Претражи Живе Речи Утехе

Саборност је једно од основних својстава Цркве Божије. Сви чланови Цркве су, по ријечима Светог Јустина Поповића, међусобно повезани богочовјечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. Црква и јесте сабирање, окупљање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу, саборовање са Богом и свима Светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. Јер, Христос је рекао: Гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја с њима (Мт. 18,20). Стога су сабрања, сабирања, окупљања битан аспект црквене мисије и живота. Једно од таквих сабрања је Православни дјечији сабор на Цетињу који сваког љета, пред почетак школске године окупи преко хиљаду дјеце поред кивота Светог Петра Цетињског. Све је почело прије двадесет година, када су, благословом Митрополита Амфилохија, трудољубиви вјероучитељи организовали прво сабрање полазника вјеронауке у Цетињском манастиру. Данас, кроз Дјечији сабор ми беремо најљепше плодове које су они засијали својим ентузјазмом и преданошћу прије двадесет љета. Ако ми вјероучитељи током године учимо наше ђаке истинама вјере и црквеног живота, на Сабору су они наши учитељи од којих ми учимо како да се те истине отјелотворе. Уче нас како да се дружимо, како да се радујемо, пјевамо, играмо, слушамо…како да се здраво надмећемо. Довољно је посматрати дјецу док играју фудбал: рукују се пред почетак утакмице, честитају једни другима сваки добар потез у току утакмице, а по завршетку честитају побједнику – путоказ и правило како и ми одрасли да играмо наше “утакмице“. Једном ријечју, на Сабору нас дјеца уче како да постанемо као они јер је то заправо и основни услов за улазак у Царство Божије – да се повратимо и будемо као дјеца (Мт. 18,3). Кад Господа нису прихватили и препознали великаши, кнежеви, књижевници, препознала су Га и објавила мала дјеца. Зато Господ и тражи дјечије особине код својих сљедбеника јер је Царство небеско намијењено онима који задрже дјечије врлине: незлобивост, смиреност, чедност, послушност… Дјечији сабор је на један начин и круна годишњег рада на пољу вјерске наставе јер се тада сагледа и оцијени постигнуто а сам Сабор својим духом јесте награда за уложен труд. Зато је Дјечији Сабор истински празник вјеронауке јер је он сусрет оног најврједнијег и најчистијег што имамо, а то су наша дјеца. Црква и јесте сабрање око Дјетета Младог и око оних који су прославили Дијете. Сабирајући се са дјецом у крилу Цетињског манастира – новог Витлејема, како рече Митрополит Амфилохије, ми настављамо дјело наших предака, пјевајући с њима: Отроча младо, предвјечни Бог. Наша обавеза и одговорност је да дјецу приводимо Богу, да чувамо Христов лик у њима како би се сутра на прави начин сусрели се са свијетом “одраслих“, носећи у себи свјетлост и чистоту православне вјере. Ако у томе успијемо онда можемо да кажемо да смо испунили и смисао нашег постојања и Христову заповиијест: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт. 19,14). Пустимо дјецу ка Господу и сјећајмо се ријечи Аве Јустина да ће нас управо они – дјеца и цвијеће – оправдати пред Богом. Јереј Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уручењем