Претражи Живе Речи Утехе

Епископ звенигородски Антоније налази се на Тајланду у архипастирској посети и овде је у недељу осветио прву православну цркву на острву Ко Пангану, у Тајландском заливу на југу краљевине, известио је руски православни представник на Тајланду архимандрит Олег (Черепанин) ТАСС-у. Једнокуполна црква Светог Серафима Саровског саграђена је током прошлих годину и по дана уз помоћ прилога верника. Острво је дом за око 400 чланова руске дијаспоре. У туристичкој сезони, обично током зимских месеци, број се повећава на 2000-2500 људи. Црква на Тајланду дочекује православне хришћане свих националности. „Ми се не зовемо Руска Православна Црква, већ смо ми Православна Црква на Тајланду, која је за све. Ми имамо у нашој парохији Русе, Украјинце, Румуне, Бугаре, људе из Француске и других земаља, па и Африке. Свака православна особа је добродошла,“ рекао је архимандрит Олег. Ово су друге добре вести које долазе са Тајланда ове недеље. Прошлог понедељка две нове књиге, Зборник богослужења и Православна Црква: Историја и учења Епископа Александра (Милеанта), објављене су на тајландском језику. Зборник богослужења садржи чинове служби најчешће служених у тајландским епархијама, и то великог вечерња, празничне јутрење, часова и Божанске Литургије. Десет православних цркава отворено је током прошлих неколико година на Тајланду, где је 90% становништва будистичке религије, а правсолавни су мали број локалног становништва. Постоје две парохије близу одмаралишта Патаја, где има много Руса. Постоје и друге парохије на острвима Пукет, Ко Самуи и Ко Чанг, у летовалишту Хуа Хин, и најсевернија црква која је отворена је у провинцији Чанг Маи. Постоји и манастир у провинцији Рачабури, и саборна црква Светог Николаја Чудотворца а која је отворена пре три године у Бангкоку. Извор: OrthoChristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице

