Претражи Живе Речи Утехе

Политика: Патријарх Александријски и све Африке у Србији Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други боравиће сљедеће недјеље у званичној посјети патријарху Иринеју и Српској православној цркви, пише Политика. Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други (Фото:mitropolija.com) Према наводима листа, Теодор Други ће се током боравка у Србији састати с предсједником Александром Вучићем и водећим личностима политичког и друштвеног живота. Централни догађај посјете биће Света литургија коју ће патријарси с архијерејима обје цркве служити у недјељу, 24. септембра, у храму Светог Саве на Врачару. Иринеј и Теодор Други ће разговарати о проблемима с којима се суочавају двије цркве, православље и хришћанство у цјелини, као и о духовним узроцима и посљедицама сеобе и страдања народа, посебно с афричког континента. Значајна тема разговора биће бројна питања духовних узрока и посљедица актуелне и у новијој историји незабиљежене сеобе, егзодуса и страдања народа, посебно са афричког континента, наводи Политика. Патријарх Теодор Други ће, заједно са патријархом Иринејем, посјетити најзначајније српске светиње - Жичу, Студеницу и Сопоћане, Пећку патријаршију и Дечане, као и Раваницу, Ћеле-кулу и Саборни храм у Нишу. Теодор Други је за патријарха александријског и све Африке изабран 9. октобра 2004. године, након што је у паду хеликоптера близу Свете Горе погинуо патријарх Петар, а устоличен је 15 дана касније у Благовештењском храму у Александрији. Извор: БЕТА View full Странице

На "летњу Пасху", како се већ у православљу још зове велики празник Успења Пресвета Богородице, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, служио је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Лагову код Прилепа. Са Његовим Блаженством саслуживали су свештеници из православне Охридске архиепископије и Српске православне цркве. Након прочитаног Јеванђеља, Архиепископ се у надахнутој беседи обратио верном народу, који је заједничарио у божанској Евхаристији. Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски и Местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јован, служио је у параклису посвећеном Успењу Пресвете Богородице у Охриду. У манастиру Успења Пресвете Богородице у Сушици крај Скопља, Архијерејском Литургијом је началствовало Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битолски г. Марко, који је и беседио након читања Јеванђеља; са њим је саслуживао и Његово Преосвештенство Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички г. Давид, са свештеницима Грчке архиепископије, Српске православне цркве, као и Православне охридске архиепископије. Након Свете литургије, за госте је припремљена славска трпеза и пригодан културно уметнички програм у којем су учествовале вокалне групе, које су изводиле изворне народне песме. Извор: ПОА Превод: ПОУКЕ View full Странице

Личност и заједница: проф. др Зоран Ранковић Аутор и водитељ: Дејан СтојадиновићТема: Црквенословенски језик у Српској православној цркви View full Странице

Преподобна Софија (Хотокуриду) је била родом из Понта, села у округу Ардаси, у светој Трапезундској Митрополији. 1914.године турци заробише њеног мужа у радни логор, где је, највероватније, и скончао. Смрт није поштедела ни њено дете, након чега је млада удовица отишла у планине, где се подвизавала у аскези и строгом посту. Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm View full Странице

АЛАХ Акбар! Смрт вам је близу! Сатанисти! - графити су, који су у ноћи између четвртка и петка, осванули на православној цркви Успења пресвете Богородице у Прагу. Према речима протојереја Срђана Јаблановића, старешине храма, сумња се да ово није дело једног човека, већ да их је било више. - Ово што се дешава је невероватно за Праг - каже протојереј Јаблановић. - Човек је дошао у цркву, клањао се, запретио нашој продавачици цвећа Тамари, помињао је наша имена, викао "Сви ћете горети у паклу"... Кажу ми да је говорио одлично чешки и руски. Прво је он претио, полиција га је одвела, а чуо сам да су га убрзо пустили. Потом су у петак ујутро осванули графити. Наш саговорник истиче да је могуће да се ради о особи муслиманске вероисповести. Он додаје да је у Чешкој занемарљив број муслимана и да су овакви инциденти реткост. Црква је наставила са радом, а мајстори већ покушавају да прекрече натписе. У храму су похрањене кости 131 српског војника из Првог светског рата, а оно што је мање познато је да у крипти цркве централно место заузима крст посвећен краљу Александру Карађорђевићу, у чијем дну се чува део кошуље натопљене крвљу приликом атентата у Марсеју. Иначе, овај храм су 1925. године, подигли руски емигранти, који су побегли после Октобарске револуције. Значајан удео у подизању цркве имали су Срби, пре свега краљ Александар Карађорђевић, који је и новчано помогао. Он је обилазио ову цркву кад год је долазио у Праг и поклонио јој је највеће звоно које и данас звони. Ова светиња центар је окупљања православних људи у Чешкој, посебно у престоници Прагу. Фото Тањуг,Чедомир Петарић ЗА ВАСКРС БИЛО 3.000 ЛјУДИ Црква успења пресвете Богородице је отворена сваки дан, што је реткост у Чешкој, где се обично служи литургија недељом, а осталим данима су храмови врло често затворени и нису верницима стално доступни као код нас. Недавно, за Васкрс, у цркви је било чак 3.000 до 4.000 људи. Интересантно је да су ту сахрањени и први чешки премијер Карл Крамарж, Франц Кафка... Црква Успења пресвете Богородице у Прагу била је под јурисдикцијом СПЦ до 1947. године. новости

Након у новембру одржаног Сабора свих архијереја, и по његовом једнодушном закључку, у јануару о.г. и Синод Јелинске цркве (архиепископ Јероним и 12 чредних архијереја) упутио је вјерном народу Посланицу о резултатима Светог и Великог Сабора на Криту. Текст посланице у преводу на српски донијела је Митрополија црногорско-приморска на свом сајту 25.04. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић View full Странице

Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Богословије Светог Саве у Београду. ТВ ХРАМ View full Странице