Претражи Живе Речи Утехе

Зашто су праве вредности постале медијски табу Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методија јуче, 8. августа са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Сутомору која је прославила своју небеску заштитницу Свету Преподобну мученицу Параскеву. Након читања Светог јеванђеља, Преосвећени владика обратио се вјерницима ријечима пастирске бесједе говорећи о сили вјере у Христа Бога и тајанственом начину којим су свети мученици одолијевали страшним мукама остајући вјерни Богу живоме. Звучни запис беседе Подсјећајући на житије Преподобне мученице Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Преосвећени је казао да је она са великим жаром проповједала Христа Бога Живога, иако је живјела у времену прогона хришћана. Како каже житије, чак су јој и усијани шљем стављали на главу, али је Господ чудесно спасио из Рима и још из два града гдје су је мучили. „И она је тако ишла проповједајући по свим градовима и обраћајући незнабожце у вјеру хришћанску“ истакао је владика Методије и појаснио да је Света Параскева у свему издржавала и да је на тајанствен начин Господ кријепио силом и благодаћу Својом. Окончала је свој земаљски живот када је неки Тарасије посјекао мачем, али не и њену вјеру.“ Наглашавајући да ништа силније и јаче у овоме свијету нема од праве вјере, хришћанске, Епископ Методије је рекао да је то она вјера којом побједисмо свијет, као што рече апостол Јован. Христос је прво побједио свијет, па су и сви послије, Његови ученици, апостоли, светитељи, дјевственици, мученици, том вјером побиједили свијет. Владика је казао да су кроз све вјекове, поготово у то вријеме прогона хришћана, покушавали мачем да сасјеку вјеру праву, али су се сви ти мачеви иступили и поломили а вјера је остала: „Цареви су гонили вјеру праву, али они су данас пали под анатемом свога злочина. Царства су ратовала против те вјере па су се разорила. Градови који нису примили ту вјеру данас леже заваљени у својим развалинама. Јеретици који су хвалили ту јерес пропадоше и душом и тијелом и одоше из овога свијета под анатемом.“ Нагласио је да су највеће људске врлине вјера, нада и љубав. Вјера у Господа Христа, нада у живот вјечни која произилази из те вјере и љубав према Богу и ближњем, према свакоме створењу Божијему и према свакоме облику живота. Истичући да су три главне особине љубави: дубоки мир, праштање и радост, владика је рекао да мир иде руку под руку са љубављу и да из њега произилази стрпљење. Ако немамо стрпљења једни према другима или према неком ко гријеши, то значи само да немамо љубави. Објаснио је да је праштање, прихватање не само других људи и ближњих него сваког догађаја, без отпора, који нам Господ пошаље у нашем животу. Ако не праштамо значи да немамо љубави. И као трећу особину љубави, Преосвећени Епископ је навео радост коју треба разликовати од среће која је прилично површно осјећање. „Тамо гдје станује дубоки мир и љубав Божија, то је радост. Ако се на радујемо једни другима, ако не можемо да раздвојимо човјека од онога што он ради, од његовог гријеха и кроз то и преко тога судимо о њему, то само значи да немамо љубави“, закључио је Епископ диоклијски Методије у бесједи у Цркви Свете Петке у Сутомору. Након Литургије, владика је освештао и пререзао славски колач а заједничарење је настављено за славском трпезом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у поноћ 13/14. јануара у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици са свештенством молебан за правослану нову 2018. годину. Он је поручио многобројним вјерницима сабраним на молебану да се у новој години обнављају Хриством новином, прије свега вјером у Њега као Бога живога, као Богочовјека. „Без истинске и праве вјере нема истинског и правог људског живота, нема истинске и праве обнове људскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Звучни запис беседе Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута. „Једино тако ако будемо радили у овој новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије. „Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’. Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он. Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години. „Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос. „Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он. „Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Након инцидента испред телевизије Пинк где су повређени новинари, Стаматовићев покрет „За здраву Србију“ и Двери Бошка Обрадовића су наставили протесте испред зграде РТС-а. Приликом говора који је одржао пред зградом РТС-а Милан Стаматовић је позвао Српску Православну Цркву да не подржава Вучића јер га народ не подржава и да подржи праве патриоте. Стаматовић је подсетио „старешинство?“ цркве да има у виду да подршка народа цркви може бити нарошена ако СПЦ настави да подржава Вучића. Потом су припадници оба покрета на челу са Обрадовићем и Стаматовићем покушали да уђу у зграду РТС-а. Занимљиво је да Стаматовић протестује испред зграде РТС-а а лично је имао више наступа у емисији „Упитник“ и разним другим плаћеним терминима него било ко из СНС-а. Патриот.рс

Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице

Током 1980-их и 1990-их Руси су обично мислили да праве размере Стаљинове велике чистке (1936-1938) никада нису биле видљиве. Тада је много пута поновљено да је далеко више људи побијено него што пише у званичним извештајима. Прошло је 80 година од тих злокобних репресија које су нанеле штету Совјетском Савезу и сад је право време да се осврнемо на руско друштво с краја 20. века и погледамо како се оно суочавало са суровом истином о својој прошлости. „Ја сам почетком 1990-их доста долазио у додир са статистиком везаном за совјетски терор. Према мојим проценама, током читавог периода совјетског режима безбедносне службе су ухапсиле 7,1 милион људи. Руско јавно мњење је, међутим, сматрало да је само у периоду 1937-1939. године ухапшено око 12 милиона људи. Због тога сам ја дигао руке од својих процена и дуго се нисам тиме бавио.“ То је испричао Арсениј Рогински, директор невладине организације „Меморијал” која се бави историјом и грађанским правима и тежи да „пружи допринос откривању истине о историјској прошлости и да овековечи сећање на жртве политичких репресија“. Као један од оснивача „Меморијала“ Рогински је свакако учинио много када је реч о прикупљању и ширењу информација о жртвама политичких прогона у СССР-у. Са друге стране, његове процене сведоче да је мишљење о броју „Стаљинових жртава“, које је било популарно крајем 1980-их и почетком 1990-их, ипак под знаком питања. Тада је атмосфера у друштву била толико усијана да чак ни угледни историчари нису хтели да објављују „неугодне“ резултате својих истраживања, иако су ти резултати били добро проверени и засновани на чењеницама. Ако се погледа број „Стаљинових жртава“ који је тада био у оптицају и коме се веровало, јасно је зашто Рогински није журио са објављивањем својих података. Нестварне бројке Александар Солжењицин, познати дисидент чија је књига „Архипелаг ГУЛАГ“ била популарна за време Горбачовљеве перестројке, један је од оних људи који су највише утицали на ставове по овом питању. У тој својој књизи он је поменуо 66,7 милиона жртава совјетског режима од 1917. до 1959. Александар Солжењицин излази на слободу. Коктерек, Казахстан, март 1953. Солжењицин је 1945. године осуђен на 8 година тешке робије, а затим на прогонство. / Непознати аутор Највећи совјетски лист „Комсомольская правда“ објавио је 1991. године Солжењицинов интервју за шпанску телевизију где је овај већ поменутој бројци додао још 44 милиона жртава. То су били совјетски грађани који су изгубили живот током Другог светског рата. Тако је број Стаљинових жртава порастао на 110 милиона. Међутим, у Совјетском Савезу је пре Другог светског рата било укупно 170 милиона становника, о чему сведочи попис из 1939. године. Јасно је и очигледно да су те бројке контрадикторне. Совјетску јавност су тим бројкама хранили дисиденти, али и чланови Комунистичке партије. Историчар Рој Медведев је 1990. године постао члан Централног комитета КПСС-а. Он је тврдио да је у Совјетском Савезу од 1927. до 1953. године у политичким репресијама побијено 40 милиона људи. Поред дисидената и званичника Комунистичке партије, жртве Стаљинових репресија су рачунали и професионални историчари на Западу. Научник Роберт Конквест је увео термин „велики терор“. Он тврди да је у СССР-у крајем 1939. године у затворима било око 9 милиона људи. Последња фотографија песника Осипа Мандељштама, 1938. / Архивска фотографија Ова бројка је мања од претходних, али је и она пет пута већа од стварног бројног стања. Историчар Виктор Земсков, који се сматра једним од водећих стручњака у овој области, проучио је статистичке податке совјетског затворског система (Рогински каже да су совјетске власти пажљиво документовале сва хапшења) и израчунао да је 1940. године у совјетским затворима и логорима за ратне заробљенике било око 1,9 милиона људи. Некадашње политичке репресије данас доносе политичке поене Тадашњи шеф КГБ-а Владимир Крјучков је 1990. године рекао да је од 1930. до 1953. године затворено скоро 3,8 милиона људи, а 786.000 је осуђено на смрт. Професионални