Поздравну поруку Патријарха српског г. Иринеја организаторима и учесницима скупа пренео је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. У Патри, граду Светог апостола Андреја, где почивају његове мошти које већ столећима пружају утеху и благослов молитвене заштите и покровитељства становницима овог живописног пелопонеског града, 17. и 18. новембра 2017. године, под покровитељством, а благословом и трудом Свештене Митрополије патранске Еладске цркве, уз сарадњу Фонда Свети Андреј Првозвани из Москве и у присуству представника помесних Православних Црква и великог броја професора и научника из области теологије, геополитике, економије, историје, социологије, филозофије, антропологије, природних наука и културе из Грчке, Русије, Србије, Бугарске, Грузије, Кипра и Украјине, одржана је Међународна православна конференција под називом Пронашли смо месију - глас Светог апостола Андреја у савременом свету. Конференција одржава се у данима припрема за празновање Светог Андреја, и започела је молитвено, у четвртак 16. новембра 2017. године увече, дочеком моштију Светог Серафима Саровског, које су благословом Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а поводом овог скупа донели, представници Руске Православне Цркве, и свечаним бденијем у част Светог Серафима у Саборном храму Митрополије Патре, цркви Светог Андреја Првозваног. Радни део конференције започео је сутрадан, 17. новембра 2017. године, поздравом Митрополита Патре г. Хризостома и г. Владимира Јакуњина, директора Фонда Свети Андреј Првозвани који су пожелели добродошлицу свим делегатима и учесницима скупа. Након отварања конференције уследиле су поздравне поруке предстојатеља помесних Православних Цркава које су прочитали њихови представници на конференцији. Овом приликом прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, коју је организаторима и учесницима пренео представник Српске Православне Цркве на овом скупу, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. Цркве Цариграда, Александрије, Јерусалима, Руска Православна Црква, Бугарска Патријаршија, Архиепископија кипарска и Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије су такође имале своје представнике на овој конференцији. Рад конференције био је подељен у тематске целине: 1) Свет источног хришћанства и криза савременог човечанства, у којој су обрађиване теме као што су: Парадигма система вредности у источно-хришћанском свету - изазови обезвређивања човека; У шта то младост Европе верује?; Брак и породица насупрот глобалних процеса трансформације друштва; Прогон и страдање хришћана у савремено доба: Одговорност савремене цивилизације према православно-хришћанском свету, 2) Хришћанске вредности и хуманитарне иницијативе нашег времена и 3) Поштовање Светог Андреја Првозваног у хришћанској прошлости и садашњости. У излагањима чак 37 угледних предавача током дводневног рада симпосиона значајан међународни и мултидисциплинарни карактер својим излагањима као и запажен допринос раду конференције дали су и министар образовања, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије г. Младен Шарчевић, г. Драгомир Карић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије др Милета Радојевић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду г. Радивоје Стојковић и научни сарадник при Византолошком институту САНУ г. Срђан Пириватрић. При закључивању конференције скуп је као кратак сиже рада конференције и закључка богатих и тематски разновсних излагања уважених предавача издао и саопштење које је у виду разрађених теза нагласило најзначајније трендове, теме и методе истарајавања православно-источног предања у колизији али и кохезији са савременом цивилизацијом. Стална интеракција Цркве и света је историјски, следећи пут Апостола, изродила богатство локалних и националних традиција православних народа и непобитно обезбедила своје место у креирању савремене западно-европске цивилизације, која је сада у дубокој кризи идентитета покушавајући да игнорише, и чак и поништи, своје хришћанске корене. Учесници конференције, наглашавајући значај идентитета, упућују поруку која извор и крајеугоани камен сваког даљег деловања православних у свету нашег доба, као и претходних доба, јасно види у лику Христа Спаситеља који је како некада кроз Апостоле, тако данас кроз Цркву и заоставштину хришћанских вредности и љубави за ближњег без дилеме једини курс ка исправном начину решавања кризе савременог човечанства. У недељу, 19. новембра 2017. године, у препуном Катедралном храму Светог апостола Андреја Првозваног, као круна труду учесника конференције и потврда њиховог богословског, научног и друштвеног прегалаштва током рада конференције, узнесена је свештена евхаристијска жртва свете Литургије, коју је принео митрополит Александар из Цариградске Патријаршије, уз саслужење митрополита Тимотеја из Јерусалимске Патријаршије, епископа Илије из Руске Православне Цркве, епископа нишког Арсенија из Српске Православне Цркве, епископа Поликарпа из Бугарске Патријаршије, епископа Христофора из Архиепископије кипарске, епископа Луке из Украјине, епископа Хрисанта - викара Митрополита патранског, и домаћина митрополита Хризостома и многобројног свештенства и народа. Тиме је ова прва међународна православна конференција у Патри завршена, уз наговештаје могућег редовног годишњег рада исте конференције у годинама пред нама. Линкови за повезане вести са званичног сајта Митрополије Патре: Линк 1 Линк 2 Линк 3 Извор: Епархија нишка View full Странице

Здраво свима, хтео бих да вам представим мој пројекат који нисам направио, па препуштам Православним Програмерима. Добро је да постоји! Православна одбрана.docx

Погледајте видео запис емисије Телевизије Храм "Личност и заједница", у којој је било речи на тему Православне породице и изазовима са којима смо суочени у данашњем времену. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић. Гости: брачни пар отац Марко и попадија професорка Наташа Јефтић из Младеновца, који су говорили о неповољним околностима одрастање данашње деце и омладине, која је препуштена губитку смисла и нихилизму. Православна породица треба, по овим изузетно занимљивим саговорницима да помогне деци да нађу пут живота у Христу. View full Странице

Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је државни секретар Ватикана Пјетро Паролин уочи посете Русији. Паролин ће се у Русији састати са патријархом московским и целе Русије Кирилом. „Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и папе Фрање прошле године“, рекао је Паролин. Паролин је подсетио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу Католичке и Руске православне цркве. „Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за истином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин. Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника Католичке и Руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Паролин, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђељу које проповедамо“, објаснио је Паролин. Он је додао и да тема „евентуалне посете папе није на дневном реду разговора“. „Осим тога, тешко је давати претпоставке о будућим иницијативама тог нивоа, али мислим и надам се да ће сваки састанак, а пре свега мислим на предстојећи састанак са патријархом Кирилом, помоћи да се припреми пут за развој све позитивнијих и интензивнијих контаката“, нагласио је државни секретар Ватикана. Према програму посете који је обавила Света столица, планирани су састанци државног секретара Ватикана са председником Русије Владимиром Путином, министром спољних послова Сергејем Лавровом, патријархом московским и целе Русије Кирилом и шефом Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополитом волоколамским Иларионом.

У Православној амбуланти „Свети апостол и јеванђелист Лука” у Бањалуци више од 150 лекара бесплатно лече пацијенте, обављају се мањи хируршки захвати, ултразвучни прегледи, а у сарадњи са приватним ординацијама и операције катаракте и магнетна резонанца Да ли бисте радили бесплатно, у своје слободно време, у амбуланти под окриљем Српске православне цркве? Више од 100 бањалучких лекара одговорило је потврдно на овакво питање, које им је у интерној анкети поставила група њихових колега, који су за своју човекољубиву идеју организовања бесплатног лечења добили благослов и подршку владике бањалучког Јефрема. Тако је остварена замисао да се у Бањалуци оснује амбуланта у којој би могли да се лече сви они који су запослени, а месецима не примају плату и немају здравствено осигурање, пензионери са најнижим примањима, повратници… Сећајући се самих почетака, један од оснивача Православне амбуланте „Свети апостол и јеванђелист Лука” др Симо Билбија каже да је, када је владика Јефрем у парохијски дом саборне цркве Свете Тројице позвао анектиране лекаре, то изгледало као озбиљан медицински конгрес. Било је то пре више од десет година. Православна амбуланта није остала само лепа жеља нити краткотрајни сан – 14 година ту се лече сви којима је лекарска помоћ потребна. Данас има више од 150 лекара и медицинског особља који сарађују са амбулантом. Пацијентима су на услузи најразличитији специјалисти, од лекара опште праксе до гинеколога, кардилога, ендокринолога, хирурга, интерниста…

