Претражи Живе Речи Утехе

Поводом седамдесетпетогодишњице рођења Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија – предстојатеља Украјинске православне цркве, прошле године је снимљен документарни филм „Наш Блажењејши“ који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење за јавност Информативне службе Српске Православне Цркве. Поводом нетачних информацијa које су се појавиле у појединим медијима обавештавамо јавност да Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј жали што неће моћи да посети архијереје и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори јер је раније заказана његова посета Српској Православној Цркви у Сједињеним Америчким Државама. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

На позив предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића данас је обављен разговор о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Данашњи састанак окончан је у духу међусобног уважавања уз оцјену обију страна да је протекао у конструктивној и отвореној атмосфери. Обје стране су у потпуности исказале своје ставове у погледу отворених питања везаних за Закон. Црква остаје при свом ставу да се мора говорити о измјенама Закона, а не о његовој примјени јер по мишљењу Цркве Закон није у складу са Уставом ни међународним стандардима. Влада сматра да се кроз дијалог и изградњу међусобног повјерења, као и кроз давање додатних и одговарајућих гаранција овај Закон може примјењивати као модеран и усаглашен са Уставом и европским стандардима. Представници Епископског савјета СПЦ, на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), предали су Влади предлог који подразумијева измјене одредаба које Црква види као спорне. Влада је примила к знању ову иницијативу оцијенивши да је за одговор на то питање потребно свеобухватно сагледавање не само овог Закона него и других могућности које нуди правни систем. Договорено је да разговори буду настављени на експертском нивоу. СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у сарадњи Архива Републике Српске, Удружења архивских радника Републике Српске и Архива Српске Православне Цркве објављен је зборник докумената под називом "Извори за историју Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини". Зборник су приредили др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве и мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске. Зборник је обима 361 страну, а садржи 70 докумената. Извор: Инфо-служба СПЦ

Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ова Црква је добила новог јерарха у недељу 25. јануара – архимандрита Алексија (Традера) који је хиротонисан за Епископа Витезде и биће викар Првојерарха ове Цркве митрополита Тихона. Божанска Литургија је одслужена у Саборној цркви Светог Николе у Вашингтону у присуству свештенства Вашингтонске архиепископије, монаштва манастира Светог Тихона Задонског, духовних академија Светог Тихона и Светог Владимира и других. Новохиротонисани епископ Алексије биће надлежан за ставропигијалне установе ове Митрополије, међу којима су: Академија Светог Владимира, манастир Светог Тихона Задонског и Богословска семинарија у Јужном Канану у Пенсилванији. Иначе, нови епископ је примљен у Православље у манастиру Светог Тихона, где се подвизавао 10 година и предавао у Семинарији. Затим је био монах у Каракалу у Светој Гори, где је рукоположен за јеромонаха, а од прошле године живео је у манастиру Светог Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ваше Високопреосвештенство, драги и у Христу поштовани Авво и учитељу Митрополите Амфилохије, драга сабраћо будимљанско-никшићки владико Јоаникије и мученику за Истину владико диоклијски Методије, драга браћо и сестре, презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни православни народе Црне Горе! Са великим болом у срцу пратимо овдје у Словачкој терор и нападе на све вас, који се дешавају ових дана у нама вољеној и братској нам Црној Гори, поводом покушаја атеиста и каријериста, политичара да опљачкају и оскврнаве васељенске светиње читавог Православља у светородној Црној Гори. Хоћу да вас обавестим да читаво свештенство, ђаконство и вјерни народ у нашој михаловско-кошицкој архиепископији Православне цркве чешких земаља и Словачке, вас подржава у вашом апостолском и вјероисповедничком напору да се овај безбожни покушај, који је срам за једну европску државу у 21.