Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православну'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ученици ОШ “Ристо Пророковић“ у Невесињу опремили су кабинет за Православну веронауку захваљујући средствима које је издвојио Катихетски одбор СПЦ у Републици Српској у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. Помоћна наставна средства као што су: лаптоп,тв плазма и штампач олакшаће вјероучитељима да наставне садржаје учине дјеци занимљивијим и очигледнијим, пише вероучитељица Јелена Кулиџан. Тим поводом угостили смо оца Славка Лаловића који нам је у име ЦО Невесиње уручио на дар три примјерка књиге Псалтир. Дјеци се обратио пригодном бесједом о празнику Христовог рођења и пожелио дјеци да слиједећи Христов примјер израсту у добре људе који ће да воле ближње и међусобно се помажу. Захваљујемо се Катихетском одбору, нашој Епархији као и ЦО Невесиње, а нашим ученицима желимо да учење у новом окружењу буде свима на радост и духовну корист. Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  2. Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ
  3. Опет траже "хрватску православну цркву" Срна 19.08.2021 16:24 Опет траже "хрватску православну цркву" ЗАГРЕБ - Хрватски десничари и даље желе "хрватску православну цркву" и наводе да то не би угрозило Католичку цркву у Хрвата. Хрватски десни портали данима коментаришу сесију одржану у просторијама "Хрватске културне закладе - Хрватског слова" гдје се разговарало о "хрватској православној цркви". Сања Вулић, професор на Факултету хрватских студија Универзитету у Загребу и продекан за међународну сарадњу, сматра да "постојање хрватске православне цркве не би угрозило Католичку цркву у Хрвата којој би и даље припадао далеко највећи постотак хрватскога народа". Она, као и сви хрватски десничари, сматра да је Српска православна црква /СПЦ/ "србизирала већину несрпског становништва православне вјере у Хрватској". Вулићева ламентира над непостојањем "хрватске православне цркве", коју је покушао да наметене усташки вођа Анте Павелић. Како наводи десничарски лист "Хрватско слово" као прилог нападима на СПЦ, "дио шокачких Хрвата подлегао је пропаганди и прешао на православље". Десничарске оптужбе по којима су Срби криви и за буњевачко питање, односно за одбијање тог народа да се назива Хрватима, преузела је и хрватска држава, која често позива Београд да реагује. У жељи да докажу потребу да се формира "хрватска православна црква" - пројекат који је пропао у усташкој Независној Држави Хрватској /НДХ/, Вулићева, као и остали хрватски десничари, признају да су многи знаменити Хрвати били православци /односно Срби - што се често прећуткује/. На листи Срба или полусрба /један родитељ Србин/ у Хрватској су Анте Старчевић, за живота називан "оцем домовине" и челник правашког покрета, затим Аугуст Харамбашић, књижевник, те Стјепан Милетић, први интендант Хрватскох народног казалишта.. На листи оних са српским православним поријеклом су и праваш Никола Кокотовић, припадник Чисте странке права, борац против "великосрпства". Хрватски десничари у жељи да покажу како је наводно пожељна "хрватска православна црква" признају и да је Петар Прерадовић, пјесник, заправо српског поријекла /православног како они кажу/, као и Анастас Поповић, оснивач прве новчане установе у Хрватској. На списку знаменитих православних Срба у Хрватској су и Александар Трбуховић, високи крајишки функционер, Мојсије Балтић, унапређивач агрономије, затим Димитрија Деметер, пјесник и први модерни драматург у хрватској, Максо Прица правник и политичар, иначе секретар бана Јелачића... Све то сада постају аргументи хрватских десничара да оживе још једном пропали појекат уништења СПЦ у Хрватској и тако потпуно избришу српско присуство у Хрватској. Вулићева, њене колеге и бројни хрватски деничари узимају себи право да говоре у име преосталих Срба у Хрватској и тврде да "недостатак жхрватске православне црквеж осјећа више хиљада жХрвата православне вјероисповијестиж који данас живе у Хрватској". Међутим, врло је мала вјероватноћа да ће та црква бити формирана, закључују десничари, а преноси "Хрватско слово", јер ће могући покушај њеног оснивања одмах бити схваћен као фашисоидна провокација без хршћанске основе. Удар на СПЦ, задњу велику вјерску али националну институцију Срба у Хрватској, покушај је да се Срби у Хрватској практично избришу из њене историје, процјењују либерални портали у Хрватској.
