Претражи Живе Речи Утехе

У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице

Из штампе је изашао нови 359. број Православног мисионара, званичног гласила Српске Православне Цркве. О обележавању 60 година мисионарског рада овог званичног гласила Српске Православне Цркве, као и о најновијем броју који је недавно изашао из штампе, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора Православног мисионара. Разговор водила: Оливера Балабан, новинар Радија "Светигоре" Звучни запис разговора View full Странице

У другој емисији "Светотајинско богословље", своју пажњу посветили смо Светоотачким основама православног учења о Тајнама. У оквиру емисије указали смо да су Свете Тајне саме по себи чин који преображава, као и да без Светих Тајни не може бити истинског живота у Христу. У овој емисији дали смо одговор и ко је савршитељ Светих Тајни, а у духу Светоотачких поука подсетили смо да је погрешно ограничавање Светих Тајни на број седам. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО View full Странице

Crkavica ostalim crkvama Na zahtjev stranke GLAS Vlada je morala izaći s podacima da je u tri godine – 2014., 2015. i 2016. – iz državnog proračuna svim vjerskim zajednicama u Hrvatskoj isplaćeno 1,123 milijarde kuna, od toga Katoličkoj crkvi 1,066 milijardi kuna. No na vidjelo je isplivalo da ova posljednja dobiva mnogo više. U ukupan iznos isplaćen vjerskim zajednicama nisu bile uključene plaće vjeroučiteljima koje se evidentiraju s pozicija Ministarstva znanosti i obrazovanja, zajedno s rashodima za zaposlene u obrazovnom sustavu, istakli su u Ministarstvu financija u odgovoru na pitanje portala Index. Po Vatikanskim ugovorima, država također snosi troškove izrade i tiskanja udžbenika vjeronauka, iako na njihov sadržaj nema utjecaja. U osnovnim i srednjim školama 2014. bio je zaposlen 3.001 vjeroučitelj, a za njihove plaće izdvajalo se godišnje oko 218 milijuna kuna, u što nisu uračunati prijevoz, prekovremeni sati i slično. Stoga bi ova brojka godišnje iznosila oko 300 milijuna kuna, odnosno 900 milijuna za tri godine. Ako se podaci o raspodjeli sredstava, ne računajući vjeroučitelje jer neki od njih pripadaju drugim vjerskim zajednicama, dovedu u vezu s podacima iz popisa stanovništva iz 2011., vidjelo bi se da rimokatolici, njih 3.697.143, čine 92,81 posto stanovništva, a da Katolička crkva dobiva 94,92 posto od spomenutih 1,123 milijarde kuna. S druge strane, pravoslavci kojih je 190.143 i čine 4,77 posto stanovništva dobivaju 27.692.000 kuna ili 2,47 posto sredstava, odnosno po glavi upola manje. Situacija nije bogzna kako drugačija ni kod muslimana, kojih je po popisu 62.977 ili 1,58 posto, ali dobivaju 8.439.000 kuna ili 0,75 posto sredstava. Ostatak novca podijeljen je na 13 vjerskih zajednica od kojih neke po glavi dobivaju i više nego katolici, ali se tu radi o malobrojnom članstvu pa to ne utječe na konačnu sliku. Često se javlja i tvrdnja da država velikim izdvajanjima pokriva oduzetu imovinu Katoličkoj crkvi nakon 1945. Zato treba podsjetiti da je SPC-u i židovskim općinama vraćeno vrlo malo imovine, a da se o imovini otetoj Srbima i Židovima skoro i ne govori, o čemu piše čak i State Department. Piše: Nenad Jovanović, ¸¸https://www.portalnovosti.com/crkavica-ostalim-crkvama View full Странице

Нови број Православног мисионара посвећен је Светим царским мученицима Романовим. У обиљу квалитетних текстова можете читати о страдању ових страстотерпаца, које је било почетак прогона православних хришћана у Русији, ништа мање од древног гоњења првих хришћана за време богоборног цара Диоклецијана. Уједно, говори се и о значају њихове канонизације и њиховог присуства у богослужењу, у химнографији наше свете Цркве. У новом Православном мисионару читајте и о светој Ефросинији, монахињи у мушком манастиру, о многотрудном старцу Јефрему Аризонском, о тумачењу Еванђелске заповести "Ко те удари по десном образу, окрени му и леви" и многе друге душекорисне текстове. Православни мисионар у јутарњем програму Радија Беседа представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“ 5. октобра 2017. 