, није довољно за то. Уосталом, сам наслов вечерашњег предавања, како га је формулисао прота Дејан, довољно је неодређен и уопштен да више наликује наслову серије прецизније одређених предавања. Својевремено сам, примера ради, покушао да се бавим питањем зашто Византија у свом миленијумском трајању није успела да пружи више на подручју науке па сам имао прилике да бар у неким аспектима сагледам сву сложеност постављеног питања.[2] Стога се вечерас не бих бавио сложеним односима православља и науке током два миленијума постојања православне вере, а посебно данас у времену велике експанзије и утицаја науке и технике, него бих се ограничио само на једно начелно питање: постоје ли у оквиру самог православља као хришћанске вере неки унутрашњи разлози који би отежавали да се наука развија међу православцима? Јер, хтели ми то или не, морамо признати да живимо у времену које је суштински прожето научним знањима и на њима утемељеној техничкој моћи. Да бисмо, на пример, присуствовали вечерашњем предавању у овој просторији Скупштине општине Вождовац у Београду морали смо користити аутомобиле или градски превоз како бисмо довде стигли, затим морамо користити електрично осветљење у просторији како бисмо се видели, ја говорим посредством микрофона како бисте ме разговетније чули, снимате на диктафоне моје излагање за оне који то желе поново чути, искључили сте мобилне телефоне, да не бисте били на сметњи итд. Напросто се не можемо чинити слепи и глуви за такво стање ствари. Па данас ћете и у монашким келијама наићи на компјутере, мобилне телефоне па чак и на телевизоре. Не може се живети изван свог времена нити сасвим мимо света. То не могу чак ни они који су побегли од света у монашко тиховање. Постављено питање размотрићемо у првом реду на основу неких текстова Светог Писма, као темељног православног списа, који би по нашем мишљењу могли бити релевантни за однос науке и православља. Наиме, кад говоримо о науци и православљу, морамо имати у виду да је наука започела свој живот преко пола миленијума пре појаве православља. То се десило у старој Грчкој када је рођена философија. У почетку су, наиме, наука и философија биле једно исто, а онда од Платона – који је први почео да разликује ум од разума, односно философију од науке – посебне науке су почеле да се постепено издвајају из окриља философије како би се тај процес окончао тек недавно, крајем XIX века. Важно је имати на уму да је философија, а с њом и наука, плод грчког открића снаге ума, логоса као логике и уверљивости логичког аргументисања и доказивања. За истинито се у том оквиру сматрало оно што се може умски образлагати и доказивати, што је на тај начин постајало разложно. Ум је у философији и науци постао јемац истине. Тако је ауторитет божанства и натприродних сила, који је био карактеристичан за митску свест, замењен ауторитетом људског ума у оквиру философије и науке. Вера у богове замењена је вером у људски ум. Од тог доба се философска и научна истраживања ослањају на снагу ума, на аутономни, себи довољни, људски ум, који је у том сегменту, дакле, слободан. Кад се овако наглашава аутономност људског ума, хришћани одмах овде могу да асоцирају на првородни грех, на изгон Адама и Еве из Раја, и на гордост ума. Неки мислиоци су, као што је познато, науку и научно знање разумевали као последицу пада у грех, што би даље значило да је наука неко грешно и непожељно знање. Нама се такво тумачење не чини уверљивим. Адам и Ева су прогнани из Раја јер су јели са Дрвета познања добра и зла. Овде је, по нашем осећању ствари, нагласак на ово „добра и зла“, а не на „познању“. Јер, и у Рају је човек имао ум и знање, таквим га је Бог сачинио. Знање му је било потребно, рецимо, да би разликовао Дрво живота од Дрвета добра и зла, што ће рећи: да би могао да испуњава вољу Божију морао је претходно да зна како изгледа дрво с ког не сме да једе. Рајско стање јесте, поред осталог, у испуњавању воље Божије, а не воље своје.[3] Према православљу, добро је – слушати Бога, зло је – не слушати Бога, не бити му послушан. Уочимо, дакле, да није свако познање само по себи грех, него познање добра и зла садржи могућност за грех. У овом контексту познање је синонимно са чињење. Грех је чинити зло. Имајмо у виду да су добро и зло моралне, етичке категорије и оне претпостављају људску слободу, слободну вољу. Грех настаје када не поступамо по вољи Божијој него по нашој вољи, по нашој слободној вољи да чинимо зло. Ако бисмо живели по вољи Божијој, учи нас православље, чинили бисмо само добро. Али и у том случају, да бисмо живели по вољи Божијој, неопходно је, како смо напоменули, да поседујемо знање, на пример да знамо, метафорички говорећи, разликовати разне врсте дрвећа. Према томе, није свако знање грешно нити је оно последица пада, него знање постоји и у рајском стању. Да се послужимо Аристотеловим језиком, можемо казати да је, што се првородног греха тиче, грех везан за сферу људске праксе, његовог моралног живота, а не за сферу теорије. Овде теоријско знање не смета. Разуме се, ако поступамо по људској слободној вољи, свако знање може да се злоупотреби. Тако су већ и у Рају Адам и Ева по наговору змије (ђавола) злоупотребили своје знање разлике између Дрвета живота и Дрвета добра и зла. Адам је у Рају теоријски знао дрво са којег не треба да једе, знао је како изгледа то дрво, поседовао је ту врсту знања. То знање