Претражи Живе Речи Утехе

После свете Литургије у Свето-Успенској Кијево-Печерској лаври поводом тридесетогодишњице архијерејске хиротоније Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 9. децембра 2020. године, у резиденцији Предстојатеља Украјинске Православне Цркве одржано је заседање Светог Синода. Свети Синод је изразио свој став поводом изјаве Васељенског Патријарха Вартоломеја о статусу Украјинске Православне Цркве. Чланови Синода су констатовали да је таква изјава опасна по очување верског мира у Украјини и да продубљује кризу у православном свету. Синод је и овај пут истакао да су потези Васељенског Патријарха са циљем легализације украјинских расколника и покушај да се они представе као канонска Црква незаконити и антиканонски. Управо Украјинска Православна Црква има прејемство од Кијевске митрополије основане 988. године док су “УАПЦ” („Украјинска Аутокефална Православна Црква”) и “УПЦ КП” („Украјинска Православна Црква Кијевске Патријаршије”), од којих је потом настала “ПЦУ” („Православна Црква Украјине”) новоформиране структуре које су се одвојиле од Украјинске Православне Цркве. С тим у вези, Свети Синод је истакао да Васељенски Патријарх нема никаквог основа да даје било какве изјаве које се тичу Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије никада није био под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије. Стога одлуке те Цркве које се тичу Митрополита немају никаквих канонских основа. Ниједан законити црквени суд није одстранио Његово Блаженство митрополита Онуфрија са дужности поглавара Кијевске митрополије и Украјинске Православне Цркве. Стога не постоји никакав основ да се говори о томе да је он лишен овлашћењâ канонски изабраног и устоличеног Митрополита кијевског и све Украјине. Чланови Синода сматрају да покушај патријарха Вартоломеја да диктира своју вољу осталим помесним Православним Црквама није у складу са православном еклисиологијом. Његове амбиције, антицрквени потези и њихове последице изискују дискусију и принципијелну оцену на свеправославном нивоу. Током заседања Синода резимирана је делатност Украјинске Православне Цркве за 2020. годину. За ову годину наша Црква је обележила неколико важних догађаја: 400 година од васпостављања православне црквене јерархије у Украјини, 75 година од победе у Другом светском рату, 30 година од добијања грамате блаженопочившег Патријарха московског и све Русије Алексија II о независности и самосталности УПЦ у унутрашњем управљању и 85 година од рођења блаженопочившег митрополита кијевског и све Украјине Владимира. Данас смо обележили тридесет година од епископске хиротоније Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. После проглашења пандемије у марту 2020. године услед ширења вируса корона и увођења ограничењâ и карантина, Украјинска Православна Црква се активно придружила државним мерама за сузбијање епидемије. Док је на снази карантин, у епархијама Украјинске Православне Цркве се наставља прикупљање и предаја средстава медицинским установама. Купује се, усавршава и предаје медицинска опрема. Обезбеђује се заштитна опрема. Епархије помажу медицинским радницима, многочланим породицама, породицама са ниским примањима и старијим особама. Ограничења услед карантина прилично су утицала на рад, али нису прекинула делатност синодалних одсека Украјинске Православне Цркве. Тако је Социјално-хуманитарни одсек за координацију са епархијама Украјинске Православне Цркве финансијски и материјално помогао медицинским установама и становништву са преко 2,5 милиона гривни. Прикупљени су пакети намирница, средства за хигијену и неопходне ствари и уручени онима којима су неопходни. Већ је уручено више од 413 тона намирница и 62 тоне потребних ствари. И поред тешке епидемиолошке ситуације, наша Црква је имала блиску сарадњу са помесним Православним Црквама. Тако је на заседању Синода Украјинске Православне Цркве 17. августа донета одлука да се у епархијама Украјинске Православне Цркве прикупе средства за помоћ сестринској Антиохијској Православној Цркви, чији верници и храмови су веома пострадали услед експлозије у луци у Бејруту. За три месеца било је прикупљено преко два милиона гривни. Прикупљена средства су већ уручена Антиохијској Цркви. Ову, 2020. годину Украјинска Православна Црква приводи крају са позитивним статистичким подацима: повећао се број манастира, парохија, духовних богословских школских установа, епископа, свештеника и студената богословља. Синод је прихватио обновљени састав Синодалног одсека за канонизацију светих. После извештаја Черновицко-буковинске епархије одобрен је избор намесника Јовано-Богословског Крешчатског мушког манастира. Као одговор на молбу Черкаске епархије, одобрено је ново издање Устава Покровског Красногорског женског манастира. У црквени календар Украјинске Православне Цркве у петак Светле седмице додат је празник иконе Мајке Божје “Владимирска-Десетина”. Уз то, 29. децембар, по новом календару, биће дан молитвеног сећања на блаженог Јована Босог, Христа ради јуродивог, који се прослављао на нивоу Кијевске епархије. Одговарајући на извештаје Сумске и Александријске епархије, Свети Синод је благословио празновање, на нивоу епархије, петорице подвижника пострадалих за Православље: преподобномученика архимандрита Аристарха (Ситала) и свештеномученикâ презвитерâ Василија Слотвинског, Теодора Статкевича, Александра Балануци и Јакова Иличевског. Синод је такође одобрио за богослужбену употребу текст службе Луганској икони Мајке Божје. На крају је Свети Синод донео одлуку да се клирик Николајевске епархије архимандрит Варнава (Гладун) постави за епископа Новобугског, викара Николајевске епархије. Извор: Инфо-служба СПЦ

У склопу редовне процедуре тестирања, а након епидемиолошке процене, учињено је PCR тестирање на SARS COV2 којим је потврђено да је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позитиван, без симптома и одличног општег стања. Његова Светост је хоспитализован у COVID болници у Београду.