награда посбједницима, на Цетињу је завршен овогодишњи јубиларни XX православни дјечји сабор Црне Горе. Прво мјесто у квизу знања из вјеронауке овога пута је припало школи вјеронауке при саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, друго мјесто освојила је школа вјеронауке из Берана, а трећа школа вјеронауке при подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења. Повезане вести: Митрополит Амфилохије на XX дјечјем сабору: Ово је сабор око најљепшег дјетета које се родило овдје на земљи! Митрополит Амфилохије: Свети Петар Цетињски - најдивније дјете чији пример требамо да следимо и постанемо дјеца Божја! Миња Субота о Православном дјечјем сабору: Ово је велики подвиг Звање вјероучитељ године припало је Зорки Пејовић, вјероучитељици при цркви Новомученика момишићких из Подгорице. Архијерејком похвалницом одликована је Ксенија Милосављевић, дугогодишња вјероучитељица у Бару „за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у дугогодишњој посвећености вјерском поучавању најмлађих и изузетан труд у организовању и утемељењу Православног дјечјег сабора на Цетињу“. Архијерејске похвалнице су такође добила предузећа која свих претходних година помажу организовање ове манифестације: „Инпек“ из Подгорице, „Црнагоракоп“ из Даниловграда и „Експокомерц“ из Котора. Специјални гост Сабора био је прослављени ТВ стваралац Миња Субота, уз чије емисије су одрастале генерације најмлађих. Овогодишњи јубиларни Православни дјечји сабор на Цетињу окупио је рекордан број учесника. Преко 1800 дјеце из свих крајева Црне Горе данас је било на овој значајној манифестацији коју већ двадесет година организује Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Удружење ФОКУС и највећи православни фото портал Orthphoto.net расписују фото конкурс на тему "Манастири и живот у њима у светлу обележавања 800 година аутокефалности СПЦ". Изабрани радови биће приказани на фестивалу "Јесен српске културе у кантону Тићино" у Локарну, Швајцарска од 4. до 26. октобра 2019. године. Учесници конкурса могу бити како аматери, тако и професионални фотографи. Дозвољена је обрада фотографија, као и колажирање. Свака слобода у уметничком изражавању је могућа и оставља се аутору на избор и савест. Сваки учесник може послати максимално 3 фотографије, у штампаној верзији, формата 20х30цм (са минималним одступањима у + и - варијанти). Свака фотографија мора бити прописно обележена, са именом аутора и називом фотографије, местом снимања. Сваки учесник конкурса мора бити аутор или носилац ауторских права за фотографију коју пријављује на конкурс. Аутор остаје једини власник ауторских права над својом фотографијом. Организатор се обавезује да, у случају коришћења фотографије, видљиво означи аутора. Аутор се одриче накнаде за репродуковање фотографија на Фејсбук страни и сајтовима организатора. Најбољи радови биће симболично награђени. Најбољи радови наћи ће се у електронском каталогу. Максимално три фотографије у штампаном облику, димензија 20х30цм треба послати до 1. септембра 2019. на: FOKUS c/o fam. Rosarno Starovic Via V. d'Alberti 1, 6600 Locarno Switzerland

