Претражи Живе Речи Утехе

Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима. Наводимо фрагменте снимка овог наступа. – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“. – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем? – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице. – И коме ће се сви они потчињавати? – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске. Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти. Професор Киријакос Кириазопулос – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године? – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“. Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја. Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини. Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез. Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то. Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам. Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога. Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима. Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи. Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти. Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом. Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“. Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају. Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе. – А шта ће Руси да раде? – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем. Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби. Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си. Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано. Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“. Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство. Професор Киријакос Кириазопулос Са руског Марина Тодић Ουκρανικό 20 / 02 / 2020 1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола. Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...

Аутор је добитник награде Златни витез за књигу Мрежни рат.

По својој сопственој молби пензионисани али никада и умировљени владика Атанасије Јефтић наставио је ових дана свој мировински медијско пропагандни шоу. Схватајући мировину као вишак слободног времена да кафанско-навијачки и црквенорушилачки ратује са неистомишљеницима, даноноћно сурфује по интернету, пише некултурна и бизарна писма Патријарху и Синоду и војује са свима који нису његовог пензионерско-мргудског погледа на свет и стање у СПЦ, он је уместо бројаница узео тастатуру а уместо мировања, смирења и молитве изабрао дреку, гордост и ширење раскола. Својим најновијим срамном панагириком духовном му сину, дарвинисти и побеснелом уставном пучисти у САД – епископу Западноамеричком Максиму Васиљевићу, владика Атансије је коначно и до краја открио своје невешто скривано друго лице. Оно рушилачко, гордо, властољубиво,сирово и примитивно. Повадио је последњих месеци, онако на брзину и веома нервозно, све своје лоше скриване кечеве из рукава. Иако то није одлика «мудрих» коцкара јесте сигуран знак краха Тасиног блефирања. Свe његове раније скривалице, сви његови ранији медијски трикови, сада су се показали у свој својој немоћној огољености и сировој непрефињености. Владика у пензији Атанасије Јефтић у суштини је само открио свој велики духовни слом и уџбеничку непринципијелност. Таква навијачка настројеност и острашћеност говори о карактеру његовог стрмоглавог духовног пада. Он као да је непрекидно на трибинама неког фудбалског «вечитог дербија» или неке локалне сељачке кафане у Брдарици, што само говори о приземности Тасиног навијачког и кафанског дискурса. Као неки острашћени навијач он само што не почне да ломи чаше и столице од беса што га Синод СПЦ, заједно са његовим побеснелим духовним синовима Максимом и Григоријем, не признаје за свесветски ауторитет над свим свесветским ауторитетима. За некакву «похвалу целог православља» и некакве врхунске стручњаке по свим темама, од фудбала, преко Дарвина па све до канонског права. Посебно га боли што га као свађалачки настројеног пензионера више не зову на Сабор СПЦ! А и ко би у духу неке сулуде православне самоубилачке Ал Каиде сам себи постављао свађалачку бомбу на Сабор, само из страха што ће Таса из сујетног протеста после Сабора да џангрољиза уколико га не позову. Јака ствар. Нека умировљени немирко из Тврдоша слободно џангрољиза и гунђа као Мргуд Мргудовић из Штрумфова. Као да он и иначе не џагрољиза дан и ноћ. Велика ствар што ће Таса да се љути. Нека се љути. Да ли се он некада уопште и не љути? Елем, тај тзв. велики Таса, тај новојављени витез заштитник западних новина Блица и Данаса, изјави недавно да је епископ Западноамерички Максим, ни мање ни више – «похвала