Заједничко саопштење Српске Православне Цркве и Министарства одбране Републике Србије Његова Светост Патријарх српски г. г. Иринеј примљен је синоћ у Војну ковид болницу „Kарабурма“ након што је током редовног тестирања потврђено постојање вируса SARS CoV2. Патријарх Иринеј је доброг општег стања, без тегоба и без повишене телесне температуре. На болничко лечење je примљен ради лекарског надзора и контроле, а о његовом здравственом стању конзилијарно ће бринути тим лекара различитих специјалности. Извор: Инфо-служба СПЦ

„Који је био веран Ономе који га је поставио, као и Мојсеј у свему дому његову.“ (Посланица Јеврејима, 3,2) У петак, 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8.20 часова, у Клиничко-болничком центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх светог трона пећког Г. Амфилохије. Много тога је речено, и биће речено о томе, колико су многострука остварења овог, заиста јединственог и великог Божјег човека. Митрополит Амфилохије је уистину био и остао, епски лик у животу наше Свете Српске Православне Цркве, и васцелог Православља. Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве. Васкрснуо је, скоро изгубљену Православну веру у Црној Гори. Био је и највећи градитељ, који је главни град Црне Горе – Подгорицу, крунисао најлепшим храмом, и посветио га Светом Васкрсењу Христовом, у коме ће и бити опеван у недељу, дан Васкрсења. У времену пре свог представљења у Господу, Црној Гори је даровао ослобођење, а свој народ крунисао демократијом! Његова личност и наслеђе наставља да живи у нашој успомени и нашим животима. Нека се блаженопочивши митрополит Амфилохије, наш заступник пред Престолом Васкрслог Господа, увек сећа нас у својим светим молитвама, као што то и ми чинимо за њега. Нека се сада заложи за васкрсење капеле Светог Петра Цетињског поврх Ловћен планине. Нека се, као чувар светог трона пећког, моли за спас Косова и Метохије, и спасење свију нас! Вечнаја памјат у Царству Цара Славе, слуги Божјем, нашем у Христу вољеном брату и оцу, добром митрополиту Амфилохију! „БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ!“ Св. Петар Ловћенски Тајновидац-Његош Епископ источноамерички Иринеј Извор: Епархија источноамеричка

Бискуп мостарско-дувањски и Апостолски управитељ требињско-мркански, Мостар 31.10.2020, Високопреосвећени господин Јоаникије Епископ будимљанско-никшићки Администратор митрополије Црногорско-приморске Високопреосвећени господине Јоаникије! Упућујем Вам искрене изразе сућути у поводу смрти архиепископа цетињскога,митрополита црногорско-приморскога,зетско-брдскога и скендеријскога и егзарха пећкога трона,преосвећенога Амфилохија Радовића. Митрополит Амфилохије за свога је живота и дјеловања, као пастир Цркве, оставио снажан траг у односима наших двију сестринских Цркава,Католичке и Православне.Посебно су ти односи били његовани између мога предшасника на бискупској служби у Херцеговини,бискупа Ратка Перића,и покојног митрополита Амфилохија.Тијеком тих сусрета,а и заједничких активности,покојни је Митрополит увијек остављао дојам своје срдачне отворености,сусретљивости,искрене преданости и разумијевања за актуелне теме и проблеме.У сусрету с њим осјећала се особита братска близина. У овој се пригоди желим присјетити и њихових братских посјета,како на Цетињу,гдје је бискуп Ратко 2009. године одржао предавање те се сусрео с питомцима и професорима Богословије Св. Петар Цетињски,као и узвратни братски посјет Митрополита Мостару,2011. године,када је одржао предавање студентима Теолошког института и посјетио централне,а посебно каритативне установе наше бискупије.Спомена је вриједан и Митрополитов рад у Мјешовитој комисији Српске Православне Цркве и Хрватске Бискупске Конференције,под водством Свете Столице, с обзиром на канонизацију блаженог кардинала Алојза Степинца,мученика. Сваки започети дијалог с покојним Митрополитом пружао је наду у бољу будућност и свјетлије дане у католичко-православним односима,а у пригодним се честиткама редовито дијелила заједничка радост отајстава наших великих светковина,Божића и Ускрса. Господину Богу упућујемо своје молитве да к свијетлу свога Лица приведе душу митрополита Амфилохија,а вјерном православном народу у његовој Архиепископији дарује утјех. С изразима поштовања поздрављам Вас у заједничком Спаситељу Кристу Господину! Петар Палић Мостарско-дувањски бискуп Апостолски управитељ Требињско-мркански Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прво, израз „психотерапија“ јесте кованица са Запада, настала у различитим психолошким, психоаналитичким и психотерапеутским школама, које не разумеју душу на исти начин на који је разуме православна традиција. „Психом“ модерна психологија назива скуп свесних и несвесних манифестација искустава и понашања. У православној традицији, међутим, израз „психа“ означава духовни елемент човековог постојања, који је у јединству са душом и сачињава ипостас (лично постојање). Ја сам користио израз психотерапија додајући реч православна, и као што сам објаснио много пута, православна психотерапија има другачију антропологију од западне психотерапије. Друго, блиско повезујем израз „психотерапија“ са умно – исихастичком традицијом. Ово је живот описан у делима св. отаца, без обзира на човеков унутрашњи живот, убудности и молитви. Наравно, ова умно – исихастичка традиција може се такође пронаћи у књигама Старог и Новог Завета. Према томе, „православну психотерапију“ треба разумети не као психолошку, емоционалну и интелектуалну равнотежу, већ као начин на који човек упознаје Бога. У суштини, ово је очишћење слике Божије, која је помрачена првобитним грехом, ово је уподобљење Богу, човекова заједница са Богом, односно обожење. Треће, иако је ово предавање о православној психотерапији и односи се на „психу,“ православна психотерапија се уствари користи у лечењу целе личности човекове, и тела и душе, наравно без игнорисања медицинске науке. У ствари, како видимо у светоотачком предању, душа је блиско повезана са телом и постоји веза између ова два елемента човековог постојања. Дакле, унутрашњи мир се односи и на душу и