  4. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије примедбе и мишљење о предлогу закона о истополним заједницама. Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација. Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине. Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост. Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени аргументи Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Драге сестре и браћо у Христу, са својим скромним могућностима, отворила сам интернет продају женаке гардеробе која је погодна за ношење у цркве, манастире, позориште, за одлазак на славу, у госте, трчање (сагињање) за малом децом и сл. За сада је избор одеће мали али ако Бог да да се посао рашири, биће још. Парадоксално, одећа је углавном Турска, јер нисам на време пронашла наше произвођаче и био ми је битнији модел. Сада имам неке контакте али потребно је да прво продам оно што је већ на лагеру. Трудим се да буде квалитетно, лепо и повољно. Свака достава је бесплатна, одећа у комплетима јефтинија него појединачно. Фирма је регистрована,све је легално. Ако неко има некога или неку индустрију одеће (женске блузе, мајице, сукње, хаљине) Одећа за сваки дан која је пристојна и квалитетна, нека се јави ради могуће сарадње. Трудим се да буде избор и за старије и за млађе, за ситније и крупније. Нисам противник панталона, али их имапревише у понуди. И свака сугестија је добродошла.? https://www.facebook.com/odecazamameidame/
  7. Свето крштење примио је прослављени француски глумац Жерар Депардје и постао Православни Хришћанин. Жерар је свето крштење примио у катедралом храму св. Александра Невског у Паризу од стране Архиепископа Јована, такође Француза, поглавара архиепископије која сабира православне Французе, Русе, Србе, Каталинце и многе друге народе. Архиепископија Француске је под канонском јурисдикцијом Руске Православне Цркве коју је основала руска интелигенција прогоњена од бољшевичког тоталитаристичког режима. Након свог крштења Жерар је постао кум на крштењу једне дјевојчице, која се крстила истог дана. Извор: www.orthodoxianewsagency.gr/ Глумац Жерар Депардје примио православну вјеру | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Свето крштење примио је прослављени француски глумац Жерар Депардје и постао Православни Хришћанин. Жерар је свето крштење примио у катедралом храму св. Александра...
  8. Зашто је СПЦ, са свим својим слабостима, толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до апсолутне колонизације српског народа. ... Бројимо дане када се налазимо у незапамћеној ситуацији. Корона вирус је за веома кратко време склонио у страну онај уобичајени начин живота који смо тако олако схватали и натерао нас да се суочимо са променама огромних размера. Многи од нас су збуњени, уплашени за своје и здравље својих најмилијих, као и суочени са опасношћу од губитка посла и мишљу да многе ствари можда више никада неће бити исте. У таквим условима многи се окрећу Богу, вери, и наравно Српској Православној Цркви. Међутим, скоро да не прође ниједан дан а да у медијима не осване нека прича која приказује Српску Православну Цркву у крајње негативном контексту. Пре неколико дана били смо сведоци огромне халабуке која се дигла због начина на који се врши причешће, па је другосрбијански део јавности једва дочекао нови повод да саспе паљбу по Цркви. Лако се стиче утисак да се свако ко не разуме ни суштину ни важност причешћа осећа позваним да попљује и Цркву и вернике. Кафић-атеисти, Твитер-секуларци и помодарски антидуховници, убеђени да је једино њихово (најчешће крајње плитко и црно-бело) гледиште исправно, иако и о Цркви и о корона вирусу знају само оно што су прочитали у таблоидима између два продужена еспреса, испољавају чист говор мржње према Цркви, док са презиром вређају вернике и багателишу веру. Међутим, ово није напис о причешћу, а ни о корона вирусу. Образложење и објашњење како и зашто се неко причешћује, чак и у овим опасним околностима, желим да оставим људима који су далеко упућенији на то од мене. Ово је напис о наизглед тихом рату који је објављен Српској Православној Цркви, а који не јењава већ дуго. Не треба много размишљати да би се схватило да су чак и пре злокобног вируса пропагандни про-западни медији типа Н1, Данас, Време, НИН, Блиц, Курир, Ало, итд, имали тенденцију да стављају у први план блаћење Цркве, иако готово увек постоје неупоредиво важније теме од реалног животног значаја, које често падају у сенку или бивају игнорисане. У пљувању СПЦ таблоидима здушно помаже твитерашки интелектуални плићак који тобожњим згражавањем или исмејавањем Цркве такве приче упорно држи пред очима јавности. Ту доминира медијско инсистирање на идеји о личном богаћењу свештеника на рачун народа, корупција, педофилија, диловање дроге, пијанства и