Претражи Живе Речи Утехе

"Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић. View full Странице

Пред вама је својеврсни наставак нашег саопштења „Да ли епископи СПЦ знају шта џендер идеологија“ . У њему дајемо примере грчких епископа који, не само да су упознати са тоталитарном родном идеологијом (идеологијом разврата) као што су детаљно упозната и 7-орица наших епископа и митрополита Српске Цркве (линк ОВДЕ), већ и активно дижу свој глас и оштро иступају против ове богохулне идеологије која настоји да се законски наметне православном грчком народу. У Грчкој је тренутно актуелан покушај наметања џендеристичког сексуалног образовања у школама (попут „секс-пакета“ Инцест Траума Центра у Србији), затим Закон о трансџендерима (у тексту названом „Законом о слободној промени пола“ , где се заправо мисли на доношење одлуке већ са 15 година да дечак себе сматра девојчицом, а девојчица дечаком или неким трећим родом!), као и лажни Закон против расизма, који има за циљ да под девизом „говора мржње“ санкционише сваког православног хришћанина да сведочи Божију истину о човеку, жени, браку и полности. Ови грчки епископи снажно и одлучно предузимају пастирске кораке да заштите своју паству од оваквог насртаја на православне породице и православну децу. Проследимо нашим надлежним епископима Српске Цркве ове текстове и затражимо од њих да, по угледу на грчке владике – иступе у јавност сведочећи истину о мушкарцу и жени, о полности као и о богоборности џендер идеологије и лажних женских права – тзв. „родне равноправности“. Драгом Богу хвала за овако храбре и верне Богу грчке владике као и светогорске монахе. Наши епископи Српске Цркве, на челу са Патријархом Српске Цркве, морају неодложно реаговати на актуелни продор родне идеологије у Србији који нам се намеће : кроз школски систем – још увек у акредитованим семинарима од стране Министарства стоје семинари наметања родне идеологије, попут немилих „секс пакета“ који су нам наметани прошлог пролећа. Пример таквог семинара родних идеолога (или боље рећи „идеолошкиња“) можете видети на званичном сајту органа Министарства Просвете задуженог за акредитације програма за стручно усавршавање наставника (линк ОВДЕ). Такође је актуелан нови напад родних идеолога на домаће предшколске установе кроз „нове“ пројекте обука за васпитаче на ову тему. кроз последњи предлог Закона о такозваној „родној равноправности“ где нам министарка Зорана Михајловић, главна џендер идеолошКИЊА у Влади Србије намеће да морамо скрнавити српски језик измишљајући некакве женске родове именица попут „боркиња, говоркиња, војникиња“ да бисмо тако дошли наводно до уважавања „женских права“ итд, а такође и наметати да се термини „сексуална оријентација“ и „родна равноправност“ могу противуставно убацити у законе, као и да у овом друштву наводно треба извршити „деконструкцију родних стереотипа“ – за неупућене то значи натерати целу традиционалну Србију, мушкарце и жене, да сматрају како је нормално и пожељно да њихови синови и ћерке по полу буду рођени као једно, а да касније могу да „изаберу“ да буду нешто сасвим друго или треће… кроз наштелована истраживања разних организација жена махом тзв. „лезбејске оријентације“ (попут Аутономног женског центра и Инцест траума центра) у којима родне активисткиње настоје да протуре родну идеологију српском традиционалном друштву преко приче о „насиљу над женама и децом“ (линк ОВДЕ). То је карта на коју оне играју, јер знају да на други начин неће моћи да добију шири друштвени консензус. Интересантно је да се скоро искључиво жене лезбејке баве истраживањем насиља над хетеросексуалним женама од стране хетеросексуалних мушкараца. Откуда им толико интересовање за групацију којој оне не припадају? Одговор знамо – јер је то карта у вези са којом постоји друштвени консензус ( да је неопходно смањити насиље над женама и децом и да није у реду насиље над било киме) , те да искористивши непажњу недовољно упућених људи , прогурају и своју џендеристичку ЛГБТ агенду. Госпођи родној-министарки Зорани Михајловић, која све ове лобистичке организације подржава (линк ОВДЕ), иницира овакве програме и законе и омогућава их са највиших позиција власти наши епископи треба , у име православних породичних људи и још важније у Христово Име, да кажу да виде шта она ради, да знају да родна равноправност нема везе са мушкарцима и женама већ са некаквим измишљеним „родовима“ (којих има још мало па к`о слова наше азбуке, тренутно њихова скупина родова гласи LGBTTIQQ2S , линк ОВДЕ) и да на сваком месту и у свакој прилици својој пастви сведоче Божију истину о стварању човека и људској полности. Редакција Православни Родитељ Јеладска Црква наставља да се супротставља пропаганди хомосексуализма у школама Јеладска Православна Црква наставља да протестује против одржавања тематске недеље „Тело и идентитет“ у грчким школама, у оквиру које наставници треба да уче ђаке старијих разреда о толерантности ка хомосексуализму и транссексуализму, преноси грчки портал Агионорос. Тематска недеља, која је изазвала буран спор међу педагозима, разматрана је на заседању Сталног Светог Синода Јеладске Цркве. Црквени великодостојници су одлучили да се у све епархије пошаље текст грчког министра образовања Костаса Гавроглуа, у коме он објашњава своју позицију, како би тај документ био размотрен и усаглашен општецрквени став по том питању. Министар образовања је у свом недавном излагању долио уље на ватру и продубио јаз у овом конфликту, изјавивши да ће: „Семинари родног идентитета бити обавезни за све грчке ђаке и да њихови родитељи неће имати право да их не пусте на те часове.“ „Недеља толерантности“ изазвала је протесте грчког свештенства и друштва. Многи родитељи су потписали изјаву о неучествовању њихове деце у недељи „Тела и идентитета“. Наставнике позивају да не уче децу ономе што „противречи православној вери и јеванђељским начелима“. У отвореном писму министру образовања, митрополит Пирејски Серафим позвао је да се сместа предупреди „надолазеће недело“: „Јавно испољавање и пропаганда хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође ће код деце, коју васпитавају хомосексуалци, изазвати психопатолошке поремећаје.“ Извор: Православие.ру Грчки јерарси позвали на бојкот школског предмета „Искорењивање хомофобије“ Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros. Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе. По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“. Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“ Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама. Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега. Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године. У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања. Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“ Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“ Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“ „Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици. Извор: Православие.ру Митрополит пирејски Серафим: Хомосексуализам је смртни грех У свом интервју за канал «Мега» митрополит Серафим је запретио одлучивањем од Цркве оним посланицима грчког Парламента који су гласали за усвајање амандмана на закон о породици који дозвољава регистрацију хомосексуалних бракова. «Држава не може да уводи нове законодавне норме, које се тичу друштвеног живота, а да не пита Цркву за мишљење,» – истакао је митрополит Пирејски. Такође је додао да има право да одлучи од Цркве оне парламентарце који буду гласали за нови закон. Владика Серафим је уверен да «не може бити никаквих психолошки здравих веза у хомосексуалном браку». Такође је подсетио на то да је «хомосексуализам смртни грех». «Ми не живимо у обичној европској земљи. Нашим Уставом, који за епиграф има славословље Свете Тројице, предвиђена је сарадња између Цркве и државе – и то није идеологија, то је стварност,» – изјавио је митрополит. На примедбу новинара да на Западу постоји и друго мишљење «просећених» јерарха, између осталог, Римског папе, митрополит је оштро констатовао да «не треба мешати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са свештеницима који су скренули с пута и да папа није канонски јерарх Православне Цркве, већ јересијарх, који дискредитује јеванђељску Благовест,» – преноси Romfea. С грчког превео Константин Норкин Са руског Марина Тодић Извор: „Православије.ру“, Борба за Веру Кинот Атоса протестује против грчког предлога закона о «промени пола» Света Гора, 9. октобра 2017. године Свештени Кинот Свете Горе у име свих 20 светогорских манастира званично се обратио, 5. октобра 2017. године, посланицима парламента и члановима владе Грчке позивом да не допусте усвајање предлога закона о «родном идентитету» и слободи промене пола, који се налази на разматрању у грчкој скупштини, преноси портал «Руски Атон». Као што је познато, левичарска грчка влада Алексиса Ципраса предложила је парламенту да усвоји предлог закона, који званично озакоњује слободну промену пола. Између осталог у пројекту се родни идентитет дефинише као «езотерички начин људског поимања сопственог пола, независно од пола уписаног на рођењу на основу биолошких карактеристика, укључујући ту и лично схватање свога тела, а такође и социјално и спољашње испољавање пола, које одговара слободној вољи сваког човека.» Грчки посланици, који улазе у састав владајуће већине, као и представници низа опозиционих посланичких клубова, подржали су предлог закона у првом читању. Чак је и усвојен амандман по коме се малолетницима старости од 15 година дозвољава да се подвргну операцији промене пола. Уколико овај предлог закона буде коначно изгласан у парламенту, то ће значити да сваки грађанин Грчке, почевши од 15 година старости, може слободно променити свој пол, за шта је потребна само писмена изјава. Представници Свештеног Кинота Атоса су изјавили да је поменути предлог закона чин богоборства и изазов Самоме Творцу и Његовим божанским законима. Цитирајући речи из Светог Писма: «И створи Бог човека по обличју Свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их» (Постање 1:27), чланови Свештеног Кинота Атоса су позвали министра правде Ставроса Контониса, министра образовања Константиноса Гавроглуа и све посланике грчког парламента да не допусте такво богохуљење «у нашој православној отаџбини, које законски и нескривено доводи у шитање Божански закон». «Молимо све посланике и чланове владе да учине све што је у њиховој моћи да овај закон не буде усвојен», – пише у саопштењу Свештеног Кинота Свете Горе. Поред тога, Светогорци су критиковали нове уџбенике које је одобрило министарство образовања, у којима се хришћанство изједначава са осталим религијама и учењима. По мишљењу Светогораца, то помућује национални идентитет грчке деце и намеће им «агностицизам и безбожје». У Киноту истичу да је, за разлику од грчких малишана, деци из редова мањина (муслимани и остали) омогућено да и даље добијају конфесионално оријентисано образовање. Упозоравајући чланове владе и посланике на катастрофалне последице које ће изазвати поменуте новине, Свештени Кинот завршава своје обраћање речима Преподобног Пајсија Светогорца: «Ако се ми не суптротставимо, онда ће се из гробова дићи наши преци.» Пре неколико недеља, у знак протеста против политике садашње грчке владе, на сабору у административном центру Свете Горе, представници већине атонских манастира изразили су противљење посети Алексиса Ципраса Светој Гори, која је била планирана за 28. септембар 2017. године. А у манастиру Дохијар, на пристаништу су чак истакли црне заставе са натписом «Антихристи, напоље са Свете Горе». На крају је грчка влада објавила да је посета Атосу одложена јер грчки премијер има превише планираних обавеза. Поред Светогораца, против антиправославне политике Алексиса Ципраса, иступили су и јерарси Јеладске Православне Цркве. Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II (Лијапис) жестоко је критиковао предлог закона грчке владе. А митрополит Етолијски и Акарнанијски Козма (Папахристос) је у свом отвореном писму посланицима грчког парламента, по поводу предлога закона о «родном идентитету», написао: «Ви намећете закон, који негира Саздатеља Тројединога Бога и хулите на Њега. Нови закон је неприродан, он удара на психосоматски идентитет човека, подстиче разврат и има за циљ да онемогући човека да иде путем освећења и обожења.» И. Захаридис из Грчке, специјално за портал «Руски Атон» С руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру Митрополит Фиотидски Николај: Закон „О слободној промени пола“ је безумље Атина, 6. октобар 2017. г. Као што је саопштено раније, друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru. „Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха. Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо. Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу. Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“ Са руског Марина Тодић Извор: Православире.ру Грци негодују због новог закона „О слободној промени пола“ Атина, 2. октобар 2017. г. Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци изразили су негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. У складу са новим законом за замену пола ће бити довољно подношење писаног захтева, преноси Agionoros.ru. У отвореном обраћању посланицима грчке скупштине Етолски митрополит Козма је с недоговањем констатовао: „Залажете се за нацрт закона који негира Тријединог Саздатеља Бога и представља хулу против Њега. Нови закон је противприродан, он задире у човеков психосоматски идентитет, подстиче разврат и има за задатак да омете човека на његовом путу ка освећењу и обожењу. Преврћу се у гробу кости наших светаца и јунака! Плачу велики ослободилац Грчке равноапостолни Козма Етолски и наши други свеци. Очекујемо да подигнете свој глас против овог нацрта закона. Народ тражи људе на које ће се угледати, грчке вође који ће спасити домовину и народ.“ У корист скандалозног нацрта закона изјаснила се већина грчких парламентарних партија. Против су у пуном саставу гласали само посланици Комунистичке партије и покрета „Златна зора“. Посланик фракције „Независни Грци“ Костас Катсикис се за разлику од колега из фракције категорично изјаснио против предложеног закона. Истакао је да „нови закон представља опасност по аватон Свете Горе – давнашњу забрану да жене посећују Атон“. Такође, посланик је захтевао да се лицима која су променила пол забрани да усвајају децу. Са руског Марина Тодић Извор: Православие.ру Митрополит Серафим Пирејски: Усвајањем “Закона против расизма” држава преварила Цркву Ми смо потонули тако дубоко да је данас потврђивање очигледног прва дужност интелигентног човека. Џорџ Орвел Исти процеси одвијају се у земљама које су се придружиле или чекају придруживање Европској унији: „Закон против дискриминације“ већ је усвојен у Грузији, а сада и „Закон против расизма“ пролази у Грчкој. Њихови садржаји су практично идентични. Црква се противи овим законима, али тешко да ће то нешто променити. Митрополит Серафим Пирејски из Грчке православне цркве изразио је своју огорченост према грчкој влади, састављеној од представника партија „Пасок“ и „Нова демократија“, које су превариле Свети Синод Грчке цркве, прикривајући од јерархије додатак оригиналном тексту који предвиђа кажњавање оних који вређају људе хомосексуалне оријентације, извештава Атина Трибјун. Штавише, министар правде цинично је лагао на трећој летњој седници Парламента, рекавши да је Црква наводно пристала на легализацију хомосексуалности и износећи законску одбрану тих права од стране посланика. „Усвајање овог такозваног „Закона против расизма“ драстично трансформише нашу правну културу и мења вредности идеала наше отаџбине“, каже се у митрополитовом тексту објављеном у грчким медијима. „По први пут у модерној историји Грчке, усваја се закон који забрањује слободу изражавања и представља законску одговорност за „критички говор“, који представља једну од основних компоненти пастирске праксе… Истовремено, уводи се правна и законска заштита хомосексуалности, перверзности људске природе и физиологије.“ „Усвојени закон контрадикторан је многим клаузама грчког Устава…“ „У фашистичком маниру забрањује се слобода изражавања и прави искорак ка ограничавању и одузимању слободе мишљења.“ Према митрополитовом мишљењу, усвајањем овог неуставног закона, „стратешки циљ ‘Новог светског поретка’ постигнут је: људи остају без моралног идентитета или заштите од многоструких зала, и уз корупцију и разврат постају безоблична маса којом је лако манипулисати, контролисана од стране лукавих и злих завереника финансијско-тржишне глобалне диктатуре. Оно што је описано у класику „1984“, Џорџа Орвела (1903-1950), сада се обистињује: онај ко контролише људски језик, контролише и мишљење. Измишљени су нови термини: „исламофобија“, „хомофобија“ и тако даље. Усмерени су према посебном типу људи: онима који воле историју, културу и традицију свога народа, тј. према европским хришћанима“. Митрополит сматра да ће, након усвајања овог закона, Грчка црква бити у обавези да укине Одбор за јереси Светог Синода, јер назвати неког јеретиком може имати за последицу прогоне због „подстицања верске мржње“. Извор: pravoslavie.ru, Борба за веру http://www.pravoslavniroditelj.org/pravoslavni-episkopi-stite-porodice-od-lgbt-ideologije-pozivamo-i-nase-vladike-da-istupe/ View full Странице

