Претражи Живе Речи Утехе

Млади између 18 и 30 година све више напуштају лутеранство и прелазе у свето православље у Финској, јавља Савез православних новинара. Расте и монаштво у нордијској држави. Док и Евангелистичка лутеранска црква Финске и Финска православна црква под Васељенском патријаршијом имају статус државних цркава, прва је далеко већа. Према статистици финске владе из децембра 2021, 66,6% становништва припадало је лутеранској цркви, док је само 0,4% припадало православној цркви. Међутим, према речима о. Микаела Сундквист-а из Ванте, северно од Хелсинкија, приметан је тренд преласка из лутеранизма у православље, посебно након пандемије коронавируса. Раније је постојао спор, али стабилан пад броја православних у Финској. о. Микаел напомиње да је чуо за сличне трендове у Стокхолму и у САД. „У разговорима са младима често чујем да поштују Православну Цркву јер она брани традиционалне вредности“, рекао је о. Микаел . „То је углавном због погледа на породицу и сексуалност“, каже свештеник. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније каже о. Микаел , иако такође напомиње да се и младе жене обраћају, од којих су многе раније биле увучене у езотеризам и Њу Ејџ. Повећање броја обраћеника је повезано са повећаним интересовањем и за монаштво, каже игуман Микаел Нумела из манастира Нови Валаам у Хајнавесију. Манастир редовно контактирају младићи који су заинтересовани да се придруже. Тројица су прошлог месеца ступила у братство, а један монах је пострижен у Велику схиму. о. Антоније је први схимонах на Новом Валааму после неколико деценија. Братство је тренутно највеће у последњих неколико деценија, од шездесетих година прошлог века, са 18 чланова братства. https://mitropolija.com/2024/04/09/mladi-finci-sve-vise-prelaze-u-pravoslavlje-kazu-finski-svestenici/

Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину. Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам... Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере. Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15). Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.

У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић

Његово блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II служио је 2. јуна 2022. године, шестог дана своје пастирске посете Епархији арушкој и средњотанзанијској, на празник Вазнесења Господњег Свету литургију у цркви Благовештења Пресвете Богородице у Аруши. После отпуста Литургије, Његово блаженство је, уз саслужење Митрополита аксумског Данила и Епископа арушког и средњетанзанијског Агатоника, извршио групно крштење 25 катихумена у крстионици на отвореном поменуте цркве. Патријарх је пожелео добродошлицу новокрштеним у велику обитељ Православне цркве и уручио им појединачно мали напрсни крст, позвавши их да воле Цркву и чувају благо благодати Духа Светог које су примили светом тајном миропомања током целог живота. Истог дана, Патријарх је посетио главно црквено сиротиште у Аруши, где су га срдачно дочекали административно особље, запослени и деца. Извор: Александријска патријаршија

Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска

25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану. Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој. Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка. Уредник: Горислав Папић Аутор: Далибор Жарић Извор: РТС

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња. *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу? Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу. *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума? Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум. Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко. *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите? Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више. *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа? Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа. Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом. *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори? Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“ управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду. Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња. *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје? Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога. *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској? Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство! Извор: Катера

Доносимо нову песму и спот ђаконице Данице Црногорчевић "Православље Црном Гором блиста". Музика и текст: Дајана Петровић Аранжман: Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Интро: Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић Клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Слађана Ковачевић, Југослав Кипријановић, прота Миодраг Поповић, Милош В. Николић. Снимљено и миксано у „АК Sound“ студију, Београд 2020. године. Продукција видеа: ИВАНГРАД студио, Беране. Такође, захвалност дугујемо Срећку Радовићу који је потпомогао снимање ове пјесме у студију „Светигора“, Подгорица Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке. До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата. Рани почеци и међуратно доба Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији. Године 1898. почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну. После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године. Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама; овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну. Све у свему, било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља. Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности. Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године, руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св. Владимира. Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“. Пораст православних верника после Другог светског рата После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога. За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти. Међутим, није се могло ни помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана. Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији. Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови. Православље у Аустралији данас Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019, у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи. Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу. Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft, бр. 10/2019. превео протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ

Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.