Претражи Живе Речи Утехе

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице

Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине. У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“ „Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао: „Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо. Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву. Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере. Приредио: протојереј Никола Гачевић Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018 извор View full Странице

У суботу, 20. октобра 2018. године, у Православном центру у Шамбезију надомак Женеве уручене су дипломе за успешно завршене мастер студије генерацији школске 2017/18 године. Као што је то пракса, присутним званицама током свечаности су представљени и нови студенти који ће похађати ту високошколску установу наредних година. Додели диплома су, осим професора из православног центра у Шамбезију, професора Римокатоличког факултета у Фрибургу и професора Протестантског факултета у Женеви, присуствовали и бројни гости. С обзиром на то да у Шамбезију бораве редовно и српски студенти, свечаности је, као гост, присуствовао и надлежни парох женевски јереј Александар Ресимић. Српски студенти који су ове године одбранили своје радове и добили дипломе су ђакон Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима, г. Марко Палежевић (Епархија сремска) и г. Остоја Дикић (Епархија зворничко-тузланска). Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Током засједања одржаног од 3 – 6. октобра 2018. године у Успенском манастиру у Баламди (Либан), Свештени синод Антиохијске православне цркве донио је коминике. У документу стоји: Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

View full Странице

View full Странице

Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски

Значајна годишњица Патријарха московског и све Русије г. Кирила обележена је 4. фебруара 2018. године Божанском Литургијом у руској цркви Свете Тројице у Београду којом је началствовао Патријарх српски г. Иринеј. Прилог Радија Слово љубве Евхаристијско славље поводом деветогодишњице патријарашке службе Свјатјејшег г. Кирила. Свечано откривање мозаика на куполи Светог Саве 22. фебруара 2018. године. Очекује се присуство министра Лаврова и митрополита Илариона. У Подворју Московске Патријаршије у Београду поводом деветогодишњице патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у недељу 4. фебруара 2018. године торжественом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереј Виталија Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду; архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве; протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду; протојереј Небојша Тополић, парох при цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси; јереј Иван Делић из Епархије банатске, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Александар Секулић и Владимир Руменић. Хор при Светотројичном храму на Ташмајдану певао је са умиленијем. Литургији су присуствовали: г. Александар Конанихин, први саветник у Амбасади Руске Федерације у Србији и аташе за културу; изасланик Одбране Руске Федерације г. Андреј Киндјаков и његов помоћник г. Георгиј Клебан; г. Андреј Николајевич Храпунов; директорка Руског дома у Београду гђа Надежда Викторовна Кушњекова, директор Трговинског представништва Руске Федерације у Србији; министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије г. Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, многобројни сарадници и пријатељи Руске Цркве у Србији. Патријарх Иринеј је искрено и свесрдно честитао предстојатељу сестринске Руске Цркве деветогодишњицу устоличења, молећи се за његово долгоденствије и изобилну помоћ Божју у ношењу тешког бремена управљања највећом помесном Православном Црквом на свету. Поздравни говор протојереја Виталија Тарасјева У поздравном слову протојереј Виталије Тарасјев заблагодарио је Патријарху српском Иринеју на служењу када је принео бескрвну жртву о всјех и за всја на торжественој Литургији, која је продубила и оснажила везе два једнокрвна и једноверна народа, руског и српског. Крстоносни прота Виталије је подсетио да је Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј био учесник великог догађаја и пуноће Руске Православне Цркве у децембру 2017. године, када је обележена стогодишњица од избора сверуског патријарха Тихона после готово две стотине година без патријарха на московском трону. Подсећајући и на страдање руског народа и Руске Православне Цркве и на безбожничко време које је, Богу хвала, окончано, прота Виталиј је, између осталог, казао: -Године 1988. руски народ је прослављао хиљадугодишњицу Крштења Русије, чиме су руски народ и Црква ушли у духовни препород који траје до дана данашњег и трајаће у векове. Током тог препорода истакао бих значај служења Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила. Подсећам на то да је до 2008. године било мање од две стотине архијереја, а данас их има нешто преко 400. Свјатјејши Патријарх г. Кирил је обавио око 200 канонских путовања, поклонио се светим местима и светињама Руске Православне Цркве широм Русије, од Далеког истока, преко Антарктика и северних крајева, до јужних појасева Русије, које такође није заобишао у свом архипастирском раду. Неуморни рад предстојатеља Руске Православне Цркве г. Кирила подстрек је свим клирицима, свим верницима и монаштву, да сви узмемо свако свој крст и кренемо за Свјатјејшим г. Кирилом, да га следимо на његовом путу подвига и служења руском народу и Руској Православној Цркви... Посебно истичемо речи проте Виталија: У служењу Господу и Руској Православној Цркви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил није заборавио ни традиционално добре односе са светосавским српским народом. На свакој Литургији се произносе молитве у свим руским храмовима за здравље и спасење свих оних који живе на Косову и Метохији. Сретењски манастир, који канонски директно припада Свјатјејшем патријарху Кирилу, посебну пажњу је последњих година усмерио на нормализацију рада велике светиње Српске Цркве - Призренске богословије, која школује кандидате за будући пастирски рад у Српској Православној Цркви у свим њеним канонским областима. Велика је заслуга патријарха Кирила што заједно са руским народом и државом, на чијем је челу председник