на тело. Важно је напоменути да исихастички покрет, који се догодио у 14. веку, како је објашњено у учењу св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског, и у текстовима Сабора између 1341. и 1368. године, од којих су неки читају у Недељу православља, односе се не само на душу већ и на тело. Варлаам, филозоф који је заговарао западни схоластицизам, умањио је значај људског тела. А насупрот њему, св. Григорије Палама указује на велики значај људског тела, између осталог због оваплоћења Сина и Речи Божије; он развија теолошко учење Цркве о целокупној личности, души и телу. Целокупно дело Цркве бави се исцељењем душе и тела. Кроз Св. Тајне, које су крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, јелеосвећење цела личност је благословена, и тело и душа. Четврто, православна психотерапија не превиђа медицинске терапеутске методе, чак и модерну психологију, психоанализу и психотерапију. Православна психотерапија има за циљ обожење човека, док хуманистичка психотерапија је заинтересована за човекову психосоматску равнотежу и његову социјализацију, било у оквиру породице или друштва. У ствари, ту мора да постоји сарадња између духовног оца, који користи православну психотерапију и психијатра, који је заинтересован да исцели болести нервног система и психолошку неуравнотеженост. Верујем да се у великој мери израз „православна психотерапија“ односи на психологију, психотерапију и неурологију. Знамо да је у прошлости било велике разлике између психотерапије и неурологије. Међутим, недавно, схватило се да ове две дисциплине морају да сарађују јер болести нервног система утичу на човеков психолошки аспект, а исто тако психолошке болести утичу на нервне ћелије, гене итд. такорећи на само тело. Дакле, православна психотерапија повезује психологију и неурологију, али иде даље од њих јер, како ћемо касније објаснити, православна психотерапија функционише изван граница науке, не игноришући је. У исто време она помаже и психосоматском склопу и социјализацији личности. У поређењу са неким школама психотерапије у Западном свету православна психотерапија има више сличности са егзистенцијалном психологијом – психотерапијом, као што је поменуо Виктор Франкл. У овом контексту искористио сам израз „православна психотерапија“ и он је као такав прихваћен од стране људи који проучавају ствари на озбиљан и одговоран начин. Искрено, морам да напоменем да сам у својим анализама био под утицајем оца Јована Романидиса, који је учио да је православна теологија терапеутска наука и да је хришћанство настало у 20. веку, било би прихваћено као терапеутска наука; у својој методологији оно би било психотерапија или неурологија. Назив једног од његових чланака уствари каже: „Религија је неуробиолошка болест, а православље је њен лек.“ У сваком случају, израз „православна психотерапија“ прихваћен је од стране научника, као што је показала обимна књига под насловом „Приручник психотерапије и религијске различитости“, објављена од стране Америчког психолошког друштва. Ова књига описује терапије које нуде религије. У поглављу „Психотерапија са са православним хришћанима“, коју је написао Тони Јанг, постоји обиман извештај о психотерапији коју нуди православна Црква и умирујућем ефекту који има исповест и Исусова молитва, која делује у срцу. Други, важан чланак написао је Пол Кимисис, „Од неуробиологије до нетварне светлости“, разматрајући велики значај који православно предање има на духовно здравље човека. Основна начела православне психотерапије Када сам писао о „Православној психотерапији“ нисам успоставио нови систем. Једноставно сам сумирао учења Отаца Цркве о терапији личности. У ономе што следи навешћу неке основне принципе, који се могу пронаћи у светоотачком богословљу о човековој терапији. а) Ум и речи По учењу Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина и других отаца Цркве, људска душа поседује рационалну и умну енергију, тзв. разум и ум. Ово су две различите енергије које нису идентичне и које имају другачију мисију. Умна енергија (ум) јесте орган кроз који човек комуницира са Богом и рационална енергија (разум) која има знање и комуницира са творевином. Код прародитеља пре пада ум је деловао природно, примао је благодат Божију која се преносила преко ума у тело и на неразумну творевину. Овако, човеков интелект имао је исправан концепт јер је прихватао благодатно просветљење из ума. Св. Максим Исповедник каже да ум види ствари, посебно Бога, исправно, док просвећени интелект артикулише искуства добијена од ума. Након прародитељског греха ум је био помрачен и поистовећен са интелектом, страстима и средином, како отац Јован Романидис каже. Дакле, ум више није у стању да буде у заједници са Богом и да спознаје Бога. Тако су настали религија и рационализам. Дакле, православна психотерапија се првенствено бави помраченим умом и покушава да га поврати у природно стање и доводи га у стање узвишене природе тако да добија знање о Богу. На овај начин цео човек је посвећен. Дакле, приоритет православне психотерапије није ни неуролошки систем нити само осећања. Она има за циљ добро функционасање умне енергије душе. Кроз ову перспективу постоје промене које се дешавају у људском постојању. Модерна психологија и психотерапија се разликују од „православне психотерапије“ јер оне не знају функцију ума, који је у супротности са природом или по природи или превазилази природу; уствари, оне чак и не знају шта је ум. б) Интелект и осећајни део душе Платон, филозоф, говорио је о два дела душе, разумном и осећајном. Разуман део се бави размишљањем, расуђивањем и решавањем различитих питања у вези филозофије, научног знања, и односа са светом око нас. У осећајном делу душе делују страсти, физичке и менталне. И он тврди да разумни део јесте најплеменитији елемент човековог постојања. Јер душа је по природи бесмртна и препостојала је у свету Божијих идеја, разумни део, бивајући најважнија енергија душе, припадао је нерођеном свету идеја. По Платону, осећајни део душе је повезан са телом. Дакле, да би душа ступила у општење са Богом, њен осећајни део мора да