Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'православној'.
Found 87 results
-
Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Посетиоцима наше интернет странице доносимо преглед посете у целости: Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије Патријарси Јован и Иринеј код председника Вучића Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу Патријарси се поклонили светињи студеничкој Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу! Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу Свечани дочек патријараха Јована и Иринеја у Подгорици Патријарси Јован X и Иринеј посетили манастир Острог Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам са Патријархом антиохијским Јованом у Црној Гори Свечана доксологија у Цетињском манастиру Патријарси Јован и Иринеј стигли у Подгорицу Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован посетио Православни богословски факултет у Београду Патријарх антиохијски Јован посетио цркву Ружицу Патријарх антиохијски Јован посетио Народни музеј Званични разговори у Патријаршији српској Доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X Историјска посета: Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован стигао у Београд Патријарси Јован X и Иринеј служе свету Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви Његово Блаженствo Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован Х - кратак животопис Антиохијска Православна Црква Најава: Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X у посети Епархији жичкој View full Странице
-
Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
-
- цркви
- православној
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Његово блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован долази у посету Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и СПЦ: свечана служба дочека - доксологија биће у београдској Саборној цркви у четвртак, 11. октобра у 12 часова. Патријарси ће у недељу, 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, служити Свету Литургију у Саборној цркви, уз саслужење архијереја Српске и Антиохијске Патријаршије, са почетком у 9 часова. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! View full Странице
-
Архимандрит Кирил (Говорун): Ка новој Украјинској Православној Цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет- 1 коментар
-
- архимандрит
- кирил
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет View full Странице
- 1 нови одговор
-
- православној
- украјинској
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У Бозеу почео рад 26. симпозијума о православној духовности
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква -
У манастиру Преображења Господњег у Бозеу, у Италији, 5. септембра 2019.г. отворен је Међународни симпозијум о православној духовности посвећен теми „Разликовање духова и хришћански живот“. У симпозијуму учествује високи представници помесних православних Цркава, Римокатоличке Цркве, Англиканске Цркве и протестантских заједница, познати богослови и црквени историчари. У име наше свете Цркве, најављено је учешће Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима. Руска Православна Црква је упутила је делегацију на чијем челу је епископ североморски и умбски Митрофан, а са својим рефератом учествовао је и епископ сакраментски Иринеј (Руска Загранична Црква). Са своје стране митрополит волоколамски Иларион је упутио поруку организаторима и учесницима овог скупа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
- духовности
- православној
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Епископ др Јован (Пурић): Христологија у савременој православној мисли
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква-
- православној
- савременој
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
- мисли
- православној
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Последовање освећења светог мира у Православној цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5).- 1 коментар
-
- цркви
- последовање
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Наша богословска мисао богатија је још једним озбиљним и веома садржајним радом из области литургијског богословља. Доносимо сажетак, увод и закључак мастер рада дипломираног мастер теолога Мирка Василића на тему: "Последовање освећења светог мира у Православној цркви". Због обимности текста нисмо у могућности да донесемо рад у целости (рад у целости можете да прочитате ОВДЕ) САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5). View full Странице
- 1 нови одговор
-
- последовање
- цркви
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Предавање Драгослава Бокана у Зајечару "Истина о Српској Православној Цркви" (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- предавање