28. септембра у средњовековној престоници Србије, у Крушевцу се завршио Трећи међународни фестивал православног филма у Србији „Снажни духом“, који се одржава уз благослов патријарха српског Иринеја. Део конкурсног програма фестивала су чинила три играна филма и за најбољи је признат руски филм новосибирског свештеника протојереја Александра Новопашина „Поред нас,“ на примеру Русије, који поставља актуално питање о постојању секти широм света. Експлозије на јавним местима, бомбаши-самоубице, џахадисти, дијалози јунака – све ово је приказано у филму са документарним снимцима. Режисер филма се већ дуго бави овим проблемом и познаје суштину питања. Председник жирија Сергеј Катјер, режисер и продуцент из Белорусије, рекао је следеће: „Сваки од филмова из такмичарског програма је вредан награде на фестивалу. У оквиру овог фестивала жири је одлучио да је најактуелнији, најмодернији и данас највише потребан филм – филм, коме смо доделили главну награду. И мишљење жирија се у потпуности поклопило са мишљењем публике фестивала, која је такође високо ценила ово остварење, доделивши му своју награду.“ Жири за документарни филм није имао лак задатак. У конкуренцији је учествовало 10 филмова а апсолутно сва остварења су била на веома високом нивоу. Ово су речи оца Игора Собко, председника жирија, које је изговорио на уручењу награде за најбољи документарни филм: „Желим да замолим публику да имају разумевања за чланове жирија, није било лако да се донесе одлука за најбољи филм, јер је учествовао 10 документарних филмова и сваки филм је био вредан награде. И жири моли публику да строго не суди о одлуци жирија. “ Неопходно је истаћи висок квалитет рада документарних филмова из Републике Српске. На прошлом фестивалу Гран при је уручен Снежани Брезо за филм „Дух живота“, а овогодишњи је додељен Милани Мајар за најбољи документарни филм фестивала. „На ивици разума“ је филм, који говори о судбини једне породице из Дамаска (Сирија), која се растурила због рата. Прво су отишла деца, а затим њихова мајка, супруга главног јунака. Остао је сам у својој родној кући са успоменама, ретким телефонским позивима и порукама. Породица и њено очување, управо о тим хришћанским вредностима нас филм тера да размишљамо. Гран при фестивала отишао је у Русију заједно са режисером Александром Куприним. Документарни филм „Пут за двоје“ – путовање свештеника и режисера филма на Свету Гору Атос у потрази за састојцима за израду тамјана. Дуг и богат животним околностима, мирним путем у потрази за Миром за све. Специјалну награду од Фонда Св. Кнеза Лазара је добило остварење српског режисера Ивана Јовића „Завештање“, који говори о геноциду над Србима у хрватском логору Јасеновац. Тада деца и затвореници логора се сећају своје историје. То је изузетно важан и потребан филм за све Србе. Светска премијера филма одржана је у оквиру Московског међународног филмског фестивала 2017.г. Крушевачка епархија Српске православне цркве је сматрала да је неопходно наградити епархијском дипломом режисера из Грузије, Константина Црцвадзе и његов филм „Диадема старца“, који сведочи о преподобном Гаврилу. Филм говори о сећањима његових сестара, свештеника, духовне деце. „Ми, организатори фестивала, смо се потрудили да саставимо програм тако да буде приступачан за разумевање различитим категоријама гледалаца. Наш главни задатак – привући публику ка моралном и духовном филму. Нама није занимљиво да приказујемо филмове, који су направљени за кокице. Представљајући готов програм, сваки пут пролазимо кроз неку врсту теста за будуће интересовање ка тим филмовима, који нудимо гледаоцу“, – рекао је директор фестивала Филип Кудрјашов. Такође треба напоменути да је ове године фестивал укључен у календар званичних догађаја Туристичке организације Србије, па самим тим привлачи додатну пажњу на догађај. Видовдан This post has been promoted to an article

Крајем септембра из штампе је изашао нови број Православног мисионара, посвећен теми односа хришћанства и светских религија. Од овог броја отворена је нова рубрика под називом „Пастир добриˮ, у којој ће бити објављивани разговори са епископима наше помесне Цркве на мисионарске теме. Први у низу је разговор са Епископом тимочким Иларионом. Више о реализацији овог интервјуа и о личности Епископа тимочког Илариона, као и о садржају овог новог (357) броја Православног мисионара, за Радио Беседу говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. Разговор водила вероучитељ Мирјана Бановић. Звучни запис разговора Поред прилога из тематског дела, у новом броју могу се прочитати текстови о Старцу Симеону Добрићевском, Маслинској гори и Гетсиманском врту, светогорском манастиру