је, међутим, злоупотребио приликом кршења Божије заповести. Тако се у практичном животу свако знање може злоупотребити. Неки мислиоци тврде да чак има и таквог знања и таквих моћи које није могуће употребити за добро а да се уједно не чини и зло. То двоје постаје у тим околностима нераздвојно. Али, уопште узев, нагласимо још једном да је извор зла у људској слободи да чини зло, а не у знању као таквом. Видели смо да без знања не би било могуће чути, разумети и испоштовати Божије заповести у Рају, без знања не бисмо, дакле, могли чинити добро. Стога нам се чини да ум (и његово знање) сам по себи није грешан и да у том смислу ни научно сазнање као такво не мора бити знак гордости, уображености и грешности ума. Бар не увек. Кад се показује гордост и грешност ума? О томе већ на почетку хришћанства, у својим посланицама проговара апостол Павле. Најранију хришћанску критику философског ума и мудрости срећемо већ на страницама Новог завета, поглавито али не и искључиво у посланицама апостола Павла. Критика философског ума је за нас релевантна јер је у философији као и науци реч о слободном умском истраживању ствари. У то време је главнина науке још увек била део философије. Сетимо се како је изгледао један живи сусрет апостола Павла са философима на Ареопагу у Атини, о чему сведоче Дела апостолска. Ту су били епикуровци и стоици, философи који се по својој памети не слажу ни са собом а некмоли с другима, него су у сталној расправи и препирању. Они су се препирали и са апостолом Павлом, оптужујући га за празнословље кад им је говорио о Исусу Христу и његовом васкрсењу. За ум философа било је увредљиво да се каже како бесмртни Бог може да се роди и умре те да потом васкрсне. Философи су се ругали апостолу Павлу. Расправљало се о природи Бога, спор је да кажемо био теолошки, метафизички, а не физичарски, не природњачки. Имајмо у виду да предмет неслагања није био свет него Бог који га је створио. У Првој Посланици Коринћанима апостол Павле парафразира речи Божије изречене код пророка Исаије (Ис 29, 14) па каже:[4] „Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1 Кор 1, 19). Ово је апостол написао у контексту контрастирања ставова о крсту. Коринт је, да подсетимо, грчки град, близу Атине, симбола паганске мудрости и философије. За оне који мисле на начин грчке философије – а за очекивати је да би такви требало да буду и пагански грађани Коринта – као и за оне који гину на крсту, крст је понижење и лудост. Насупрот њима, за хришћане крст је пројава силе Божије јер се Христовим распећем и смрћу хришћани спасавају од греха и смрти. За пагане, дакле, крст је лудост, а за хришћане крст је сила Божија. Гледано из угла хришћана, залуд су напори паганске мудрости и философије јер оне не спасавају од греха, смрти и ђавола. Наиме, никакве људске силе за такво шта нису достатне: они који се ослањају само на властите снаге и властити ум немоћни су да то постигну. Стога их као немоћне ваља и одбацити. Обратимо пажњу на околност да се овде људска мудрост и философија одбацују из разлога који спадају у сферу практичног живота, што ће рећи етике, политике и економике, онога што су грчки философи именовали речју πράξις. Овде се експлицитно не тематизује нити доводи у питање сфера теорије тако да не можемо унапред и без резерве рећи да се паганска философија и наука као таква и у целини одбацује. Не разматрајући, дакле, остале аспекте паганске мудрости и философије, који би по својим резултатима могли бити и знатнији и незнатнији, апостолу је важно следеће: пошто се путем аутономног људског ума и напора не може доспети до онога што је за хришћане у практичној сфери најважније, а то је вечни живот без греха и ђавола, онда се тај пут показује као странпутица и ваља га одбацити. За нас се овде намеће питање, на које ћемо се касније вратити: да ли стога што је немоћна у вези главне ствари философију треба одбацити у целини или она неким својим парцијалним увидима, као што су на пример они у теоријској сфери, и хришћанима може корисно послужити? Да би појачао и заоштрио овај контраст између у крајњој линији немоћног философског приступа и божанском силом потентног хришћанског, апостол Павле у наставку тријумфално прозива: „Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?“ (1 Кор 1, 20). Разуме се, ни мудрац (философ), ни књижевник, ни ретор (препирач) својим умним моћима и ученошћу не могу људски род ослободити греха и смрти. А пошто то не могу, онда је све њихово знање и сва њихова мудрост заправо лудост, јер се пред оним најважнијим, а са становишта вечности заправо и једино важним, у крајњој линији своде на пуку немоћ. Мудрац (философ), ретор и књижевник само могу беспомоћно да стоје пред оним што је, по мишљењу хришћана, најважније. А кад не може оно што је најважније, онда каква је то мудрост и чему она, чему толике речи и знања – све скупа је то само једна лудост. Стога овај низ питања и прозивања апостол поентира завршним питањем, а заправо тврдњом: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“ (1 Кор 1, 20). Људи су властитим умским снагама изнашли философију и науку, али све им је то било узалуд јер тим средствима нису успели да упознају и спознају истинског Бога. Прецизније, философи су говорили о боговима и о богу, али то није био личносни Бог него апстрактно начело које влада светом и које се могло спознати умом. Истински Бог за хришћанина је живи