Представљање књиге Александра Стојановића View full Странице

Православна мисија српског јеромонаха Пантелејмона у Јужној Африци Интервју са јеромонахом Пантелејмоном Јовановићем Разговарао: Жељко ИЊАЦ Јеромонах Пантелејмон Јовановић са децом Африке Колико се разликује живот у Србији од оног у Јужној Африци? Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“. Јужна Африка ми се допала на први поглед (као што видим да је случај и са свима осталима који дођу овде). Био је децембар 2002. и из хладног Београда, после десет сати лета слетео сам у топли и сунчани Јоханесбург. Од 365 дана у години, око 330 су овде сунчани дани. Земља је изузетно богата, инфраструктура развијена, животни стандард задовољавајући. Учинило ми се да сам слетео у Америку или Аустралију. То је било изненађење јер ипак сви очекујемо да је у Африци другачије. Права Африка (природне лепоте и дивљина) је када се изађе из градова. Задивило ме је и мноштво зеленила (Јоханесбург – град са највише зеленила, дрвећа, биљака, цвећа на свету, не заостаје ни Преторија, Кејптаун, Дурбан и остала места). Изузетно пријатно изненађење ми је било и наше пространо црквено имање које се налази на периферији у елитном делу Јоханесбурга и предиван храм св. апостола Томе грађен у српском стилу (верна копија храма у Босанском Грахову одакле је родом и ктитор храма покојни г. Миле Стојаковић). Јужна Африка се налази на два океана, током целе године падају кише, има пуно река и планина и све то чини да се потпуно разликује од осталих афричких држава. Непријатан је био и сусрет са другом страном медаље у односу на богатство, сјај, природне лепоте и развијеност, а то су чудни призори (који су ме подсећали на Косово и Метохију) бодљикавих жица и ограда са жицама кроз које пролази струја око кућа, зграда, у комшилуку.... У сваком случају, рекао бих да је Јужна Африка чудна мешавина прелепе климе и природе, развијености, доброг животног стандарда са социјалним проблемима, сиромаштвом, болестима (најраспрострањенија АИДС), корупцијом... Изгледа, таман толико да бисмо схватили да ипак не постоји на земљи ниста савршено, већ у Царству Божијем, ко се потруди и заслужи га милошћу Божијом. Такође, овде свега има (материјалног) али је сиромаштво духовно. Висока је стопа криминала из два разлога: људи немају страха Божијег и заједно једни поред других живе екстремно богати и екстремно сиромашни. Велики је проценат развода бракова и то нас наводи на боље разумевање живота и животних вредности – добро је да тежимо развијенијој земљи, бољим условима за живот, животном стандарду али такође да не сметнемо са ума које су вредности изнад свега материјалног: вера, породица, поштење, саосећање, скромност.... Да ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли је, језичка баријера била препрека у раду? Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси. Који су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој парохији и у свом мисионарском раду? Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије. Колико је период апартхејда лоше утицао на мисију православља и да ли је уопшште утицао? Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије. Да ли постоји анимозитет између локалног црначког становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у односу на сличности Срба и белаца који живе на југу Африке? Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава. Да ли ту сличност доводите у везу са српском словенском судбином „вечитих робова“, да ли је то можда узрок што смо слични са тамошњим црнцима? На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Такође сматрам да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају И лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе. Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ? Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне африцке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило те с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свештенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни па нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру. Можете ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ? Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа. За мене, као монаха који је живео у величанственим средњевековним манастирима Високи Дечани и Црна Река, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, ова мисионарска искуства имају посебан значај у духовном животу. Уместо величанственог храма – молитву Богу вршимо у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред старих и дотрајалих зидина и импровизовано изграђених просторија школе од цигле лошег квалитета. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ најобичнији расклимани сто, и импровизовани налоњ који је начињен од две столице па прекривен неком црвеном крпом, уместо фресака или бар великог броја дивних православних икона, ми смо имали три иконе наслоњене на зид школе, које је школа светог Атанасија добила на поклон од српских владика који су нам долазили у посету о храмовној слави. Како наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске ране? Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују. Били сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли наде за српско Косово? Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији. Мислите ли да српски народ или српско друштво има снагу да се макар делимично избори са са проблемима које му често ствара међународна заједница? Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи. Колико је по Вама за реализацију одређене политичке и економске државне стратегије битна вера, и да ли је уопште битна? Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа. Мишљење је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се налази српки народ релативно мало бави мисонарским радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ ? Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци. Пошто имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно потребно и да ли је могуће међу цивилизованим народима? Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистићком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Бошија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или ѕападном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости. Да ли имате духовну радост или било какву другу личну сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником речено да ли Вас посао који радите испуњава? Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања. http://www.vidovdan....nafrika/p14.jpg Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу? У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним. Порука за крај нашим читаоцима ... http://www.vidovdan....ika/p29.jpgДуша и тело су у овом животу заједно, духовно и материјално се често преплићу и зависе једно од другог нарочито „на западу“. Наша једина парохија у Јужној Африци је управо сведок те симбиозе. Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног Одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам изузетно запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска Патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било пуно опција ни маневарског простора већ само да радим по благослову нашег Патријарха Павла, мог тадашњег духовника владике Артемија и онако како сам научио у светињи где сам живео и служио годинама. Почео сам да саветујем парохијане и учим их посту, молитви, шта су исповест и причешће, шта литургија. Упоредо са тим најважнијим делом, почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Бог је благословио такав приступ и рад и за наш духовни труд (у посту, молитви, исповести, причешчивању и осталим духовним врлинама), наградио нас и напретком у свему осталом. Црквено имање је доживело потпуну трансформацију. Људи који нису били неколико година, када дођу не могу да препознају место. Рођак нашег парохијанина (када је дошао после десетак година) питао је да ли је он то претходни пут био на неком другом месту. Заиста је, уз Божију помоћ, пуно урађено последњих 9 година и у вашем часопису на сајту не би било довољно места да се објаве годишњи извештаји из српске парохије у Јоханесбургу. Најосновније је да су људи почели да долазе у цркву да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1500 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима (информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација је далеко боља, црквено имање преображено. Унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана је српска школа Свети Сава, ликовна радионица Свети Апостол Тома. Сарађујемо добро са КУД-ом Балкан. Уведена је традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак, духовни и материјални уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој и благослову наших духовних вођа. Порука свим вашим читаоцима, нашој драгој браћи и сестрама је да: Бог надокнађује и допуњује немоћи и слабости нас грешних и помаже нам, када се ми искрено трудимо и са вером у Господа Бога радимо и живимо. http://www.vidovdan....nafrika/p16.jpg