буде угушен. Оци Цркве прихватају поделу душе на разумну и осећајну, без прихватања Платонове теорије о разлици између природно бесмртне душе и природно смрног тела. Они такође одбацују предлог за умртвљењем осећајног дела душе. Уместо тога, они верују у трансформацију осећајног дела душе. У терапију коју оци предлажу јасно је да је интелект повезан са страстима: поносом, неверовањем итд. и осећајни део душе, који је подељен на апетитивни и мотивациони део, доводи се у везу са страстима гнева, шкртости, тражења задовољстава, итд. в) Умна енергија у односу на природне и неприродне страсти У терминологији Отаца ум се још назива и умна енергија и има важну улогу у човековом животу. Св. Максим Исповедник каже да ум који је удаљен од Бога постаје поруга демонима кроз гордост или страсти које су у вези са осећајним делом душе. Ум је оно што успоставља равнотежу у свим енергијама душе и тела. Отац Јован Романидис пише: „У свом природном стању, умна енергија контролише страсти; глад, жеђ, сан, инстинкт самоодржања (тј. страх од смрти), тако да оне постају природне. У болесном стању страсти постају неприродне. У комбинација са неконтролисаном маштом оне стварају магичне религије да обуздају природне силе или да доведу душу у стање радости („еудемониа“) или чак да донесу радост телу и души.“ Анализирајући ово можемо се позвати на учење Св. Јована Дамаскина на разлику између природних и неприродних страсти. Природне страсти су глад, жеђ, умор, итд. Док су неприродне страсти оне које доказују духовну болест човекову. Обе, и неприродне и природне, односе се на тело и душу јер се душа испољава кроз тело. Важно је да природне страсти могу лако да постану неприродне, тј. глад може да постанепрождрљивост, жеђ може да се преобрати у љубав према пићу, умор у млитавост (акедија, униније), итд. Слично томе, неприродне страсти могу да се преобрате у оне природне, прождрљивост се може исцелити, тако да човек једе само колико да одржава тело, љубав према пићу може да постане задовољење потребе за жеђу, умор може да се претвори у снагу, којом би показали љубав према Богу и према човеку итд. Ово дело се одвија умном енергијом, која када правилно функционише ојачана је благодаћу Божијом. Умна енергија спречава да се природне страсти претворе у неприродне и такође лечи неприродне страсти и претвара их у природне. Када говоримо о умној енергији просветљеној благодаћу Божијом ми уствари мислимо на умну молитвусрца. Ово показује велику важност и вредност православне психотерапије, учење и праксу Цркве у лечењу човека, тако да се он понаша исправно према Богу и људима. Ово указује на значај православне психотерапије која се такође бави телом а не само душом. Уствари, ми знамо из медицинске науке да било какви испади душе или тела имају одраз на неуролошко и физичко стање личности. Према томе, када је ум здрав, тј. када умна енергија функционише по природи и превазилази природу, неке телесне болести могуће је спречити а неке исцелити. Ово искључује наследне болести, наравно, али када човек има здрав ум он је у стању да превазиђе последице ових болести трпљењем, издржљивошћу, вером у Бога и молитвом, као и читавим светотајинским животом Цркве. д) Религија и Црква Неколико религијских схоластика говорило је о политеистичким и монотеистичким религијама убрајајући Хришћанство у монотеистичку религију. То је учињено како би се представили заједнички и различити елементи религија. Међутим, према православном предању, Хришћанство није тек религија. То је Црква, Тело Христово. Постоји велика разлика између религије и Цркве. Обично религија идентификује нестворене елементе са творевином, приписујући Богу оно што је заправо створено и коначно. Овако су настале неке религије а доводе се у везу са врачањем, празноверјем и мистицизмом. Хришћантво, међутим, функционише као Црква, наиме, као одређена заједница која је Тело Христово, а Христос је њена глава. Три карактеристике, врачање, сујеверје и мистицизам нису карактеристичне за Цркву. У последња два века било је доста критика упућених религији из филозофске, друштвене и психолошке перспективе. Постоје различите школе које оптужују религије, начин на који оне функционишу и на који изражавају себе. Филозоф Август Комт приказује религију као „духовно отуђење.“ Термин „отуђење“ подразумева да су одређене, важне карактеристике религије изгубљење и претворене у нешто друго. Према његовом мишљењу, човечанство је постепено еволуирало из теолошког стања у метафизичко – филозофско стање, а затим у научно стање. Научни метод посматрања и експериментисања представља испуњење човека. Друштвена наука обухвата све друге науке. Она придаје религијске карактеристике социологији. Тако позитивизам добија мистичну форму и уствари постаје истинска религија са својим богослужењем, својим представницима и свим другим религијским елементима. Ово показује да религија, како се разуме у јавности, у својој магијској и сујеверној форми, јесте „духовно отуђење.“ Филозоф Лудвиг Фојербах описује релегију као „антрополошко отуђење.“ Он пише:„Религија је званично откривање човеквог скривеног блага, исповест његових најинтимнијих мисли, јавно признање његових тајни.“ Пројекција свих ових антрополошких елемената Богу представља антрополошко отуђење. Човек се одриче својих карактеристика како би их приписао Богу. Дакле, божанске особине су уствари људске. Дакле, човек треба да поново открије своје сопствене карактеристике, да престане да их приписује Богу, да их види као своје сопствене и да их развије. Сходно томе, по Фојербаху, „религија је суштина човековог детињства“. Човек мора да настави ка филозофској зрелости и да поврати своју свест а не да настави да пројектује то подсвесно замишљеном бићу, које се назива Бог. Карл Маркс описује религију као „економско отуђење“. Пратећи Фојербахову анализу, он је створио своју сопствену теорију о религији према којој економски фактор улази на сцену, човек постаје отуђен због религије и стога мора бити ослобођен ње. Марксова основна теорија је да је „религија уздах угњетаваног бића“, и то је разлог зашто је она „опијум