Бог, Личност. Личносни Бог, међутим, није доступан људском уму и логици, њега је могуће спознати једино ако се сам открије људима. Овим се, видимо, експлицитно оспоравају и неке теоријске претензије људског ума. Људски ум, дакле, заказује не само у практичкој него и у теоријској сфери. Али уочимо: овде се не доводи у питање читава теоријска сфера, него само један њен део, и то онај који је са становишта хришћана најважнији, а то је теологија. Апостол не прозива остале делове теоријске философије у које, према Аристотелу, спадају физика и математика. У том смислу апостол каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1 Кор 1, 21). Овде апостол јасно каже како се истински Бог може спознати: једино премудрошћу Божијом. Премудрост Божија је Бог Логос, Спаситељ света, Исус Христос. Апостол упозорава да су људи уопште, а философи (мудраци) посебно, имали прилике да упознају Бога јер су већ живели у премудрости Божијој. Наиме, свет је творевина Божија, свет је створен премудрошћу Божијом и сваки део те творевине је указивао на свог Творца, али су се људи још од Адамовог пада у грех ослањали искључиво на свој ум и нису били кадри да виде оно што је такорећи боло очи. Гледали су дело Божије које је указивало на Творца, али га они не препознаше и одбацише. Овде се имплицитно критикује и онај део теоријске философије која се односи на науке, у првом реду на физику. Физика није открила ни оно што је у начелу могла: Творца на основу његове творевине.[5] Указује се имплицитно и на разлог заказивања ове сфере ума: огреховљени ум се погордио да сам може све да сазна, а заправо у својој гордости и греху не може ни оно што је такорећи очигледно. Требало је да сам Бог Логос сиђе с небеса и умре на крсту за људске грехе како би ови прогледали. Међутим, људи су се и тада радије ослањали на свој ум (гордост!) па им је смрт Бога на крсту изгледала као лудост – како нестворени и бесмртни Бог може да се роди и умре? Другим речима, ако би се људски ум очистио од греха и гордости, он би у назначеној сфери које покривају физика и математика могао доћи до увида који су релевантни за теологију. Овде се физика не критикује због знања о самој творевини, него што из знања о творевини није закључила на постојање личносног Бога. Да ли то значи да науке и у огреховљеном стању, иако превиђају Творца, већ стижу до ваљаних увида кад је реч о самој творевини? Ово питање за сада оставимо по страни. Вратимо се апостоловим речима. Једино путем ума се, дакле, не може стићи до истинског Бога. Остаје само пут вере. Стога се Бог није открио ученима, философима и мудрацима, него једноставним, неуким људима, људима вере. Оно што спасава није ум, него вера и крст. Јевреји траже знакове присуства Божијег, наиме траже чуда као сведочанства Божије свемоћи. Грци воле философију и траже мудрост. Хришћани пак траже спасење. Стога ће сви побројани различито реаговати на чињеницу Христове крсне смрти. За Јевреје то није чудо него саблазан, за Грке то није мудрост него лудост, а за хришћане то јесте знак и Божије силе (свемоћи, чуда) и Божије премудрости. Слабост Божија, његово разапињање и умирање на крсту, наиме, слабост је само са људског становишта, али и као таква она је јача од људи. Лудост Божија јесте лудост опет са људског становишта, али је и та наводна лудост мудрија од људи. Зато се Бог није показао мудрацима (философима) и књижевницима, него онима које људи држе за слабе, и умом не много мудре, те су га ови међу људима први спознали. Међу тим једноставним, обичним људима, простим светом, није било много оних који су били племенитијег рода нити много оних који су имали неку власт и моћ нити је било много „мудрих по тијелу“, како се изразио апостол Павле. „Мудри по тијелу“ су, наравно, они који се држе земаљског, телесног, смртног као извора знања и мудрости. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1, 27–29). Ниједно тело ни „телесни ум“ немају силу и мудрост коју има Бог. Људи ако нешто и могу, могу посредством Бога и стога немају разлога да се хвале тиме. Сва хвала и слава припада једино Богу. У наставку Прве Посланице Коринћанима апостол Павле проговара и о уму по Христу и о премудрости Божијој као ономе што надилази људску моћ. „И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2, 4). Људска мудрост се служи снагом убеђивања као у реторици, вештини говорништва, коју су Грци иначе веома ценили и неговали, или снагом логичког доказа као у философији. Али ни једно ни друго не може да савлада грех и смрт, не може да спаси човека. То једино може Божија сила и Свети Дух. Мудрост хришћана је стога у премудрости Божијој. И апостол каже: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор 2, 5). Нашу веру, наше поверење не треба да поклонимо људској мудрости, која је у крајњој линији немоћна да нам пружи спасење. Такво шта је у моћи једино силе Божије. Али, варирајмо још једном раније постављено питање, значи ли то да је мудрост људска и у свему другом немоћна, да од ње никакве вајде нема? „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели“ (1 Кор 2, 6–8). Мудрост о којој овде говори апостол јесте савршена јер је божанска. А као таква она је приступачна савршенима. Савршени су пак они хришћани који савршено верују. На неки начин, мудрост се стиче по мери вере. Божанска мудрост је вечна, а људска мудрост је, као и све људско, пролазна и смртна. Како човек