- драгослава
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
У порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, 26. априла 2018. године, на тему Истина о Српској Праволсавној Цркви говорио је Драгослав Бокан. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис овог занимљивог предавања. View full Странице
-
- предавање
- драгослава
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Васкрсење у Православној Охридској Архиепископији
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Архиепископије охридске
Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија). Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу. Извор: poa-info.org- 1 коментар
-
- васкрсење
- православној
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија). Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу. Извор: poa-info.org View full Странице
- 1 нови одговор
-
- архиепископији
- охридској
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Електронски медији преносе вест о православној мрежи Crkva.net
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Медији
"POMAŽE BOG, DOBRO JUTRO" Srpska pravoslavna crkva napravila PANDAN FEJSBUKU, a ovo su najpopularniji HEŠTEGOVI “Pomaže Bog, dobro jutro!”, prvo je što na svom ekranu vidi korisnik društvene mreže crkva.net, platforme stvorene ne bi li se poruka Srpske pravoslavne crkve brže i lakše proširila u eri interneta. Oni koji vode mrežu kažu da je cilj da se ljudi vrate na bogosluženja i u crkvi vide svoju kuću, a ne samo servis za usluge. Foto: G. Srdanov / RAS SrbijaHram Svetog Save Srpska pravoslavna crkva tako je postala prva crkva u regionu koja je svoju misiju i učenje prenela na internet. Sveštenici SPC pre dve godine došli su na ideju da naprave crkvenu društvenu mrežu. Prema rečima administratora, broj korisnika raste iz dana u dan, a crkva.net trenutno broji više od 7.000 članova, dok je korisnicima od nedavno na raspolaganju i android aplikacija. Jedan od administratora ove društvene mreže Vladimir Jovanović kaže za “Blic” da od početka ima podršku SPC. - Osnivač protojerej Ivan Cvetković je član Misionarskog odeljenja SPC i projekat je izložen na sastancima odeljenja. Potvrdu da imamo podršku crkve možete naći i na zvaničnim profilima mnogih eparhija, episkopa, manastira i parohija - kaže Jovanović. Pored profila na kojima misli dele poznati duhovnici i na kojima se vernici SPC mogu upoznati sa radom svojih eparhija, korisnici mreže na njoj dele i mudre misli, duhovne poruke, angedote vezane za svece, te najavljuju i čestitaju jedni drugima verske praznike. I dok su na društvenoj mreži Tviter trenutno popularni haštagovi “NBAAllstar” i “Winter olympics”, na crkva.net to su “zadušnice”, “pravoslavlje”, “Siropusna nedelja”... Jovanović kaže da je cilj postojanja mreže da se “sve ono što je dobro u crkvi sabere na jednom mestu”. - Mi pozivamo sve ljude dobre volje da se pridruže našoj mreži, kako bi upoznali Pravoslavlje, da bi upoznali život i ljude u Crkvi. Naravno, veoma je važno i bitno da poštuju naše gostoprimstvo i da ga ne zloupotrebljavaju - dodaje Jovanović. On kaže i da mreža ne okuplja samo pravoslavce, već da su svi dobronamerni ljudi dobro došli. - Imamo dosta sveštenika koji, nažalost, nisu previše aktivni, a članstvo čine ljudi različitih profesija, godina i interesovanja - dodaje Jovanović i kaže da je cilj dalji razvoj platforme: - Ubacujemo nove opcije, novi dizajn, gledamo da bude jedinstveno, ali jednostavno. Na ruskoj mreži i patrijarh Ruska pravoslavna crkva prva je koja je napravila ozbiljnije korake ka popularnosti na internet nebu. Mreža Elitsa osnovana je još 2013. godine, a kako se navodi na naslovnoj strani, osnovana je uz blagoslov patrijarha ruskog Kirila, a takođe su dobrodošli ljudi drugih veroispovesti. blic- 17 нових одговора
-
- електронски
- медији
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници?
-
Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници? View full Странице
-
У оквиру другог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу, 4. маја 2014. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, презвитер Жељко Латиновић, одржао је предавање на тему: Литургијски типови – различитост богослужбених пракси у Православној Цркви. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис овог предавања. View full Странице
-
ИДЕЈА ЖИВЉЕЊА У СРБСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЗАДРУЗИ
тема је објавио/ла Мирослав Павловић у Православна удружења