баханалије, и свакаква неморална дела, као и мешање Цркве у свакодневни живот грађана. Наравно, у народу који једва саставља крај с крајем, и који је махом васпитаван у комунизму и његовима каснијим дериватима, све ово ствара огромну мржњу према СПЦ и гађење према свему што она представља. Сличне ударе можемо све чешће приметити и у комшијским државама, пре свега у овој и оваквој Црној Гори. Извор: Снимак екрана/N1 Ипак, треба поставити питање – зашто се све то дешава и зашто медији те приче гурају у први план? То да у СПЦ заиста постоји много свештеника који нису ни интелектуално ни морално дорасли свом звању је апсолутна чињеница и било би непоштено тврдити другачије. Нажалост, ако рачунамо само новију историју, СПЦ је у последњих 75 година прошла кроз огромна искушења и проблеме, пре свега са комунизмом који ју је тлачио на све начине, а онда и са децом и унуцима тих комуниста који данас владају и раде на издаји земље. Много нечасних и неподобних је прошло кроз СПЦ, а неретко су свештеници убацивани и као шпијуни разних служби. Такође, велики број „морално посрнулих“ људи, наркомана, пијанаца, психички нестабилних особа је спас тражило у религији, па су многи уписивали Богословски факултет. Због тога се и данас дешава да се међу њима нађу они којима дрога или алкохол нису страни. Лично, заиста немам право никоме да судим јер као Хришћанин први сам међу грешницима, али нажалост истина јесте да је потребна једна велика и озбиљна чистка да се СПЦ отараси свих оних који незаслужено припадају њеном свештенству. Међутим, много је важно не изгубити из вида чињеницу да је СПЦ буквално највећи разлог што ми као народ данас постојимо. Да није било институције СПЦ која је одржавала дух, културу, образовање, идентитет, јединство народа кроз стравична времена турске, аустроугарске, комунистичке, па чак и тренутне евроатлантске окупације, ми већ одавно не бисмо постојали. Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020. Али – зашто је данас СПЦ, са свим својим слабостима, манама и недостацима, баш толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до тоталне и апсолутне колонизације српског народа на свим нивоима, како културолошки, тако и друштвено-политички. Ако погледамо, СВЕ остале битне институције су или угашене, или уништене, или компромитоване. Војска је под контролом НАТО генерала. САНУ је упропашћена готово до бесмисла, национална култура скоро уништена, судство деградирано, а полицију боље ни не помињати. Дакле, само још како-тако на путу стоји СПЦ, и зато је колонизаторима важно да је огаде народу, да је компромитују, да је понизе и учине крајње ирелевантном. Данас, кад смо на корак од издаје Косова, СПЦ једина стоји као препрека на том путу издаје, и зато по плану колонијалиста мора бити огађена народу, јер огадивши СПЦ огадиће и Косово. А кад се то деси можемо заиста да заборавимо да смо икада постојали. Свакако да има свештеника који јесу злоупотребили свој позив и подлегли профитерству, који возе скупа кола. Али, такође, свако ко зна мало више о Цркви зна и да је огромна већина свештеника заиста поштена, морална и часна, и да много чине за свој народ. Наравно, у сваком позиву има негативних примера. Као што има корумпираних и лоших лекара или учитеља, тако има и свештеника. Али да ли то значи да због таквих треба окренути леђа медицини или образовању? Извор: Nova.rs Но, подмукла кампања против СПЦ евидентно бива све јача, а народ који никада није заправо и на прави начин био учен о вери, народ који је често не разуме, који великим делом чине деца комуниста, они који су у цркву последњи пут ушли 1998. (ако су икад), или који у незнању или из помодарства славе Славу, такав народ је лако убедити и медијски обликовати у шта год колонизатори пожеле. Дакле: да ли је Црква савршена и безгрешна? Не! Да ли у СПЦ има много „кукоља који би требало очистити“? Да! Да ли СПЦ треба да много поради на себи? Апсолутно! … АЛИ, да ли треба наседати на сваки медијски петпарачки сензационализам? Не! Да ли треба омаловажавати и пљувати Цркву на сваком кораку? Дефинитивно не! Без обзира да ли је неко верник или не, тај мора да схвати историјски, културни и друштвени значај СПЦ као институције која једина још колико-толико може народ да држи уједињен и сложан. Како смо кренули, за коју деценију заиста може да нас више нема. Не само као народа, већ и као људи. https://stanjestvari.com/2020/03/27/nikola-cobic-udar-na-poslednji-stub-srpsku-pravoslavnu-crkvu
  9. Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота
  10. Митрополит Иларион (Алфејев): „Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем“. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, бораве од 22. августа 2019. године на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Епископи су саслуживали Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Честитавши славу настојатељу манастира, Митрополиту псковском и порховском г. Тихону и братству свете обитељи, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије пожелео је срдачну добродошлицу гостима из Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква увек је била блиска са Руском Православном Црквом. Наши народи су једне вере и истога порекла. Ту блискост ми осећамо нарочито сада када је Руска Црква изложена преступима Константинопољске Патријаршије, која је повредила канонски простор наше Цркве у Украјини, насупрот црквеним канонима и целокупном канонском и историјском Предању. Ниједна помесна Православна Црква није признала тај бесправни чин патријарха цариградског. Српска Црква је одмах реаговала и подигла свој глас против таквог делања, и данас ми стојимо заједно насупрот безакоњу које се одвија, молећи се Пресветој Богородици да се оконча настала пометња у Православној Цркви. У току сваке свете Литургије узносимо посебне молитве за јединство Православне Цркве. Верујемо да наведени догађаји неће поколебати ни нашу – Руску Православну Цркву, ни читаву Православну Цркву у свету. Током историје Цркве било је цариградских патријараха који су били јеретици, било је оних који су били одступници од Православља, било је и оних који су били унијати, а Црква је као таква постојала, и као таква ће постојати. Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем. Сама чињеница да сте се ви, драга браћо и сестре, данас сабрали у тако великом броју, у Псковско-печерској Лаври, ради молитвеног прослављања Пресвете Богородице, јесте пројава видљивог сведочанства снаге наше вере. Савршивши свету Литургију сачинићемо опход око овог светог манастира, са молитвама, појањем и уз читање Јеванђељâ. Поћи ћемо тим путем пратећи Пресвету Богородицу, чија ће чудотворна икона бити ношена испред нас. Пожелео бих свима да, као што ћемо данас ходити око свете обитељи ове, следујући Пресвету Богородицу, тако и на свом животном путу следимо Бога, Пресвету Богородицу и свете угоднике Божје. Верујем да ће Мајка Божја увек штитити од сваког зла Својим светим омофором нашу свету Цркву, нашу вољену Отаџбину и све нас, навео је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. По завршетку Литургије одржана је литија око Псковско-печерског манастира, једног од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. Митрополит је још једампут поздравио епископе Српске Православне Цркве, који бораве у вишедневној посети Руској Цркви. Особито бих заблагодарио Вама, драги владико Иринеје! Ви сте један од веома значајних јерараха Српске Цркве. Ви сте водећи богослов. Ви сте човек који, у нашем времену, стражари над канонским црквеним Предањем. У духовној борби против оних који дејствују из таме овога света, ми се ослањамо на такве људе као што сте Ви, и благодаримо Вам на чврстом, доследном, смиреном и богословски утврђеном ставу који Ви изражавате – како у Српској Православној Цркви, међу грчким архијерејима – тако и на Међуправославним саветовањима. Нама је данас веома потребно такво сведочење. Желео бих да Вам, у своје лично име, у име Његове Светости Патријарха московског и све пуноће Руске Православне Цркве, изразим захвалност за такво чврсто канонско држање, нагласио је митрополит Иларион Алфејев. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  11. Епархија западноамеричка у наредним данима обележиће велики јубилеј Српске Православне Цркве - 8 векова њене аутокефалности. Тим поводом гости Западноамеричке Епархије и њеног надлежног Архијереја Епископа Максима су Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и стобиски Давид. У недељу, 25. августа, након прославе Храмовне славе у Сакраменту, Владика Максим је своје госте повео пут Џексона где су Епископи наше Свете Цркве посетили православну заједницу која живи у овом живописном калифорнијском градићу. Управо овде, у Џексону, налази се најстарији српски храм у Америци - Црква Светог Саве која је саграђена далеке 1894. године. Половином 19. века Срби су у ове крајеве дошли са "златном грозницом", трагајући за бољим животом. Најпре су стигли из Херцеговине и Боке Которске, потом и из Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине... На обронцима брда око данашњег Џексона био је рудник злата, у ком су радили и наши сународници. Пред крај 19. века у Џексону и околини живело је око 650 српских породица. Силно су желели да саграде своју цркву, да се у њој моле, крштавају, венчавају, држе помене... Тако су 1893. позвали јеромонаха Севастијана, до монашења Јована Дабовића, да крсти децу. Он је, пак, одмах схватио да ту живи фина, многобројна заједница Срба, па им је предложио да подигну богомољу. Иако сиромашни, овај "позив" одмах су прихватили. Само годину касније, 1894, Црква