може да задобије божанску мудрост? О томе апостол каже следеће: „А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије… Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“ (1 Кор 2, 10–13). Дух овога света је земаљски, ослоњен на земаљско, телесно. Он је изнашао људску философију и науку. Речима људске мудрости не може се исказати тајна и дубине Божије. Томе људе може поучити само Дух Свети. Да би дух људски схватио оно божанско он мора да буде преображен, облагодаћен Духом Светим. „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов“ (1 Кор 2, 14–16). Све напред речено апостол Павле поентира и језгровито формулише у познатом ставу из Посланице Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол 2, 8). Из контекста се види да је опет реч о сфери богословља. Када апостол Павле указује на мањкавост људског ума он увек има у виду чисто умско знање о Богу и немоћ ума да ослободи човека смрти и греха. Аутономни људски ум заказује, дакле, у богословљу и делимично у практичкој, моралној сфери. Апостол Павле нигде не говори о недостацима људског ума приликом проучавања створене природе као такве. Питање способности људског ума да проучи и спозна створену природу у најмању руку остаје отворено. Стога на наше почетно питање можемо одговорити да у текстовима у Светом Писму не налазимо начелну препреку за стицање знања о природи на основу природне светлости људског разума. Али наилазимо на сугестију да се природа не проучава ради ње саме него ради сазнања Бога, односно, у крајњој линији, ради нашег спасења. Ова околност је свакако пружала могућност потоњим хришћанима да не одбацују сасвим философију и науку. Тако већ први философ међу хришћанима, Јустин Философ, који је живео у II веку, формулише чувени став: „Све што је ико добро изрекао, наше је“.[6] Он томе додаје и ово: „Постоји само једна разлика између хришћана и пагана, али она је кључна: док први имају целовиту и потпуну истину, услед божанског откривења, пагани имају само њене клице.“[7] Философија и наука су тако, према Јустину Философу, самосталним напорима ума успеле да дођу до неких истинитих увида или клица знања. То су оне могле стога што је логос крајњи предмет људског сазнања тако да и пагански философи и хришћански верници сазнају један те исти логос. Из начина на који је логос присутан у свету философија и наука сазнају делимичну истину о том логосу. У том смислу су наука и паганска философија претходнице и припрема за праву мудрост и праву философију, а то је философија у Христу, до које се доспева Божијим откривењем. Климент Александријски, који је рођен око 150, а умро око 219. н. е., пре властитог преобраћења био је стоички философ.[8] Он је говорио како хришћанство има два Стара завета – један је јеврејски, а други је грчка философија. Јеврејски завет нуди откривене истине, а философија даје оруђе за даљи развој и тумачење тих откривених истина. Слично Јустину, он грчку философију није посматрао као заблуду него као припрему за хришћанско откривење, као што је за Јевреје Тора. При томе је, попут Јустина, веровао да су Грци позајмљивали од Јевреја. Али за Климента философија није била само припрема за хришћанско откривење него и погодно оруђе за његово разумевање. Он је први међу хришћанима јасно изрекао онај компромисни став, преузет од Филона Јудејца, о философији као слушкињи вере, којим се паганска мудрост не одбацује сасвим, али се прихвата уз ограде. Овакав став о философији као слушкињи теологије биће потом од многих хришћана прихваћен и вариран и на Истоку и на Западу. Ма колико био ограничавајући за слободно умско истраживање, какво је било неговано у старој грчкој философији, поменути став је у измењеним идеолошким околностима средњег века уједно био и погодно средство које је олакшавало проучавање наука и философије природе. Свети Василије Велики, који је живео у IV веку, у својој познатој „Речи младима (како да имају користи од јелинских списа)“ прихвата Климентову формулу о философији као слушкињи теологије и говори да спољашњи наук није бескористан за душу. Под спољашњим науком, наравно, разумева се световна мудрост. „Све што потпомаже [другом] животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама…“[9] У том смислу он каже да спољашња мудрост није непожељна, али ипак ваља знати у којој мери је треба изучавати. Јер, „уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо“.[10] У својој беседи Свети Василије Велики наводи примере из списа песника, књижевника и философа који нас поучавају у врлини, дакле у практичкој мудрости. То значи да чак и у практичкој сфери световна мудрост није бескорисна. Ако је таква ствар са поукама у врлини, тим пре ће световни наук бити користан у теоријским знањима као што су знања о природи. Василије Велики, међутим, у својим чувеним беседама на шестоднев знање о природи другачије разумева него што су то чинили грчки философи.