Претражи Живе Речи Утехе

„Патријарх кијевски и све Руси-Украјине Филарет“: Константинопољ је нарушио моја права Фанар је поставио услов, како ја не бих поднио своју кантидатуру у вријеме избора предстојатеља ПЦУ, иако сам ја на то имао право, рекао је Филарет. Такођер, Филарет је нагласио да не само што он има право водити нову вјерску организацију, већ је за то и спреман. Био сам спреман успоставити и водити цркву, али је Константинопољ направио услов, да не смијем испоставити своју кандидатуру. „То значи да су моја права повријеђена. Имао сам право номиновати своју кандидатуру, али Цариград је поставио услов да ако не одустанем, Сабора неће бити. И томос неће бити“, -нагласио је Филарет. Према ријечима „Кијевског патријарха и све Руси-Украјине", он се помирио са том неправдом „због томоса, због аутокефалије“. „Али знам да је наш договор био такав, ја сам хтио и одбити, али сам остао. Речено нам је: Када добијете томос, тада сте Аутокефална црква, радите што хоћете“, додао је „првојерарх Кијевске патријаршије“, Филарет Денисенко. Такоће је истакао да исти тај томос, за који је жртвовао своја права, није допремио ништа у државу Украјину, осим још веће подјеле. СПЖ-Савез Православних Журналиста

На позив Европског Парламента, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, узео је учешћа у раду конференције на тему "Религијска и људска права унутар Европске Уније – Заједничка одговорност". Конференцију, одржану у Бриселу, у уторак, 04.12.2018. године, поводом 70. годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски Парламент. Обраћање Митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-те годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њезин први члан гласи: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства.“ Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божијих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу, а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, те као заговор једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет након усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам обузет, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, забринутошћу због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, те покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса измедју прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу, а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, те у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, те нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и светоназорски дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и одмицању од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон, којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама након уласка Републике Хрватске у ЕУ (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, „цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом представља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем определењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Фото: Emilie GOMEZ, Европски Парламент 2018.

Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду, саопштило је Удружење "Огањ". Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу док је Правни факултет завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950. године, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија. Од 1973. године до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за медународно право и међународне односе Правног факултета у Београду. Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право. Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ. Место и време сахране Смиље Аврамов биће накнадно саопштени. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:752733-Преминула-професорка-међународног-права-Смиља-Аврамов

Програм Државна политика Стање: Успостављење паралелних институција, интензивна партитократија и изостанак јавности у процесу доношења одлука, представљају велики изазов правном поретку Црне Горе. Злоупотреба јавних овлашћења и органа јавне управе, селективност у примјени прописа, неспремност да се процесуирају јавни функционери и њима повезана физичка и правна лица, резултат су неодговорне и криминогене власти. Рјешење: Деполитизација и професионализација државне управе и јавних предузећа. Борба против партијског запошљавања и непотизма. Измијенити Устав у циљу ограничавања реизбора за највише државне функционере. Усвојити Закон о избору одборника и посланика којим би се дефинисао, Уставом загарантован, модел непосредног избора. Желимо омогућити да грађани непосредно гласају за личности, а не за партијске листе. Измијенити изборни закон укидањем одредби којима се даје привилегија појединим етничким групама да могу на изборима освојити мјесто у парламенту по основу ултра-ниског цензуса. Ово се експлоатише, злоупотребљава и због овог се, између осталога, власт не може смијенити деценијама. Тражићемо друге моделе како бисе мањинама омогућио улазак и учешће у раду парламента. Одређене привилегије, као знак наше пуне посвећености да поштујемо и развијамо права мањина понудиће се исцрпно у другим сферама као што су образовна, културна, информативна, привредна дјелетаност и многе друге. Усвојити Закон о Влади и појединачно Закон о министарствима. Усвојити Закон о лустрацији. Построжити казнену политику у областима борбе против корупције и организованог криминала, (производње и промета дрога,) родно заснованог насиља и насиља у породици. Нулта стопа корупције, као у скандинавским земљама Новинарима обезбиједити статус службених лица. Законом ограничити велику концентрацију власништва над медијима. Безбједносна политика Стање: Црна Гора је мимо воље већине грађана - што показују сва поштена истраживања јавног мњења, али и документи Владе Црне Горе процурили у јавност током ефере Депеша - угурана у НАТО алијансу. Одлука је донешена у парламенту, упркос огромној већини грађана (84%) који су жељели да се о том питању одлучи на референдуму. Учлањење у НАТО је дубоко недемократска одлука и процес. Процес доношења стратешких докумената у области безбједносне политике карактерише нетранспаретност и нијесу резултат друштвеног консензуса. С претходним у вези, битно је нарушен интегритет оружаних снага и ресорног министарства, посебно ако се има у виду слабост парламентарне контроле и политизација. Рјешење: Изградити концепт неутралне Црне Горе, по