Дохијар, манастиру Гориоч на Косову и Метохији, односу вере и науке, вишедетним хришћанским породицама, сведочанствима, Филипу Вишњићу, свадбеним обичајима и други. У рубрици „Десет питања за православног мисионара“ у овом броју на мисионарска питања одговара један афрички православни мисионар – свештеник Филип Гатари из Кеније. Отац Филип је мисионар православља у Африци, у северном подручју Кеније, у округу Нијери. Клирик је Александријске Патријаршије и директор православне школе „Свети Антоније Велики“. Од овог броја Православног мисионара отвара се нова рубрику под називом „Пастир добри“ у којој ће бити објављивани разговори са епископима наше помесне Цркве на мисионарске теме. У овом броју читаоцима је доступан разговор са Епископом тимочким Иларионом. Часопис Православни мисионар може се купити у храмовима Српске Православне Цркве, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или на телефон (+381) 11 3025 113. Извор: Радио Беседа / Српска Православна Црква View full Странице

Крушевац ће бити домаћин Трећег међународног фестивала православног филма у Србији под називом „Снажни духом“ од 25. до 28. септембра 2017. године. Фестивал има конкурсна и ванконкурсна приказивања играних, документарних и анимираних филмова из многобројних земаља света. Главе награде фестивала су диптих са иконом Светог кнеза Лазара (Гран при фестивала), Светог Николаја Чудотворца („за најбољи играни филм“). Светог Василија Острошког („за најбољи документарни филм“) , Светог Саве Српског („награда за симпатије гледалаца“). Предвиђене су такође допунске награде омладинског жирија и новинарског жирија. Фестивал има традицију од 2015. године када је покренут уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а организатори су Kрушевачка епархија Српске православне цркве, град Крушевац и компанија „Вифсаида“. Фестивал се одржава при подршци Српске православне цркве, амбасаде Србије у Русији, Српског одељења Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа, Координационог савета руских сународника, који живе у Србији, при финансијског подршци „Православне иницијативе“. Извор: епархија крушевачка Аудио прилог о фестивалу:https://hearthis.at/fjrbd7ft/otac-dragi-krusevac/ View full Странице

ЖРУ-ове звезде или дивљање православног празнословља Горан Живковић-јул 31, 2017 Мало пре ми се јавио приватном поруком, резигниран, момак чији је никнејм на горепоменутом форуму био Desiderius Erasmus. Каже, бановали га зато што се „усудио“ да на прозивке и увреде дежурног форумског шарлатана, о.Зорана Ђуровића, одговори истом мером. Разумео бих администрацију да је покушала бар једном да буде објективна па да обојицу казни на сличан начин, али лакше је камили да прође кроз иглене уши него да се то деси. Опробан рецепт тамо је очигледно да архишарлатан Зоки испрозива некога ко није по укусу већинском мњењу форумаша које је, узгред буди речено, за жаљење, и да се миц по миц тај исти одстрани. Тако су се ратосиљали и моје маленкости за чиме ја уопште и не жалим јер је била мука за дух пратити толику гомилетину празнословља и набеђеног мудровања разних полуинтелектуалаца. О полуинтелектуалцима је генијални Слободан Јовановић сјајно писао анализирајући их, а кад се такви „лате“ православља добијемо форум као што је ЖРУ. Када сам покретао са о.Иваном тај исти форум нисам га уопште овако замишљао. Да буде врцав да, али не врцав интелектуалним ћорцима, већ мисионарски врцав. Имају они додуше тамо и лепих тема, али у оним најбитнијим и најкомплекснијим доминира чопор шарлатана. И то баш чопор јер делују чопоративно. У питању је збијање редова кад се покрене нека тема као ова у вези текста проф Пена где се одмах брже боље скупе и колективно млате празну сламу, мудрују и „мисионаре“ уобичајне провидне глупости. Као стари форумски вук оваквих чопоративних напада се сећам још на б92 форуму где сам редовно имао (заједно са неколико форумских сабораца) дебату са бар 5 до 10 чланова форума истовремено. Жалосно је што је један форум који се зове православним спао на овако ниске гране да му годинама некакви турбо православни еволуционисти креирају правац. Они који тамо пропагирају праве вредности су махом на неким другим темама, чисто да буду декор, док главну реч воде ови које сам горе поменуо. Ти искрени православни хрићани служе тамо за алиби овима који су прво сами себи добро испрали мозак, па кад им се то осладило