[11] Као што је познато, велики грчки философ Аристотел високо је вредновао умско удовољавање чуђењу, односно радозналости, сматрајући да је сврха знања – знање. Такво знање, задобијено истраживањем аутономног ума који настоји да удовољи својој знатижељи, за Василија нема вредност јер је то знање о свету који ће, на Страшном суду, једном заувек проћи и потпуно нестати. Ако би знање о свету остало, оно би било знање о нечему чега више нема, дакле ни о чему. Али је и хришћанима ипак потребно знање о природи јер је природа „училиште Богопознања“, будући да се у творевини, како је то говорио још апостол Павле, сагледава њен Творац. При томе, упозорава Василије, не треба да се гордимо и хвалимо наш ум који је успео да схвати божанску творевину, него да славимо Творца који ју је такву створио. Јер крајњи циљ проучавања природе, као „училишта Богопознања“, јесте заправо наше спасење и вечни живот у Царству небеском. Оваквим померањем нагласка, у чему се и састоји христијанизовање природне науке код Василија Великог, умањује се вредност природне науке као такве чак и код Василија који је, како смо напоменули, у извесној мери препоручивао читање старих философа. Иако код апостола Павла није било начелне препреке за умско изучавање природе, из његове сугестије да је природа „училиште Богопознања“ Василије је извео став да је проучавање природе као такве, стицање знања о њој зарад удовољавања знатижељи, испразно. Он се више залагао за теологију природе него за физику и уколико се бави физиком то чини зарад њене службе теологији. Па ипак, иако је проучавање природе, према прихваћеној формули слушкиње, подредио потребама вере, код Василија Великог у Шестодневу проблесне занимање за природу као такву, које надилази статус подређености науке вери. Надамо се да смо овим кратким излагањем указали – мада, разуме се, нисмо и доказали – да у Новом Завету нема унутрашњих, начелних разлога који би говорили да православље мора да одбацује знања о природи као творевини Божијој која су стечена слободним истраживањем људског разума. У том погледу, како рече Мајендорф у реченици коју смо навели као мото нашег предавања, природна наука јесте природни савезник хришћанске вере.[12] Истражујући и при том откривајући божански план, логос, уткан у створену природу научници и наука самим тим су, како он рече, и поуздан савезник хришћанске вере. Али су хришћани теолошку сугестију апостола Павла да се у творевини види Творац развијали у правцу умањења и потцењивања сазнања о природи као таквој, потцењујући саму природу као нешто створено и пролазно. Наука о природи је вредна само уколико служи теологији. На тај начин наука и православље, у својој двомиленијумској коегзистенцији, нису живели као савезници. Одговор на питање зашто је то тако било захтевао би стрпљиво и сложено истраживање и тај одговор свакако не би био једноставан, као што се већ да наслутити из кратког осврта на схватања Василија Великог. На један од могућих разлога, који иде на рачун православља, указује и Јован Мајендорф у свом врло кратком али инструктивном тексту „Теологија и наука“ из кога смо узели и мото нашег предавања. Ту он каже да би православци морали признати своју грешку, своју јерес у односу на природу. Православци су се, према Мајендорфу, у прошлости према природи односили јеретички, као монофизити, а не као православни. Монофизити су, подсетимо се, наглашавали да Исус Христос има само једну природу, божанску, а да је само привидно примио људску телесну природу. Тиме су монофизити јеретици у односу на православне који држе да Христос има две природе – божанску и људску (телесну). Православци су се, слично монофизитима, јеретички односили према целокупној телесној природи: занемаривали су је и нису је у довољној мери проучавали. Видели смо, на пример, да су код Василија Великог, чији је Шестоднев у средњем веку имао знатног утицаја и на Истоку и на Западу, научна знања о природи држана за испразна, природа је у првом реду посматрана као „училиште Богопознања“, а не као нешто што само по себи вреди истраживати. У том смислу је телесна творевина Божија потцењена. Међутим, православац у својој вери има основ да уважава и поштује природу као такву. Он, наиме, верује да ће и у часу Страшног суда васкрснути не само душа него и тело. Околност да васкрсава психофизичка целина, у којој је телесна природа равноправан део, указује на важност тела у оквиру читаве творевине. Хришћанин, дакле, може уважити став о вредности телесне природе као Божије творевине те отуда закључити и да је природу као такву вредно истраживати. Поредак и хармонија, лепота света, коју су запазили и истакли још грчки мудраци, из угла хришћана није случајна – она је дело Творца. Још је Платон, у IV веку пре н. е., разматрао могућност да је космос дело божанског занатлије (Демијурга) и указао да се и у том случају природни узроци морају уважавати. Метафизички узроци као примарни делују у физичком свету посредством природних узрока као секундарних и тако одржавају хармонију космоса. Мада је, према Платону, природа у крајњој линији несхватљива без божанског (метафизичког) узрока, „механизам“ њеног функционисања је одређен природним (секундарним) узроцима. Сличан приступ природи може заузети и хришћанин, као што показује пример покрета модерних на римокатоличком Западу у XII веку.[13] Православци изгледа нису дошли до схватања природе као рационалне и „аутономне“ творевине којом управљају (од Бога створени) природни закони, одакле би следило и уважавање научних истраживања природе. Ми, међутим, живимо у модерном времену у којем се природа разумева као рационално и аутономно подручје којим управљају природни закони. То је уједно време када се успешност природних наука и њихов значај за људски живот не може и не сме превиђати и занемаривати. Па ипак су православље и наука још увек туђи једно другом. О томе Мајендорф каже: „У наше време, савремена наука и хришћанство нису више непријатељи, али међу њима постоји трагично узајамно непознавање. Хришћански богослови мало познају природне науке… Представници природних наука, са своје стране, не знају о хришћанству ништа више од онога што су научили у школи.