вјеку, која хоће да се зове демократском, решава мирним путом. У исто време дубоко се клањамо свој браћи и сестрима, који су спремни да бране своје прадједовске светиње. Молимо се за вас. Служимо за вас Свете литургије. Са вама смо. Христос Богочовек, који је победио таму, нека да да засије свијетлост Његова, братска љубав и мир у Црној Гори! У Христу Распетоме и Васкрсломе Ваш, Архиепископ Георгије и сви свештеници, ђакони и Божији народ Епархије михаловско-кошицке, Словачка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Никшић, 22. јануар 2020. Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори је данас у Консисторији у Никшићу одржао сједницу у проширеном саставу, којој су присуствовали и чланови правног тима за израду иницијативе за оцјену уставности дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести. Констатовано је да је текст иницијативе доведен у завршни фазу након што су обављене озбиљне консултације са најширим кругом правних стручњака. Разматрано је и предузимање других правних мјера које би предуприједиле и отклониле штетне посљедице овог закона, не само по Цркву, него по свеукупно црногорско друштво. Епископски савјет се упознао и са правним активностима које су досад Патријаршија и Свети Синод наше помјесне Цркве предузели у циљу правног оспоравања односног закона. Због великог интересовања јавности у погледу разлога због којих иницијатива још није поднесена Уставном суду од стране Цркве, слободни смо да јавност обавијестимо да у складу са одредбом чл. 36 тч. 3 Законом о Уставном суду, тај судски орган, може и сам покренути поступак оцјене уставности правних аката, особито имајући у виду један број очигледно неуставних одредби овог закона, и то, прије свега, оних који се тичу историјски стеченог правног субјективитета Цркава и вјерских заједница и неприкосновености права њихове својине. Како је најављено, иницијатива ће бити поднесена у најскорије вријеме. Жалимо због грубих манипулација које су у медијима ових дана износили највиши државни званичници, одбијајући притом сваку оптужбу да се иза активности наше Цркве крију било какви и било чији политички или идеолошки интереси. Овом приликом нећемо одговарати на њиховe наводе у којима је било још низ историјских и чињеничних нетачности о Цркви у Црној Гори. Са пуном одговорношћу обавјештавамо јавност да су неистинити медијски написи о томе да су у току разговори Цркве и црногорских власти у вези са Законом, што је, у свом јутрошњем интервјуу, недвосмислено демантовао и лично премијер Марковић, рекавши да позив за дијалог Цркви тек треба да буде послан од стране Владе. Ни они разговори, о којима је јавност већ обавијештена, а који су обављани прије доношења Закона, нису били институционални, инклузивни и истински дијалог. Као и досад, Епископски савјет и овога пута исказује своју пуну спремност да се о Закону разговара, али на начин који ће потпуно уважавати обе стране у дијалогу. Уколико црногорске власти сматрају да могу самостално да намећу теме и рјешења, као што су то раније радили и данас чине, позивајући на дијалог само о примјени Закона – са правом ћемо сматрати да се ради о фингирању позива за дијалог, што ће бити одговорност Владе. Православна Црква је заинтересована да Црна Гора у свом правном систему има најбољи могући закон који уређује питања вјерских слобода и правног положаја вјерских заједница. Уз благодарност свим православним вјерницима и другим грађанима Црне Горе и шире, који се у незапамћеном броју окупљају на улицама својих градова, и овом приликом шаљемо јасну поруку да наши молебани и литије нису, како се погрешно тврди и са највиших државних адреса, усмјерени против државе Црне Горе. Управо је супротно – све то чинимо за њен напредак. Наше молитве су само против безакоња. Што буде мање безакоња, наша земља ће бити боља, а будућност свих њених грађана извјеснија и свијетлија. Уздајући се у Божију правду, али и у људску одговорност, како оних на власти, тако и свих грађана Црне Горе, позивамо на умножење љубави, мира и слоге, којима ће се побиједити свака братомржња и нетрпељивост. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион je 17. јануара 2020. године предводио зајечарску Крстовданску литију у знак подршке верном народу Црне Горе. Мирном шетњом главним улицама града, од Саборног храма до градског Трга и назад до црквене порте, више хиљада људи из читаве Епархије исказало је противљење доношењу дискриминаторног Закона о слободи вероисповести који је недавно ступио на снагу у Црној Гори. Молитвени ход завршен је пред Саборним црквом Рођења Пресвете Богородице где је служен молебни канон Пресветој Богородици. Након молебна, бројном народу обратио се Епископ Иларион који је најпре заблагодарио Господу који сабира слуге своје у борби за истину и правду. „Ово наше окупљање гледа живи и васкрсли Господ, гледа на срца наша и зна да смо овде ради истине и правде“ – рекао је Владика. Потом је позвао све сабране да наставе достојанствено, хришћански и молитвено да се боре против безакоња које се издаје за закон. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. јануара 2010. године у Саборној цркви у Београду молебан за спас српског народа у Црној Гори и у свим српским земљама. Свјатјејшем Патријарху г. Иринеју саслуживало је братство храма са старешином протојерејем-ставрофором Петром Лукићем. Молитвено је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. После одслуженог молебана предстојатељ Српске Цркве се обратио српској православној свeтосавској омладини која је испунила храм. У својој беседи Свјатјејши је укратко подсетио на страдања српског народа кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим збг доношења Закона о слободи вероисповести. „Да Господ отклони искушења која су се наднела над српским народом, а посебно над нашим народом у Црној Гори и на Косову и Метохији," помолио се патријарх Иринеј и додао да је страшно оно што се данас дешава у Црној Гори јер се један део народа одриче свог порекла и своје историје. „Њихова је ствар шта ће бити. Нека буду Црногорци или остало што желе, али нека не прогоне Србе, нека оставе српски народ, а посебно српске светиње, казао је патријарх Иринеј. Свјатјејши је додао да држава никад није била власник црквене имовине ни код нас у Србији, ни у Црној Гори и „да Црква нема шта да доказује. Она је одувек била власник свога имања, заједно са народом,“ нагласио је предстојатељ Српске Цркве. У свем злу које се дешава, има нешто радосно и веома лепо. Свјатјеши је, наводећи рећи владике Његоша: „Удар нађе искру у камену", казао да се на велико чуђење и дивљење дигла на ноге цела Црна Гора. „Пробудила се Црна Гора и у верском и у националном погледу. Дошло је народу до свести о значају и улози вере и Цркве, и када је то доведено у питање покренуо се народ да брани своје светиње," казао је Патријарх. „Молимо се Богу да уразуми црногорске власти, да их призове себи, јер то што чине није добро ни за њих ни за било кога живог. Не може се против Истине Божје. Читав свет увиђа. Црква Православна, Цариград, Јерусалим, Антиохија и Александрија, па чак и римски Папа, дигли су свој глас против одлуке црногорских власти, али они, заблудели у својим жељама, као да не чују, као да су слепи и не виде шта им трезвен свет говори. Надамо се да ће то увидети док није касно, а ми који на овакав начин протествујемо, чинимо то на хришћански, јеванђељски начин - да својим понашањем не изазовемо ни једну сузу. И да знамо да је правда Божја на нашој страни!" Молебану у Саборној цркви претходила је протестна шетња у организацији студената Београдског универзитета, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 17. јануара 2020. године, у храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, Молебни канон Пресветој Богородици, ради подршке верном народу за очување светињâ у Црној Гори. Владици Исихију су саслуживали свештеници Епархије бачке. Молебном канону молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Епископа бачког Иринеја После молитве, Преосвећени владика Иринеј предводио је Литију од Успенског храма, преко Трга слободе и Змај Јовине улице, до Саборне цркве. Беседећи у Светогеоргијевском храму, Епископ бачки је поручио да је једини циљ и смисао овог молитвеног сабирања пружање подршке нашој браћи и сестрама по вери. Већинска Црна Гора је против овог незаконитог псеудозакона, који директно удара на основна права наше Српске Православне Цркве, односно њених епархија на територији данашње Црне Горе. Молитвено, тихо, достојанствено, мирно, ненасилно протестовање против таквог закона је морална дужност и морални императив. Ми, овим путем и на овај начин, молитвено се обраћајући Господу, Пресветој Богородици, светим угодницима Божјим, а затим вршећи литије, исказујемо своју солидарност, своју састрадалну љубав и своју наду и увереност да ће, ако Бог дâ, правда и истина тријумфовати над сваким обликом неправде, истакао је Епископ бачки. Једним срцем и једним устима појући, верни народ Епархије бачке, предвођен својим Архијерејем, пружио је молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори, који се боре за