јер им је том методом фино нарастао и его, решили су да и другима испирају мозак путем методе „ако прође прође“. Ту је и пар збуњених про-креационистичких чланова који ни сами не знају у шта верују и шта је тачно па се увек тако некако бојажљиво јаве чисто да се води да су нешто написали, али наравно да не увреде форумску дворску луду и његове пулене. Администрација нема никакав став него се поводе за већином не би ли извукли што већи популациони ћар од целе приче тако да њих нисам ни поменуо јер су малтене небитни, они и нису ту да креирају неки правац овог форума већ да прате ове скрибомане који су се размахали флоскулама и лажима. Мислим да је сваком здравомислећем човеку, а нарочито православном хришћанину мука кад дође и види сво то фрљосање светоотачким цитатима којима се поједини служе не би ли доказали како су чврсто баш они у праву, или псеудоинтелектуално блебетање појединих. Е да, хумора доброг има, а исти је у функцији дизања ега свим овим празнословцима да ето покажу како су јел`те „слободоумни“. Карактеран човек нема ту шта да тражи, а и ако тражи врло брзо га чопоративним методама истисну и избаце. Све у свему, овај кратак текст није написан због свих оних који су горепоменути већ због оних који прате тамошња писанија, а нарочито у вези контроверзе еволуција-креационизам, да не губе време. Оно што вреди тамо ваља прочитати, а полу интелектуалце им препоручујем да заобиђу ако неће да буде преведени жедни преко форумске воде. Полуинтелектуалцима Бог нека да мудрости да дођу до сиромаштва духом, па до читања квалитетне литературе, не би ли некако постали прави, хришћански интелектуалци и избавили се из глиба који су сами себи направили. Протонамесник Горан Живковић http://постање.срб/2017/07/31/zru-ove-zvezde-ili-divljanje-pravoslavnog-praznoslovlja/

Пуно људи који долазе код мене на психолошке разговоре су сами – нису ожењени нити удате, а волели би да нађу православну особу за брак. Размишљајући шта би могло да се уради по том питању, истраживала на које све начине се православни људи у Србији и дијаспори међусобно упознају. Поред уобичајеног упознавања у Цркви преко заједничких пријатеља, певањем у истом хору, приликом ходочасничких путовања, понеко се упознавао и преко свог свештеника или духовника – у новије време интернет постаје све чешће место упознавања православних људи и сусрета сродних душа. До сада сам видела како функционишу два православна форума на српском језику – форум (тзв. „Листа“ ) на сајту Светосавље.орг (ОВДЕ ) и форум „Живе речи утехе“ (на сајту Поуке.орг ОВДЕ ). На сајту Светосавље нема посебне могућности за дописивање искључиво оних људи који траже православног брачног сапутника већ се људи упознају и друже кроз разговоре на различите теме на такозваној „Главној листи“, али зато за православне породице и православне супружнике на овом сајту постоји посебна „Листа“ под називом Листа православних родитеља (линк ОВДЕ ). На другој страни, на форуму „Живе речи утехе“ постоји посебан под-форум намењен искључиво упознавању православних хришћана ради брака. Ову дивну идеју је покренуо свештеник Иван Цветковић, а пред вама се налази мини-интервју који сам направила са једном од модератора овог форума Данијелом Олуић за сајт «Има наде», са циљем да се шира православна јавност упозна са овим лепим пројектом. Као психолог морам да додам да упознавање преко интернета има неке своје специфичности и неке своје мане, чему ћу посветити свој наредни текст ако Бог да времена и снаге. Понешто од тога сам већ помињала у чланку «Како наћи праву особу (питање психологу)» (линк ОВДЕ ) Уредница сајта Има наде ФОРУМ ЗА УПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ОСОБА РАДИ БРАКА – „КАНА ГАЛИЛЕЈСКА“ Колико сам прочитала, форум за православно упознавање «Кана галилејска» (информација ОВДЕ ) је покренут 2013.