Светог Саве била је изграђена, налик српским црквама у Херцеговини и на приморју. Уз њу су, временом, подигнути парохијски дом са музејом и библиотеком, а, мало даље и летњи Светосавски камп за нашу децу са целе Западне обале. Данас у Џексону живи шездесетак српских породица, које захваљујући овој светињи негују националну културу и обичаје. Посвећеношћу цркви и традицији, богољубљем и гостољубљем, задивили су и Американце, који из године у годину долазе да уживају у нашој прослави Божића, а све више их постаје део српске заједнице. У Цркви Светог Саве у Џексону Епископи Максим, Сергије, Димитрије и Давид поклонили су се и моштима новоканонизованог српског светитеља Севастијана Џексонског - првог српског православног монаха рођеног на тлу Северне Америке. Био је дете српских досељеника из Сасовића код Херцег Новог. Верује се да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере, а Свети владика Николај, Севастијанов велики пријатељ, називао га је "највећим српским мисионаром модерних времена". Промисао Божја је хтела да се Свети Севастијан упокоји баш у манастиру Жича 1940. године, где га је сахранио владика Николај. Његове свете мошти пренете су 2007. године у Џексон. Његовим моштима с великим поштовањем и љубављу, на целивање и молитву, притичу не само Срби са свих страна Америке, него и православни Руси, Грци, Румуни, Бугари, Арапи, Американци... Извор: Телевизија Храм
  12. Православна црква стара најмање 700 година пронађена у Бугојну велико је откриће, али исто тако велики је потез што је њену обнову у потпуности платио Хусеин – Хусо Смајић (64) из Бугојна, који о овом здању редовно брине. Приликом откопавања на земљи Смајића је поред остатака цркве пронађено и 12 покојника, од којих је један број био прекривен свилом, златом и баршуном, тако да је сигурно да се ради о краљевској породици. Претпоставља се да је у првом гробу, највећем и најраскошнијем, сахрањена краљица Јелена Груба, која је престо наследила од супруга и која је владала у периоду од 1395. до 1398. године. Хусо, како га зову пријатељи, платио је све што је досад изграђено и истраживано из свог џепа. Како каже, нико од надлежних из Федерације БиХ и саме државе није хтео да учествује у томе. – То је наша стварност, ми ћемо пре пустити да овако нешто пропада него да овде имамо толико туриста да не можемо проћи. То је ваљда та политика која нам долази из Сарајева – каже Смајић. Земља у којој је пронађено историјско благо у власништву је породице Смајић од 1953. године. Купили су је Хусини покојни родитељи и даље пренели њему, који је сасвим случајно открио шта се налази пар метара испод земље. – Радили смо на акумулацији за једну малу централу овде и тако дошли до првих открића – говори Хусо. Стари град Весела стража, како је прави назив богатог локалитета, сада је место достојно сваке похвале. Стара црква је сређена и очувана од заборава, ту су и велики крст, слика Исуса Христа, звоно, конак и мали објекат укопан под земљом где су уредно очишћене кости свих покојника. – Поп Славиша је велики човек и прави пријатељ, а данас је таквих мало – тврди Хусо. Због тога што људе не дели по вери и нацији Хусо је, каже, имао доста проблема, стално слуша погрдне називе који су му упућени, приче како га треба избацити из Исламске заједнице и слично, али он не мари. – Шта ја знам што се тако понашају, ваљда им смета та црква што се гради – истиче Хусо. Колико га не интересују приче злонамерних, како каже, показао је и тиме што радо звони на звонику изграђеном поред старе цркве, јер за Хусу црква коју гради није ништа негативно него објекат толеранције, љубави и мира. На Васкршњи/Ускршњи понедељак на Веселој стражи су имали изложбу експоната и дружење. Хусо каже да је позвао представнике све три највеће конфесије у БиХ, али да се „његови“ нису одазвали. – Сви су се одазвали осим припадника Исламске заједнице. Стварно не знам шта је са тим људима. Не разумем такво понашање, а овамо се стално прича о суживоту и целовитој БиХ – каже он. Додаје да му је тешко што нико из Исламске заједнице није дошао на тај дан, али опет му је срце било пуно када се толики број других људи појавио на дружењу. Славиша Ђурић, православни свештеник у Бугојну, каже да је српских повратника у том граду мало – око 300. Пре рата у Бугојну је било скоро 10.000 Срба. Парохијски дом, црква и други објекти у власништву Српске православне цркве паљени су неколико пута. Упркос томе, црква у којој он служи поседује неколико књига старих и по два-три века. – Од 2013. до 2015. године нисмо имали ниједно крштење у Бугојну. Прошле и ове само по једно – каже отац Славиша. На гробљу иза цркве сахрањени су и преци Александра Вучића, премијера и новоизабраног председника Србије. Свега километар од цркве у месту Чипуљић живе и чланови породице Вучић, а то су Драго и Анђелка. Извор: Седмица.ме