У новом броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, у новој рубрици "Пастир добри" објављен је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Иларионом. За Православни мисионар са Преосвећеним Владиком разговарао: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. Преносимо интервју у целости: Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! Епископ тимочки Иларион Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог Вам помогао и нека би Господ Бог благословио вас као мисионаре речи Божије и све читаоце Православног мисионара. Преосвећени Владико, да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом како је текао Ваш животни пут од родног Вам Зајечара, до Вашег одласка у манастир и монашења у свештеној Светониколајевској обитељи манастира Буково? Најпре бих желео да уз благослов захвалим уредништву Православног мисионара на указаној прилици, а и почасти, да на почетку нове рубрике у вашем часопису поделим са читаоцима неке теме које се тичу живота у Цркви, најпре на подручју Тимочке епархије, а која Нам је поверена на духовно старање одлуком Светог Архијерејског Сабора одржаног маја 2014. године. Иако је породично васпитање било базирано на укорењеним традиционално хришћанским ставовима и врлинама, мој живот у Цркви није започео од најранијег детињства. Није постојала конкретна веза са Црквом у породици, а само је обред Славе празнован у дому родитеља мог оца. Кад се испунило наше време, као породице, Господ нас је све привео Себи и упутио на Цркву као једину лађу спасења. Од тада се живот целе породице прилично променио и од тада осећам Цркву као свој дом, а веру Православну са свим њеним истинама као прави и потпуни смисао свог живота, али је препознајем и као смисао читавог света и рода људског. Монашки призив осетио сам пред крај средње школе. Тај призив је постајао све јачи, тако да сам био намеран да одем у манастир пре завршетка четврте године Електротехничке школе у Зајечару. Међутим, по благослову тадашњег Епископа тимочког и мог духовног оца Владике Јустина, најпре сам матурирао, а затим одмах сутрадан отишао у манастир Црну Реку, одакле је и Владика Јустин потекао, а који је у то време, па и касније, био расадник монаштва. Тамо сам остао два месеца, до времена одласка у војску, која је у то време била обавезна. Без обзира на географску близину између Зајечара и Неготина, у манастир Буково сам по први пут крочио управо за време свог редовног одсуства у војсци. До данашњег дана ми је веома интензивно сећање на духовну радост и „играње срца“ приликом првих корака кроз манастирски звоник и колонаду у Букову. Дошао сам у манастир истог дана по завршетку војне обавезе, септембра месеца, као трећи члан новоформиране обитељи, а која је преузела управу од покојне игуманије Серафиме, фебруара 1994. године. Мој долазак у манастир Буково поклопио се са монашењем тадашњег настојатеља о. Артемија, који је био мој први игуман, до 1998. године, када је премештен по потреби службе у манастир Свете Тројице код Књажевца тј. код Доње Каменице, а мени је поверена управа над буковским манастиром. Из горе поменуте чињенице, да сам дошао у манастир на дан када настојатељ прима монашки чин, види се да смо започели монашки живот као веома младо и неискусно братство. Сва наша потпора као и духовно старање била нам је изобилно давана од Владике Јустина, око кога смо се и окупили и кренули монашким путем. Благодарећи Господу који је савршени промислитељ, имао сам духовну част и благослов да од најмлађег узраста долазим у буковску обитељ, уз коју сам на неки начин духовно стасавао, а коју сте Ви духовно руководили пуних седамнаест година. Реците нам како је текао период Вашег руковођења буковском светињом која је данас позната најпре по дивном братству, а затим и по веома квалитетном вину и лепим одеждама које буковска братија шије за наше свештенство? Као што рекох, духовно руковођење манастирском обитељи било је дело нашег духовника Владике Јустина, тадашњег Епископа тимочког, а сада жичког. Моја улога као настојатеља састојала се више у унутрашњој и спољашњој организацији братства, богослужбеног живота, развоја економије и односа са верним народом и посетиоцима, а у односу на дате благослове и упутства епископа и духовника. Прва идеја, иницијатива и благослов за подизање новог винограда у манастиру такође потиче од Владике Јустина. Добар предуслов за успешно бављење виноградарством и винарством манастир је имао у богатој историји из ове области, али и изузетним географским потенцијалом који има читава Неготинска крајина, а посебно део зван Златно буковско брдо, што довољно говори само по себи о издашности благословене земље и могућностима за узгајање аутохтоне сорте Црне Тамјанике. Читава регија је толико погодна за виноградарство да многе сорте, нарочито за црвена вина, дају боље резултате управо овде, него у својим матичним регијама у Европи. Пре формирања и подизања винограда и интензивирања ове делатности братства, формиране су и друге радионице и послушања којима се манастир издржавао. Због неопходности и приоритета који су се унеколико смењивали, потреба у самом манастиру и Епархији, као и услед промена у самом братству, најпре је иконописачка радионица прекинула своју делатност, док се за то поново не створе одговарајући услови. Радионица за производњу свећа је потпуно укинута, док је на њено место дошла лепо развијена столарско-дуборезна која највећим делом покрива потребе храмова, парохијских домова и црквених општина Епархије. Кројачка радионица је и даље активна, али са знатно мањим интензитетом. Добар део ангажованог времена братије на економији је у шумским пословима, обзиром да је реституцијом враћено манастиру око 115 хектара, али веома запуштене шуме слабог квалитета и сортимента. У том смислу ради се на новим основама и пошумљавању квалитетним храстовим и буковим младицама. Слична брига и старање односи се и на део обрадиве земље, враћене реституцијом, премда тај поступак још увек у целини није окончан. Преосвећени, на празник Светог Архангела Михаила, 2006. лета Господњег Његово Преосвештенство Епископ тимочки (садашњи Епископ жички) Јустин, одликовао Вас је чином Архимандрита. У мом скромном сећању остале су веома упечатљиве речи из Ваше приступне архијерејске беседе: „Стојим међу Вама као онај који сам из Вас“ у којој сте надахнуто исказали велику духовну радост што је град Зајечар Господу принео велики број монахâ и монахињâ. Да ли бисте укратко могли да кажете нешто о обнови монаштва у времену када сте били настојатељ манастира? Ако се осврнемо на историју, ближу или даљу, на обнову монаштва је у великој мери увек утицало опште стање у друштву. Монаштво се некада обнављало као последица позитивног хришћанског духа који се у друштву развијао, а као плодове друштво је недрило из себе бројно и квалитетно монаштво. То је са друге стране била и потврда здравог друштва и живе вере. О супротним појавама сувишно је говорити. Имамо, међутим, и ситуацију да се монаштво унеколико умножавало и у тешким условима бољшевичких прогона без обзира на све одмазде према Цркви тога времена, а далеко пре тога и развој монаштва након Миланског едикта, као последица тежње за узвишенијим духовним животом појединаца, јер је по уласку великог броја новообраћеника у Цркву дошло до општег опадања строгости и ревности првовековних хришћана. У том смислу развој и умножавање монаштва у Букову и Тимочкој епархији, по мом скромном мишљењу, био је последица новог духовног буђења нашег народа жељног деценијама му забрањиване вере отачке и Православне. Монаштво се у тим годинама умножавало и развијало интензивно у читавој Српској Цркви. Наравно, веома важан елемент за одржање и даљи развој монаштва након избора тог животног пута јесте духовни стожер око кога се монаштво окупља. У случају Тимочке епархије то је свакако била личност Владике Јустина, који је својим доласком у Епархију донео нови дух Православља, обогаћен живим монашким искуством, што је и подстакло много младих људи да изаберу монашки пут, што у Тимочкој, а што у другим епархијама наше Цркве. Навршило се три године од како сте на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 2014. лета Господњег, изабрани за Епископа тимочког, а слободно могу рећи и за наследника Вашег духовног оца Преосвећеног Владике Јустина под чијим омофором сте духовно стасавали. Настављајући дивно мисионарско и градитељско дело Владике Јустина, за ове три године много тога је урађено у повереној Вам епископији. Основано је Верско-добротворно старатељство, агенција за поклоничка путовања „Ходочашћеˮ, обновљени су многобројни храмови, редовна су предавања, а видна је и посебна пажња коју сте посветили духовном подмлатку свештенствâ и свештеномонаштвâ у Епархији. У том контексту значајно би било да за читалаштво Православног мисионара кажете нешто о Вашој архијерејској служби и овом препороду Епархије од Ваше хиротоније до данас? Већ је у Вашем питању поменуто доста тога што је у Епархији покренуто. Иако су то неке нове активности или шира делатност и мисија Цркве, све побројано је само последица претходног рада на духовом препороду и изградњи живе Цркве, од живих људи живога Бога. Ако се сада успело са формирањем Верско-добротворног старатељства и осталих унутар црквених институција и активности, то значи да је сада сазрело време и људи. Сигурно да је и раније постојала и потреба и тежња за таквим активностима. Коло српских сестара, у Неготину посебно, одличан је пример сарадње Цркве и других хуманитарних организација. Обнова храмова у Епархији је сведочанство да је и држава, која је у највећој мери донатор обновљених и изграђених храмова, препознала значај и потребу за духовну обнову народа, која је предуслов и за биолошки опстанак народа, као и за остајање на својим завичајним огњиштима, што је од суштинског, али и стратешког значаја за пограничне крајеве, што и јесте читава Тимочка Крајина. У зависности од напред реченог зависи и обнова или подмладак свештенства, што је у великој мери отежано, имајући у виду одлив становништва, ниску стопу наталитета и веома лош животни стандард. Мисионарска потреба Цркве је увек иста будући да је њен темељ сведочење Јеванђеља Христовог, али начин мисионарења није увек исти услед потребе да се прилагодимо времену и проблемима, као и пастирским потребама са којима се сусреће савремени човек. Преосвећени, да ли бисте поделили са нама које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство и свештеномонаштво на територији Епископије тимочке? О духовном животу уопште, о животу Цркве, као и месту појединца у њој влада огромно незнање, независно од степена образовања. Међутим, незнање само по себи није највећи проблем за Цркву, јер се незнање преображава знањем, учењем и усвајањем духовних истина. По мом скромном мишљењу и запажању, највећи изазов у савременом свету и друштву за духовне пастире и свештенослужитеље јесте, како већ крштене душе, којих има највише, заинтересовати за духовни живот и подстакнути их на активно учешће у животу Цркве. Велики број поука и позива парохијског свештенства народ доживљава као још једну обавезу, изговарајући се најчешће тешком материјалном ситуацијом, али не можемо заборавити да је врло често материјално сиромаштво итекако последица духовног сиромаштва и занемаривања благодатних дарова датих нам од Господа, нарочито код православних народа, просвећених бањом Светог крштења и богопознања. Наша помесна Црква је након овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, путем саопштења за јавност, са жаљењем поново подсетила на велики проблем неканонског деловања Румунске Православне Цркве са којим се сусреће особито поверена Вам епископија. Владико, са којим конкретно проблемима је суочено поверено Вам свештенство када је у питању ово неканонско деловање, и видите ли у скорије време могућност решења овог болног питања? Ово је веома значајна, али и веома болна тема, која у нашој Српској Православној Цркви погађа највише Тимочку, али и Браничевску епархију, уз започете неканонске активности на готово читавом простору бивше СФРЈ, односно на подручју канонске јурисдикције СПЦ. Покушаји дестабилизације овог дела Србије кроз румунске свештенике који пролазе ове крајеве без икаквог канонског права потичу још од времена аустријске окупације Србије (1718-1739), када је административно седиште из Београда измештено у Турн-Северин, а духовно старање над овим просторима било дато Себешкој епархији у Румунији. За то време много румунских свештеника било је послато у окупирану Србију са циљем порумуњивања влашког и српског староседелачког становништва, о чему је детаљно писао Цвијићев ђак Коста Јовановић. Исти шаблон смо имали и у току Другог светског рата. На жалост, ни данас није боља ситуација. Напротив, упркос више обострано усвојених споразума између две сестринске Цркве о поштовању канонског подручја и деловања, ти споразуми и договори су у врло кратком року кршени и занемаривани од стране клирика Румунске Православне Цркве. Данас на подручју Тимочке епархије слободно делује десетак клирика РПЦ, који при том нису држављани Републике Србије, а који су веома добро плаћени од стране Румунске Цркве и државе, те своје услуге могу и да не наплаћују. Једнострано је проширена област румунске Епархије Дакија Феликс у Банату на читаво подручје северо-источне Србије, на долину Тимока и Мораве. Седиште проширене Епархије Дакија Феликс јесте у Неготину, и води се као протопрезвитерат Приобалне Дакије – Дакија Рипензис, а личност која је најистакнутија јесте Бојан Александровић, између осталих новодобијених титула и викар тимочки румунског патријарха, упркос чињеници да је рашчињен од стране Српске Православне Цркве још 2008. године. Формирано је неколико богослужбених простора, неки су адаптирани, а неки новоизграђени. У њима се врше богослужења уз помињање Румунског Патријарха, али је распоред празника по старом, јулијанском календару, што само указује на низ недоследности у овој више политичко-националистичкој активности, него у суштинској потреби влашког становништва. Осим деловања кроз Цркву и преко клирика, веома је изражено врбовање студената разних профила кроз стипендије у Румунији. Исто деловање врши се и кроз школу румунског језика, а за чије похађање је услов, присуство на богослужењима клирика РПЦ. Људи жељни просперитета олако продају, у овом случају не веру за вечеру, јер су и Румуни искрено и ревносно православни народ, већ пристају да се изјашњавају као Румуни, само да што лакше добију румунски тј. пасош Европске уније и да напусте Србију у потрази за бољим животом. Што се решења овог проблема тиче оно је врло једноставно, али подразумева поштовање ранијих договора сестринских Цркава, тј. поштовање јасних канона Православне Васељенске Цркве. Најављен прекид канонског општења представља крајњу меру ради заштите канонског поретка и подручја СПЦ, а након великог и вишегодишњег снисхођења и умољавања да се са наведеним активностима прекине. Дуги низ година благословом Вашег претходника, Преосвећеног Владике Јустина излазио је епархијски лист „Гласник“, чији сте и Ви драги Владико, били активни и вредни сарадник. Да ли у предстојећем периоду планирате да обновите ово званично гласило Епархије тимочке, које би уз веома развијену епархијску интернет презентацију допринело ширењу речи Божије? За обнову листа Гласник Епархије тимочке није било до сада озбиљнијих иницијатива, без обзира на лични и општи став да ово гласило треба обновити. Потребе информисања за сада покрива интернет презентација са свим прикљученим садржајима и линковима, док је за потребе часописа потребно имати веома добру и вољну екипу људи истомишљеника, ревносних за тај духовно-културни подухват, као и знатно већа материјална средства у односу на одржавање сајта. Богу хвала, у нашој помесној Цркви имамо развијену мисионарску делатност путем црквених медија. Поред Телевизије Храм, са радошћу можемо поменути и бројне црквене радио станице захваљујући којима ширење радосне вести бива много лакше и делотворније. Ваше Преосвештенство, постоји ли могућност оснивања црквене радио станице на територији Ваше епархије? Ситуација је по овом питању слична са питањем обнове листа Гласник, али је и далеко сложенија. Из тог разлога, имајући у виду многе техничке захтеве и прилична материјална средства неопходна за формирање црквене радио станице, а којих у нашој Епархији нема, то ни ово питање као мисионарске делатности није узимано у разматрање. Преосвећени Владико, који су планови Вашег епископског служења односно управљања Црквом Божјом у Епархији тимочкој у предстојећем периоду? Верујем да су планови свих архијереја у васцелом православном свету идентични – проповед Благе Вести Христовог Јеванђеља читавом роду људском и сваком створењу, како је Господ упутио на проповед Своје свете ученике и апостоле. У том смислу су и моји планови базирани на Крајеугаоном Камену који је Христос Господ, а мисијска делатност да буде слична бројним узорима из нашег рода светосавског и претходницима на епископској катедри, са једним циљем – уз помоћ Божију приводити народ Цркви Христовој ради заједнице са Богом и задобијања Царства Божијег. Све ово, како сматрамо, биће успешније уколико пастир и свештенослужитељ буде са верним народом, уз верни народ и у њему, уколико буде стрпљив, молитвен и смирен пред вољом Божијом. Плодови таквог духовног делања ће доћи у своје време, а плата истинским трудбеницима Христовог Јеванђеља неће пропасти нити изостати. Наш лист Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, излази по благослову Светог Архијерејског Синода што свакако указује да наша помесна Црква као брижна мајка брине о свом народу и мисионарским потребама. Ако Бог да, Православни мисионар ће следеће године прославити шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? Већ дужи низ година Православни мисионар, уз Православље, заузима у мом личном избору прво место у прегледу, праћењу и ишчитавању гласила наше Цркве. Разлог је свакако у веома актуелним темама представљеним на начин близак савременом човеку, младима, верујућима, али и онима који једноставно желе да више сазнају о својој вери и актуелним питањима која се дотичу и друштвеног, али и духовног живота православног хришћанина у 21. веку. Ваш часопис ће, због актуелности и приступачности имати посебно место у, ако Бог да, будућем епархијском духовно-мисионарском центру, чије се отварање планира у току јесени. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем читалаштву и васцелом народу Српске Православне Цркве. На крају разговора, дакле, да се вратимо на почетак – почетак мудрости, а почетак такве духовне мудрости јесте страх Господњи, како сведочи богонадахнути Псалмопојац (Пс 111, 10; Приче 23, 17 Сирах 1, 14), чије су речи у многим варијантама понављане од многих светитеља и увек постављане као почетак, али и круна духовног узрастања. Без страха Божијег нема почетка духовног живота, али ни останка у вери и Истини, као ни чувања тешким трудом стечених и датих нам, благодатних дарова од милостивог Бога нашег, васкрслог ради нас и ради нашега спасења, а јављеног нам и откривеног у Светој Тројици. Разговор водио: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 357, бр. 5/2017 (септембар–октобар) View full Странице