за народ“, који пати под тешким еконсмским условима. Човечанство би требало да одбаци ове заблуде о свом стању. Дакле, Маркс верује да неправедно друштво доводи до беде и зато настаје религија. Значи да човек мора да се бори да трансформише друштво и ово се дешава кроз револуцију пролетеријата. Када друштвене класе буду укинуте онда ће нестати религија. Фројд описује религију као „психолошко отуђење“. Пратећи анализе поменутих писаца, а посебно Фојербахове теорије, он види религију као пројекцију људске психе до супериорних снага. Дакле, он тумачи религију кроз сукобе у људској психи, не кроз друштвене конфликте. Човек има потребу да створи веровање у натприродне силе које га штите како би избегао опасности које га угрожавају. Из тога следи да је религија бег од стварности, одбацивање правог бола, немогућност да се превазиђе страх од смрти и неизвесност. То је заправо илузија. Заиста такве манифестације, описане од стране четири поменута мислиоца, могу се посматрати у религији. То је разлог зашто Цркву не сматрам религијом. Црква радије функционише као психотерапија ослобађајући човека од свих веровања, митова, сујеверја и мистицизма. Бог је личност која комуницира са човеком у Цркви и онда човек, исцељен од робовања чулима и видљивим стварима, воли Бога и ближњег искрено, он стиче љубав према Богу и љубав према људима. Наравно, добро је познато да многи Хришћани, укључујући и неке православне, осећају да је Црква религија и понашају се на начин који смо раније описали. Међутим, ово не значи да се улога Цркве и њена сврха мењају. Улога и сврха Цркве јесте да се супротстави религији, јер Црква заиста ослобађа човека од религиозне болести. То је оно што су пророци, апостоли, оци и пре свега хришћани чинили. Они су се борили за ослобођење човечанства од религија и идолопоклонства. У свему што сам укратко представио раније, постављене су основе и темељи „православне психотерапије“. Ово је психотерапија која нема сличности ни са једном Западном или Источном психотерапијом; има свој другачији карактер, специфичну посебну антропологију. Ово смо пронашли у св. списима и у светоотачким текстовима, посебно у умносрдачној – исихастичкој Филокалији. Дакле, „православна психотерапија“ као теологија и пракса може се тумачити кроз умну и исихастичку традицију православне Цркве. Запад одбија ову традицију, или ју је заборавио, и заснива се на рационализму, морализму и човековој аутономији. Као резултат овога он открива хуманистичку психологију и психотерапију у намери да реши човекове егзистенцијалне проблеме који се баве питањима изван разума и моралности. Митрополит нафпактоски Јеротеј Превод: Бојана Србљак Преузми књигу „Православна психотерапија“ (pdf) >>> Mystagogy

Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја. Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода. Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило. Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву. Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију. Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја. Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…

Бесомучна медијска кампања коју интересне групе у политици, култури, информисању и цивилном сектору последњих месеци воде против СПЦ и посебно против Епархије Бачке и представљају насртај не само на институцију цркве као темељ српске државности, већ и отворено непријатељство према свему што је српско. Под изговором заштите културних вредности или бар оног што однарођене елите држе за културу, открива се намера да се Српској Православној Цркви ускрати право да одлучује и управља својом имовином, а значају који ужива у народу нанесе штета. Културни рат који су отворено повеле поједине јавне личности, више него јасно имају за циљ потирање православног духа народа и обнову хабзбуршких културних вредноси, обележених и запамћених по бројним стратиштима Срба. Одсутво реакције, значило би капитуалцију и мирење са окупацијом, коју агресивна квазикултурна и самозвана елита покушава гласно да наметне. Институт за политичко умрежавање позива на одлучан одговор који ће јасно ставити до знања да у српском народу постоје вредности и институције, чије угрожавање неће бити толерисано нити проћи без одговора. Име и презиме: 1)Проф. др Борис Стојковски, историчар 2)Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине 3)Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург Директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију ИКВБВ Ср. Каменица, Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду 4)Ивица Дачић, министар иностраних послова и председник СПС 5)Муфтија војвођански Мухамед еф. Зиљкић 6)проф. др Срђан Шљукић, социолог и потпредседник Матице српске 7)Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма 8)Ксенија Вучић, новинар 9)Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске 10)др Александар Раковић, историчар 11)мр Мирослав Шпановић, посланик и Председник покрајинског одбора ПУПС-а 12)Проф.др Срђан Перишић, политиколог 13)Јован Вучуревић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта 14)Марина Рајевић Савић, новинар 15)Душан Савић, бивши фудбалер 16)Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге 17)Александар Протић, продуцент и члан Београдског синдиката 18)проф др Иван Стратимировић, потомак Вожда Ђорђа Стратимировића 19)Душан Илић, истраживач Институт за европске студије 20)Владимир Ђукановић, народни посланик и члан председништва СНС 21)Стеван Бакић, градоначелник Суботице 22)Иван Стоилковић, посланик у Собрању Македоније и председник Демократске партије Срба у Македонији 23)Марко Танасковић, писац 24)Драгослав Бокан, писац и редитељ 25)Миленко Митровић, потпредседник Скупштине Града Бијељина 26)Јеромонах Виталије Милошевић, манастир Студеница 27)Марко Ковачевић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта 28)Марко Пекић, адвокат 29)Ђорђе Ђоковић, саветник министра и члан Главног одбора СПС 30)Мишо Вујовић, национална ревија Србија 31)Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине 32)Владимир Добросављевић, историчар 33)Свештеник