године. Каква су искуства од тада до сада? „Кана Галилејска“ је пројекат који је покренут управо 2013. године, као наш одговор на евидентну инертност младих за ступање у брак. Циљ нам је да људи који су чланови нашег сајт, а који нису у браку, покушају да на том, само за њих одвојеном делу, ступе у дијалог кроз приватне комуникације и на тај начин покушају да се ближе упознају са особом супротног пола, те да то резултира будућим браком. Да ли има примера бракова православних хришћана који су се преко овог форума упознали и венчали? Још неких примера? Наравно да имамо мноштво примера успешних бракова, имамо и деце која су се из тих бракова родила. То сматрамо нашим највећим успехом и много смо поносни на то. Како тај форум функционише у техничком смислу? На самом сајту (линк ОВДЕ ) пише једино да се приликом пријаве дају одговори на неколико питања – подаци о себи у смислу година, професије и колико дуго смо у Цркви, да ли су до сада већ били ожењени/удате, итд. Шта се догађа након што особа пошаље те податке модераторима форума? Када особа буде након пријаве и достављања података „примљена“, отвара јој се проходност у део Форума који је „закључан“ и није видљив осталим члановима Форума (линк ОВДЕ ). Дакле, подразумева се да су они који се примају неудате и неожењени. Пожељно је да новопридошли члан овог форума отвори своју „тему“ у одељку Мушкарци или Жене и да се представи осталим члановима – да каже нешто основно о себи али и довољно специфично да би и другима имало смисла да започну разговор са том особом. За мушкарце смо на овом линку ОВДЕ поставили пример који може послужити као неки оријентир како да се представи а да то буде довољно информативно, а за жене смо пример поставили на овом линку. Такође је пожељно и корисно да нови члан попуни свој профил са својом правом сликом, и да напише неке информације о себи и на том месту (личном профилу а не само на својој „теми“). Одељци (теме) у оквиру форума Кана Галилејска Како се ступа у разговор са неким ко је исто члан тог форума? Након свог представљања и евентуалног одговарања на поруке које им други пишу, особе могу да погледају одељке под називом «Мушкарци» и «Жене» у којима су се и досадашњи чланови овог форума представили (рекли нешто о себи), и ако се за неку особу заинтересују могу ступити са њом у контакт било јавно – путем писања на њиховим «темама», било путем приватних порука где они већ према склоностима разговарају, евентуално можда размењују и бројеве телефона и сл. Администрација Форума нема увид у те личне комуникације, сем ако, не дај Боже, дође до нарушавања лепог и џентлменског понашања (првенствено), односно ако дође до пријаве модераторима, када страна која је пријавила, наравно, мора да достави јасне доказе о тој непријатној ситуацији. Срећом, до сада се такво што није дешавало… Да ли су информације о нама јавне свима који су прикључени на форум? Шта сви могу да виде а шта не? Када заинтересована особа пошаље податке да жели да се пријави на овај подфорум за упознавање, ти подаци нама модераторима служе за „злу не требало“. Дакле, ми их не користимо сем ако дође до нарушавања како форумских, тако и што би рекли неких правила лепог понашања. Ако би се десило да је нека особа нпр. насртљива, уредништво је ту да реагује на пријаву , те да покуша да модерира евентуални сукоб, а уколико баш дође до неког угрожавајућег инцидента, управо ти подаци који су остављени приликом пријаве нам служе да ту особу просто предамо на даљу надлежност Одељењу за високотехнолошки криминал МУП-а Србије. Подразумева се да у нормалним околностима ти подаци „ћуте“ код нас и не злоупотребљавају се. Уредништво податке које чланови шаљу приликом пријаве не прослеђују ником, нити су они наведени јавно. Јавно (јавно у смислу осталим члановима тог подфорума) је само оно што ми лично јавно изнесемо као податак о себи. У приватној комуникацији (преко приватних порука у оквиру форума) те податке које ту изнесете види само та друга особа са којом разговарате. Да ли је било неких злоупотреба или непријатних ситуација и како су оне решаване? Хвала Богу, и ако имамо преко 2500 регистрованих људи на том делу форума, до сада нисмо имали забележене непријатности. Наравно, деси се да дође неко ко је навалентан, али је довољно да друга страна каже да није заинтересована и ту се по правилу даља дискусија завршава. Ако би неко и даље био непристојан у било којем смислу, довољно је администраторима послати поруку и тај други после упозорења би био трајно удаљен са сајта, а у крајњем случају пријављен надлежним институцијама. Хвала Богу, до сада нисмо имали ниједан такав случај, али ово говоримо из превентивних разлога. Такође, у сваком моменту, ако неко то жели, може да напусти овај подфорум (нпр. јер је пронашао драгу особу, или једноставно не жели више да учествује). Процедура је таква да о тој својој одлуци обавести модераторе форума који могу по жељи и уклонити ваш профил и искључити вам приступ овом подфоруму. Шта видите да су тренутно мане овог форума, а шта предности? Предности су очевидне, у смислу да пружамо могућност да и особе које су чланови Цркве, а можда имају проблем ступања у дијалог по том питању (женидбе – удадбе), могу на неки начин да се некако споје. Мане су ипак, као и у реалном животу – инертност тих људи, која је можда изазвана неким ружним искуством из неког претходног периода. Али опет, ето ми смо пружили могућност да ступе у контакт, макар „сакривени“ иза форумских имена-„аватара“. А они већ, свако према својој жељи, савести или како већ, на основу комуникације коју су водили, „отварају“ се даље сами што треба да резултује „живим“ упознавањем, а после је већ све лакше Мане… Неки чланови нису вични интернет комуникацији и не успевају да се представе и искажу мишљење као што би учинили лицем у лице. У том правцу смо поставили и једно мини-упутство које може помоћи да особе на најбољи начин искористе интернет начин комуникације на овом делу подфорума (линк ОВДЕ ) Ко све модерира овај форум и шта то подразумева ? Да ли ви модератори покрећете и водите разговоре са људима на разне теме по питању забављања, православног брака, црквености итд. или ту нема разговора у класичном форумском смислу већ се људи искључиво приватно дописују? Да, постоје уредници, који повремено дају тон дискусији, оној општој и видљивој свима на том делу подфорума. Разговоре људи могу да воде на овом подфоруму на више начина: – да воде преписку на својој «теми» (где су се представили и рекли нешто о себи), – да учествују у разговорима на теме повезане са браком, упознавањем (линк ОВДЕ ) – да разговарају путем приватних порука са одређеним чланом овог подфорума – и да учествују у разговорима на разне теме на целом форуму Живе речи утехе, а не само на овом делу подфорума за упознавање. Такође, ми смо понекад организовали у ужива окупљања људи заинтересованих за упознавање ради брака (линк ОВДЕ ) тако да постоји могућност и уживог разговора и виђања. Шта бисте препоручили људима који размишљају да се пријаве на форум, на шта да обрате пажњу, о чему да поведу рачуна, како да на најбољи начин искористе могућности овог форума, а да избегну непријатности? Једна од препорука је да приликом регистрације за своје Име (надимак) ипак ставе своје право име (не мора и презиме). То ипак даје неки неанонимни већ личан тон, јер се ми у правом животу не представљамо „аватарима“ (профилним сликама које нису наша фотографија лица већ могу бити било шта) и надимцима. Затим да отворе своју тему и да се на њој представе као што би и уживо урадили: колико имају година, шта их интересује (музика, филм, плес, спорт…), да читају пажљиво шта пише друга страна, да се ману политике, бар у почетку :), мало мање потенцирања верник сам ја јер ипак сви који су то исто, да пишу више а не да очекују да ће их неко контактирати само зато што су супротног пола и што су се пријавили. Остале препоруке могу да прочитају ОВДЕ (напомена: овим линковима можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“) Корисни савети за оне који тек приступају форуму за православно упознавање Постоји ли нешто важно у вези са овим форумом што бисте желели да истакнете а да није поменуто у горњим питањима? Најбољи се резултати, емпиријски, ако можемо тако да се изразимо, „постижу“ и учествовањем на осталим темама, тј. ван овог подфорума; ми, као форум, негујемо дискусије на многе теме, како из света религије тако и из свакодневног живота. Често обрађујемо друштвене феномене, свакодневицу, дешавања у нашем друштву, свету и сл. Напомена: већини линкова наведених у овом тексту можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“ Разговор за сајт «Има наде» водила: православни психолог Сања Станковић са модераторком форума за упознавање православних особа ради брака «Кана галилејска» Данијелом Олуић Форуму за православно упознавање „Кана Галијелјска“ можете приступити ОВДЕ. Извор: http://www.imanade.org/kako-upoznati-pravoslavnog-muza-ili-zenu-forum-za-upoznavanje-kana-galilejska/ View full Странице

На Младенце, када обележавамо и мучеништво и овенчање љубави жене и мушкарца, објављујемо надахнути приказ др Александра Раковића филма Емира Кустурице "На млијечном путу". Приказ је објављен првобитно у обилатој садржини Православља бр 1200, од 15. марта о.г. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело. View full Странице