Благословом Његовог Преосвештенства, Епископа источноамеричког господина Иринеја, оделење за Црквену Просвету је 16. септембра 2017.године организовало Први православни породични Сабор у манастиру Нова Марча. У мирно и сунчано суботње јутро у манастирској цркви се окупило педесеторо деце. Заједно са својим родитељима, бакама и декама, дошли су да саборују и сазнају нешто више о основама Православља. Још је Георгије Флоровски блажене успомене написао да сабори представљају најбоље средство за сведочење заједничког поимања Цркве. Исправно је додати да је свако црквено сабирање, у ствари, саборно учвршћивање у радосну вест Христовог васкрсења и долазећег Царства небеског. Свету литургију су служили архимандрит Леонтије из манастира Светог Марка, свештеник Драган Гороњић, парох јангстаунски и архијерејски намесник кливлендски и ђакон др Јован Аничић, референт за Црквену Просвету Епархије источноамеричке. За певницом су појали сестра Анастасија из манастира Нова Марча и професор Никола и Сузан Ресановић. Свештеник Алекса Павићевић, парох цркве Светог Георгија из северног Акрона је водио бригу о фотографијама. На нашу радост Светом причешћу је приступило мноштво деце. По Светој литургији дружење је настављено кроз више едукативних програма. Поделили смо се у секције, допустивши да нас освоји дечја радост и радозналост. Ко је желео, могао је чути красоту литургијског појања, али и лепоту српске традиционалне песме. Дечји гласови су одзвањали манастирском црквом. На пространом манастирском поседу доминирало је фудбалско надметање. Девојчице су убедљиво надјачале дечаке у вучењу конопца и победу гласно прославиле. За то време, мало старија група је у цркви слушала предавање о односу светлости на сликама и иконама. Професорка Драгана Црњак са државног универзитета у Јангстауну је поучила децу о томе како се светлост поима из угла ликовне уметности али и угла православне иконографије. Анђелка Милојевић је стрпљиво помагала малишанима док су бојили колаж са ликом пророка Мојсеја, састављајући делове у једну целину. Деца су, такође, кроз велики илустровани православни буквар могла да сазнају основе православне вере. Кроз покретне слике дирљивог грчког краткометражног филма "Шта је оно?" (Τι είναι αυτό;), уверили смо се да људско тело пролази и кроз фазе страдања. Овај филм указује да сви физички здрави људи понекад немају саосећања према онима који пате од тешких оболења. Крај филма је дочарао да је стрпљење основа хришћанског живота а љубав Христова покретач свега доброг. Сетили смо се патријарха српског Павла блажене успомене и његових речи да су болесни и људи са инвалидитетом на један начин благословени, јер препознају своје недостатке! Нисмо ни слутили да ће долазак ватрогасне јединице изазвати толику радост. Идеја Николе Замиске, шефа ватрогасне службе у Брексвилу, је била одлична, а топлина људи у црвеним шлемовима открила зашто их деца толико воле и поштују. Труд родитеља, бака и дека је био немерљив. Без њихове помоћи не бисмо имали овако леп догађај. Они су радо учествовали у "радионицама". Неки читајући приче о животима светитељима, други слажући едукативне коцке са темама великих црквених празника, трећи играјући игру о врлинама и манама. Како се наше дружење приближавало крају, владало је једномислије које је гласило да ова сабрања треба да су чешћа. Верујемо да ће ово наше прво православно породично сабирање још више ојачати и да ћемо кроз таква окупљања деци показивати само дела љубави, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. Само тако ћемо сви расти у Христове висине, дубине и ширине. Оделење за Црквену Просвету се овом приликом захваљује Епископу Иринеју на свесрдној подршци, манастиру Нова Марча на несебичном гостопримству, свему присутном свештенству на доласку, свим волонтерима и родитељима на помоћи а нашој деци на осмесима и поверењу! Ђакон др Јован Аничић Извор: Епархија источноамеричка View full Странице