Бобан Миловановић 34)Синиша Милић, одборник у Граду Сомбору 35)Василије Паповић, главни и одговорни уредник новина АЛО 36)Ладислав Лазић, магистар историјских наука 37)Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике 38)Бранко Радун, политички аналитичар 39)Стојков Д. Стефан, адвокат 40)Драган Вујичић, новинар Новости 41)Александра Јанковић, психолог 42)Оливера Милетовић, новинар 43)Владан Глишић, народни посланик 44)Филип Родић, новинар Печата 45)Милан Лађевић, главни уредник Српског телеграфа 46)Бојан Билбија, новинар 47)Саша Адамовић, историчар 48)Милијана Балетић, новинар 49)Ирена Петровић, дипл. технолог Мр. из нафтне индустрије 50)Др. Коста Петровић, дипл. физикохемичар 51)Др. Љиљана Петровић, мастер клиничке фармације 52)Тијана Марковић, драмски уметник 53)Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница, СНП 54)Доситеј Томашевић, дипл. филмски и ТВ редитељ 55)Драгана Томашевић геометар 56)Душан Одобашић, предузетник 57)Сара Томашевић, психолог 58)Татјана Думић, економиста 59)Проф. др Срђан Перишић, политиколог 60)Радиша Томашевић – приватни предузетник 61)Горан Миленковић, архитекта 62)Тома Фила, адвокат из Београда 63)Душан Новаковић, грађ. инжињер, Нови Сад 64)Миле Новаковић, пензионисани пуковник полиције 65)Дано Јукић, војно лице у пензији 66)Данијел Кулачин, историчар 67)др сци. мед. Гордана Шошић генетичар КЦ Крагујевац 68)Александра Драганић дипл. економиста 69)Софија Лолић, дипломирани правник 70)Марко Филипендин историчар 71)Ласло Парацки новинар 72)Катарина Лолић, Студент Медицинског факултета у Београду 73)Иван Мркић, бивши министар иностраних послова Р. Србије 74)Радмила Мишев, уредник Светосавског звонца 75)Сунчица Марковић, академски сликар 76)Сања Стојановић, Геометар 77)Пуниша Зељковић – Billy King, уметник 78)Игор Ивановић, писац 79)Дане Чанковић, председник организације ИЗБОР ЈЕ НАШ из Бања Луке 80)Доц др Драгослава Живков Шапоња, кардиолог Институт за кардиваскуларне болести Војводине 81)Дарко Миличић, српски кошаркаш у НБА и произвођач воћа у Срему 82)Проф. др Игор Стаменковић, професор Природно’математичког факултета Универзитета у Новом Саду 83)Андреј Протић, комуниколог 84)Драган Ћирјанић, редитељ ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКО УМРЕЖАВАЊЕ IPU.RS

За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља, 30. августа/12. септембра 1920. године. Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице, генерала Бранка Јовановића, о месту одржавања свечаности. Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадског гарнизона, „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца”. Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом”. На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија, па је затражио да службама „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом”. У склопу припрема прославе, Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да 11. септембра по подне дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је затражено да се припреми дворски воз за престолонаследника, који би 12. септембра био, тачно у 10 сати, на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9:10 часова пре подне, и још једна композиција за Београђане. На крају је замољен одговор како би Министарство вера о свему могло објавити вести. О атмосфери која је пратила овај догађај преносимо краће изводе из извештаја „Политике” објављеног сутрадан, 13. септембра 1920. „… гости су долазили у изобиљу и са свих страна. Карловци су били пуни, препуни. Од како је постала варош, никад у своје улице није примила света толико колико јуче. Од 8 часова још, распоређена од железничке станице до патријаршије, гарда је очекивала. … Тачно у 10 часова Престолонаследник је приспео долазећи возом из Београда. Његов долазак објавили су са монитора топовски пуцњи… Регент је сео у кола која су вукла два пара белаца и пошао ка патријаршији. При пролазу Престолонаследниковом маса је клицала: Живео! Живео!” Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот светог кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, који је био у пратњи председника владе, министра вера и председника Народне скупштине. Саборску одлуку о васпостављању Српске Патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, текст те одлуке прочитао је тузлански митрополит др Иларион (Радонић), док је указ краља Петра I, којим се потврђује ова одлука, прочитао министар вера Павле Маринковић. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске Православне Цркве 15/28. септембра 1920. године, на заседању Светог Архијерејског Сабора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)

https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R

На званичном Јутјуб каналу Грчке православне црквене телевизијске станице 4Е, која прати актуелне информације о свим великим црквеним дешавањима, објављена је путописна репортажа о Нишу, а посебна пажња у видеу је посвећена Богословији "Светих Кирила и Методија" у Нишу. О Богословији су у видеу говорили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, који је говорио на грчком језику и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије. Ова емисија је први део серијала Путовање у Србију (Οδοιπορικό στην Σερβία). Извор: Радио Глас