“[14] Зато он своје излагање овако поентира: „Пред нама је крајње неодложан задатак ’католичанске’ одговорности… у том смислу да богословље и природне науке отпочну озбиљно једно у другом да гледају – пријатеља.“[15] Јер, православљу не би требало да смета научно познавање природе као творевине Божије, штавише, оно је неопходно јер се тиме признаје вредност творевине као Божијег дела које ће се и само преобразити после Страшног суда. С друге стране, научницима је неопходна оријентација у стварима вредности и циљева науке, како не би долазило, на пример, до њених злоупотреба кад је реч о њеној служби човеку. Ту вредносну компоненту науци може посредовати нека изван-научна инстанца, рецимо философија или пак вера, односно то може бити и православље као једна од хришћанских конфесија. Извор: Теологија.нет View full Странице

Тешко да је претерано говорити о „спасавању земље“. Међутим, услед глобалног загревања потоп прети пространим приморским пределима. Процељује се да је десет од сто свих врста угрожено до истребљења. Ненадокнадиве шуме нестају по један хектар сваког секунда. Велике реке не дотичу више до мора, јер им се вода одузима за наводњавање, индустрију или вештачка језера и базене. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице

Вероучитељ Марко Коларски пренео нам је утиске са васкршње прославе у православном храму у Токију, у коме је за време највећег хришћанског празника боравио. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице

Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Pravoslavlje i kapitalizam U protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu INTERVJU Odbijanje aktivizma i sklonost misaonom posmatranju sveta i života, uz negativan stav prema sticanju materijalnih dobara, a svrstavanje siromaštva među vrline, može se smatrati dvostruko nekorisnim za razvoj kapitalizma u Srbiji, ističe magistar Irena Ristić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka. "Ne bih rekla da pravoslavlje direktno poziva na siromaštvo, ali pravoslavni pojedinac, ukoliko želi da služi bogu, jednostavno manje pažnje posvećuje radu, sticanju dobara i vlasništva. Samim tim pravoslavni pojedinac manje pažnje posvećuje preuzimanju odgovornosti unutar zajednice, kako prema samoj zajednici, tako i prema onima koji nemaju i kojima bi država preko socijalnog sistema trebalo da pomogne. Jer država čiji građani rade samo minimalno nema priliv sredstava kojima bi finansirala ustanove koje pomažu onima kojima je to moguće. Umesto toga država mora da se oslanja na neredovne i proizvoljne dobrovoljne priloge bogataša što sprečava jednu sistematsku i ravnomernu raspodelu dobara", kaže ona. Primera radi, u protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu. Uslov je jedino da je stečeno bogatstvo plod njegovog časnog rada i da način njegovog življenja ostane skroman. Trojstvo rada, zarade i skromnosti (štednje), kao i disciplina i organizacija na kojima to trojstvo počiva, smatra se osnovom protestantizma i principa modernog kapitalizma. Kako kaže u pravoslavnom shvatanju odnos prema radu i bogatstvu se čini obrnutim. Slično protestantizmu i u pravoslavlju taj se odnos može objasniti na osnovu definicije služenja bogu. Pravoslavna filozofija, naime, smatra da služenje bogu treba da se sastoji od duhovnog posvećivanja bogu. Pri tome pojedinac treba da stiče samo onoliko koliko mu je potrebno za zadovoljenje osnovnih fizičkih potreba, a da ostatak energije ne troši na racionalno sticanje materijalnih dobara već na kontemplativno približavanje bogu, u nadi da će tako jednoga dana spasti svoju dušu. Koje prepreke stoje na putu prihvatanja vrednosti kapitalizma, koje teško da se uklapaju u ono što pravoslavlje propoveda? – Treba imati na umu da je i uticaj religije na društveni i ekonomski razvoj jedne moderne države ipak ograničen. Ali, može se reći da je protestantizam olakšao ili pospešio nastanak kapitalizma u Zapadnoj Evropi, kao što bi moglo da se kaže da pravoslavlje, kao dominantna vera u Srbiji, ima usporavajući uticaj na razvoj kapitalizma na ovim prostorima. Teškoće koje se ovde javljaju u vezi sa prihvatanjem takozvanih kapitalističkih vrednosti se, međutim, samo jednim delom mogu objasniti pravoslavnom filozofijom i njenim odnosom prema radu i sticanju bogatstva. Kapitalizam se ovde teško prihvata, pre svega, zbog toga što je to na ovom prostorima jedan gotovo potpuno stran sistem, jer dok je u Zapadnoj Evropi nastajao kapitalizam ovde je vladalo Otomansko carstvo koje je bilo centralizovano i ekonomski netržišno. Od sticanja nezavisnosti Srbije pa do stvaranja socijalističke Jugoslavije bili su samo kratki periodi kada su se državne elite donekle okretale kapitalističkim vrednostima u kojima se stvarao jedan građanski sloj koji je sticao bogatstvo i to bogatstvo delio sa zajednicom. Šta sve još utiče na otpor promena i prihvatanju kapitalizma? Vratiću se na period nakon 1945. godine kada se sticanje privatnog vlasništva i vlastitih materijalnih dobara državnom ideologijom proglasilo nebitnim, pa čak i nepoželjnim, iako je toga naravno