моделу Ирске (користити најбоље праксе осталих пет чланица ЕУ које су неутралне), у складу са Лисабонским уговором, који пружа гаранције за неутрални статус земље. У члану 42/7 Лисабонског уговора ("ирска клаузула") - кровног акта ЕУ - стоји да "ако је нека држава чланица жртва оружане агресије на њену територију, остале државе чланице обавезне су јој пружити помоћ и потпору свим расположивим средствима у складу са одредбама члана 51. Повеље УН-а". Успоставити најбоље односе и са Истоком и са Западом, ради веће безбједности. Двојно партнерство: стратешко партнерство са Русијом и Партнерство за мир са НАТО савезом. Израда Стратегије националне безбједности којом ће се јасно дефинисати изазови/ ризици и с тим у вези, безбједносни приоритети и приоритетне активности. Подизање животног стандарда војног кадра. Јачање регионалне и Пан-Европске сарадње. Оснивање Јадранског хуманитарног центра. Повећање борбене готовости и техничке опремљености Војске Црне Горе. Оснаживање оперативне способности Војске Црне Горе - увођење нових водова. Јачање цивилне одбране увођењем годишњих националних вјежби. Деполитизација, кадровска реорганизација и професионализација Агенције за националну безбједност и Војно-обавјештајне службе. Увести нове појачане сигурносне мјере за гарантовање безбиједности на аеродромима, аутобуским и жељезницким станицама, граничним прелазима. Увести право на добровољно служење војног рока Спољна политика Успостављање пет стубова стратешког усмјерења спољне политике Црне Горе: Регион Специјалне везе са Србијом: Продубљивање веза и интензивирање сарадње у обостраном интересу у свим дјелатностима. Политику према Косову ускладити са политиком коју води Србија док покушава да ријеши тај спор. Црна Гора својим одлукама око Косова не треба да отежава Србији рјешавање тог питања. Залагаћемо се за преиспитивање одлуке о признању Косова као независне државе. Наравно, прихватићемо сваку одлуку коју о том спору прихвати Србија. Најбољи односи са сусједима. Русија Специјалне везе са Русијом у складу са нашим интресима и традицијом. Обнављање пријатељских односа са Русијом; успостављање интензивне сарадње у свим дјелатностима нарочито у области трговине и образовања; од Русије планирамо затражити издашну финансијску подршку за обнову различитих индустријских грана у Црној Гори; реиндустријализација Црне Горе је наш приоритет, а тиме и отварање нових радних мјеста и за то нам је потребна подршка Русије. Укинути санкције Русији. Обновити споразум о повлашћеној трговини са Русијом. Европска унија Евро-реализам: залагање за интеграције у Европску унију, али на принципима достојанства и пуног уважавања. Конструктиван партнер са свима, нарочито са Њемачком и Француском, који су мотори Европске уније САД Конструктиван однос са Сједињеним Америчким Државама Дијаспора Снажно везати дијаспору за матицу. Дијаспору укључити у креирање политике у Црној Гори. Дијаспори омогућити да у парламенту Црне Горе има свог представника. Увести универзални принцип двојног држављанства. Стварање услова за повратак емиграната, кроз изградњу локалне инфраструктуре, отварање нових производних погона, па тиме и отварање нових радних мјеста. Кредитирањем стимулисати развој услужних дјелатности у мјестима одакле су иселили. Осавременити Закон о спољној политици у циљу професионализације дипломатско-конзуларне мреже. Оснажити јавну дипломатију - економска, културна и спортска дипломатија/ активнији приступ у мултилатералним форумима. Јачати економске функције наших амбасада. Погледајте даље: http://markomilacic.me/program

Шта су „људска права“? Придев „људска“ упућује на нешто (у овом случају „права“) што је заједничко свим људима. „Права“ припадају сваком човеку понаособ, безусловно и без изузетка. Свако индивидуално постојање, под претпоставком да је људско, носилац је „права“. Ајси и Сот Реч „право“ значи захтев-право једне индивидуе, које је предвиђено од неког опште прихваћеног (и за све обавезног) правног кодекса. Правни кодекс („друштвени уговор“) чини право индивидуалног захтева-права законским, дакле нужним за све. Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на филозофији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила „људским“, дакле заједничким свим људима без разлике. Заштита индивидуалних права постала је симбол модерне културе Запада. Заједно са примањем претходне технологије, прихватање законских обавеза (међународних уговора) индивидуалних права, у модерни се сматра аргументом инкултурације једног друштва. Наравно, земље које су потписале ове међународне уговоре и унеле их у свој правни систем не излазе увек у сусрет обавезама које су прихватиле на себе. Људска права се још мање поштују на пољу међународних односа и стратегије великих сила. То значи да поштовање и заштита права човека остаје етички проблем, а етика увек одмах отвара питање: ко и са којим ауторитетом је одређује, ко обавезује људе да поштују њене одредбе. Можда Бог и његов закон који изражавају верске институције? Са ове тачке гледишта Запад је имао (у тзв. средњем веку) једно изузетно негативно историјско искуство. Верска етика била је повезана у главама људи са стањима социјалне неправде, неравноправности, насилне самовоље, страшним казнама, идеолошким терором. Ово средњовековно искуство одвело је модерну у борбено одбацивање сваког метафизичког утемељења етике и права. Одбацивање метафизике допринело је апсолутном прихватању физике (природе): да се правила и правне одредбе не црпе из претпостављеног „закона Божијег“, којим желе самовољно да управљају верске институције, већ из логике закона природе који су објективни и подложни контроли. Човек је по својој природи логичко биће, разум је физичко својство свакога човека. Сходно томе, етичка правила можемо да црпимо из логичког одређења опште користи и употребљивости. Под претпоставком, наравно, да ће се свака особа обавезати својом индивидуалном вољом овој општој (природној) логици, да ће прихватити последице једног „друштвеног уговора“. Тако је настао појам „природног права“ у модерни, са изненађујућим развојем огранака и струка, као и појам „природног“ права сваке „природне“ индивидуе, без прављења социјалних, класних, економских и других разлика. Религија је подведена под социјалну организацију, постала је приватна ствар, разликовање „светог“ од „секуларног“ (цркве од државе) данас се сматра условом и основном