На тениском такмичењу на Вимблдону 2019. трофеје су однела два православна хришћанина. Српски православни верник Новак Ђоковић победио је на Вимблдону у мушкој категорији Роџера Федерера, а румунска тенисерка Симона Халеп победила је у женској категорији Серену Вилијамс. Симона је румунска православна хришћанка за коју се наводи да је одана православној вери и да са собом увек носи православну икону. Њој је Румунска Патријаршија доделила орден Патријараршијског крста за световна лица, највише одликовање Румунске Патријаршије, након што је постала апсолутни победник у такмичењу на Вимблдону 2019. године. Иначе, Симона Халеп је 2018. године добила такође од Румунске Патријаршије крст Светог апостола Андреја. „Вера је важна ствар у мом животу“, рекла је она. „Верујем у Бога, не идем у цркву сваке недеље јер не стижем, али верујем у Њега и носим иконе са собом и целивам њих,“ истакла је Симона. Извор: Српска Православна Црква

Организациони Међународне комисије за англиканско-православни богословски дијалог састао се 27. и 28. јуна 2019. при Кентерберијској катедрали. Делегацију Православне Цркве чинили су белгијски митрополит Атинагора, егзарх за Холандију и Луксенбург, који је уједно и православни копредседавајући Комисије, у пратњи архиђакона о. Филаделфа Кафалиса, др Христоса Христакиса, православног ко-секретара Комисије, и професора Богословског факулетета Аристотеловог Универзитета у Солуну Милтијадиса Константину. Делегацију англиканске заједнице сачињавали су англикански копредседавајући надбискуп Ричард Кларк, који је примас Англиканске Цркве Ирске, бискуп Грем Ашер, каноници др Алисон Џојс и Филип Хобсон, и Неил Вајгерс. Главна тема састанка била је организација предстојеће пленарне седнице Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог, која ће се одржати у Енглеској у октобру. Ово радно тело се бавило питањима као што су еутаназија, крај људског живота и еколошка питања, која ће се проучавати на пленарном састанку, који ће испитати постојеће текстове о њима, исправити их како би дошли до коначног договора и договорили заједничку линију у приступу овим питањама. Чланове двеју страна поздравио је 28. јуна надбискуп Кентерберија и примас све Енглеске Јустин Велби у свом историјском седишту и честитао им на напретку дијалога. Надбискуп кентерберијски је био домаћин званичног ручка у свом дому. Извор: Српска Православна Црква

Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30 (Фотографије приватна архива) Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко! Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону. Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију. Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.” Ла­ри Ан­ги­јер Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке. Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада. Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм. Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је. На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију. Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте. Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

По благослову будимљанско-никшићког епископа Јоаникија, свештеник СПЦ уручио је финансијску помоћ вернима Тернопилске епархије УПЦ чије су цркве отете, јавља сајт канонске Украјинске Православне Цркве. Новац су сакупили верници Никшића, а митрополиту термопилско-кременецком Сергију уручио га је старешина никшићке Саборне цркве протојереј Остоја Кнежевић, који је био на поклоничком путу кроз Украјину. Он је архијереју Сергију подарио и икону Светог Василија Острошког коју је осветило манастирско братство над светитељевим моштима. Истога дана прота Остоја је саслуживао са митрополитом Сергијем у манастиру Свете Тројице у Корецу, а на празник Благовести на Литургији у Кијево-печерској лаври којом је началствовао митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Наредног дана њега је примио митрополит бориспољски и боварски Антоније. Извор: Српска Православна Црква

Православна психологија је релативно нов појам који се прво јавља у Русији крајем 80-тих година прошлог вијека када се уочава потреба за савјетодавним радом вјерујућих психолога при парохијама широм Русије. На нашим просторима ова дисциплина, која представља креативну синтезу психологије као науке и православља, почиње са дјеловањем у претходних неколико година. О значају православне психологије како у теорији тако и у пракси разговарали смо са господином Виктором Вицановићем, православним психологом из Београда. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања. Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент. Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада. Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва. Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији. Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука? Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре. Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему. Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави. Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација. Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција. На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем? Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености. Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване. Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта. Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом. Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију. Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима? Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света. Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише. На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања... Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман. И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове? У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30). Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима. Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом. Извор: Православие.ру

Аудио запис дела часа Православног катихизиса на тему "Идоли, дрштвене мреже, прихватање себе"

У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм. Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма. Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда. Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста. Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру. По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође. После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан. Извор: Српска Православна Црква

Последњи дан рада Института Светог Севастијана и Мардарија почео је када су свештена лица и мирјанистигли на јутрењу коју је служио отац Данијел Кирк, после чега је послужен доручак. Епископ Максим је најавио почетак следећих разговора, који су били комбинација јутарњих и поподневних разговора: Бог нас посматра кроз љубав и Како постати човечан данас. Божјом воља, истакао је епископ, одржава се свет у постојању за оно што је Својом љубављу створио - зачовека. Антички људи, Грци или Римљани (Латини), разликовали су се и у начину свог размишљања. На пример, кад би Римљанин нешто видео, одмах би размишљао логично – посматрао то на логичан начин –како би то користио. Грк, с друге стране, када би нешто видео, запитао би се шта је суштина те конкретне ствари. Стога, док је западни ум био склон организацији, источни ум се фокусирао на украшавање. Овако се свет – космос посматра како би се могао учинити још уређенијим. Из овог разлога човек је позван да види ову лепоту један у другоме. Музички програм, који је водила попадија Биљана Бојовић, претходио је ручку после чега је било уручење сертификата. Учесници Институа, од којих су многи који дошли са Источне обале, имали су слободно поподне за разгледање града и дружење. Тако је овогодишњи Институт окончан опраштањем свештенства до следећег црквеног догађаја, а то је Црквено-народни сабор. који ће се држати 13. и 14. јула у Чикагу у Илиноју, како је најавио отац Никола Чеко у име председника Епископског савета Његовог Преосвештенства епископа Лонгина. Извор: Српска Православна Црква