ipak bilo. Tu se može opaziti izvesna sličnost pravoslavlja i komunizma u odnosu prema (privatnom) vlasništvu, što je verovatno Dostojevskog navelo na to da tvrdi da je "pravoslavlje naš ruski socijalizam". Uticaji su, dakle, raznovrsni i naravno međusobno uslovljeni i zbog toga je i prevazilaženje teškoća u prihvatanju kapitalizma u Srbiji povezano sa prevazilaženjem višeslojnog i viševekovnog nasleđa koje je satkano kako od posledica Otomanskog carstva i zakasnele modernizacije, tako i od posledica komunizma. Konačno, ne treba zaboraviti posledice ratova i tranzicije tokom 90-ih godina prošlog veka koje takođe utiču na otpor prema promenama i prihvatanju kapitalizma. Koliko se pravoslavlje sa svojim sistemom vrednosti, uklapa u vrednosni sistem kapitalizma? – Teško je porediti jednu veru sa jednim ekonomskim sistemom, jer se oni sa različitim ciljem obraćaju pojedincu. Pored toga je neophodno kapitalizam bliže odrediti, jer uprkos rasprostranjenim tvrdnjama, on se ne može svesti na onu najpopularniju definiciju po kojoj je to sistem u kome jedni (vlasnici dobara i kapitala) eksploatišu, dok su drugi (radnici) eksploatisani. Naprotiv, kapitalizam je jedan složen sistem i on ima više pojavnih oblika, a gotovo da ne postoji nijedna država na svetu koja se rukovodi isključivo kapitalističkim načelima. Tako se, na primer, Nemačka svojim ustavom ne definiše kao kapitalistička država, već kao država u kojoj vlada socijalna tržišna privreda. Nemački sistem je veoma sličan tržišnim sistemima drugih zapadnoevropskih zemalja i donekle Kanade i Australije, dok se malo više razlikuje od kapitalizma koji se upražnjava u SAD. Ako bismo se, međutim, zadržali na ovom zapadnoevropskom obliku kapitalizma, prosto jer je taj prostor Srbiji geografski i kulturno bliži, i pokušali da odredimo njegov vrednosni sistem jednom odlikom mogli bismo reći sledeće: kapitalizam, bar idealno-tipski, počiva pre svega na privatnom vlasništvu pojedinaca, sa krajnjim ciljem da se obaveze unutar jedne zajednice u što većem obimu prenesu sa države na pojedinca. Država, dakle, nije zamišljena kao centralizovana ustanova koja uređuje što veći broj segmenata života jednog pojedinca, već se shvata kao institucija kojoj je primarni cilj da što većem broju ljudi omogući sticanje dobara, da samim tim poziva i merama potpomaže inicijativu kako bi pojedinci stigli do privatnog vlasništva i stekli ne samo prava, već i odgovornosti. Ovaj zapadnoevropski model kapitalističke države istovremeno predviđa i jedan socijalni sistem, koji treba da pruži materijalnu podršku svima, koji nisu u stanju da stiču dobara ili da steknu privatno vlasništvo. Da li sistem vrednosti koji prisutan u pravoslavlju ima drugačiji cilj? – U poređenju sa ovim jako svedenim shvatanjem kapitalističkog sistema vrednosti pravoslavni sistem vrednosti ima potpuno drugi primarni cilj. On se sastoji u tome da pojedinac nađe misaoni put do boga, dok je sticanje dobara i vlasništva samo nešto što ga od tog puta odvraća. Shodno tome se i država smatra, pre svega, institucijom koja treba da omogućuju služenje bogu. U protestantizmu bogaćenje je bogu milo? – Shodno novom shvatanju, služenje bogu počiva na tome da pojedinac svesno i odano obavlja svoj poziv koji mu je bog odredio, pri čemu on kontinuirano mora da čini dobra dela: da radi, da stiče bogatstvo i da ga deli sa zajednicom. Pri tome za eventualno nečinjenje ili nerad, što je ravno grehu, nije moguće dobiti oproštaj. Takvo delovanje se može nazvati unutar svetovnim asketizmom: pojedinac živi monaški asketski (skromno) odan pozivu, ali ne beži od sveta već ostaje u njemu i svrhu svog postojanja vidi u sticanju materijalnih dobara kojima pomaže sirotinji, čineći time dobro delo. Shodno tome protestantizam propoveda aktivnost, a ne misaono posmatranje sveta. Protestantizam veri prilazi razumno i putem razuma želi da je shvati i praktikuje. Pojedinac pri tome ne treba pasivno i bez pogovora da prihvati sudbinu sveta neupitno joj se pokoravajući, već mora da ovlada svetom. U pravoslavlju bogougodno je siromaštvo? – Sticanje materijalnih dobara za pravoslavnog hrišćanina je sekundarno. To stvara izvestan odbojan stav prema ovozemaljskom svetu i problemima koji njime vladaju, pri tome odvraća pojedinca od svakog dugoročnog planiranja i organizovanja (život od danas do sutra) a metafizički legitimiše trpljenje, poniženje i žrtvovanje kao vrline. Tako se vrlinom smatra i odlazak u manastir, odbijanje ovozemaljskog sveta i odustajanje pojedinca da ga svojim delovanjem jača ili na bolje menja. Istovremeno se zapadni svet omalovažava zbog svog "aktivizma" i "obožavanja rada". Kakav značaj pravoslavlje pridaje radu? – Kao što iz protestantizma sledi specifičan "ekonomski duh", isti se može izvesti iz pravoslavlja. Kao rezultat primarnosti kontemplaciji radi spasenja duše u pravoslavlju se radu i sticanju bogatstva ne pridaje veliki značaj. Rad služi u prvom redu namirenju fizički potreba (hrana, odeća), a idealnim se smatra onaj rad koji se čini bez lične koristi i koji se radi bez naknade. Takvo shvatanje rada je bliže socijalističkom nego kapitalističkom poimanju ekonomije. Da li Vam je poznato da se neki pravoslavac odrekao bogatstva zbog vere? – Nije. Ako je neko potpuno posvećen pravoslavac, njemu sticanje bogatstva neće biti primarni cilj i on će živeti asketski posvećen