карактеристиком друштава западног типа. Наравно, још од краја 18. века, усред климе ентузијастичке потврде природе и одбацивања метафизике, маркиз Де Сад је упозорио да логика природе није увек у служби врлине, напротив: злочин се налази у самој животној структури човека. Ужас нечовештва, гажење сваког појма права једне особе догодили су се на најупечатљивији начин у току 20. века. Чак и данас, када се већ глобално вођство Запада пропагира као тријумф заштите људских права, праксе геноцида, етничког чишћења, покоља невиних, мучилишта, полицијске владавине и цензуре, често и робовласништва, на дневном су реду међународног терена. Довољно је присетити се страшне трагедије Палестинаца, Курда, Срба, Грка са Северног Кипра, да се схвати да Запад одлучује који људи имају људска права, а којима их по дефиницији треба одузети. Постоји једно горуће питање које теоретичари индивидуалних права остављају отвореним: како и зашто античка Грчка, која је људској историји даровала политику („уметност“ и „науку“ [управљања државом, прим. прев.]), као и врхунско достигнуће демократије, како и зашто уопште није познавала чак ни појам „индивидуално право“? Исто питање важи и за римско право које је суштински утицало на свако каснију кодификацију права у Европи и такође му је непознат појам „индивидуално право“. Треба ли, дакле, да се закључи да се класична антика, којом се Европа толико хвали, није интересовала за заштиту живота, части и достојанства човека? Покушаћу да пружим кратак одговор у вези са оним што се тиче античке Грчке, пошто је то углавном у вези са мојом темом. Радикална новина коју су Грци донели људској историји јесте то да су су-живот преобратили у достигнуће града, нужну (из корисних разлога) саборност у „такмичењу за истину“. Град (πόλις) је онај догађај односа унутар друштва који произлази када је циљ и основа саборности метафизичка а не корисна: опонашање „постојећег бића“, начина постојања „по истини“, начина непропадљивости и бесмртности. Овај начин је „суштински (дакле универзални) разлог“, логичност хармоније и поретка који универзум чини космосом (украсом). Опонашање социјалних односа „по истини“ је уметност и наука политике, начина да се саборност претвара у град. Искључено је да је овај начин индивидуални покушај или индивидуални циљ, већ је по дефиницији он социјални догађај, „заједничко такмичење“. Они који учествују у овом такмичењу јесу грађани: учесници у највећој части да својим животом и својим односима остваре „истину“: начин постојећег бића. „Индивидуална права“ у модерни штите индивидуу углавном од самовољности власти. Али у античкој Грчкој власт су сви грађани заједно („народ“) – „држава“ (власт) припада народу (демократија). Сваки грађанин учествује „у суду и власти“: од тренутка када је грађанин, он је по дефиницији способан за сваку политичку дужност (отуда се грађани на дужности бирају путем извлачења [κληρώνανται], а не путем избора). Пошто је функција „света“ (опслужује истину), она поседује „светост“ и тело грађанина. У античкој Грчкој је незамислива било каква телесна казна или злостављање грађанина (бичевање, ударање штапом, сечење носа и сл), незамисливо да се оскрнави тело грађанина. Незамисливо је и постојање џелата: Сократ који радије иде у смрт него да буде прогнан, сам ће узети и попити отров – нема џелата да изврши смртну казну. Разуме се, дакле, да је обезбеђивање „индивидуалних права“ у потпуности сувишно у старогрчком свету – логика која нема везе са грчком политиком. Нечија част да буде грађанин покрива неупоредиво више привилегија од оних које конвенционално (правним кодексом) штите права индивидуе. Пример античке Грчке олакшава нам разумевање става Православне цркве (а не идеолошког „православства“ наших дана и институција које га заступају) о питању „људских права“. Није случајно да су прве апостолске (основане од апостола Христових) хришћанске заједнице позајмиле од старогрчког политичког догађаја реч „црква“ (ἐκκλησία) да би изразиле и пројавиле свој идентитет – карактеристична разлика од сваке врсте „религије“. Као и у старогрчкој „цркви (= сазиву) народа“ грађани се не окупљају првенствено да би већали, судили, одлучивали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали град (начин живота „по истини“), исто тако и хришћани: окупљали су се не првенствено да би се молили, богослужили, поучавали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали на евхаристијској вечери начин постојања „по истини“, непропадљивости и бесмртности: опонашање не више непојмљиве „логичности“ света, него тројичне заједнице личности, заједнице која чини стварно постојање и живот, пошто „је љубав“ (1. Јн 4, 6). Сви који учествују у црквеном догађају, чак и разбојници, цариници, блуднице, блудници, немају потребу да им се обезбеде људска права. То да је неко учесник и заједничар, члан тела цркве значи да постоји само да би волео и био вољен – дакле, изнад сваког захтева да се обезбеди правима „која су нужна за све“. Овај историјски преображај старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве има две основне последице. Прва последица: грчки политички прототип представљао је историјску плот у циљу остварења и пројаве радикалне разлике између цркве и религије. Црква је догађај и начин заједничарења личности, начин љубави, дакле: слободе постојања од природе, слободе од природних ограничења времена, простора, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални догађај, подложан природној нужности човека да обожава и задовољи непознато онострано – она је индивидуална тежња ка индивидуалној вери, индивидуалној врлини, индивидуалном оправдању, индивидуалном спасењу. У првом случају (цркве) индивидуални идентитет се остварује и пројављује путем самопревазилажења и самодавања. Тада говоримо о личности, дакле, о постојању активном, креативној другости, која је плод односа у заједници, љубави и слободи од природног „ја“. У другом случају (природне религије и религиолошких верзија хришћанства на Западу и Истоку) индивидуа тежи своме оправдању и спасењу, које се задобија егоцентричном метафизиком путем врлина, добрих дела итд. Није, дакле, произвољно мишљење да је у историји Европе био доминантан религијски индивидуализам једног религијског (од Карла Великог па надаље) хришћанства које је постало матица апсолутизације људских права у модерни. Тежња ка индивидуалном метафизичком спасењу препустила