Арво Перт добија од папе „Нобелову награду богословља“ 26. Септембар 2017 - 15:23 Награда ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“ додељена естонском композитору и двојици Немаца Награду ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“, познату и као „Нобелова награда богословља“, ове године ће примити естонски композитор Арво Перт. Поред њега, који је православни хришћанин, ову награду су добили и евангелистички теолог из Страсбура Теодор Дитер, један од писаца заједничке католичко-лутерантске изјаве о оправдању из 1990, и католички догматичар из Бона Карл-Хајнц Менке. Арво Перт, рођен 1935. године, од 2011. члан Папског савета за културу, компоновао је недавно музички комад „Три мала пастира из Фатиме“, који је изведен поводом 100-годишњице јављања Богородице у Португалу. На конференцији за штампу председник Папског савета за културу, кардинал Ђанфранко Раваси је рекао да је Перт за њега „можда највећи живи композитор“. Ватиканска Фондација „Бенедикт XVI“ објавила је да се ова награда даје, и поред „строго теолошких“ радова, и за радове који стварају верску инспирацију као што је музика Пертова. Награду ће 18. новембра уручити лично папа Фрања. Перт је као одрасли примио православље, а родом је из Естоније. Теодор Дитер (рођ. 1951) је лутеран и родом је из Немачке. Он се веома залажеза екуменски дијалог као и Карл-Хајнц Менке (рођен 1950). Извор: Катпрес (превод – Информативна служба СПЦ) Додатак вести: Послушајте композицију Арво Перта "Te Deum" у извођењу Естонског националног оркестра и хора, у којој се, по мишљењу познавалаца, најбоље преплићу августијанско-грегоријанска и византијска музичка традиција, са употребом исона. View full Странице