  13. Црквеног одбора храма светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско поводом немилих иступа једног дијела једне дубровачке породице. Прилог Радија Светигоре Храм светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Дубровско, власништво је Епархије будимљанско-никшићке Српске православне цркве. Вјековима уназад се на нашој дурмиторској страни сложно служило Богу. Часна прошлост дробњачког племена почива на теократским темељима. Тако је и у срцу дробњачкоме на Пошћењу, Дужима и Дубровску. Црква Божија и наш храм отворени су за све добронамјерне људе који дјелују у складу са правилима пристојног понашања, богослужбеног поретка и канонима мајке Цркве. Сваки добровољни прилог нашем храму у вријемену иза нас није могао бити залог за власнички удио, нити је ико икада за срамоту то постављао као услов. Поједини људи који се на средствима информисања представљају као мјештани села могу, по свим нормама, наступати само у своје име и могу освјетлати или обрукати само свој образ. Иако су сви присутни на поменутом читалачком обраћању за медије били из једне породице, они немају нити одлуку, нити мандат, да иступају у име братства Божовића. Особито је груба изречена неистина да ће у име братстава Пековића, Пићурића, Голубовића и Ћеранића бити потписника у прилог срамног покушаја да се славна светосавска традиција Дробњака сведе на латиничну изневјеру предака и потомака. Ове дубровачке породице нијесу, нити ће било ком свом братственику дати пуномоћје да потписује јалове петиције којима се, гле чуда, од Божије Цркве намерава одузети Божији храм. Једнако право на духовно наслеђе нашег мјеста имају породице Ђурковић, Ђурђић, Гломазић и Маловић. Са благословом надлежног епископа господина Јоаникија изабрани Црквени одбор храма светог великомученика и побједоносца Георгија у дробњачком селу Дубровско, на недељни празнични дан васкршњих Месних поклада позива на уздржање од рђавих мисли и дјела. Постом, молитвом и покајањем расуђујмо. По биједи гријеха га газили, а не по себи и блиставој светосавској традицији нашој. Храм Божији се не може скрнавити мијењањем намјене по нахођењу. Све законске мјере заштите храма и свештених лица, предузећемо у циљу очувања мира међу људима и права на испољавање верских потреба. Честитајући осам векова Светосавке цркве, желимо вам свако добро под милим Богом. Обновимо небеско у селу Дубровско! У име Црквеног одбора Миљан Ћеранић, предсједник Извор: Радио Светигора
  14. Иницијатори формирања посебне цркве у Украјини говоре о светлости, али ка свом циљу иду са речима злобе и мржње. Да би га постигли спремни су да униште животе људи и заузму храмове, рекао је патријарх московски и целе Русије Кирил током освештења Храма мученице Татјане у Москви. „У братској Украјини се дешавају врло тешке ствари: знамо да су силе зла устале на православну цркву. Послушајте оне који се боре за такозвану независну цркву, послушајте њихову интонацију и речи. Каква је то злоба и мржња! Сви они који данас желе да формирају такозвану независну цркву и да би то учинили спремни су да униште животе других људи, црквени живот, упадну и заузму цркве и манастире… Зар је тај језик силе језик Божји?“, обратио се патријарх Кирил окупљеним верницима. Према његовим речима, расколници покушавају да представе идеје таме као нешто светло и позитивно. „Послушајте лидере раскола, с каквом мржњом говоре. Зар је то пастирски говор, зар су то речи љубави? Једни су наследници светлости светаца, у светлости, док други падају под власт таме. Треба само пажљиво слушати оне који говоре о светлости док се налазе у тами“, нагласио је руски патријарх. Он је изразио наду да никакви расколнички покрети, никакво учешће световне власти, никаква злобна и ратоборна реторика неће одвојити вернике од живота у Божјој светлости. https://pravoslavie.ru/srpska/117774.htm?fbclid=IwAR3qWJ4WW50i-lQoIRKl3HpRB5rsGCsb5pibSWskQuhlMKQXVPXATnPBLZ0
  15. Дана 20. новембра 2018. године у Инсбруку је потписан уговор о поклону новог храма Српској Православној Цркви. Црквена општина Инсбрук основана је 1992. године и од тада за своје богослужбене потребе користи изнајмљени храм у том граду. После дугогодишњег трагања за трајним решењем, Црквена општина Инсбрук добила је од стране монашког реда Редемпториста Римокатолика на поклон велелепни храм непроцењиве вредности, смештен у ужем центру града. У име Српске Православне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, уговор о поклону су потписали председник Црквене општине Беч г. Радосав Митровић и секретар Црквене општине Беч протојереј-ставрофор Драго Вујић, у присуству архијерејског намесника за Западну Аустрију протојереја-ставрофора Драгана Ерића, председника Црквене оштине Инсбрук г. Живорада Карајовића и надлежног пароха протојереја Александра Столића. Протојереј Александар Столића, пароха у Инсбруку од 2015. године, активно се трудио да српска црквена заједница добије своје богослужбено место. Милошћу Божјом, Српска Православна Црква је богатија за још један храм у Епархији аустријско-швајцарској. Извор: Српска Православна Црква