целог Православља». Да, добро сте прочитали. Похвала целог Православља! Питамо се по чему? Да ли по томе што је коврџави еп. Максим упорни и непокајани пропагатор безбожне теорије еволуције? Или због тога што аутокефалију СПЦ назива неканонском? Или зато што саветује канонској цркви у Украјини да се не љути што браћа му расколници из Кијева само на «други начин улазе у једну те исту Цркву Христову? Или по томе што је Максим још одвавно ратовао против свакога који се усудио да помисли или јавно искаже да Цариград нема право на дијаспору у целом свету? Или због тога што је Максим са двојицом епископа из САД-а извршио класичан фанарско-пентагонски црквени уставни пуч у Америци? Или зато што тројица пучиста нису позвали двојицу браће епископа на свој крњи стаљинистички Сабор у Чикагу? Или зато што тај познати тзв. слободоумац и демократа посве орвеловски и потпуно стаљинистички није дозволио никакво гласање на крњем Сабору у Чикагу, док су рушили устав СПЦ и од Цркве у САД правили невладину верску заједницу? Или због тога што су супротно наређењу СА Сабора целе СПЦ све горе наведено прекршили? Или зато што одлуку свог крњег пентагонско-фанарског Сабора у Чикагу нису доставили СА Синоду СПЦ на увид? Или због тога што су и Максим и остала двојица пучиста из САД, и пре него су одлуке њиховог диктаторског и крњег Сабора у Чикагу СА Сабор целе СПЦ уопште и разматране, исте већ пустили у оптицај? Или зато што Максим воли да црта женске портрете? Или због тога што је Максим и пре свог рукоположења чинио свашта неканонски и много тога ниско, па му ништа није фалило већ је и владика и «похвала целог Православља» постао? Навијачима Звезде и Партизана се може опростити таква крајња необјективност и пубетертска навијачка напаљеност, јер је то само фудбал и игра, али једном епископу, па макар епископу Мргуду Мргудовићу у пензији, тешко. Мада Таса још од раније периодично и циклично млатара разноразне глупости, он је панагириком свом помахниталом духовном сину, америчком уставном пучисти и чистачу пентагонско-фанарских лакираних ципелица – епископу Максиму, крајње озбиљно почео да се представља као крајње неозбиљан и духовно врло неуравнотежен и нестабилан човек. Човек коме треба хитна Божија али и братска помоћ за повратак истинољубљу и спуштање навијачке острашћености кроз враћање из стања дреке са трибина фудбалског меча и кафанског лумпераја на стање смиреног и иоле културног хришћанског разговора. После његовог најновијег срамног хвалоспева дарвинисти, фанариоту и америчком рушитељу Устава СПЦ – епископу Максиму Васиљевићу, том погубљеном монаху са косом која лепрша у ваздуху самонамештене нарцисоидности, Тасу треба одликовати Орденом Лицемерја Првог Степена. После панагирика тој нескривеној лукавој змији отровници у мантији – владици Максиму, владика Атанасије је за свакога ко има грам мозга и пола грама савести изгубио скоро сваки кредибилитет. Он је нажалост почео да се понаша као искомплексирани и злобни старкеља из комшилука и као неки квазијунак инаџија из цртаћа за децу илити Мргуд међу Штрумфовима. Таса је скоро увек антипротиван јер, замислите наше дрскости, није увек све по његовом кафанском и навијачком поимању стварности. Он враћа поклоне добијене од патријарха Иринеја и дури се као најобичнија мусава клинчадија са улице. Али би упркос свему да га цене и поштују као патријарха Павла или пак самог светог Саву Немањића. У суштини он је постао једна трагикомична ходајућа карикатура истинољубивости, тужна духовна и телесна руина и ојађени апологета америчко-фанарског шпијуна у мантији – Максима Васиљевића и његовог духовног побратима, који најчешће хода у цивилу, владике Немачког Григорија Дурића. Каква мизерна епизодна улога за једног негдашњег горостаса а сада озлојеђене душе са смежураним лицем на коме се виде завист, пакост и немоћ. Заиста, кад великани пукну и тресну, проспу се јаче и више него обични људи. Тај тресак се чује до дубина пакла и до висина Раја. Никада нисам веровао да је Таса укључен у било какав ЦИА пројекат али ме својим последњим хвалоспевима лукавом разбијачу СПЦ Максиму Васиљевићу дебело замислио. И даље желим да верујем да Таса не ради за ЦИА али је то слаба утеха јер ЦИА изгледа да у Таси има бесплатног суперразбијача СПЦ на терену. Као и преко разних Тасиних и Амфилохијевих «поузданих» људи, типа проте од долара Велибора Џомића и сличних троструких шпијуна којима је једини животни мото – све за доларе, доларе ни за шта! Неко за ЦИА ради због пара, неко из убеђења, а неко из сујете. Таса то (не)свесно ради из своје слепе ситничаве озлојеђености на Свети Синод, патријарха Иринеја и владику Иринеја Бачког, која