Православни сабор српске омладине Епархије сремске одржан у Сремским Карловцима у суботу 23.септембра 2017. По благослову и под покровитељством Епископа сремског г. Василија одржан је Православни Сабор српске омладине Епархије сремске. Сабор је окупио основце и средњошколце који су у пратњи свештенства и вероучитеља организовано стигли у суботу 23. септембра 2017. и провели читав дан у заједничком дружењу, активностима, упознајући се и мењајући своја искуства у верском, школском и свакодневном животу. Иза само једног оваквог сусрета младих успостављене су нове везе за будући делатни рад на Њиви Господњој, на корист нашег народа. Саборовању су присуствовала и деца из Београда и Румуније. Торжественом Литургијом у Саборној цркви у 10 часова почео је Сабор. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије а саслуживали су протојереји-ставрофори и архијерејски намесници: шидски Радомир Мишић, сремскомитровачки Саво Ракита, подунавски Гавро Милановић и старопазовачки Миле Јокић; протојереји архијерејски намесници: сремскокарловачки Борис Милинковић, и румски Сретен Лазаревић. Протојереј-ставрофор Јован Петковић, ректор достославне Карловачке богословије саслуживао је на светој Литургији, као и војни свештеници: презвитери Предраг Докић, војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на војном аеродрому у Батајници и Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник 1. бригаде Копнене Војске Србије. Протођакон Слободан Вујасиновић и ђакони Милорад Бојчић и Стефан Трифковић саслуживали су на овом светом сабрању. У Саборној Николајевској цркви, спонтано јенастала јединствена певница састављена од богослова и свих ученика који су стигли у Сремске Карловце, па нас је њихово учешће у Литургији, пјеније и познавање литургијског служења и појања задивило. Своје стечено знање из веронауке показали су и на квизу из веронауке који се одржао током дана. После свете Литургије литијом се окупљени млади свет предвођен свештенством и Преосвећеним владиком сремским Василијем упутио до свечане бине пред којим су били ликови Богоматере Пресвете и Пречисте Богоридце и Сина Божјег Исуса Христа. Поздравне речи на отварању упутили су мр Биљана Спасић, градоначелник Сремских Карловаца г. Ненад Миленковић. Сабор је отворио владика сремски Василије који је између осталог казао: “ Ту смо да бисмо у духу љубави живели, своју припадност Цркви Христовој и своме српском народу земљи Србији исказали. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства, за демократску обнову земље Србије и за свеукупну нашу обнову. Данас је Србији толико потребна искрена љубав нас верника, љубав која узима к срцу све оно што је важно, да не живимо у немиру и напетости живота. Треба да се сви данас запитамо: Зашта смо данас спремни заложити се и уградити себе за опште добро човечанства. Где је ваше младалачко одушевљење док гледате како се олако изврће истина о човеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају, људи који су себе дали за слободу деце 21. века, претвара у јефтину робу политиканства и политичке трговине. Како се породично гнездо урушава, како се наше Свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Као верници Цркве Христове не можемо ћутати кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме доводи у питање опстанак и смисао љубави…“ После свечаног отварања млади су по групама обилазили знаменитости Сремских Карловаца, а њихови водичи су били и богослови Карловачке богословије, који су читавог дана били домаћини младима али и бројним гостима који су дошли да посете град са славном историјом Карловачке митрополије.Било је ту туриста из других градова, странаца и међу њима највише Кинеза који су били радознали о овоме скупу и све вредно забележили камером и оловком. Мотор те организације био је старешина Саборне цркве и професор у достославној Карловачкој богословији Арсеније Сремац, протојереј Јован Милановић са својим сарадницима, професорима и ученицима. После обиласка Сремских Карловаца приступило се такмичењима у знању из веронауке, одбојци, стоном тенису, потезању конопа, малом фудбалу и играма у парку испред Богословије, где су приказане и витешке борилачке вештине Удружења Бели вукови. У 17 часова на свечаној бини се учесницима Сабора православне омладине Епархије сремске обратио старешина Саборног храма и проф. Карловачке богословије Арсеније Сремац, отац Јован Милановић који је захвалио свима на учешћу казавши да су сви победници у данашњим такмичењима, јер су донели радост и игру, међусобно рзаумевање и надасве љубав на којој живимо и почива мисија наше Свете Цркве и Јеванђеље који је потка нашег духовног бића. Захвалнице за несебичну помоћ приликом организације овог саборовања припале су свим намесништвима Епархије сремске, општини Сремски Карловци, Војсци Србије као и другим добронамерним организацијама, док су похвалнице добили на велику радост свих, свако од представника по једног намесништва, који се исказао у некој од дисциплина. Саборовање је завршено концертом групе Гарави сокак, на тргу где су се још записивали потребни контакти за будуће заједништво и окупљање на богослужењима и свим догађајима везаним за цркву и средину у којој живе наши млади. Овим првим Сабором омладини се пружила прилика да се конкретније и присније укључе у живот Цркве. Жеља је и намера свих, да Сабор покрене и прошири живу активност омладине при Цркви, не само на један дан годишње на одређеном Сабору, него и током целе године у местима одакле млади долазе. Договорено је да се у свим намесништвима организују предсаборски дани до самог одржавања новог Сабора православне омладине Епархије сремске која је отворена и за све друге младе широм епархија наше Свете Цркве. З.Зец