На теми 'модерно и ретро православље' био је циљ да освијестимо наше обрасце мишљења, исповиједања вјере ријечју, и међусобне комуникације, првенствено на форуму и уопште јавној интернетској ријечи и теолога и лаика. Кренуло се са форме у суштину, тј. у саме теолошке расправе тамо на теми, па би било добро да их наставимо овде. Молила бих све који имају питања да их овде поставе, а Јанка и друге теологе ко има воље и стрпљења да овде одговори и објасни. Овај дио 'без саблазни' алудира на вашу одговорност да то буде приступачно, обазриво, обзирно, педагошки, психолошки уобзиравајуће, а с наше стране (подучаваних) би претпоставило отвореност ума и срца, те да и једни и други 'једни друге чашћу већим чинимо', а не да се као што се углавном дешавало, продубимо јаз уз међусобне оптужбе, за искривљавање учења, јерес и саблазан с једне стране, или отврдлост срца, ускост ума, слабост вјере с друге стране. Значи, нема шансе да изучимо филозофију, теологију и квантну физику да бисмо разумјели о чему се ради. Дакле, објасните нам тако да разумијемо (ако желите). Ја имам питања о новим идејама о бесмртности душе, молим брата Јанка @Јанко, али и друге теологе ко је вољан да објасни разумљивим језиком, Ђуровићево, (или, или чије год већ било, сад ми измиче име, неки савремени амерички теолог, скоро се упокојио) учење о души након смрти (тј.моменталном васкрсењу, а не у неки х дан суда који се у простор времену још ниеј десио). Али молим појашњење и за друге верзије које сам чула од Ђоловића и Нешића: након смрти душа спава (није ли ово протестантска јерес); и нема душе, нема цјелокупне личности до васкрсења (звучи веома позитивистички-научно, материјалистички, АЛИ....). (@ @Лазар Нешић брату Лазару се извињавам што га прозивам за нешто речено прије много година, али то је форум, у сваком тренутку долази неко и чита, говорник у тренутку каже нешто, а оно остане вјечно, безвремено ) Дакле, научите нас, просветлите нас, помозите нам, немојте нас саблазнити (јер морају доћи саблазни итд.)... Посебно у свјетлу ових питања: Шта је са свеопштим васкрсењем, мијењањем и преображајем цијелог материјалног космоса у једном одр. тренутку, и човјека, тјелесно мртвих који васкрсавају и у том тренутку живих који се преображавају (прво Христос, друго Павле). За Бога је то ванвремено али је за материјални свијет то времено, крај историје, и нова реалност, преображена твар. Св.Василије и др. нетрулежни свеци - шта је ово што је на земљи, а шта је 'есхатолошко тијело'. Да ли он истовреммено постоји на два плана, у два облика, раздвојена душа-тијело у простор-вријеме универзуму, и поново спојена, у есхатолошкој реалности, која се десила некад одмах, и на који начин се она дешава након смрти за сваког појединца појединачно, а не одједном за све, како је сам Господ рекао... Шта је Христос на Велику суботу, ко је био у аду, да ли је то био Христос, да ли је то била његова душа, јер је тек у недељу васкрсао... или морамо да изврћемо и домишљамо не недогматске теологумене, него прве и велике догме, из Символа вјере, 'и васкрсао у трећи дан', 'и који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја' (у једном одр. моменту поново доћи у простор-вријеме, обавити суд са свима одједном,и увести вјечност-безвременост, за те сврхе преобразити материју 'јер гле, све ново творим') Зар није душа након смрти нека непотпуна верзија личности човјека која чека употпуњење након васкрсења, али ипак основа, неки софтвер одвојен од хардвера, меморија личности, јер није у тијелу које се распада, у складу са свом досадашњом теологијом, јеванђељем и предањем... Ако није, зар није одна васкрсење у ствари поновно стварање човјека, јел то Бог мора поновно да ствара једну те исту личност, ако личност не постоји у души након смрти... Ако је васкрсење након смрти одмах па личност постоји у есхатолошком тијелу, шта год то било, ту се враћамо у коло истих питања, (видјети остало) ако душа као засебан ентитет не постоји, или није битна, те не може постојати након смрти тијела независно, шта је са Христовим инсистирањем да је душа претежнија од тијела, боље ти је тјелесни живот изгубити, него души наудити... шта са Лазаром у Аврамовом наручју... итд. (ако су то педагошке приче, докле ће нас прича о причама одвести, и не би ли било поштеније да се суочимо са потребом за митом и метафизичким питањима искреније и храбрије, те да се одрекнемо колективне шизофреније) Задње, али не и најмање важно, је ли се то Црква бави лажима (свјесно) или шизофрено (несвјесно) кроз молитве и обреде да не спомињем предање тј. дјела писана касније, те свједочи о души па, више на тај платонистички начин, ја не умијем да разграничим појам боље...