је своје место, када је била одбачена тиранија метафизике, тежњи ка секуларној (законској) заштити. Тада је настао политички систем тзв. заступничке демократије који је у супротности са старогрчком демократијом (као што је Православној цркви супротно религијско индивидуално хришћанство). Друга последица преображаја старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве јесте очување и пројава разлике између метафизике и идеологије. Разни облици „теократије“ немају никакве везе са старогрчком политиком као „такмичењем за истину“, нити са црквеним догађајем изображавања тројичне заједнице. „Теократија“ је употреба метафизике (као највишег ауторитета) да би се свима као обавеза наметнула правила понашања и интереси оних који владају (карактеристичан пример је „свети рат“ – џихад – у исламској традицији или фраза „In God we trust“ на свакој новчаници долара у САД). Међутим, свака употреба метафизике за секуларне циљеве претвара метафизику у идеологију, у илузорни психологизам. У случају старогрчке демократије и Православне цркве догађај заједничарења није могуће потчинити идеолошким тенденцијама и интересима, пошто је његово динамично остварење само себи циљ. Односи заједнице живота су у оба случаја једини циљ саборности, пошто они конституишу начин „постојећег бића“ (чак и када се овај начинодноси на два различита прототипа). Метафизика се потчињава идеологији (са резултатом као што су „теократија“, „милост Бога цара“, папоцезаризам, цезаропапизам, фундаментализам) када се испразни од свог онтолошког садржаја (дакле, од питања постојања, узрока и циља постојећег). Без онтологије метафизика опслужује индивидуалну психологију (даје предност индивидуалним осећањима, чулним „извесностима“, „убеђењима“ која хране его). Психолошке, пак, „извесности“ и „убеђења“ идеологије позајмљују метафизици. Познати аутор Семјуел Хантингтон у својој популарној књизи Сукоб цивилизација (књига са скандалозним историјским нетачностима и упадљивим херменеутичким произвољностима) приписује савременим друштвима, чије се култура некада формирала православним црквеним предањем, немоћ да спроведу принципе заштите људских права. Резултат ове немоћи је, сматра он, тешкоћа у прилагођавању савременим захтевима западних идеологија „плурализма“, тј. „толеранције различитости“. Сигурно је да православно црквено предање не познаје појам заједнице(друштва) као societas, дакле, као „партнерства индивидуа у заједничком интересу“. Такође му је непозната саборност као нумерички скуп незаинтересованих индивидуа, непознато му је људско сапостојање као прости суживот на основу логичких конвенција, непознат му је модел заједнице незаједничарећих индивидуа. Видели смо раније укратко које схватање социјалног и политичког догађаја дели православно црквено предање и какво неограничено вредновање људске личности спада у то схватање. Међутим, у православној библиографији може се срести једногласно разумевање и поштовање принципа заштите људских права које је увела западна модерна. Велико (заједница личности, указивање на личну јединственост, другост и слободу путем заједничарења) не одузима, нити сузбија мање (законску и институционалну једнообразну заштиту сваке индивидуе од самовољности власти и моћи). Ми православни признајемо да општа историјска искуства, као оно западног средњовековља, показују да је заштита права индивидуе огромна ствар и драгоцено достигнуће. Представљало би, међутим, ампутирање историјског сећања и критичког мишљења, ако истовремено не бисмо признали да је, на основу историјских искустава, као старогрчког града или византијске (и поствизантијске) заједнице, заштита људских права про-политичкодостигнуће. Несумњиво је достигнуће, али друштава која још нису доспела (можда ни разумела) полазни и првенствени смисао политике: политике као општег такмичења живота „по истини“, политике која се формира на бази онтологије (а не корисних интереса). Појам „индивидуалног права“ није само продукт филозофије просветитељства и знак распознавања културе модерне. У данашњој историјској стварности индивидуално право се показује као првенствени грађевински материјал за изградњу модерне „парадигме“, нашег начина живота данас. Са становишта политике и економије „социјалне борбе“ и индивидуалних егзистенцијалних проблема (као што је еутаназија), појам „индивидуално право“ подразумева се као критеријум сваког деловања, сваког планирања, сваке опште потврде. Паралелно, богата савремена међународна библиографија наводи и анализира очигледну кризу модерне културалне „парадигме“. Постоји велики број навођења „историјског краја“ многих основних елемента модерне: крај идеологија, крај парламентаризма, крај логике итд. Не ради се овде о теоријском празнословљу. Сваки грађанин тзв. развијених друштава има непосредно, свакодневно искуство брзе декаденције и изопачења основних идеја модерне. Политичка трговина, потчињавање политике законима рекламе, испирање мозгова масе су у суштини поништили „заступнички“ парламентарни систем. Политичари не заступају грађане и њихове интересе већ новчани капитал предизборне пропаганде и интересе финансијера. Сажимање економских и политичких интереса има за резултат на међународном простору застрашујућу социјалну корупцију, која се шири од неморалних средстава информисања у циљу „гледаности“ и „признатости“. Трговина оружјем непрестано омогућава крваве ратне сукобе, а трговина наркотицима уништава цвет младости. Вера у логику „друштвеног уговора“ одавно је престала и чини се да влада само логика сукобљавања интереса. Симптоми тих размера никада нису производ само етичког посрнућа, већ су јасни показатељи краја једне културалне „парадигме“. „Парадигма“ модерне заснована је на индивидуалним „правима човека“. Можда ће једна ка заједници усмерена верзија заштите егзистенцијалне истине и аутентичности човека допринети продору нове културалне „парадигме“. Извор: „Ανθρώπινα δικαιώματα και η Ορθόδοξη Εκκλησία“, in: Εμμανουήλ Κλάψης (ed.), Ορθόδοξες εκκλησίες σε έναν πλουραλιστικό κόσμο. Ένας οικουμενικός διάλογος, Αθήνα: Εκδόσεις Καστανιώτη, 2006, 160-168. Превод: Предраг Драгутиновић. View full Странице

