Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Георгије, архиепископ михајловско-кошички је са више свештених лица и уз учешће великог броја верних, први пут после 50 година, одслужио православно богослужење у селу Даргов, недалеко од Кошица у Словачкој. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Нисам знала, да постоје два велика албума црквене музике на овом језику.. Интересантно звучи, бар за мене Album "Slava Tev, Dievs" (на пример акатисте) Album "Ja Kristus tevī ir augšāmcēlies" (такође духовне, али не литургијске песме)

Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће. Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути. Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба. Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду. РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu View full Странице

Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо у њему! Ријеч Божија се чује у свим крајевима васељене, па тако и у Еквадору, малој држави Јужне Америке. Овамо је стигла са многобројним породицама из православних земаља, Русима, Палестинцима, Грцима и многим другим. До недавно вјерни народ у Еквароду су посјећивали свештеници из других земаља, вршећи службе Божије неколико пута годишње, а онда су постављени први стални свештеници, прво у Киту (главном граду), а онда и у Гвајакилу, благословом Високопреосвећеног Митрополита господина Амфилохија. У Гвајакилу заједница броји око 100 душа који су редовни на Богослужењима. Прије доласка свештеника, двије године уназад било их је око 30. Православног храма у Еквадору још увијек нема, али има добре воље да се један сагради, управо у Гвајакилу. Док се то не збуде, службе се проводе у капели посвећеној Благовијестима. Мјесто капеле се мјењало неколико пута, због раста броја вјерних, да би коначно добила мјесто и облик који има данас. У истој је недавно изграђен иконостас (први не-импровизовани) а недавно је израђано и постављено прво православно звоно у Еквадору. Звоно су, у договору са свештеником израдили мајстори у малом граду Рио Бамба, а по жељи родитеља упокојеног јединог сина Виталија Едгара, за спасење душе његове и у славу Божију. Црквенословенским језиком на звону је угравирано: „У славу Божију и за спасење душе Виталија Едгара, Гвајакил, Еквадор 11. Септембар 2017. године.“ Taкође, на звону је угравиран и лаварум Св. Саве познат и као Бокешки лаварум, који је уједно и лаварум симбол СПЦ у Еквадору, благословом Његовог Високопреосвештенства господина Митрополита Амфилохија. Звоно је освећено и први пут је позивало вјерне на празник Покрова Пресвете Богородице, ове године. Замисао је била (и остварена уз помоћ Божију), да звоно буде спремно на четрдесетницу од упокојења чада Божијег Виталија Едгара. Свете Литургије у овом храму врше се скоро свакодневно и тиме се освећује и град и земља, а од сада и звоно, као заштита и оружје Божије разгони демоне, обезбјеђује благорастворење ваздуха, штити своје вјерне и уједно их позива на прослављање имена Божијег. Прво православно звоно у Еквадору је велики благослов и знак да мисија Божија напредује и да је ово тек почетак. Нека је слава и хвала Богу на свему! http://www.mitropolija.com/prvo-pravoslavno-zvono-u-ekvadoru/ View full Странице

Живети православно Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. О. Серафим Роуз Извор: saborna-crkva.com