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило? Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. Свети Брендан-морепловац То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима. Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика. Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду. Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази. Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима. Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“. Св. Колумба Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби. Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку. Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин. Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду. Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на oстрвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтхинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи. Ипак, данас, на почетку трећег миленијума, Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда - ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите Бога за исландски народ! Протојереј Ендрју Филипс Извор: http://www.orthodox.is/2005/10/orthodox-iceland.html Превод: Иван Петровић (Идентитет) http://smrt-svetu.blogspot.rs/2017/09/blog-post.html

На Цетињу се одржава 18. православни дјечји Сабор, на коме учествује 1500 малишана из цијеле Црне Горе. Фотофалерије првог и другог дана сабора погледајте на сајту Митрополије црногорско-приморске: http://www.mitropolija.com/na-cetinju-otvoren-xviii-pravoslavni-djecji-sabor-crne-gore/ http://www.mitropolija.com/na-cetinju-zavrsen-xviii-pravoslavni-djecji-sabor/ Ускоро очекујемо и видео снимке. Предиван дјечији сабор на Цетињу! Од ИН4С 2 септембар, 2017 Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио у Цетињском манастиру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, на Цетињу је јутрос почео традиционални, осамнаести по реду православни дјечји сабор, који је и ове године окупио око 1500 малишана из свих крајева Црне Горе. Манифестација је ове године посвећена нашим светородним династијама и одвија се под слоганом: Свети владари – вјере чувари. Поздрављајући учеснике манифестације, Митрополит Амфилохије је, након што је произнио молитву за благословен почетак школске године у Цетињској Богословији и у свим школама у Црној Гори, на крају Свете службе рекао да је најчудесније што се догађа на свијету то што нас цјелива Господ Бог. „У светом причешћу нас сам Господ грли и цјелива. А и ми Њега цјеливамо и грлимо. И од Њега се учимо правом знању“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да од родитеља примамо земаљски хљеб, од учитеља знање из разних наука… „То је све Богом благословено, али у овој Божјој школи, у Цркви Божјој прима се хљеб живота, Оњ који нам даје, не само мудрост и живот на земљи, него нам даје мудрост вјечну, непролазну мудрост и знање, и науку. Такв је био и пророкСамуило, кога данас прослављамо и није случајно да баш данас, када се одржава овај сабор прослављамо пророка Самуила“, рекао је Митрополит Амфилохије. Манифестација је настављена на платоу испред Цетињског манастира наступом црквеног дјечјег хора „Златица“ из Подгорице и њиховим извођењем саборске химне „Крстим се са три прста…“. Онда је Митрополит Амфилохије отворио радни Сабора ријечима ријечима да су дјеца оно најљепше што постоји на земљи.„Зато је Свети отац Јустин говорио да ће нас дјеца и цвијеће оправдати пред Богом“, казао је господин Митрополит. Он је рекао да су свети владари – вјере чувари: Војислављевићи, Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи и Карађоревићи. „Радујем се се што ми одрасли од вас учимо како треба ићи Божјим путем, путем светих владара – вјере чувара“, рекао је Митрополит Амфилохије. И ове године биће проглашен најбољи вјероучитељ у Митрополији црногорско-приморској. Посебни гости манифестације су ученици цетињске Основне школе „Његош“, који су се представили извођењем игроказа „Долазак Змаја на Цетиње“. У току дана малишани ће, предвођени својим вјероучитељима, показати своје умијеће у хорском и соло појању, цртању, игри, спортским надметањима… На крају ће бити одржан квиз знања из вјеронауке, са проглашењем побједника. Сабору присуствује амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац. View full Странице

Немачки ланац супермаркета Лидл тренутно се налази на мети критика након што су у фотошопу избрисали православни крст са паковања једног грчког производа. Kако кажу, урадили су то да би били “верски неутрални“. У понуди Лидла налазе се и грчки производи Ериданоус на којима се налази слика Санторинија и цркве Светог Анастасија. Ипак, на плавом крову православне цркве фали важан детаљ – хришћански крст. Kупци су буквално напали Фацебоок страницу супермаркета видно разочарани оним што су урадили. “Јако сам разочаран у вашу компанију која жели да се додвори одређеним људима. Зашто кријете историју? Сви учимо из ње, а брисање крста у фотошопу може учинити да само понављамо грешке из историје“, написао је Британац Данијел Новак. “Да се на неком производу налазе јеврејски или муслимански симболи, то ме не би спречило да купим тај производ“, гласио је још један од коментара. Прича је кренула да се шири даље од Велике Британије, па је Лидл почео да добија критике и из Белгије, али и Немачке. Није им преостало ништа друго него да се огласе. “Ериданоус је Лидлова марка и успешно продајемо ове производе преко 10 година, а паковање и његов дизајн су се мењали током година. Јако нам је жао ако смо некога увредили последњим издањем и уверавамо вас да то нисмо урадили намерно. Узећемо ваше критике у обзир при разматрању наредног дизајна“, написали су у саопштењу, али телевизији РТЛ су дали мало другачије објашњење – “Избегавамо да користимо верске симболе јер не желимо да искључимо ничија религијска уверења. Ми смо компанија која поштује различитост и управо то објашњава наше паковање“. http://vidovdan.org/2017/09/05/nemacki-trgovinski-lanac-lidl-izbrisao-pravoslavni-krst-da-se-kupci-ne-uvrede/

Одавно се каним отворити тему на ову тему. Да ли је човек zoon politikon? Да цитирам Остоју Симетића: Шта то значи? Зашто су битни закони? Зашто је (ако је) битно бити политичан ? Дакле, тема за ћаскање - your thoughts on this (и слободно проширите).

Дакле, ево је. Навалите

Поштовани форумаши , ево једног питања које ме интригира већ дуже .До сад нисам успио наћи одговор и чак ми се брише питање испод православних клипова на јутјуб. Нови сам на форуму и до сад нисам успио наћи нека посебна правила о постављању тема те вас молим да ме извиниете ако сам нека прекршио. Наиме , ствар је следећа , Господ наш Исус Христос лепо и експлицитно каже да треба држати и творити све што нам кажу фарисеји и књижевници...итд али небитно за овај пасос под бројем 3. Ствар је у томе да ми овде имамо експлицитну наредбу да држимо и творимо оно што нам фарисеји и књижевници кажу а фарисеји данашњег доба су јеврејски рабини.Рабини су насљедници фарисеја .Мада данас има више школа јудаизма и тешко би се могло рећи који би то правац требало слушати и творити осим ако нам наше преосвећене владике укажу на то .Ја до сада нисам чуо ништа слично из кора православних вјеродостојника па се питам -да ли требамо да поштујемо рјеч Господњу или не , онако како је она изречена у глави Матеј 23:3? Срдачан поздрав од Александра и свако добро од Господа Христа Матеј 23 1 Тада Исус рече к народу и ученицима својим 2 Говорећи: На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. 3 Све дакле што вам кажу да држите, држите и творите; али шта они чине не чините; јер говоре а не чине.

Православни хришћани у Кини добили су прилику да се боље упознају са основама своје вере преко новог превода Катихизиса на кинески протојереја Олега Давиденковог. а који је објављен у Хонг Конгу. Превод, који је сачинио отац Анатолије Кунг из цркве Светих Петра и Павла, издала је тзв. Кинеска православна издавачка кућа. Издавање нове веронауке је важан догађај у животу кинеске мисије. Књига ће бити интересантна за кинеске читаоце који желе да систематизују своје схватање Православља, као и за студенте који студирају у православним теолошким школама. Широки катихизис обухвата теме као што су Божанско откривење, Свето Предање и Свето Писмо, као и подробно тумачење Символа вере. Говорећи о пројекту, директор ове издавачке кућ протојереј Дионисије Поздњајев је рекао: -Ми смо суочени са крајњим недостатаком вероисповедне и литургијске књижевности на кинеском језику. Надам се да ће ова публикација макар делимично одговорити на ово велико интересовање за ову тему које запажамо код многих данас у Кини. Катихизис на кинеском језику може се добити у православним парохијама у Пекингу, Шангају и Хонг Конгу. Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Богословље Вести из сестринских цркава View full Странице