Коначно су и угрожени српски мушкарци добили свој сајт, на српском језику, где могу да се информишу о мушким правима. На сајту пишу нама добро познати Владислав Ђорђевић те извесни Михаило Алић. http://www.ultrahome.in.rs/muska/ Поред текстова поменуте двојице, угрожени српски мушкарци имају прилику да потпуно бесплатно заврше "Мушке студије". Опширније на линку - http://www.ultrahome.in.rs/muska/pozivStudije.html О активностима покрета, на можда популарнији начин се можете информисати и путем Фејсбука. https://www.facebook.com/groups/glaszamuskarce/

ТУМАЧЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СВЕТЛУ ОТАЦА ЦРКВЕ Деклерације о људским правима обично само објављујуразличите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод. 1. Порекло Најпре треба да признамо да није тачно да се идеали који су у темељима теорије о људским правима не налазе нигде другдеосим у библијском или патристичком предању. Тврдити то било би претеривање. Упркос томе, појам људске вредности илиљудског достојанства, који је најважнији од свих идеала, заиста се може наћи и у библијском и у патристичком предању. Штавише, такође није тачно да је средњовековна Црква (како се понекад тврди) битно допринела развоју концепта људских права (који је сам по себи, као што је добро познато, савремениконцепт). Ово је стога што борба између Цркве и државе(2) (сукоб два супростављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне Цркве(3) (која се уопште не треба потценити, али која је нешто сасвим друго). Током позног средњег века(4) концепт ius naturale (означавајући у то време оно што је право по природи) почео је све више да задобија субјективно значење указујући на једну врсту способности која је својствена индивидуи или урођена људској природи као таквој. Према томе, јасно оформљен концепт људских права започео је са својим развитком негде у средњем веку и наставио је да се развија постепено све док није доспео до онога што означава данас. 2. Секуларна или верска Будући савремена, теорија о људским правима је често схватана као потпуно секуларна, немајући ништа заједничко са библијским или патристичким наслеђем. Са друге стране, много је аутора који тврде да ова теорија има своје корене управо у верском, ако не тексту – онда духу.(5) И једна и друга би се лако могла показати тачном. Може се показати да америчка верзија људских права има порекло у хришћанском начину тумачења традиције природног права, док би се француска верзија могла објаснити као она која произилази из рационалистичког антиклерикализма, према коме су људска (или „природна“, „преполитичка“, „морална“, „субјективна“, „неотуђива“ или „урођена“) права супротстављена правима владара и папа за која су они претендовали да су „божанска“. Прва би се могла назвати „секуларним хуманизмом западног либерализма“, а друга „антитеистичким наслеђем француске традиције о људским правима“.(6) Подразумевајући да је ово тачно, овде нам је потребно још нешто: нека врста теолошког разумевања проблематике људских права. Дакле, напокон смо стигли до нашег проблема. 3. Патристички увиди Суштина патристичке антропологије може се изразити у само неколико речи казавши да је сваки човек свет.(7) Формулишући је на овај начин, одмах је очигледно да се налазимо у верској а не секуларној атмосфери, јер једино у вези са Богом овај исказ има смисла. Штавише, не постоји ништа друго што би било неопходно људском бићу да би било свето: ни држава, ни породица, нити неке посебне околности. Довољно је 1. бити бићестворено по лику Божијем,(8) и, наравно, 2. да пало стање не лишава човека тог лика. Ништа друго. А свако људско биће, независно од пола, расе, година, боје, хендикепираности, брачног или друштвеног статуса, етничког или социјалног порекла, сексуалне орјентације, језика, културе, верских убеђења итд., јесте управо такво биће. Исто се може изразити речима да људска бића једноставно поседују вредност.(9) Самом чињеницом да су људска бића – свети су, а то што су свети свакако подразумевадостојанство. Тако, људско достојанство није нешто што је изведено из нечег темељнијег, јер у овом свету нема ничег темељнијег од људских бића (или од тога да се буде човек). Отуда,лик, светост, вредност, достојанство, будући карактеристике људског бића, јесу у правом смислу темељни. 4. Индивидуа versus личност Надаље, како би се остварио циљ због којег постоје, људска права се морају схватити индивидуалистички.(10) Али, са друге стране, људи су односна бића и такви су суштински, а не случајно.(11) Сада, сам појам односа, када се примењује на личност, повлачи са собом и одговорност и обавезу. Очење Отаца Цркве јесте да људи нису самозатворене монаде, то јест индивидуе(12) без односа са другима. Они су пре то што јесу једино у заједници један са другима. Узајамно су повезани на такав начин да је говорити о само једној личности могуће једино граматички, али не и суштински. А ово је тако јер је из хришћанске перспективе једна личност исто што и ниједна личност. Зашто је све ово релавантно за проблем људских права? Зато што претходно споменути закључак о суштинском достојанству људске личности, који је плод тумачења и увида патристичке антропологије, показује: 1. да људска бића заиста имају (богомдарована) права, и такође 2. да су ова права увек у спрези са обавезама. Људска слобода у патристичкој филозофији, насупрот већини савремених концепата, не осликава неког аутономног(13) „избирача“ („ја и моја права“ на начин посесивног атомизма или индивидуализма капиталистичке економије или идеологије либерализма), већ одговорно биће обдарено осећањем дужности. Оци Цркве нас уче да наше богомдаровано достојанство (то јест право да заиста будемо људска бића) и право на слободу не треба схватити као (себично и детињасто) право да чинимо свашта (право „грабежљивог сопства“), него пре као право на одговорно испољавање такве врсте слободе која (будући богомдарована слобода) увек подразумева дужности (а ово је немогуће без „дарежљивог сопства“). Следствено томе, права људска слобода није само „слобода од“, већ првенствено „слобода за“. Заједно са „обавезама“ „слобода за“ указује на човеков односни (а не егоцентрични) карактер.(14) На тај начин, теолошки приступ је у вези са проблематиком људских права учинио значајан преображај као и преусмерење ка истицању људске обавезе која увек треба да иде руку под руку са повластицама и правима.(15) 5. Неколико патристичких сведочанстава Ако је допуштено говорити о осећају за природна (богомдарована) људска права, онда се може рећи да ову врсту осећаја можемо открити у делима Отаца Цркве. Споменућу само неколико примера. Ориген (Contra Celsum V, 37) разликује „две врсте права“, једно које је „крајње право природе“ и друго „писани закон градова“ и доказује да уколико ова права западну у контрадикторност, предност треба дати „праву природе“, које још назива и „Божијим правом“.