очување светињâ Српске Православне Цркве и противе се дискриминаторном „Закону о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори од 11. јануара 2020. Лета Господњег: Захтијевамо да овај закон нестане – и да га замјени уставан закон! Епископски савјет Српске Православне Цркве је на својој сједници одржаној у просторијама Митрополије у Цетињском манастиру 11. јануара 2020. године усвојио нацрт иницијативе Уставном Суду Црне Горе за оцјену уставности одредби такозваног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, која је, уз благослов Цркве, припремљена од стручног тима домаћих правника. Иницијатива ће у најскоријем периоду, након брижљиве анализе, бити предата Уставном суду, о чему ће јавност бити обавјештена. Епископски савјет у потпуности подржава јуче објављени став Правног савјета и позива све добронамјерне да своје предлоге, сугестије и идеје достављају Правном савјету преко наших епископија и да се не предузимају једностране правне активности на пољу противљења овом законском тексту. Благодаримо свима вјернима у Црној Гори на показаном хришћанском достојанству у отпору овом безакоњу, које је препознато и од наше браће и сестара широм региона и свијета, којима такође овом приликом шаљемо наше архипастирске благослове. Епископски савјет подржава будуће организовање и спровођење молитвених литија четвртком и недељом и даје благослов да мјесно свештенство у свим градовима према исказаној жељи и потреби вјерног народа осталим данима организује молитвене скупове и црквено-народне трибине при храмовима, културним центрима и другим за то прикладним мјестима, подсјећајући на обавезу чувања мира и достојанства, као и до сада. У исто вријеме, достављамо јавности поруку Епископског савјета, која ће бити прочитана на свим сјутрашњим молебанима и литијама широм наше земље. Нека Бог уразуми неразумне и благослови и укријепи наш благочестиви народ! ПОРУКА ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Цетиње, 11. јануар 2020. Сљедујући прогласима два велика црквено-народна сабора која су одржана у Подгорици и Никшићу, током 2019. године, и ових дана налазимо се на улицама црногорских градова, у молитвеним и протестним шетњама, походећи наше светиње, од једног до другог храма. Овдје смо, јер се као грађани бунимо, против анти-уставног, дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Донесеног без дијалога, мимо важећих процедура и упркос бројним савјетима из земље и из иностранства! Протестујемо против акта који не доноси правду, једнакост ни слободу, већ све супротно томе и акта којим хоће да озаконе отимачину црквене имовине. Отимачину светиња које су градили, обнављали и украшавали – наши заједнички преци. Отимачину светиња у којима се народ моли Богу, по правилима и обичајима Цркве. Божије Цркве – која је уставно и цивилизацијски одвојена од државе. Има нас много. Више него што може да се изброји. И овдје смо спремни да останемо колико год буде било потребно. Не гуши нас страх, држи нас храброст. Не може нам ништа лаж, води нас истина. Не може нам ништа невјера, вјера нам је Христос Господ. Господара до Бога немамо. Не смета нам ништа. Нема мећава, нема киша, зиме, ни врућине надолазећег љета Господњег које би нас спријечиле. Подражавајући старом Израиљу и његовом ходу у Земљу Обећану, али и оном новозавјетном збјегу наших црногорских предака који се ”не хће у ланце везати” – ми смо спремни да ходамо овим Божијим путем, док не дођемо до слободе и правде. Зато, у име вјерног народа и свештенства четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори, тражимо од све три гране власти наше државе Црне Горе, како оне извршне, тако и од законодавне и судске, да нађу начина да поменути Закон – неповратно ставе ван сваке правне снаге и ван сваког политичког значаја. Нека то ураде, што им њихов народ каже, како знају и умију! Само тако ће вратити, сада веома нарушен, мир и спокој православним вјерницима, који су им у ове божићне дане нарушили државни органи. Наша Црква и њене стручне службе су Влади Црне Горе током прошле године, а у складу са препорукама Европске и Венецијанске комисије, достављали сугестије да се Предлог закона поправи и допуни – и нијесмо удостојени одговора. Црква је тражила дијалог – нијесмо га добили. Скупштини смо доставили амандмане – сви су одбијени. Закон је усвојен једнострано и насилно! Сад више није вријеме да ми јавно сугеришемо рјешења. Сад захтијевамо да овај и овакав закон нестане – и да га замјени уставан закон. Онај и онакав – који ће бити донесен у дијалогу и уз учешће свих. Ми хоћемо подносити иницијативе, свим оним државним адресама које су овлашћене и које имају могућност да по овом питању дјелују, али са наших јавних скупова, из главе цијела народа, поручујемо јасно и гласно: ”Склоните ову правну наказу из дворишта наше државе”! Црква јесте за дијалог и поздравља сваки акт добре воље. Спремни смо да разговарамо са представницима све три гране државне власти – и о добрим законским рјешењима, и о евентуалном потписивању уговора између Цркве и државе, и о рјешавању нејасних имовинско-правних тема, и о укључењу међународних институција у наш будући могући дијалог, и о свему другом што би допринијело разумијевању и смањило подјеле између световних и духовних власти – али иницијатива за то је на страни оних који су до сада били неспремни за разговор. Зато, са овога мјеста кажемо: Не надајте се да ће наш молитвени ход стати, нити на то имамо право пред прецима и потомцима. Наш молитвени ход црногорским улицама и шире, нити ће стати нити ће се умањивати све док не буде испуњен онај наш први – и минимални и максимални услов – да оваквог дискриминационог закона више нема! МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки и приморски ДИМИТРИЈЕ Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа. То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење! О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.” Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања! Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: „Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других“. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца? Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве. Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности. Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом. Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин. У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем другог дела деце која су се родила и добила прилику да живе. Како са том чињеницом изићи пред Богомладенца Христа, пред Његову Богоматер, Приснодјеву Марију, и пред све свете, најболније је од свих наших питања сада и овде! Очигледно да постоји и спремност устројитеља новога света да нам из наших руку истргну наш освештани живот у сваком погледу, па и у погледу самих полова и хришћанскога брака, и да нас уведу тамо камо људска мисао и реч, дело и људска нога досад нису крочили. Ипак, и о томе постоји реч охрабрења Богомладенца Христа: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?” Једна душа која се каје и спасава претежнија је од целога света. Доводећи у органску везу празновање Божића и Богојављења, као што то са правом чине наши иконографи и фрескописци, рецимо и ми у закључној речи наше божићне Посланице ово: Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је побегао од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и свештеници кроз векове полагали своје дланове на главе свих нас људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо ми постали лученосци вере у Сина Божјега и Богомладенца Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо. Зато је веома важно како ћемо ми живети и целокупно наше потомство и на чему ће оно градити дом свога свеукупног хришћанског постојања. Да ли на води, песку, слами, или на Христу, Крајеугаоном Камену Цркве и Дома Бога и Оца нашега Који је на небесима? Јер, сва наша дела ће на крају бити испитана огњем благодати Божје! Само благодатним огњем проверена дела, укључујући и све људе лично, показаће и дела и нас оправданима или осуђенима. Показаће све нас људе као праву или одметнуту децу Бога и Оца, браћу Јединородног Сина и Богомладенца, и сасуде Господа Духа Светога! Да ли ће и нас показати као верне поклонике Тројице Једносушне и Равномоћне, Сапоштоване и Сапрослављане? Ми, сабрани око Богомладенца у Пећини Витлејемској, такође желимо да се нађемо у Очевом наручју! Нека би зато и све наше домове загревала, и у Духу Светом веселила, небоземна химна Богомладенца: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2019. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­НА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Инфо-служба СПЦ

Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву. Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника. Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. У сусрет светлом Празнику, Рођења Христовог, 4. јануара 2020. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем на челу, одржао је седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори; Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Седници су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан и диоклијски Методије. Непосредни повод за ову проширену Синодску седницу било је доношење антиуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница који би правилније било назвати Законом против Православне Цркве у Црној Гори. Са жалошћу је констатовано да је доношење овог Закона већ изазвало многобројне негативне последице у Црној Гори и ширем региону. Свети Архијерејски Синод са Високопреосвећеним и Преосвећеним архијерејима изразио је пуно разумевање за оправдану узнемиреност верујућег православног народа у Црној Гори и дао пуну подршку његовом мирном хришћанском отпору неправди коју Цркви и народу наноси поменути већ изгласани антидемократски и дискриминаторски Закон. Наиме, овим Законом се омогућава отимање и скрнављење светињâ и гажење завештања њихових светих ктитора и задужбинара који су их Богу и Цркви посвећивали, а не било којој држави или власти. До сада се показало да су свенародна окупљања, поводом речене неправде, имала изричито црквени карактер и зато је неопходно да се и убудуће избегну било какве политичке или страначке злоупотребе ових јединствених народних сабрања. Очигледно је да поменути Закон без преседана продубљује већ постојеће поделе и сукобе у црногорском друштву. Свети Архијерејски Синод са ове проширене седнице још једном апелује на државне органе Црне Горе да буду свесни своје одговорности пред историјом и будућношћу и да преиспитају свој став о верским правима и слободама својих грађана и већинске Цркве у Црној Гори. Српска Православна Црква и њене епархије у Црној Гори ће свим расположивим законским и правним средствима штитити верска права и слободе и истовремено позивати све релевантне чиниоце на обнову свестраног дијалога по овом надасве важном и осетљивом питању. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско- приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка и приморска епископија и Милешевска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“. Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо да се: - од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића - круг потпуног расрбљавања, односно, расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом - негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања) - оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека - епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију Епархије зетске коју је прије 800 година основао сам Свети Сава. - путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе. Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезање власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику. Због тога, ми дољепотписани, научна и стручна јавност, свештенство, вјерници и грађани, сви спрам земаљске неправде неравнодушни, подижемо свој глас против крајње насилничког, противправног покушаја брисања историјских и имовинских права, симболичке и мајчинске присутности епархија канонске Српске православне цркве на простору Црне Горе, најодлучније захтјевајући да се та антицрквена, антицивилизацијска и антидржавна пракса обустави тренутно и у свакој својој пројави. Покретач: др Васиљ Јововић Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори - Peticija24.com WWW.PETICIJA24.COM Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорскоприморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка иприморска епископија и...

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, заједно са Епископом мохачким г. Исихијем и свештенством Епархије бачке, присуствовао је 30. децембра 2019. године, на Тргу Републике у Новом Саду, протесту организованом против усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори, и тиме је пружио пуну подршку одбрани правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори. Мирном шетњом од Трга Републике до Градске куће, грађани Новога Сада, предвођени својим Епископом, исказали су одлучно противљење насилном одузимању цркава и манастира, и упутили молитве Господу да уразуми представнике власти у Црној Гори да прекину са насиљем и отимањем имовине Српске Православне Цркве у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије бачке 0-02-05-e5be6cd7329848910dc5df46c1422fec4dfd49c0af5b21b09bbfb6fa96d33145_6a8664eb.mp4 0-02-0a-579891e73b89b7a6532ff7284bdd703b523454dde27eeec42f046b01eec8b952_bbbffa1a.mp4