Апел Епископа источноамеричког Иринеја америчким властима за престанак прогона Епископа Јоаникија и свештенства Српске Православне Цркве. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је 12. маја 2020. године, на празник Светог Василија Острошког, ухапшен и провео је у притвору 72 сата. С обзиром да судови у Црној Гори, у случајевима кршења истих законских одредби никоме нису одређивали притвор већ изрицали новчане казне, притварање архијереја Српске Православне Цркве је у јавности схваћено као прогон. С тим у вези, одмах по притварању Владике Јоаникија, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј упутио је, у име епископа Српске Православне Цркве у САД, хитну молбу потпредседнику Сједињених Америчких Држава, г. Мајку Пенсу, да се заузме код власти Црне Горе за његово хитно ослобађање. Са великим одушевљењем јавност је пропратила јучерашње ослобађање Владике Јоаникија. Нажалост, радост је кратко трајала с обзиром да је Основно државно тужилаштво у Никшићу обновило поступак против страдалног Владике, те му опет прети притвор који би могао бити изречен током наредне седмице. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, поново је послао молбу у канцеларију Потпредседника Пенса, с обзиром да су верске слободе у свету један од приоритета америчке владе, да учини све што је у његовој моћи да престане прогон на верској и политичкој основи у Црној Гори над епископима, свештенством и народом Српске Православне Цркве. Епископ Иринеј наставља са напорима да у дипломатским и круговима власти у Америци скрене пажњу на страдање и прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори, а посебно Епископа Јоаникија и седморице ухапшених свештеника. Из канцеларије Епископа источномеричког Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије оцијенио је данас да је ово што се сада догађа у Црној Гори, нарочито са хапшењем владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија и свештеника, наставак борбе против православља – Православне цркве. Владика је на данашњој конференцији за новинаре у Никшићу казао је Црква једини организам који је остао јединствен у вријеме Совјетског Савеза, у вријеме њеног гоњења и код нас и у другим крајевима: “Остала је јединствена једна света саборна и апостолска Црква, којој припада и Митрополија црногорско-приморска у оквирима СПЦ, односно Пећке патријаршије. И ово што се догађа овдје је у суштини борба против Православне цркве и покушај да се од људи који не знају шта је Црква, који нијесу ни крштени, створи црква партије која је органски продужетак оне партије која је овдје завела братоубилачки рат 1941. године и наставила то братоубилаштво на чијим темељима је још онда покушала да уништи Цркву.” Истакао је да се та прича у духу братоубилаштва наставља тако што се покушава уништење организма који је сачувао унутарње јединство овог народа кроз вјекове, љубав, братску слогу, без обзира како се ко декларисао, што Црква наставља да чини и данас. “И сад понављам, ако је неко крив за ово што се догађа, онда сам ја једини кривац. Што се тиче конкретног проблема у манастиру Острогу похвалили су нас да смо се придржавали свих прописа а ништа се није другачије у Острогу догодило у односу на оно што се догодило у Никшићу. То свједочим пред Богом и вама.” Даље је објаснио да је са владиком Јоаникијем разговарао у Острогу у вези литије у Никшићу и да је Преосвећени предложио да се не одржи литија, већ да се само одслужи молебан. “Ја сам са тим његовим ставом и дошао у Никшић на молебан. Међутим, ја сам кривац. Владика Јоаникије са свештеницима је инсистирао да буде тако како смо се договорили, а ја сам рекао – не можемо да презремо овај народ, нико њега није сазвао овдје, нема разлога да ми не изађемо с народом. Ја сам главни кривац, није Јоаникије нити свештеници. Ако треба некоме да суде, нека суде мени”, казао је Високопреосвећени владика Амфилохије. Истакао је да је у Црној Гори васкрсао народ који је живио у страху, али се ослободио страха и то је једини разлог ових литија које су изнад и националног и партијског и политичког… “Црква ће да настави свој рад без обзира ослободили они Јоаникија или не. Али од државе зависи да ли ће се ослободити од наслеђа братоубилачког које се претворило у партијско и идеолошко, да би једним срцем и једном душом славили Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога.” Поручио је да Цркву нико није успио да уништи двије хиљаде година. “Прво је разапет Христос на голготи и то није било Његово уништење већ је тек онда Својом Крвљу и Тијелом постао присутан у свим историјским догађајима. Послије Њега сви апостоли су мученички пострадали а онда редом”, казао је, између осталог, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На конференцији за медије у Никшићу организованој поводом хапшења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, говорили су протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, адвокати Сава Костић, Вера Мијановић и Драган Шоћ и протојереј Миодраг Тодоровић. Прота Велибор Џомић је оцијенио да су мјере донијете у циљу сузбијања ширења коронавируса претворене у политичке мјере и усмјерене само ка Митрополији црногорско-приморској и епархијама СПЦ у Црној Гори. “Све ово што се догађа са владиком Јоаникијем и никшићким свештенством значи једну стравичну злоупотребу права и гажење сваког темеља правне сигурности, поништавање права на слободу вјероисповијести и чупање једног догађаја изван општег друштвеног контекста ради медијске сатанизације, политичке дисквалификације Цркве и на крају једног фантомског процесуирања владике Јоаникија и свештеника.“ Прота је нагласио да је Његовом преосвештенству Епископу Јоаникију и свештенству које је ухапшено са њим, прекршено прво право на претпоставку невиности јер су унапријед са највиших адреса проглашени кривим што је народ препознао и зато је одговорио на неправду. Адвакот Сава Костић, један од бранилаца, прво је указао на начин на који је позив уручен епископу и свештенству што је представљало непотребну демонстрацију силе, као и да се ради о акту који није правно ваљан јер је у њему писало да се морају јавити одмах, што, како је казао, не познаје ниједан закон. “Грађанин је слободан, и када одради све оно што је потребно, нема потребе да се приводи, као што је било у овом случају. Службеник полиције је инсистирао да то мора да уради, да има наредбу, не наводећи ко му је дао ту наредбу, већ да је то добио од својих претпостављених”, казао је Костић, позивајући га да каже ко му је дао такву наредбу. Следећа незаконитост се десила у Центру безбједности Никшић јер су лица која су дошла да дају изјаву у својству грађана са својим браниоцима смјештени у просторију која није задовољавала услове у складу са актуелним привременим мјерама. Као највећу повреду од стране полицијских службеника и одговорних лица у Центру безбједности Никшић, адвокат види да су 12. маја, када се на улицама спонтано окупио