(16) Лактанције (Divinae institutions, VI, 10), говорећи о вери у Бога и о самислости према другима, тврди да је циљ вере “јединство са Богом“, а сврха самилости „јединство са ближњима“. Прво назива „релгијом“, друго „човечношћу“. Григорије Ниски (Homiliae in Ecclesiastes, 4) истиче човеково природно право на слободу. Василије Кесаријски (Sermones) упозорава нас да хлеб, одело, ципеле или злато које имамо, заправо припадају гладнима, голима, босима или потребитима. И ако одбојемо да им помогнемо, „чинимо им неправду“. Јован Златоусти (Homiliae in Acta Apostolorum, 11, 3 иDe eleemosyna, 2) учи нас да треба показати милост према потребитом „не због његове врлине већ због његове несреће“. Дакле, средства за издржавање припадају сиромашнима не на основу њиховог морала или на основу позитивног закона, него на основу њихових потреба, то јест само зато што су људска бића.Constitutiones Apostolorum, (IV, 12, 2) иако дозвољава ропство, подржава једнакост по природи између господара и роба. Амвросије подржава право на живот и девственост итд. Важно је додати да су ови светоотачки увиди, који су водили препознавању онога што ће се касније назвати „природна људска права“, углавном учињени у процесу њиховог коментарисања одељака Светог писма. 6. Човештво откривено Богом Из већ споменутог следи да нам је оно што је у основи људско, то јест оно што значи бити човек (и самим тим шта значи имати права), Бог постепено откривао (почевши од Старог и настављајући са Новим заветом и Оцима Цркве све до данашњих дана). На (не)срећу, било је неопходно да нас сам Бог учи томе шта значи (заиста) бити људско биће. Стога се најдубља тајна људског достојанства не достиже људским интелектом, већ је откривена у Божијем откровењу, достижући своје испуњење у Христовом оваплоћењу. У Старом завету магловито, а у Новом завету веома јасно јавља се идеја да свако биће има огромну, јединствену и једнаку(17) вредност и да порекло овоме треба искључиво тражити у чињеници да су људска бића створена „по икони Божијој“, тако да су тзв. природна људска права укорењена у инхеретној (богомдарованој) вредности или достојанству баш сваког људског бића.(18) 7. Закључак Сматрам да је могуће историјски пратити признање природних људских права од савремених изјава у различитим деклерацијама у 20. веку, преко политичке филозофије секуларног просветитељства у 18. веку, Суарезове мисли у позном 16. и почетком 17. века и Окамове мисли у раном 14. веку, преко каноничара у 12. веку и Отаца Цркве првог миленијума, све до самог Светог писма.(19) Као што је тачно да човек у свом најдубљем језгру одражава Божији лик без обзира на то да ли је хришћанин или уопште религиозан или једноставно потпуни атеиста, такође је тачно да он поседује и неотуђива природна права без обзира на то да ли је религиозан или није. Стога, остављајући по страни питање о правом утемељењу људских права, зарад заједничког деловања (теиста и атеиста), можемо закључити да шта год да тај темељ јесте и верници и атеисти или агностици (који се могу не слагати поводом питања зашто људска бића поседују права) још увек се могу удружити и наступати заједно када се ова права крше.(20) Они треба да реагују заједно са свешћу да ни на небу ни на земљи не постоји циљ толико свет да би се ради његовог достизања људско биће употребило као средство.(21) Овако поступајући, стајаће чврсто у одбрани неотуђивог људског достојанства. НАПОМЕНЕ 1 Подразумева се да ово не значи да појмови важни за проблематику људских права немају порекло у религији. 2 „Била је то дуга и крвава битка.“ Charles Villa-Vicencio,„Christianity and human rights“, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No. 2. (1999-2000), стр. 579-600. Види, такође: R. H. C. Davis, A History of Medieval Europe (Logman, 1997) и Brian Tierney, The Crisis of Church and State, 1050–1300 (Prentice Hall, 1964). 3 Charles Villa-Vicencio, исто. 4 „... све до пред крај средњег века ни у једном античком или средњовековном језику није постоја израз који би се могао тачно превести нашим изразом 'право'.“ Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 66-67. Неки су били умеренији: „До сада није доказано да је неко од Грка имао такве концепције моралног делања без којих не би имало смисла говорити о моралним правима.“ A. I. Melden Rights in Moral Lives, Berkeley: University of California Press, 1988, стр.147. „... нарастајући број литературе смешта порекло урођеног права у рани и позни средњи век.“ Paul Marshal, „Two. Types of Rights“,Canadian Journal of Political Science/Revue canadienne de science politique, Vol. 25, No. 4. (Dec. 1992), pp. 661-676. Изгледа да је, такође, претерано тврдити да идеја људских права из секуларног просветитељства (18. век) или чак из Окамове теолошко-политичке мисли (14. век). Последњи резултати неких историчара права средњег века (нпр. Џона Вита /John Witte/ и Чарлса Рида /Charles Reid/) показују да се порекло идеје природног права може наћи у списима каноничара 12. века – нпр. Хугачија /Huguccio/ (око 1190). (Између осталог види такође: „Religion And Rights A Medieval Perspective“, Journal of Law and Religion, Vol. 5, No 1 (1987), pp. 163-175. и Nicholas Wolterstorff, „Can Human Rights Survive Secularization?“ Part I and II,http://www.reformedinstitute.org/news/20080126_2.html.3/5/2009). 5 Чак и да је ово тачно, било би потпуно неприхватљиво ако би неко покушао да сведе Јебанђеље на неку врсту теорије о људским правима. 6 Види Charles Villa-Vicencio, исто. 7 Види, на пример: Michael J. Perry, The Idea of Human Rights: Four Inquiries 7, Introduction ( Oxford University Press, 1998) и Jean Bithe Elshtain, “The Dignity of the Human Person and the Idea of Human Righta: Four Inquiries”, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No 1 (1999-2000), str. 53-65. 8 Оно што је овде важно јесте то да су људи створени по лику Божијем независно од тога шта то заправо значи. Тако да било да је тај лик „ум“ или „креативност“ или „моралност“ или „бесмртна душа“ или „љубав“ или штогод друго, оно што је овде битно јесте сама чињеница да људско биће јесте „по лику Божијем“, а не штаје тај лик тачно. 