Помози Бог! Због разједињености србског народа, обремењености породица разним проблемима, великој појави себичности и саможивости, дођох на идеју како би могло да се олакша живот србском народу и крене путем правог просперитета у сваком смислу. Идеја је да се формирају хришћанске заједнице у коме би се живело, а ја би такву заједницу назвао СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАДРУГА. Њу би подели на три подзаједнице и то: 1. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЧНА ЗАДРУГА у којој би живеле породице, родитељи са децом. 2. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА МУШКА ЗАДРУГА у којој би живели неожењени момци и мушкарци који не живе са породицом (удовци, разведени итд.) 3.СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЖЕНСКА ЗАДРУГА у којој би живеле девојке и жене које не живе са породицом (удовице, разведене итд.) Мишљења сам да би идеја живљења у Србској православној задрузи посебно била интересантна за момке и девојке, који дуго времена се не проналазе ни у монаштву, ни у браку. Можда би им то било привремено решење, до монаштва, или брака. Унутрашње уређење задруге би се руководило позитивним православним искуствима, начелима и знањима из: 1.) Живота у задружним домаћинствима на селу са више чланова са по 20, 30 и више чланова (узети примере из 19. и почетком 20. века). Морамо узети у обзир да су чланови тих заједница били у крвном сродству, па да се не би многа искуства могла применити у наведеним задругама. 2.) Живота у манастирским заједницама. 3.) Живота у војним јединицама. 4.) Живота у кибуцима у Израелу. 5.) Списа Светог Владике Николаја Средњи систем и Жички устав. Мој предлог је да заједнице имају унутрашњи поредак сличан манастирском, са нешто краћим молитвама у приручним капелама, или цркви у односу на манастир, с тим што се не би полагали завети као у манастиру. Одредити простор где би задружни објекти за становање се направили, као и економија и разне радионице. Чланови задруге би заједнички радили на духовном усавршавању, производњи хране и других производа, на разним позитивним производним и другим делатностима које би доносиле матиријалан приход задруги, а на крају и на физичкој оспособљености која би помогла у случају одбране отаџбине. Иако из друге вере и народа навешћу неке примере из заједице у Израелу Кибуц којој када би се додао православни дух, може да буде један од узора. http://www.bookiraj.com/2013/08/kibuc-male-komune/ Kibuc – male komune… Napisala: Ivana Mišković Sigurno ste vec čuli za pojam KIBUC, ali verovatno niste baš sigurni šta je to u stvari. U ovom tekstu-putopisu ću pokušati da vam to malo približim i dočaram tu jedinstvenu atmosferu. Početkom 19-og veka, grupice religioznih Jevreja iz komunističkog Sovjetskog Saveza i Poljske odlučuju da napuste zemlje u kojima teško žive i da odsele se u Obećanu zemlju, a današnji Izrael. Oni su bili svesni da im zivot ni tamo neće biti lak, država praktično još nije postojala, teritorija je bila sa svih strana okupirana neprijateljskim narodima, ali duh zajedništva i vera u bolje sutra bili su jači od svih strahova i odredili su, ne samo njihovu, već i sudbinu mnogih drugih Jevreja iz celog sveta. Naselivši se na teritoriji Obećane zemlje, zatekli su se na potpuno divljoj zemlji, delom pod peskom Judejske pustinje, delom pod močvarama oko Galilejskog jezera. Tebalo je tu napraviti novi dom, kultivisati zemlju, sagraditi kuće, obezbediti porodici pristojno mesto za život.. Nije im bilo ni malo lako. Pre tačno 101 godinu, grupica od osam mladih ljudi koja je živela na poljoprivrednoj ekonomiji na samoj obali Galilejskog jezera, odlučuje da se odvoji i započne život kao mala porodica, nekoliko kilometara dalje. Napravili su malo naselje pod šatorima, i samo sa skromnim alatom koji su imali, započinju novi život. I muškarci i žene su radili po ceo dan, leti na temperaturi i do čak 45 stepeni. Donosili su pijaću vodu iz daleka, borili se sa insektima i divljim životinjama, naporno su radili, dok je njihovo naselje polako dobijalo oblik. Medju njima nije bilo tajni, jedni drugima su se potpuno otvoreno poveravali o problemima i emocijama. Držali su do principa potune jednakosti, po uzoru na socijalistički režim u kom su odrasli. Večeri su provodili pevajući i igrajući, dane radeći… Mnoge njihove pesme ostale su i dan danas deo izraelskog folklora. Po uzoru na ovu grupu, koja počinje da gradi drvene barake, improvizovanu kuhinju i sanitarne prostorije, okupljaju se i druge grupice i grade svoja mala naselja. Novooformljena država Izrael podstiče osnivanje novih naselja-kibuca, pogotovo u pograničnim oblastima, da bi služili i kao odbrana državnih granica. Kibuci počinju da se ogradjuju visokim ogradama i naoružavaju se, ali zadržavaju svoju osnovnu funkciju poljoprivrednog dobra. Mnogi kibuci su odigrali važnu ulogu u odbrani zemlje od napada Arapa i dan danas imaju svoje strategije odbrane u slučaju ovakvih incidenata. Ono sto je za nas najvažnije je da shvatimo, jeste sistem medjuljudskih odnosa u ovakvom socijalnom okruženju. U početku, sistem je funkcionisao po principu apsolutne jednakosti članova, po dolasku druge generacije na svet, odlučili su da svoju decu vaspitaju u istom duhu i u tu svrhu su zidali kuće u kojima su živela deca, odvojeno od roditelja, koji su morali da rade, i o njima su se brinule zene, takodje stanovnice kibuca, koje su ih negovale, podučavale i vaspitale potpuno jednako, deca su oslovljavala roditelje imenom, takodje radi održavanja jednakosti medju članovima. Privatno vlasništvo nad imovinom nije postojalo, sve je pripadalo zajednici, a zajednica je bila dužna da svakome obezbedi isto, od hrane i doma, do odeće i ostalih životnih potrebština. Vremenom su stvari počele da se menjaju, nisu svi bili jednako produktivni i nisu svačije potrebe bile iste, usledile su velike promene i one se i dan danas dešavaju. Mlade generacije nisu prihvatale način života svojih roditelja, nego su odlučile da odlučuju da napuste kibuce i školuju se i rade van njega, putuju, sklapaju brakove u gradovima itd. Majke odlučuju da same vaspitaju svoju decu, upravnici žele da imaju lagodniji život od radnika, trebalo je brinuti o starima i bolesnima, promene su bile neizbežne. Danas život u kibucu izgleda potpuno drugačije. U celom Izraelu ih ima oko 260 i u proseku imaju oko 200 stanovnika. Većina stanovnika su članovi zajednice, imaju svoje privatne kuće koje su otkupili ili sami sagradili, dobijaju platu za svoj rad, shodno radnom mestu i obrazovanju, imaju privatne automobile, putuju, školuju decu po svetu i žive savremen život, iako su i dalje okruženi ogradom i čuvanom kapijom. Manji deo stanovnika nisu članovi zajednice, već se nalaze na probnom boravku, koji traje dve godine i čekaju da većina članova izglasa njihovo primanje u zajednicu, ili su tu privrenemo, iznajmljuju kuće i ne planiraju da postanu članovi kibuca. Kibuci imaju asfaltirane ulice, izuzetno pažljivo negovane vrtove, lepe ali skromne kuće, bazene, sportske terene, zajedničke prostorije za druženje, bioskop, zajedničku kuhinju i trpezariju i još mnogo toga. Svaki kibuc ima svoju ekonomiju, poljoprivredno dobro ili fabriku u kojoj stanovnici rade, a mnogi kibuci su pretvoreni i u hotele, u kojima gosti spavaju u tipičnim kućicama i mogu da dožive ovu nesvakidašnju atmosferu, druženje, pesmu i igru kada padne mrak. I dan danas oni sva tri obroka imaju u centralnoj trpezariji, mada u svojim kućama imaju kuhinje, plaćaju zajednici mesečnu naknadu koja podmiruje troškove ishrane, zdravstvenog osiguranja, komunalije, obezbedjenje, vrtić, prevoz dece do skole i sl. Kibuc mogu dobrovoljno napustiti, ali pri doseljavanju u njega moraju proći probni period dok ih zajednica ne prihvati glasanjem. Kuću mogu prodati ili kupiti, ako je u privatnom vlasništvu, iznajmiti ili vratiti zajednici, ako je u vlasništvu zajednice, a svi prihodi koje zajednica ostvari, rasporedjuju se planski medju svim članovima. Mnogi kibuci imaju vrlo uspešne ekonomije, neki su otvorili svoje fabrike i van svojih ograda, pa čak i van Izraela i veoma dobro i žive od svog rada. Posetilac kibuca osetiće tu lagodnu atmosferu, mir, tišinu, seoski ambijent, spontano druženje i topao prijem. Ovde ce naći prijatelje za ceo život i odlično mesto za dobar i miran san. Ukoliko planirate da posetite Izrael, preporučujem vam da se odlučite za aranžman koji podrazumeva barem jedno noćenje u kibucu, a ukoliko putujete u sopstvenoj reziji, to takodje možete uraditi i sami, informacije o smeštaju u kibucu Ashdot Yaakov cete naci na stranici www.nehara.co.il , u kom smo mi noćili, u smeštaju kategorije 3*, malo luksuzniji smestaj, sa 4*, ima kibuc Nof Ginosar, www.ginosar.co.il. Svakako se isplati iskoristiti priliku da upoznate još jedan od kurioziteta Izraela, ako se već nadjete u njemu… Autor Ivana Mišković Master-menadžer u turizmu, student doktorskih studija, asistent na Fakultetu za sport i turizam Tims, autor stručnih tekstova, putnik i istraživač Мирослав Павловић из Љига На Преподобног Киријака Отшелника 2017. л.Г -
Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0
-
Монаштво у Српској Православној Цркви данас
тема је објавио/ла Bokisha у Духовни живот наше Свете Цркве
Свеправославно друштво Преподобни Јустин Ћелијски и ВрањскиЕпархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера Монаштво у Српској Православној Цркви данас . Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0 View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.