Руске Федерације г. Владимир Владимирович Путин, помаже украшавање Спомен-храма Светог Саве. Господ Бог нас је удостојио да, по благослову Ваше Светости, 22. фебруара 2018. године јавности бити представљена купола у заветном храму Светог Саве на Врачару, када се у Београду буду налазили високи представници руске државе и Цркве, министар спољних послова г. Сергеј Лавров и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски и председник Одељења спољњих црквених веза г. Иларион, истакао је протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду. У име пунине Руске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев уручио је, у препуном Светотројичном храму, Патријарху српском г. Иринеју икону Пресвете Богородице Владимирске, велике помоћнице руском народу и свима који јој се за помоћ обрате. Благодарећи Господу на дивном поводу за литургијско сабрање, Патријарх српски Иринеј је захвалио проти Виталију на изузетном дару, Икони Пресвете Богородице Владимирске, казујући да православни род српски на силу и благодат светих икона, међу којима је прва у реду управо икона Богородице Владимирске. Говорећи о јеванђељској причи о блудном сину, из које се види како Господ прихвата покајнике, Патријарх српски је предочио вернима: -Морамо знати да постоји неко ко нас воли и љуби и онда када дубоко падамо услед слабости људске; да има неко ко нас и тада милује и воли, и очекује да му се вратимо као синови Његови, као народ Његов, јер се Бог радује свакоме покајнику, о чему најбоље сведочи данашња јеванђељска парабола. Патријарх српски о служби Свјатјејшег Кирила Поводом деветогодишњице интронизације Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј је казао: -Његова Светост г. Кирил је велика личност не само руског народа, већ и свег Православља. Данас сви православни народи упућују поглед ка Руској Православној Цркви и руском православном народу и хвала Богу што је прошло време када је ова света Црква била разапета на Крсту. За релативно кратко време васкрсла је Русија и Руска Црква. Данас је она водећа Црква у православном свету. Знамо какав значај имају Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, те древне Цркве, дивимо се њиховој улози у прошлости, подражавамо их и данас када нису у том стању и када се боре са многим искушењима, и са своје стране молимо се да одагнају од себе силе зла. Ми поштујемо те велике Цркве, али је истина да је Руска Црква водећа Православна Црква... Подсећајући на прошлогодишњи величанствен јубилеј Руске Православне Цркве, Патријарх српски г. Иринеј је казао да се свако морао дивити не само томе што је у храму служило преко 450 архипастира, него и духовности и чврстој вери присутних клирика, монаха, монахиња и благочестивих и преданих верника ван храма... -Ми смо вером, историјом и крвљу један народ, и наше је надање увек било уперено у свету Мајку, моћну Русију. Зато данас , врше велики притисак на српски народ они који би желели да нас одвоје од нас самих. Јер, одвојити се од Русије значи одвојити се од самог себе, и своју судбину узети у своје слабашне руке. Надамо се и у Бога и у народ да у томе неће успети, додао је Патријарх српски г. Иринеј. Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу, који је у кратком периоду учинио много на духовној и материјалној обнови руског народа и Цркве, а у име пунине Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелео је да долгоденствује на свештеном московском трону на Христовом путу апостолског служења. На крају свечаног чина, Патријарх српски Иринеј је, са свештенослужитељима Руске и Српске Православне Цркве и верним народом, обавио чин благодарења и молепствије поводом девете године интронизације Патријарха московског и све Русије Кирила. Зорица Зец * * * Патријарх московски и све Русије г. Кирил два пута је боравио у Србији. У октобру 2013. године, у оквиру прослављања 1700 година Миланског едикта, Његова Светост г. Кирил је служио молебан у храму Свете Тројице и узео учешће у светој Литургији на Свеправославном сабрању у Нишу. У новембру 2014. године патријарх Кирил је боравио у мирној посети нашој Цркви и нашој земљи. Том приликом је служио бденије у храму Свете Тројице уочи Ђурђица, када је благочестив народ помазао освећеним уљем и даривао иконицу Преподобног Сергеја Радоњешког. Дани Благословеног који долази у име Господње, како је наша Црква извештавала о посети Патријарха руског Кирила, били су тродневна празнична радост: служена је света Литургија у Спомен-храму Светог Саве, освештани су Руски некропољ и споменик цару Николају Романову, узнете су заједничке молитве над гробовима српских патријараха Димитрија и Павла. Део моштију Светог Александра Невског дар је Његове Светости Патријарха московског и све г. Русије Кирила српском народу - да пред њим, молитвом, задобију спас, исцелење душе и тела. Извор: Српска Православна Црква / Телевизија Храм View full Странице

Нови новембарско – децембарски 358. број Православног мисионара посвећен је теми Светих Царских мученика Романових. O овом званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за Радио Светигору, Митрополије црногорско-приморске говорио је Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. Звучни запис разговора Повезана вест: Катихета Бранислав Илић на Радију Беседа представио нови новембарско-децембарски број Православног мисионара Нови новембарско-децембарски 358. број Православног мисионара посвећен је Светим царским мученицима Романовим. У обиљу квалитетних текстова можете читати о страдању ових страстотерпаца, које је било почетак прогона православних хришћана у Русији, ништа мање од древног гоњења првих хришћана за време богоборног цара Диоклецијана. Уједно, говори се и о значају њихове канонизације и њиховог присуства у богослужењу, у химнографији наше свете Цркве. На првим страницама новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве налази се разговор са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким др Давидом (Перовићем). У новом Православном мисионару читајте и о светој Ефросинији, монахињи у мушком манастиру, о многотрудном старцу Јефрему Аризонском, kao о тумачењу Еванђелске заповести „Ко те удари по десном образу, окрени му и левиˮ и многе друге душекорисне текстове. На звучном запису благодаримо Радију Светигора, Митрополије црногорско-приморске Извор: Радио Светигора View full Странице