9 Ово уводи (практично користан) принцип да сви људи имају исту вредност на основу свог људског достојанства. 10 Људска права су замишљена као заштита индивидуа(појединаца) – ово узимам као аксиом. Али, такође узимам као аксиом и то да „индивидуе“ не значи „изоловане индивидуе“. 11 Уместо „односног“ Елштејн /Elshtain/ користи „друштвен“ који, у ову свху, можемо сматрати у суштини истим. На известан начин ово је такође и становиште Алисдера Мекинтајера.Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 67. 12 Хришћанство је начинило огроман помак од „индивидуе“ ка „личности“ следећи логику: ако једна индивидуа нестане, људски род остаје непромењен, али када умре једна личност онда је изгубљено нешто јединствено и непоновљиво. 13 Уп. „Са религијске течке гледишта људска слобода није аутономија, то јест огољени самодетерминизам; она је преавтексусион, облагодаћена способност да се достигне потпуно морална личност и мистичко учествовање у Божијем животу“, Vigen Goroian, „Human Rights and Modern Western Faith: An Orthodox Christian Assessment“, Journal of Religious Ethics, 26, No. 2, 1998. p. 244. 14 У мом тексту „Personhood and Nature : An Orthodox Theological Reflection on Human Rights“ Human rights: Christians, Marxists, and Others in Dialogue, ed. Leonard Swidler. New York, 1991, стр. 141-140, покушао сам да развијем једну врсту теолошког приступа теми људских права, тврдећи да постоје права која су љуска, а ипак нису ни позитивноправна ни природна. Тврдио сам да је пример таквог једног права право на обожење и да је оно утемељено у човековој способности да надилази своју природу, што је укорењено у чињеници да 1. сам Бог надилази своју природу и 2. да је човек слика управо таквог Бога. 15 Sf. Lisa Cahill “The Catholic Tradition: Religion, Morality, and the Common Good“ Journal of Law and Religion, 5, стр 75, 77 (1987); „Theological Oersoectives: Concluding Panel Discussion“, ibidem,стр. 105-106 (1987). 16 Ова антитеза, која води порекло од Платона (Закони, 793 А), уобичајена је и код стоика. Пошто је направио ову разлику, Ориген наставља: „Где писани закон не противречи Божијем закону добро је да се грађани не муче увођењем страних закона. А где закон природе, који је од Бога /курзив В. П./ налаже правила која су у супротности са писаним законима, размотри не налаже ли разум човеку да писани закон и намеру законодавца одбаци далеко од сваког ума и да себе посвети божанском Законодавцу и изабере да живи према Његовој речи, чак иако се радећи ово мора изложити опасностима и безбројним невољама, умирењу и срамоти. Штавише, ако се дела која су угодна Богу разликују од оних која захтевају неки закони у градовима и ако је немогуће задовољити и Бога и оне који намећу законе ове врсте, неразумно је презрети дела којима неко може стећи милост код Творца васељене и изабрати она која за исход имају губљење милости пред Богом, иако се /таквим делима/ могу задовољити закони који нису /прави Божји/ закони и они којима се /овакви закони/ допадају. Ако је у другим примерима разумније давати предностприродном закону, будући да је то Божји закон /курзив В. П./, него писаном које су људи установили насупрот Божијем закону, не треба ли ово још више да чинимо у случају закона који се тичу богослужења?“ Ориген, Contra Celsum, 5, 37. 17 У тесној вези са појмом једнакости јесте и појамдискриминације, а посебно занимљив је појам такозване индиректне дискриминације, врло успешно описан као „... дискриминација која није ни свесна ни намеравана а не мора чак бити ни видљива на површини, на пример, када се нешто подрзумева али још увек има дискриминаторски утицај и води ка дискриминаторским последицама“ (то јест ка кршењу људских права), J. A. van der Ven, „A Chapter in Public Theology from the Perspective of Human Rights: Interreligious Interaction and Dialogue in an Intercivilizational Context”, The Journal of Religion,University of Chicago Press, 2006, Vol. 86, No 3, pp 412-41. 18 Са друге стране, ми као људска бића управо кроз Цркву „достижемо виђење нашег заједничког добра у Богу“ David Matyko McCarty „Catholic Social Thougts, Natural Law, and Pluralism“ Novembar 1, 2004 =(http://www.stanford.edu/lillyhumanrights/papers/McCarthy Catholic.pdf. 19 Наравно, такав пројекат би захтевао писање читаве књиге. 20 Из перспективе верника, кршење основних људских права је, заправо, кршење достојанства лика Божијег. Жан Калвин је ово разумео: „... нико не може бити неправедан према своме брату а да тиме не повреди самога Бога“, Commentaries on Genesis, Grand Rapids: Baker Book House, 1984, стр. 295-296. Стога такво кршење није само морални, већ пре свега онтолошки грех. 21 Ово се може схватити као варијација мудре Кантове максиме која указује на то да се људско биће не може никада употребити само као средство већ увек истовремено и као сврха по себи (Основи метафизике морала). о.Владан Перишић Објављено у књизи: Људска права у хришћанској традицији, Приредио Радован Биговић, Београд 2009. http://zlatousti.org/clanakview/index?id=159

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 12. марта 2017. године, у Недељу Григорија Паламе, светом Литургијом у манастиру Светог Стефана у Сланцима. Саслуживало је свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке у присуству многобројног верног народа. Након Литургије Патријарх је произнео празничну беседу подсећајући вернике да је Свети Григорије Палама, солунски Архиепископ, био велики богослов и светило Цркве. Његова Светост је рекао и многима који су се причестили и онима који се спремају за причешће да нема веће радости од причешћивања, поручујући да је то највеће достојанство које је Бог дао човеку. Беседу Његове Светости преносимо у целости: -Нека је на спасење и радост Господу данашња света служба коју смо Господу принели за спас, добро и спасење душа наших. Нека је благословен празник који данас славимо, а то је велики Свети отац Грирорије Палама, велико светило наше Цркве, велики подвижник, велики молитвеник и велики богослов речи Божје, који је живео у време када је живео и наш велики цар Душан, а то је XIV век. Црква је данашњи дан посветила њему и другим светим угодницима које Црква наша слави и прославља. Нека су благословени дани овог Великог и Часног поста, браћо и сестре. Ово је радосно време за наше душе. Каже наш народ: Пост је души гост. Као што се тело радује онда када му подаримо добру храну, неко пиће или