велики број грађана, требали да професинално реагују пошто су имали оперативна сазнања да ће до окупљања доћи пошто се зна шта тај датум значи за Никшићане. Као примјер је навео да су за вријеме Васкрса полицајци редовно били присутни на истој локацији и предузимали одређене радње, те се поставља питање зашто нису тако поступали и тог 12. маја. Такође је поставио питање зашто надлежно тужилаштво није процесуирало и одговорна лица из ЦБ Никшић због тога што нису предузели законом обавезне радње. Адвокатица Вера Мијановић, члан Правног савјета МЦП и Епархије будимљанско-никшићке казала је да је давање изјава и саслушање владике Јоаникије и свештеника у полицији и тужилаштву могло да траје много краће, отприлике око два сата. “То је побудило сумњу да се овдје чека нека инструкција, и код мене изазвало сумњу да тужиоци неће моћи самостално да одлучују у овим предметима”, рекла је Мијановић и додала да су данас тражили да се изузму тужиоци и старјешина ОДТ-а Никшићу због сумње да су поступали селективно и пристрасно. Драган Шоћ, члан Правног савјета МЦП, рекао је да ће задржавање владике Јоаникија и свештеника из Никшића, кад извјесно вријеме прође, бити само још један у низу доказа суноврата црногорског правног система и правосуђа и доказа о тачности тврдњи које нам изриче свијет да нема владавине права. “Мени је као правнику веома жао што су поједини људи који су дио правног система, пристали да буду пуке слуге политичких наредби и да своју професију и лични дигнитет понизе и баце. Тај крст ће они морати сами да понесу, именом и презименом, и ниједно име не смије да буде неисказано, ко год је прекршио заклетву коју је дао да ће закон спроводити савјесно, професионални и непристрасно”, поручио је адвокат Шоћ. По његовим ријечима владика Јоаникије и свештеници у наредних неколико сати морају бити или пуштени или ће судија за истрагу да им одреди притвор. “Ако одреди притвор, судија је прекршио и закон и одлуке Врховног и Уставног суда, и одлуке Суда у Стразбуру.” Протојереј Миодраг Тодоровић на конференцији је упознао новинаре са детаљима који су претходили литији и, с обзиром да је као парохијски свештеник био у прилици да посјети владику и свештенике, пренио утиске какви су услови у којима се налазе. “Бетон одогзо, бетон одоздо, бетон са стране, и један кратки креветић. То је у подруму. Да ли је то шкодљиво за здравље нека оцијене они који се о здрављу брину. Добро би било да дођу па да виде је ли шкодљивије то за здравље или Световасилјивска литија”, казао отац Миодраг и питао јесу ли свештеници и владике требали да убијају Бога у народ тај дан. Он је казао да ту литију формално организује Црквена општина Никшић и НВО Голијски сабор културе. “Ако треба тражити организаторе онда смо то ми који смо у тим одборима и тијелима. У том тијелу није владика Јоаникије и неки свештеници који су сад у казаматима”, рекао је Тодоровић. Епископу Јоаникију и свештеницима никшићког Саборног храма: о. Данилу Зиројевићу, о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгану Крушићу, о. Николи Маројевићу и о. Слободану Јокићу одређено је задржавање до 72 часа након саслушања у Основном државном тужилаштву у Никшићу. Њихово задржавање истиче око поноћи и у томе року ће бити донијета одлука, саопштено је раније из ОДТ-а у Никшићу. Браниоци утамничених очекују, сходно одредбама Законика о кривичном поступку Црне Горе, да након истека 72 сата, по сили закона, Епископ Јоаникије и свештеници буду пуштени на слободу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит волокoламски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изложио је за РИА Новости став Руске Православне Цркве у вези са хапшењем у Црној Гори Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештенослужитеља при Саборном храму у Никшићу. Вископреосвећени је истакао следеће: -Руска Православна Црква је дубоко потресена сазнањем о хапшењу и тродневном притвору Eпископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске полиције, као и подацима о срамном односу према православном свештенству. Његова Светост патријарх српски Иринеј, Свети Синод Српске Православне Цркве, Епископски савет Црне Горе позвали су да се ухапшени што пре ослободе. Ми у потпуности подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са јерарсима Православне Цркве у тој држави. Само такав дијалог може допринети стабилизацији мира и слоге у друштву, који су нарушени читавим низом испољавања непријатељских односа према Српској Православној Цркви. Довољно је напоменути да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила неспорно дискриминишући закон “О слободи вероисповести и уверења и о правном положају верских заједница”, о којем је Руска Православна Црква истог тренутка изнела свој став у Патријарашкој и Синодској посланици поводом ситуације у Црној гори (https://mospat.ru/ru/2019/12/30/news181663/). Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве најоштрије осуђује најновији прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори и синоћње хапшење Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске власти која, под лажним изговором борбе са коронавирусом, користи прилику за обрачун са Српском Православном Црквом и њеним верним народом. Свети Архијерејски Синод апелује на власт у Црној Гори да прекине са прогоном Цркве и да коначно почне да се понаша у складу са цивилизацијским нормама, по којима је слободно исповедање вере једно од најважнијих права сваког појединца. Истовремено, Свети Архијерејски Синод изражава велику забринутост због заоштравања ситуације у Црној Гори и нада се да ће српски народ, као и до сада, поступати мирно и да неће одговарати на провокације власти, која, очигледно, жели сукоб, како би за исти оптужила Српску Православну Цркву и њене вернике. Свакоме ко је разуман и добронамеран јасно је да у овим тренуцима треба сачувати присебност и разборитост, а пре свега треба се молити Богу да у Црној Гори завлада мир и да недужни Преосвећени владика Јоаникије са својим свештеницима буде одмах пуштен из притвора. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