Од 1943. до 1945. око 48.000 Јевреја који су живелу у Бугарској било је спасено од из руку нацистичког терора, захваљујући делом заменику председника бугарског Сабрања Димитру Пашеву, егзарху Бугарске Цркве Митрополиту Стефану, Митрополиту врацком Пајсију, и Митрополиту пловдивском Кирилу (касније постао Патријарх), који је убедио тадашњег цара Бориса III да заштити своје јеврејско становништво. Возови холокауста стигли су 10. марта 1943. године, али планирана депортација никад није извршена. Од 2003. године у Бугарској се 10. март обележава као „Дан спасавања бугарских Јевреја“. Сада је Бугарска Православна Црква номинована други пут за Нобелову награду за мир. Како извештава сајт Бугарске Патријаршије, номинација је званично послана Нобеловом одбору раније у јануару на иницијативу бившег израелског министра здравља и генерала др Ефраима Снека, професора права на Универзитету у Хаифи Моше Кешета и адвоката Моше Алонија, уз потписе преко 200 преживелих бугарских Јевреја. Пуно појединаца је ризиковало своје животе да херојски сачувају Јевреје од смрти и прогона током Другог светског рата, али је Бугарска Православна Црква била једина верска установа на територијама које су биле под нацистичког влашћу која је званично објавика став у смислу подршке јеврејском становништву. Бугарска Православна Црква је била номинована претходно, 2013. године, на седамдесетогодишњицу спасавања бугарских Јевреја, а номинацију су поднели Лачезар Тошев, заменик председника сталне делегације Народног сабрања у Парламентарној скупштини Савета Европе. Добитник овогодишње Нобелове награде за мир биће саопштен у октобру. Извор: ОСР (превод - Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице

Хрватска православна црква – јуче, данас, сутра У сарадњи Вазнесењске цркве и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке одржана је 5. децембра 2016. године у парохијском дому Вазнесењске цркве трибина на тему „Хрватска православна црква: јуче, данас, сутра“. Учесници трибине су били: проф. др Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја жртава геноцида, и др Александар Раковић из Института за новију историју Србије Уводну реч је дао Небојша Лазић из Светосавске oмладинске заједнице АЕМ