историчари нису доводили у питање прецизност ових бројки. Затворска фотографија Григорија Зиновјева. / Getty Images Земсков прича како тадашња јавност једноставно није хтела да поверује Крјучкову сматрајући да је тај број фалсификован, и радије се по том питању ослањала на „Архипелаг Гулаг“ са његовим фантастичним десетинама милиона жртава. С обзиром на чињеницу да су совјетске власти за само две године (1937-1939) потписале преко 600.000 смртних пресуда, бројке које је изнео шеф КГБ-а делују прихватљиво и веродостојно. То, међутим, није било довољно јавности, и поставља се питање како је то уопште могуће? Зашто је народ био склон да верује преувеличаним проценама и да одбацује чињенице? Сергеј Корољов у затвору, 1938. / Архивска фотографија Сергеј Кара-Мурза, социолог совјетске историје, сматра да он има одговор на то питање. Он се слаже да су чистке током 1930-их болан феномен руске историје, али тврди да „по том питању не може бити извршена објективна анализа“. „Бол који је изазван губитком толиких живота још увек је сувише велики, тако да сваки покушај непристрасне анализе делује као нешто неморално. Рођаци, па чак и синови политичара побијених током 1930-их, наставили су да играју важну улогу у политичком животу током перестројке“, пише Кара-Мурза. „И сама представа о репресијама је тако моћан политички инструмент да се средства за њено креирање и њену примену чувају и штите стриктном, мада не увек очигледном цензуром“. Кара-Мурзина мисао о репресијама као политичком инструменту данас се у потпуности подудара са оним што је политиколог Марија Липман написала у листу „Foreign Affairs” о утицају кампање усмерене на дестаљинизацију током перестројке, где је централно место заузимала тема Стаљиновог терора. Наталија Солжењицина, пишчева супруга, не крије узбуђење на отварању Музеја историје ГУЛАГ-а у Москви, 30. октобар, 2015. / АР Дестаљинизација је „радикално делегитимизовала комунистички режим. Пад совјетског комунизма 1991. године праћен је распадом Совјетског Савеза“. Звучи помало парадоксално, али процес дестаљинизације који је пољуљао и на крају оборио Совјетски Савез није увек био заснован на истини и чињеницама. Алексеј ТИМОФЕЈЧЕВ

Шта вас је привукло цркви, а шта вам смета? - Тешки тренуци. Ти знаш шта би требало да радиш, одакле ветар дува и све то. И знаш да без неба ничег нема. А онда ти се врати снага, заборавиш некад на ту помоћ коју си добио док си је молио. Смета ми некад што заборавим на своју муку, нешто ме понесе, нека хоризонтала ме повуче себи, хоризонтала људске слабости. Али да нема неба, били бисмо сами. * Поједина црквена лица превише уживају у овоземаљском? - Колико људи, толико ћуди. Па неће нам ваљда те ствари одвући пажњу од онога што је најпотребније, да мислимо на своју душу. Да своју љубав чувамо у себи и дамо је другом. И да стално мислимо о праштању, јер је рок праштања неограничен. Ја мислим да је живот радост и лепота. Али људи не знају да живе. Заборавили су, дозволили су да неко сакрије живот од њих. Поверовали су у причу која је крајње дебилна - технологија, корпорације, униформисаност. Ко изгуби комуникацију са собом, "попије" корпорацију. Развуку га и размажу га. Човека су украли од њега самог. Гомиле неких постулата и фразетина које нам формирају поглед на живот - нису истините. Живимо у времену где нема истине. Где се срце, душа, истина и љубав проглашавају за слабост. И само те дисквалификују ако их поседујеш. * Како, после свега, у оваквом свету, сачувати ментални интегритет? - Колико ти сад видиш ових младих који су набилдовани и срећни изашли из теретана, па видиш те "соларуше" које су "напуњене" и све то? Као неке лутке које су навијене да увек буду на извол'те свом газди, који ће преко њих да остварује профит. А што више увећава профит, пуни свет страхом. Онда му треба војска па је наоружава, а војска је сваки човек који ће пристати да газди откуца оног поред себе. Сви се држе на оку. Од људи праве ходајуће резерве унутрашњих органа. Човек не постоји као хумано биће, како смо учили, него као алатка која говори. Срећан роб. Али то није истина, зато је ту Бог да нам увек да свежину, аутентичност, оригиналност и веру. Победа је кад преболиш своје поразе. Живот на земљи је тегобан, мукотрпан, мучиш се да би на крају умро задовољан. Важно је само не предати се. Људи су се претворили у сељобере, полуписмене, који мисле да су жешће паметни с тим телефонима и технологијом. Направили су за наше душе тесни кнап. Одузели су нам ваздух, а треба нам слободног дисања. http://www.novosti.rs/вести/сцена.483.html:660486-Цане-Од-људи-сад-праве-ходајуће-резерве-унутрашњих-органа