На дан Свете Тројице, 4. јуна 2017. године, унијатски свештеници су, уз подршку украјинских екстремиста из организације «Чорна сотња» (Црна стотина), покушали да заузму храм Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата у граду Коломији у Ивано-Франковској области, пренело је информативно-просветитељско одељење УПЦ. Настојатељ храма Благовести Пресвете Богородице протојере Василиј Кобељски објаснио је да су они на превару упали у цркву и одслужили у њој Литургију. «Тог дана су свештеници и активисти Украјинске гркокатоличке цркве организовали традиционалну шетњу до гробља “Сечевих Стрелаца” (украјинских добровољаца у Аустро-Угарској војсци, који су ратовали против руске царске армије), које се налази недалеко од нашег храма. Пришао ми је представник МУП-а и замолио да дозволим унијатима да уђу и храм и да се помоле. Пристао сам. Одмах затим је 13 гркокатоличких свештеника на брзину ушло у цркву. Упутили су се право ка олтару и почели да служе Литургију. Ми нисмо очекивали тако нешто», испричао је он. По речима активиста, њихов главни циљ је био да «убеде» православне вернике у овом месту да добровољно изађу из Украјинске Православне Цркве, а храм, који канонска православна црква законито користи, предају гркокатоличкој цркви. Охрабрени присуством украјинских есктремиста, гркокатолици су убрзо прешли са убеђивања на увреде, које су упућивали не само православним свештеницима, већ и православним верница, које су свему томе били сведоци. Парохијани су били револтирани поступцима унијатских свештеника и њиховим лажним наводима. «Зашто ви, ако сте свештеници, завађате народ? Трујете људе својим причама», — рекла је парохијанка једном од провокатора. Друге жене су, у изјавама за локалне медије, зачуђено приметиле: «Мислим да ово није у реду. Зар нису могли да нађу неки други дан, а не да праве циркус на овако велики празник. И они за себе мисле да су неки хришћани?». Подсетимо читаоце, да су општинске власти Коломије, 23. маја, покушале да донесу одлуку о одузимању храма канонској цркви, са жељом да га предају расколницима или унијатима. Тада је председник скупштине општине обећао да нико на силу неће одузимати храм, без уважавања става парохијана Украјинске Православне Цркве. У датом тренутку, ситуација око храма је врло напета. У околини цркве гркокатолички свештеници настављају да пропагирају мржњу, док се православци моле у храму. Како сазнајемо са лица места, верници се боје нових провокација и због тога су принуђени да остану у свом храму. Извор

Деведесетих година прошлог века прота Голијан је био угледни свештеник у Власеници, БиХ. Била је то, како каже, мешовита касаба где су људи свих вероисповести живели као браћа, док није избио рат. - Почетком 1992. саветовао сам Власеничане да одведу своје породице на сигурно. Сукоби су били све већи, а ратне страхоте се приближавале граду. Неки су ме послушали, неки не. Једно јутро ми је зазвонио телефон. Био је то мој пријатељ имам. Драго ми је било што га чујем, јер сам мислио да је у Тузли, да се склонио на сигурно. Међутим, он се налазио у подруму власеничке џамије са још једним имамом. Опкољени, нису смели да изађу - присећа се прота. Одмах је, каже, обукао мантију, отишао до џамије, и извео их напоље. Након жучне расправе са полицијом, имаме је превезао у Кладањ. У Кладњу су га саветовали да се не враћа у Власеницу, већ да оде за Србију. Питао се зашто. У Власеници је била његова парохија, пријатељи, дом, живот... "Гадно ће бити, видећеш...", говорили су му пријатељски. И било је. - Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. "Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане", говорила је. Жену и децу сам послао у Србију. Ја сам остао. Сам, понижен, пољуљане вере. Отишао сам на ратиште, али не са пушком, већ у мантији са својим оружјем - речју утехе за рањене са свих страна - каже прота. Здравље му је већ тада било нарушено, а због неиздрживе ситуације, где га је његов народ сматрао издајником, а супротна страна непријатељем, добио је отпуст од владике Качавенде и премештај у сремску епархију. Заједно са мештанима, поправио је напуштену стару црквицу коју су му доделили, и почео да држи службу. Духовне беседе никада није писао, нити их читајући преносио верницима, већ је говорио из срца. Поуке су надахњивале напаћен народ, и многи су их снимали. Међутим, муке проте Голијана не престају. - На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није – није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате - сматра прота. Због неслагања са владиком и другим свештеницима у епархији, скидају му чин архијереја. Добија премештај у Саборну цркву, где су му надређени били млађи свештеници који су ствари "увек знали боље од њега". Потом му додељују цркву у Хртковцима, где га народ прихвата, али свештенство поново шиканира. Услед сталних стресова, прота Голијан се једног дана, пре седам година, онесвестио. У болници су му констатовали висок притисак и шећер. Убрзо је и ослепео. Тада се, као и више пута у животу, преиспитивао где греши и зашто му се све то догађа. - Одговоре сам налазио у Јунгу, Достојевском, светоотачкој литератури, али пре свега у Литургији. Она је основа православља. Мало је добрих духовника данас, али ме радује да их има међу младим свештеницима и монасима. Образованим, пуним разумевања и љубави према људима. Знате, основа човека није зло, већ љубав. Људи су се уморили од зла и траже добро. Какво год било стање у цркви, вера ће опстати - оптимистичан је Голијан. Након што је пензионисан, проту све чешће зову на духовне трибине широм Србије. Познат као врстан говорник, али пре свега познавалац теологије, психологије и филозофије, говори о темама из ових области, али и из свакодневног живота. Његова предавања су увек посећена, а у публици су махом млади. О политици не говори, јер га не занима, нити сматра да би свештеници, и црква уопште, требало да се баве политиком. - Да ли је реч о теолошким темама, проблемима у браку, породици, сиромаштву... сва питања која ми постављају у суштини се своде на два - "Откуд зло?" и "Где је излаз?". Духовник мора да да одговоре на ова питања. Теолошки факултети треба да се осавремене, а зашто и свештеници не би организовали семинаре, попут лекара, правника, професора..? Црква мора да се приближи народу, да разуме проблеме човека и да одговоре - наглашава Голијан. Милорад Голијан је досад написао 15 књига, међу којима је и уџбеник из веронауке. Омиљен је теолог међу младима, не само верницима, већ и онима који се изјашњавају као агностици и атеисти. Његов разговор са атеистом један је од гледанијих на Јутјубу. Они који нису у прилици да са протом разговарају лично, у дискусије могу да се укључе путем интернета. Одговор на питање које је поставио себи након спасавања имама у ратом захваћеној Босни, а које су му наметнули сународници - "Да ли сам погрешио, да ли сам заиста издајник?", добио је пре неколико година сасвим случајно. - Пријатељ мог сина Страхиње, такође свештеника, ступио је преко Фејсбука у контакт са једном младом женом из Тузле. Муслиманком. Том приликом му је рекла - "Свако јутро када се пробудим, прво на кога помислим и за кога се помолим је прота Голијан." То је за мене највећа награда у животу. Велика је то ствар - каже прота, дрхтавим гласом. Мисли проте Голијана *Она је волела њега а он цео свет* Писци Да Винчијевог кода нису разумели Божанску љубав Марије Магдалине према Христу. Свели су то на телесност. У младости понижен таквом љубављу васкрсавао сам радошћу гледајући само њене очи. Друге девојке, својим изгледом, будиле су у мени сексуалне нагоне. Тих нагона није било код Марије, волела је Христа чисто и узвишено. А он јој је поверио своју тајну. Дошао је на земљу да се оваплоти од девојке Марије и при том да не дозволи да кроз Маријину крв уђе у његову крв смртност. Рођен је без лажи и смрти у себи. То је учинио да би пуштајући да кроз његову рану смрт уђе у његову крв, која је таквог квалитета, да мора напустити све друго на земљи да би заиста савладала њега. Полива му босе ноге мирисним уљем својом раскошном косом брише места где ће бити ране кроз које зло овог света улази у његову крв и његово тело. *Историјско распеће и Васкрсење* Била је уз Мајку Божију крај Голготског крста. Зло је мучило распетог, бол је био космички а и њих две су патиле. Каже Библија да је Бог за шест дана створио свет, а овде за шест сати зло излази из света и улази у крв једног човека, Богочовека. Проверили су копљем да је умро па су дозволили да буде и сахрањен. У недељу рано иде Магдалина да помаже уљем умрлог али њега тамо нема. Он, Син Божији, који се задржавао у умрлој крви на плашту Марије Магдалине које је било испод крста, ушао је у тело своје човечије и оживео га. Није оживео смрт ни лаж што су били у крви. Марија, са црвеним јајем у руци излази пред цара Тиберија и објашњава да је планета земља откупљена крвљу новог Адама. Таквих прича било је и пре па се у то слабо верује. *Литургијско Васкрсење* Сваки човек на земљи настаје из семена његових родитеља. Проводи девет месеци у посебним околностима у утроби мајке. Свуда вода око њега, али плућа ту нису добро дошла. Ако прораде ту човек умире. Плућа требају за чист ваздух на који човек излази након девет месеци у заштити утеруса. Ако човек може да има на земљи та два живота: један у мајци а други под Сунцем - претпоставити је да може да има и трећи живот. Тај трећи живот је царство надсвести, где од хлеба и вина литургијског изграђује се у души и трећи ентитет који разваљује зидове Платонове пећине и човек гледа ране Христове на крсту и злу судбину, који ни богови не могу савладати, како улази у Распетога. Ориген, иако недовољно схваћен, каже да Христос остаје на крсту док зло не сиђе са сваког човека. То је другачије време од земаљског времена и другачији свет од овог света. Несхватљив али једино ваља. Јунг је написао:" Кад у човеку умре мит с митом умире и човек". Кроз то је прошао генијални Ниче. Литургијско Васкрсење тек долази и то је свеопшта радост: " Где ти је смрти жалац и ада победа". * Деведесете године и промашени празници* С професором др Драганом Недељковићем деведесетих година држао сам предавање у Руми. Појавио се човек са књигом : "Како научити Србе да мрзе". побунио сам се питањем : " Како научити Србе да воле?" Годинама се мучио С. Фројд да каже истину која би оборила многе његове ставове. При крају живота објавио је: да постоје само два нагона у човеку: нагон ероса - љубави који је сав у стваралаштву и нагон за моћ који је сав у деструкцији и смрти. Од тих деведесетих прошло је много година па се могло проверити да ли је овај човек у праву. * Васкрс у Србији 2017.* Ако људи у Србији пођу и победе у њима нагони за моћ, страдаће народ и страдаће држава и друштво. Адлер објашњава да се сви нагони могу задовољити изузев нагона за моћ. Он се не задовољава. Лично бих волео да у Србији влада нагон ероса, нагон љубави. Деведесетих година на Легету поводом парастоса изгинулим Тимочке дивизије, сви су говорили са мржњом о непријатељу. На крају сам саопштио да су ту Србијанци изгинули не што мрзе Швабу него што воле Србију. Нагон љубави има слуге, а не господаре. Послужимо Србији у љубави, јер је љубав стваралачка. Све што се направи без љубави срушиће се као што све што се ствара у љубави опстаје. Све, ове 2017. године, ставимо на кантар мржње и љубави. Претегне ли на страну љубави опстајемо и као народ и као људи и има смисла празновати. Идући искреном жељом да смо слуге љубави и лепоте: "Која спашава свет", поздрављам вас: Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=343585