би упркос своје очигледне лицемерности желела да се призна за еталон истине. Како трагична и тужна слика стравичног духовног краха једног бившег гиганта а сада мајушног медијског кавгаџије, пијачног провокатора, букаџије петпарачке западне штампе и полуслепог и (не)свесног послушника разних Васиљевића, Дурића и Џомића, као и многих других доларопоклоника и љубитеља америчке кафе у кругу београдске двојке. Како време пролази и догађаји се нижу као на траци, јасно је и спаљеној савести да бледуњави нарцис и богословско поетични потрчко фанарских фанфара епископ Максим, својим самоинтервјуима и текстовима у којима даје подршку украјинским расколницима или пак патетично и извештачено кука над исконструисано угроженом слободом говора у СПЦ, само немушто скрива свој сопствени диктаторски и стаљинистички етос. Само покушава да оправдава и уједно неуспело сакрије свој лукави пентагонски црквено-уставни пуч у Америци. Само баца медијске димне бомбе у жељи да иза облака дима и даље, за рачун Цариграда, несметано руши СПЦ у САД, шири своје шупљопразне приче о уникатности обавезности изучавања теорије еволуције, наклапа о тобожњој неканоничности хиротоније и аутокефалије Светога Саве или апологира своје хвалоспеве расколнички и папистички посрнулом Фанару. Оно што се после свега само од себе намеће као закључак свакоме ко има више од три грама мозга и два милиграма савести, јесте да је Максим своје прорачунато лупање по дивизијама једним делом писао по директним Тасиним сугестијама и саветима. То што учитељ не би да пише, да се не замери Цариграду или Москви, или пак српској црквеној јавности, то ће писати Нарцис са коврџавим увојцима теолошке извитоперености Максим. Како другачије објаснити да после свега, по речима духовно просутог владике Атанасија Јефтића, пентагонски уставни пучиста Максим од еволуције јесте, ни мање ни више, “похвала целог православља”! Сувише је провидно да би било случајно. Максим у нечему изгледа само дође као нека млађана пешадија несмиреног пензионера еп. Атанасија Јефтића, која кад бива покошена првим рафалом аргумената, после изласка на терен медијске и духовне битке, одмах бива збрињена и брањена Тасином хитном медијски-медицинском помоћју и овенчана Тасиним панагиричним венцима. Само онај који је у нечему и инспиратор Максимових глупирања, са таквим жаром и таквом бестидношћу, истог тог Максима може тако упорно и панагирично бранити. И заиста, у нечему су и Максим и Григорије само скривене Тасине пројекције у стварности и малене играчке његовим рукама. Све из једног простог разлога – да иако добровољно и самоиницијативно пензионисан, Таса некако успе активно заживети у стварности свих дешавања у СПЦ. Па макар и кафанско-навијачким глупирањима. И то не просто заживети него предводити целу СПЦ, јер он не трпи бити у другом плану. Да није тако, не би Таса своју духовно и телесно распуштену дечурлију Максима и Григорија тако слепо навијачки, провидно кафански и јефтино уличарски бранио, уједно их трагикомично дижући у небеса са којих су ова двојица одавно пали у песак дубровачких плажа и америчког Холивуда. Сам Атанасије се својим панагириком пучисти, фанариоти и дарвинсти Максиму до краја офирао. Нико му заиста није крив осим њега самог. Ми му можемо пожелети да му Бог дарује покајања и смирења и да му кроз покајање и смирење опрости велики грех провидне и срамотно упорне подршке једном отвореном пучисти и разбијачу СПЦ у Америци. За почетак, нека је владици Атанасију – «вјечнаја памјат». Ред је да и он попије један заслужени јавни «парастос», као што је својевремено са духовним му братом митрополитом Амфилохијем циркузантски срозао сакралне молитве на ниво кича на београдском Тргу Републике. Својим панагириком пучисти и америчко-фанарском потрчку епископу Максиму Васиљевићу, Таса је заиста академски и духовно умро, и то на очиглед целе српске црквене јавности. Пре своје физичке смрти Таса је уснуо сном панагиричне похвале великом безаконику Максиму. Ред је да га на медијској Маракани публично «опојемо» пре истека 90-ог минута. Можда га превремени јавни медијски «парастос» врати памети. Мада чисто сумњамо. Напаљени наавијачи се обично кају само кад их притворе због паљења и рушења стадиона. Тасине навијачке бакље су нажалост одавно запалиле стадион. Далеко пре најјновијег „великог дербија“. Он и даље, без обзира на катастрофално лоше дриблинге и узастопне аутоголове његовог ученика еп. Максима, као какав напаљени клинац са трибина стадиона све јаче и јаче виче и пева: Алеее, алеее! Алеее, алеее! Похвали си Православља Максимеееее! Пиши му у памет, што каже наш мудри народ. Отац Петар Драгојловић за Видовдан