друго уживање, тако се душа радује посним данима када много више размишљамо о Богу, о себи, о својој души, о своме животу и о смислу и циљу нашега живота овде на земљи. Нисмо ми, браћо и сестре, случајно пали на ову Божју творевину, тј. на земљу, нити ишта на овом свету има случајно, него је све дубоко промишљено Божјом мишљу. Све ово што постоји - то је дело Божје, дело руку Божјих. Господ је то створио својом речју, својом силом. Створио је и нас овде на земљи као украс свих ових светова који нас окружују. Без човека, без нас људи, све би то било празно и пусто. А човек, односно ми људи који живимо овде, ми смо круна свега што је Бог створио. Сваки човек је слика Божја, браћо и сестре. Кажу људи: Није видео Бога. Ако видимо човека кога је он створио и који носи његов лик, ми просто видимо и Бога, Створитеља нашег. Видео је човек и Бога, видео га је у лику сина Божјег, Господа и Спаситеља нашег Христа, који је нас ради и нашега спасења ради благоизволео да узме тело људско и постане човек не престајући бити Богом. Тако да је и човек удостојен, колико год је то нама људима могуће, да види Бога, да му се поклони, да чује реч његову. Да, браћо и сестре, у лицу Господа Христа Бог се свима нама јавио. Зато нико нема изговора да каже да није видео Бога! Видели смо га у лицу Христа, који је као што је и Сам рекао, увек присутан у овоме свету, у нашем животу, у нашој историји. Зато нам је Господ дао Цркву, а Црква није ништа друго него живи Господ Христос, присутан у сваком роду, у сваком времену међу свима нама људима. Поменух реч Црква. Ми често пута када кажемо Црква мислимо на храмове, на домове Божје где се окупљамо као што смо се данас сабрали и окупили овде. Није то Црква. То су домови Божји. А шта је Црква? То смо ми браћо и сестре. Ми у којима живи Дух Свети. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, примили смо Бога у себе, Духа Светог, и носимо лик његов. Сви ми представљамо живога Господа, живу Цркву Христову! Господ је на овај свет дошао нас ради и нашега спасења ради, а својим ученицима је обећао када се растајао од њих на дан Вазнесења Господњег: Ја сам са вама у све дане до свршетка света. Није он то рекао само Апостолима, него је преко њих рекао свима нама. Са свима нама је Господ! И све што се дешава у Цркви његовој дешава се његовим делом и његовим именом. Ми освећујемо храмове, освећујемо своје домове, освећујемо себе крштењем и миропомазањем. Данас, хвала Богу, и овде и у граду Београду и у целој Цркви нашој, многи су приступили светој чаши Господњој и примили самог Господа у себе. И то је превелико чудо, браћо и сестре, које се дешава на свакој светој Литургији - да хлеб који смо принели и вино које смо принели благодаћу и силом Духа Светога постају само Тело и Крв Христова и омогућује се нама да то узмемо и примимо у себе и да постанемо једно са Господом нашим, као што је Господ рекао својим Апостолима а преко њих и свима нама: Који једе моје тело и пије моју крв у мени (мислећи на причешће) пребива и ја у њему. Од те заједнице, браћо и сестре, нема веће радости на овом свету. Зато су се Свети Оци, прави хришћани, припремали и са пуно радости прилазили да приме Господа у себи. И заиста, када се причестимо, никада несумњајмо јер примамо Самога Господа Христа. А када примимо Њега онда све Његово постаје наше и наше постаје Његово. То је достојанство које је Бог дао нама људима- Од тога нема већег достојанства и веће радости. Зато захвалимо Господу који нас је удостојио такве радости да будемо једно са Њим и да све оно што има и нама Господ дарује. Наравно уз наш труд и наш подвиг да испунимо заповести Његове, да живимо онако како Господ то жели и како је заповедио, другим речима да живимо онако као су живели Свети које ми славимо и прослављамо и као славе своје и као свете угоднике Божје. Њих нам је Господ дао за пример, да се на њих угледамо. Права радост се доживљава животом и ми то доживљавамо онда када смо на светој Литургији, када смо у молитви, онда када чинимо дела која Господ жели, која представљају духовну одећу наше душе, то је права радост која се доживљава овде, а и то је само малена сенка оне радости коју је Господ наменио у Царству свом онима који слушају заповести Његове, који слушају глас Цркве Његове и који испуњавају оно што Господ жели. А то што Господ жели је наша највећа радост и наша част, јер то Господ жели не ради себе него ради нас, да нас припреми и удостоји да будемо тамо где је Господ, где су Свети угодници Божји, где су анђели - да доживимо радост коју око не виде, ухо нечу и која човеку на помисао не дође - то Господ припреми онима који га љубе. Данас смо, браћо и сестре, овде на овој светој Литургији Божјој. Хвала Богу да смо се сабрали овде у овоме светоме храму! А и где другде можемо да се сабирамо и да Господа доживљавамо него у светоме храму и то у заједничкој молитви? Молитва је наша корисна без обзира где то чинили, дал' на путу, дал' на раду, дал' на њиви, дал' на ливади - али посебна пуноћа молитве јесте када смо у заједници, када смо у Цркви Божјој, јер таква молитва има велику вредност пред Богом, велики значај и велику моћ. Нека би дао Господ да се увек ту сабирамо, да се хранимо Телом и Крвљу Христовом, да се бранимо и јачамо морално и духовно молитвом и постом. Чувајмо пост, браћо и сестре, као што рекох: Пост је души гост. Корисан је не само за душу и духовну страну. Пост је корисан и нашем телу. Данас људи више пате и страдају од богате софре и хране - па је ту шећер, па је ту притисак и многе друге болести које се јављају као последица хране коју употребљавамо. Посна храна је довољна нашем организму и много кориснија за наш организам и наше здравље. Дакле пост је корисан, држимо пост и учимо децу своју да знају постити. Пустите децу нека долазе к' Мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско - рекао је Господ Христос. То је њихово најбоље друштво и заједница са Богом. Сви они који су са Богом били живели су достојним животом и ишли су путем који води Богу, а сваки пут који води Богу је наш пут. Другог пута нема до пута Божјег. Нека би Господ био са нама, нека би нам дао веру да га видимо и да познамо и осетимо Његову силу на наше добро и нашу корист. Срећни и благословени ови дани. Нека нам да Господ да у овом подвигу и овој љубави дочекамо велики радосни празник Христовог Васкрсења. Живели на многаја лета! Извор: ТВ Храм View full Странице