Први радни дан Православног института Светих Севастијана и Мардарија почео је 27. фебруара 2019. године, на празник Светог Кирила, архијерејском Литургијом. Епископ браничевски г. Игњатије началствовао је евхаристијским сабрањем уз саслужење Епископа новограчаничког и средњозападноамеричког г. Лонгина, канадског г. Митрофана и западноамеричког г. Максима. За време свете Литургије ђакон Јован Сулак рукоположен је за свештеника. -Сваки дар који примамо потиче од Светог Духа, рекао је епископ Игњатије после рукоположења: -Не примамо тај дар за себе, него за заједницу како би био у служби заједнице. Из тог разлога, драги оче Јоване, имај на уму да дар који си примио данас треба да пројављујеш у заједници, јер сви чланови евхаристијске заједнице носе исти дар од Христа. И пошто су сви ови дарови разликују, немогуће је да си овај дар примио ван заједнице, епископа, ђакона, свештеника и народа Божјег. У свом првом предавању „Саборност Цркве“ епископ Игњатије је објашњавао разлику између западног и источног значења поимања саборности. -И док се саборност на Западу поистовећује са универзалношћу, источно схватање поистовећује га са евхаристијском заједницом. Литургија објављује будуће Царство Божје у којем је Епископ икона Христова, свештеници служе као икона апостола, ђакони служе као иконе анђела, а народ је народ Божји. Литургијског заједништва не може бити ако оно није заједништво са другима. Ово се, на пример, види у чину хиротоније епископа које обављају два или три друга епископа... После подне, владика Игњатије је одржао друго предавање на тему „Разоткривање истинског себе у своме ближњем“. -Сви смо ми добили заповест да волимо свога ближњег као самог себе, и отуда се поставља питање: да ли ја испуњавам ову заповест чак и кад не бих волео свога ближњега, а уопште се не мешам у његова посла?, подсетио је владика Игнатије. Извор: Српска Православна Црква

Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије. Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао. Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви. Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд. Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења. У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко). Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике. Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена. Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире. Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије. После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар. После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!". Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона. Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе. Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар. Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино. Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама. Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати. Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар). Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox

Јерменски православни хришћани у Јерусалиму прославили су Божић и Богојављање Христа јануара 2019. године. Архиепископ-Патријарх Нуран Манугијан началствовао је службама. Неколико стотина верника присуствовало је овим догађајима. Извор: Српска Православна Црква

Дана 14. јануара 2019. године, када се света Црква молитвено сећа Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у Сегедину служили су Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан и Епископ румунске православне епархије за Мађарску г. Силуан уз саслужење српског, румунског и руског свештенства. На крају свете Литургије Преосвештени Архијереји служили су благодарење за прошлу и молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару. То је била прилика да братски народи у сегединском крају заједно заблагодаре Господу на Његовом човекољубљу. Српски храм у Сегедину посвећен је празнику Преноса моштију Светог Николаја, а грађен је од 1773. до 1778. године. Пројављујући братску љубав Епархија будимска је уступила сегедински храм на кориштење Румунској Цркви где се у договору са локалним парохом служило и на румунском језику све до 2017. године када је освештана нова румунска капела у Сегедину. Светој Литургији присуствовао је и румунски конзул у Сегедину г. Тудор Адриан. Извор: Српска Православна Црква