Православни бисер у Долини јоргована Текст и фото: Борис Субашић | 13. јануар 2017. 22:41 | Коментара: 0 Прелепи манастир Градац осликава душу краљице Јелене Анжујске, Францускиње која је одабрала да буде Српкиња.Најдуговечнији српски средњовековни владар, дуже од шест деценија, била је жена Када се прочитају нетачни описи манастира Градац, уочљиво је да већина тих "салонских мудраца" никада није била у брдима Раса, ни видела задужбину велике краљице, јединствену по лепоти архитектуре и живописа. У својој лепоти, овековечио је личност и душу Јелене Анжујске. Као што су готички мермерни украси, преломљени лукови и китњасти прозори складно уклопљени у цркву рашког стила, тако је и велика владарка уградила најбоље западњачке особине у своју српску домовину. http://www.novosti.rs/вести/туризам.523.html:643780-Православни-бисер-у-Долини-јоргована

Избор факултета по правилу представља веома сложен и одговоран процес. Наиме, уписивање одређених студија најчешће означава прекретницу у животу појединца, моменат који ће у великој мери одредити његов даљи интелектуални, културни, професионални развој током читавог радног века, стил живота и изграђивање личности. На овај корак утичу бројни чиниоци: утицај окружења (породице, пријатеља, професора и других особа од ауторитета за појединца који доноси одлуку о избору факултета), самопроцена, ниво аспирације и афинитети појединца, његове представе о будућој професији и друго. Избор факултета отуда изискује добро познавање себе, својих потенцијала, способности, талената, наклоности. Слика о себи и самопоуздање у великој мери утичу на то за који ће се факултет нека особа определити. Опредељивање за студије теологије, с обзиром на њихов карактер и усмереност превасходно према пастирском, вероучитељском и мисионарском служењу, представља посебно деликатан моменат у животу младог човека. Наиме, постоји више темељних разлика између изучавања теологије и студирања других научних дисциплина. Неке од њих условљене су специфичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил живљења – љубав према молитви и богослужењу, оданост Цркви и поверење у њене служитеље, саосећајност према ближњима и делатна љубав према њима, спремност на подвиг и жртву, тежња ка властитом духовном усавршавању и моралном преиспитивању. Тај стил живљења не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (епископ Атанасије Јевтић). Друга темељна разлика тиче се услова за бављење одређеном професијом. У случају свештеничког и вероучитељског позива није довољно искључиво поседовање богословског образовања, него пре свега постојање призвања. Архимандрит Кипријан Керн навео је неколико момената који непогрешиво указују на одсуство тога призвања: доминацију политичких и идеолошких мотива, опредељивање за теологију искључиво из материјалних разлога (погрешна представа о доброј ситуираности свештенства), засићеност животом и разочарење, занесењаштво. Дар за богословствовање, а потом и за пастирско и катихетско служење, имају, према истом аутору, заљубљеници у велике и свете службе Божије, они који желе да изграђују тело Цркве и Царство Божије, а не царства овога света, који су спремни на жртвено служење ближњем, састрадавање и саосећање са људима, али и на прогоњеност од овога света и одбацивање сваког конформизма. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, јединој акредитованој високошколској установи овог профила у Републици Србији, ове године спроведено је истраживање о мотивацији студената за избор студија теологије, о њиховом задовољству учињеним избором, као и о плановима студената за будућност. Анкетирањем је обухваћено 160 студената основних студија – 125 младића и 35 девојака. Када су садашњи студенти донели одлуку да се посвете теологији? Највећи број испитаника (њих 118, односно 74%) определио се за студије богословља одмах после средње школе, 29 (18%) у узрасту од 21 до 26 година, а 13 (8%) после своје 27. године (код жена је позније опредељивање за студије теологије изразитије него код мушкараца – 17% према 5%). Подсећамо, овде је реч о основним студијама. Нови, болоњски концепт образовања омогућава стицање мастер образовања из области теологије и после завршених других факултета (под условом да је реч о академским студијама). Занимало нас је и колико је уцрквењеност од детињства утицала на опредељење за студирање богословља. 68% наших испитаника посећивало је цркву још у детињству најмање једном месечно, 27% о празницима, а само 5% није имало искуство саборне молитве стечено у раном узрасту. Kaда је реч о претходном школском успеху, највећи број испитаника у средњој школи имао је просечну оцену од 3.50-4.49 i 4.50-4.99. Овај податак нас не изненађује, с обзиром на интелектуалну захтевност теолошких студија, које подразумевају изучавање широког спектра богословских дисциплина (библистика, систематска теологија, практична теологија, црквеноисторијске науке), али и других друштвено-хуманистичких наука – психологије, педагогије, комуникологије, философије, социологије, музикологије, историје, историје уметности. Kолико су наши испитаници пре уписа на Богословски факултет разматрали неке друге могућности? Анкета показује да је број оних који су размишљали искључиво о теолошким студијама (76%) далеко већи од оних који су имали и друге жеље. Информације о факултету и студијама испитаници су добијали од пријатеља и познаника који већ студирају или су завршили студије теологије, свештеника, и у нешто мањем постотку од очекиваног, од вероучитеља (11%). Преко сајтова, телевизијских и радио програма, новина и брошура информисало се такође далеко мање испитаника него што би се то очекивало (5%). Највећи утицај на испитанике да упишу факултет имали су Црква (свештеници и верници) – 22%, затим пријатељи - 16% и родбина – 15%. На питање о одлучујућем мотиву за студирање теологије 81% испитаника определило се за одговор „Жеља да продубим духовно искуство“ а 73% наводи и жељу да служи Цркви. У вези са будућом професијом, 42% наводи да жели да ступи у свештеничку службу, 22% повезује свој ангажман са наставом веронауке, 20% себе види у неким другим делатностима (култура, медији, психосоцијална подршка), а остали још немају јасну представу о свом будућем путу. После основних студија више од половине испитаника жели да заврши и мастер студије теологије, а још око трећина заинтересована је за мастер студије психологије, социологије, педагогије, политичких и организационих наука, филологије. Најзад, постављено је и питање о задовољству уписом на богословске студије. Својим избором задовољно је 90% студената, а остали су или несигурни у процени или сматрају да су погрешили. Задовољство студената одабиром факултета Теологија, како видимо, представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама, јер оне пружају и интелектуалну ширину, и одговоре на питања о смислу живота и постојања човека и света, и задовољство услед емоционално-доживљајних аспеката изучавања богословске материје кроз живљење у заједници Цркве. Др Ксенија Кончаревић,продекан за наставу Извор: СПЦ

Пошто смо пршле недеље покренули тему "Како неправославни виде нас православне" хајде сада да направимо једну интро(ин)спекцију нас самих и да наведемо како то ми сами себе видимо. Које су нам врлине а које мане... 0203_cool Шта ви мислите ? klapklap