  16. Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице
  17. „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика
  18. СЕДМИЦА ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ У ВАРНИ 10-14. септембар 2018.г. ”Данас када лишен смисла за смирење безблагодатни људски раз/ум не само да просто оспорава, него и дрско исмијава вјеру и сваку духовну вриједност, укоријењену у Богу, Црква је призвана да буде још дјелотворнија у својој духовно-образовној мисији, мисији која руководна и спасоносна, духовна и светотајинствена, но која започиње управо од просвјете, зато што ’вјера бива од слушања, а слушање од Слова Божијег’ (Рим. 10, 17)” Митрополит варненски и великопреславски, г. Јован И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег, г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”. Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој прослави 1125. годишњице Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући и сам први покрститељ Бугарске и први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије, те власт предао млађем, благоверном сину Симеону. Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске. У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани, донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође, указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед, у име Христово…” Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу, с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој је у једном разговору, објављеном у навечерје манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’ у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије, умногоме повезан са његовим постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању, све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило достојним плодовима у развитку и животу човјековом .” Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети Ћирило и Методије” у Великом Трнову. Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …” Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога, истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик био. Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та тачка, такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења. У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром; једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима). Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га спреми за спасење. У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми не само за практичну страну живота, већ и да се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као личност и образ Божији. С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник. Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије. Анализирајући васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен. Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)” Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни. Весна Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег, г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”. Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој прослави 1125. годишњице Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући и сам први покрститељ Бугарске и први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије, те власт предао млађем, благоверном сину Симеону. Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске. У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани, донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође, указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед, у име Христово…” Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу, с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој је у једном разговору, објављеном у навечерје манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’ у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије, умногоме повезан са његовим постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању, све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило достојним плодовима у развитку и животу човјековом .” Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети Ћирило и Методије” у Великом Трнову. Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …” Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога, истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик био. Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та тачка, такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења. У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром; једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима). Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га спреми за спасење. У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми не само за практичну страну живота, већ и да се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као личност и образ Божији. С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник. Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије. Анализирајући васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен. Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)” Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни. Весна Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У обраћању Синода ове Цркве од 11. септембра 2018. каже се: „Једногласно подржавамо став Свјатјејшег патријарха московског и све Русије Кирила и Свешеног Синода РПЦ изражен у званичној изјави од 8. септембра 2018. године поводом назначења двојице јерараха Цариградске Патријаршије, архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у граду Кијеву. Изражавамо протест против поступка Цариградске Патријаршије, тим више што он представља агресивно мешање једне помесне Цркве у унутрашња питања друге Помесне Цркве усмерено на подривање темеља међуправославног света и јединста. Позивамо свештенство и паству Белоруског егзархата да узносе сугубе молитве Господу за што брже залечење и превладавање сложене ситуације, за уразумљење и покајање оних који праве црквене нереде и расколе, а и за благостојање Украјинске Православне Цркве и учвршћенје мира у земљи Украјини. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, предстојатељу Украјинске Православне Цркве, архипастирима, свештенству и благочестивим мирјанима, чедима Украјинске Православне Цркве. Сведочићемо о недељивом духовном јединству православних хришћана братских народа Белорусије, Русије и Украјине, чедима Руске Православне Цркве, које својим старањем захватају историјску Русију духовну рођену у кијевској крстионици. Изражавамо наду у помоћ Божју за мирно решење сложене ситуације како би се очувало јединство Православља у свету.“ Извор: Српска Православна Црква
  21. Синод Белоруске Православне Цркве изражава протест против назначења егзарха Цариградске Патријаршије у престоницу Украјине. У обраћању Синода ове Цркве од 11. септембра 2018. каже се: „Једногласно подржавамо став Свјатјејшег патријарха московског и све Русије Кирила и Свешеног Синода РПЦ изражен у званичној изјави од 8. септембра 2018. године поводом назначења двојице јерараха Цариградске Патријаршије, архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у граду Кијеву. Изражавамо протест против поступка Цариградске Патријаршије, тим више што он представља агресивно мешање једне помесне Цркве у унутрашња питања друге Помесне Цркве усмерено на подривање темеља међуправославног света и јединста. Позивамо свештенство и паству Белоруског егзархата да узносе сугубе молитве Господу за што брже залечење и превладавање сложене ситуације, за уразумљење и покајање оних који праве црквене нереде и расколе, а и за благостојање Украјинске Православне Цркве и учвршћенје мира у земљи Украјини. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, предстојатељу Украјинске Православне Цркве, архипастирима, свештенству и благочестивим мирјанима, чедима Украјинске Православне Цркве. Сведочићемо о недељивом духовном јединству православних хришћана братских народа Белорусије, Русије и Украјине, чедима Руске Православне Цркве, које својим старањем захватају историјску Русију духовну рођену у кијевској крстионици. Изражавамо наду у помоћ Божју за мирно решење сложене ситуације како би се очувало јединство Православља у свету.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Једна од најважнијих визија Његовог Блаженства папе и патријарха александријског и све Африке Теодора II постала је стварност, јавља званични сајт Александријске Патријаршије Први пут, упис је почео у новоуспостављеној Академији за православне богословске студије „Светога Марка“ Патријаршије александријске и све Африке. Студенти из целог света који желе да изучавају православно богословље, веру и живот, моћи ће да овде прате тзв. заочне студије, студије путем кореспондеције. Курс студија траје три године, а предавања ће бити на енглеском. За више информација у вези са учењем на даљину овог академског студијског програма, посетите званичну страницу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Објављен је нови број часописа "Растко" - часопис ученика и професора Богословије Светог Саве у Београду. Ваш примерак новог броја часописа „Растко“ можете поручити на телефон 066 8000 850 или путем е-адресе [email protected] View full Странице
×
×
  • Креирај ново...