bogu. To su uglavnom monasi, kojima crkva putem vlasništva, kojim raspolaže zahvaljujući državi, omogućuje život u kome oni ne moraju da se brinu o ovozemaljskim problemima (stan/kuća, hrana, odeća, školovanje dece...). Oni se, tako, u potpunosti mogu posvetiti bogu. Jedan običan građanin Srbije, međutim, tu privilegiju nema i on sebi i svojoj porodici treba sve sam da obezbedi, a to može samo ako radi. A danas se radeći u Srbiji ne postaje bogatim, prosto jer je Srbija siromašna zemlja u kojoj prosečan čovek koji radi zarađuje samo toliko da izmiri troškove stanovanja, življenja, školovanja dece i obezbeđivanja starosti, dok o akumuliranju bogatstva kod velike većine ne može biti govora. Ali čak i kada bi građani Srbije imali realne mogućnosti da teže bogatstvu, trebalo bi u načelu razmisliti koliko je za jedno moderno društvo, pa i za religiju koja u njoj preovlađuje, korisno da negira materijalnost sveta i da poziva na kontemplaciju umesto rada. Proglašavajući bogatstvo tako a priori nepotrebnim u nepoželjnim u jednom modernom društvu koje počiva na razvoju znači odricati se svoje budućnosti, a time i budućnosti svoje dece, svog društva i države. Pa konačno i budućnosti te vere. Umesto toga bi korisnije bilo praviti razliku između legalno i nelegalnog stečenog bogatstva, između dobrih i loših odnosa prema svojim zaposlenima, između toga da li se porezi plaćaju ili ne plaćaju ili između toga da li se stečeno bogatstvo na neki način vraća zajednici ili ne. Nada Kovačević http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t14212.lt.html

Град Лудбрег, на сјеверу Хрватске, у регији званој Подравина, познат је као важно духовно средиште Католичке Цркве, због реликвије Крви Кристове која се чува у лудбрешкој жупној цркви, и због које је Лудбрег хрватско национално светиште Крви Кристове. У туристичким брошурама познат је и као „центар свијета“. Међутим, готово је непознато да се у околици Лудбрега налази најсјевернија аутохтона сеоска православна заједница у Хрватској. На подручју града Лудбрега, на истоку Вараждинске жупаније, на крајњем сјеверу регије Подравине, на самом прагу калничког Пригорја и Хрватског загорја, пола сата вожње од Вараждинских Топлица, смјестило се село Болфан. Своје необично име село дугује римокатоличкој средњовјековној цркви св. Волфганга, чије је тешко изговорљиво име народ преиначио у Болфан (кајкавски: Бољфан). Село је сједиште истоимене парохије (православне жупе), која је у саставу загребачког архијерејског намјесништва (бискупског викаријата) Митрополије загребачко-љубљанске. Српска православна заједница у Болфану и околици потјече из времена досељавања православних Срба у 16. и 17. веку. У извјештају крижевачког суца Михаела Форгача копривничком капетану Луки Секељу, од 10. 12. 1542., спомиње се одред од око 30 православних Срба између Крижеваца и Копривнице под водством Ивана Маргетића. Дотичног Маргетића око 1555.г. видимо као заповједника коњичке посаде од 49 припадника у Лудбрегу. Обитељи тих војника су биле први досељеници на подручје Болфана. Касније је било још досељавања. Не зна се када је парохија формално основана. Осим Болфана, у њу спадају и села Беланово Село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Чуковец (Ћуковац). Црква св. Петке у Болфану спомиње се 1755.г., док се за садашњу грађевину зна да је подигнута 1761.г., и имала је тада 40 домова (за ондашње прилике, то је пуно, радило се о вишечланим обитељским задругама). Број људи је растао, те је до краја 18.ст. нарасла на 54 дома. У Ћуковцу такођер постоји и филијална капела св. Николе из 1756.г. Ова заједница је имала живахан вјерски живот. Одупрла се, као и остале, унији и гркокатоличанству у 18.ст.; имала је стално свог пароха, за којег се у извјештају 1785.г. каже да је реван у навијештању кршћанског наука. Сама црква је саграђена у српско-бизантском стилу, што је ријеткост за оно доба и ове крајеве. Њен садашњи иконостас потјече из некадашње загребачке гимназијске капеле, а донесен је овамо након Другог свјетског рата. Године 1932. парохија Болфан је имала, по службеном попису, 218 кућа и 861 вјерника, што је утростручење за стотињак и нешто година, поготово ако се узме у обзир да се ради о истуреној и периферној заједници, посве окруженој хрватским римокатоличким селима. Нажалост, Други свјетски рат је прекинуо цват ове заједнице. Одмах по формирању НДХ започела су одвођења појединих група, обично 10-20 људи, у лудбрешки затвор, затим у Вараждин и Лепоглаву. Одатле их је много завршило по стратиштима Јадовна и Јасеновца. Један дио је депортиран у Србију, а преостали су цијели рат трпјели упаде и терор усташких јединица. Слично је било и у оближњим парохијама. Точан број жртава свих поткалничких села никада није утврђен, но било их је најмање 200-250. Што се вјерских пријелаза тиче, било их је и на римокатоличанство и на гркокатоличанство. Ови први су били рјеђи, пошто су управу над парохијом у Болфану преузели гркокатолици, чији је жупник Феликс Биленики столовао у Плавшинцима код Копривнице. Наравно, људи су те пријелазе чинили да спасе голе животе, те је читава та фарса пропала крајем рата. Ова заједница се у бројчаном смислу никада више није опоравила, те је 2003.г. имала мање од 300 вјерника. Ипак, заједница живи, у живом континуитету, као драгоцјени свједок православне вјере на крајњем сјеверу Хрватске. View full Странице