Претражи Живе Речи Утехе

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила. Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада. Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича… Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Kапор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“. Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом. Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови. Kад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом! Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке. Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/zla-sudbina-nasa-pocinje-upravo-sa-misljenjem-da-su-losi-djaci-neuspeli-ljudi-a-to-je-tako-tako-pogresno/

Јубиларни, 25. Фестивал духовне музике "Хорови међу фрескама" који је почео 1995. године благословом блажене успомене Патријарха Павла и настављен у време Патријарха Иринеја, биће одржан од 1. до 31. октобра 2023. године у Атријуму Народног музеја и Београду и Саборној цркви, сазнајемо благодарећи г. Урошу Миодрагу из Управног одбора овог фестивала. Са благословом Свјатјејшег Патријарха Порфирија и под покровитељством Секретаријата за културу Скупштине града Београда, Фестивал ће јубилеј прославити у простору у коме је и почео пре више од четврт века, а о програму и учесницима овогодишњег Фестивала, који је посвећен Косову и Метохији и јубилејима два најстарија Певачка друштва у Србији, разговарамо са Урошем Миодрагом: Разговор са г. Урошем Миодрагом: Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, данас, 14. септембра 2023. године од 19 часова, у храму св. Апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану, почиње јесењи циклус редовних духовних трибина у овој београдској светињи. Прво предавање на тему "Црква и породица" одржаће протонамесник Бранислав Борота. Сви су добродошли на вечерњу службу од 18 сати и предавање у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"

"Недеља породичног јединства" у организацији "Породичног сабора" почеће у понедељак, 4. септембра 2023. године предавањем на тему "Културолошки рат против породице", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи г. Јовану Хонди, секретару Породичног сабора. Тога дана у сали Општине Звездара од 18 часова (Бул. Краља Александра 77) говориће Аташе за културу И. Р. Иран г. Амир Пурпезешк, проф. др Зоран Милошевић, гђа проф. др Сумајех Хаџи Есмаили (Иран) и гђа проф. др Фатемех Ебрахими (Иран). Улаз је слободан, сви су добродошли! Недеља породичног јединства наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6). Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Вазнесењском храму у центру Београда у уторак 07. марта 2023. године, почиње пролећни циклус редовних духовних трибина, сазнаје Радио "Слово љубве". Прво предавање на тему "Пост - празник душе", одржаће старешина овог светог храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Почетак је у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету. Можда се посебно данас јасно осећа злоћа људи, јер се зло појављује организованије него икада раније. Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују. Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје. У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“. Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство. Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека. После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“. Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи. Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света. Старац Софроније из Есекса https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-sofronios-toy-essex-pote-archizei-na-yparchei-o-anthropos/#

"Фенечки бисери", млади вокално-инструментални састав, познат и по својим честим човекољубивим акцијама, започиње са низом добротворних концерата са циљем отварања два истурена одељења Музичке школе "Стеван Мокрањац" у Штрпцу, Ораховцу и Великој Хочи, сазнаје радио "Слово љубве" од ових младих уметника. Први концерт биће одржан у недељу 11. децембра 2022. године, у храму светог Апостола и Јеванђелисте Матеја у Сурчину, после свете Литургије (око 10 сати и 30 минута). Сви су позвани да према својим могућностима дају прилог и помогну ову племениту акцију намењену даровитој српској деци на Косову и Метохији. До храма св. Матеја можете доћи линијама ГСП број 601, 604, 605 и 610. Извор: Радио "Слово љубве"

Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава? Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан. Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори. Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила. Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи. Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи. Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога? У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Традиционална манифестација „Трг од ћирилице“ по девети пут биће одржана у Херцег Новом од 16-29. августа 2022. године. Програми су посвећени следећим јубилејима - 770 година манастира Морача, 640 година града Херцег Новог, 130 година од рођења Ива Андрића, 110 година од ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату, 100 година од рођења Васка Попе, 90 година Српског православног певачког друштва „Света Сава“ при цркви Светог Спаса на Топлој, 50 година од рушења Његошеве капеле и 30 година Светигоре. Вечерас ће у порти цркве Светога Спаса у 19 часова и 30 минута манифестацију отворити градоначелник Херцег Новог Стеван Катић, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ариљска летња музичка манифестација - АРЛЕММ, као и претходних година у ово време, позива вас на отварање изложбе АРЛЕММ уметнички караван у четвртак, 30. јуна у 20 сати и 30 минута на Цветном тргу у Београду. У питању је изложба која најављује овогодишњу манифестацију "АРЛЕММ 2022", која ће, 13. пут заредом, бити одржана у Ариљу од 16. до 31. јула 2022. године, у организацији Удружења за ширење и подстицај музичке културе у Србији - МУЗИКУС. На Цветном тргу присутнима ће се обратити представници Града Београда, Goethe Institute и МУЗИКУС-а, а саму изложбу ће свечано отворити представници Yettel фондације, који и ове године омогућавају да доживите АРЛЕММ путем Yettel мреже, у било ком делу света да се налазите. Програм ће бити употпуњен и наступима камерног ансамбла Монк, дуа Калем, квинтета Дејана Крсмановића и Di luna blues bend-а, који ће приказати сву разноликост квалитетне музике коју промовише АРЛЕММ, и који ће бити на располагању за изјаве новинарима. Извор: Радио "Слово љубве"

Филмски редитељ Лордан Зафрановић већ деценијама припрема филм о злочинима у Јасеновцу радног назива „Деца Козаре” и најављује да би снимање тог остварења требало да почне у јуну ове године. „Веома друго већ припремам тај филм који сада већ носи и други наслов – „Задњи рез 42“. Прича је подигнута на други ниво од прве верзије сценарија који је некада био написан.Тај филм ће бити права ода злу. Тема дефинитивно говори о томе. За мене тај филм представља врх мог стваралаштва. Е сад, да ли ћемо га израдити на том врхунском нивоу, све зависи од тога како ћемо огромну драму успети да пренесемо на велико платно”, истакао је Зафрановић. Некадашњи студент легендарне, престижне Прашке филмске школе – ФАМУ, годинама се бави анализом зла у време фашизма, што се јасно огледа у његовој ратној трилогији – „Окупација у 26 слика“ (1978), „Пад Италије“ (1981) и „Вечерња звона“ (1986), филму „Крв и пепео Јасеновца“ (1983) или документарцу „Залазак стољећа – Тестамент Л. З.“(1994). Ипак, редитељ покушава да сними и остварење познатог од раније као „Деца Козаре“ према давном сценарију Арсена Диклића (1922-1995), који са разлогом сада носи нови назив „Задњи рез 42“. Како је раније у медијима објаснио Зафрановић, један од важнијих разлога за број 42 у имену филма је што је цела унутрашња конструкција рађена по Леонардовом идеалном човеку, који је у том будућем остварењу – сценарију „тако понижен да се човек мора стидети што је људско биће од тог зла које је направљено у Јасеновцу“. Такође, број 42 означава када је почео тај ратни ужас – 1942. године, 42 велике секвенце има у филму и 42 генерације има од Аврама до Исуса Христа. „Близу смо снимања, које би требало да крене крајем шестог месеца, снимаће се током лета. Иначе је то летњи филм. Надам се да ћемо га завршити до краја године, вероватно са неким триковима, са пост-продукцијом која је доста захтевна“, навео је за Танјуг прослављени режисер и сценариста. Филм је добио подршку од Филмског центра Србије 2020. године у износу од 30 милиона динара, на конкурсу „Суфинансирање производње домаћег дугометражног филма са националном темом“. У продукцији куће „Арт & Попкорн“ Мирослава Могоровића пројекат би добар део требало да се снима у Бања Луци, а планиран буџет је између 1,5 до 1,8 милиона евра, како је речено раније у медијима. Зафрановићје недавно присуствовао промоцији књиге – монографије „Чаробна меланхолија“ (издавач – Филмски центар Србије) Аните Панић, о глумици Неди Арнерић, са којом је реализовао два значајна филма у њиховој каријери – „Вечерња звона“ (1986) и „Халоа, празник курви“ (1988). Постојао је план да управо Неда Арнерић заигра у овом најновијем остварењу, али је на жалост трагедија спречила све, што Зафрановићу веома тешко пада, као и чињеница да нас напуштају велики драмски уметници у последње време. Пре свега и његов рођени брат – монтажер Андрија Зафрановић, колега из Прага са студија – Горан Паскаљевић, и многи други. У нека друга времена, филм „Златни рез 42“ окупио би можда екипу са свих простора бивше СФРЈ. „Била је то некада заједничка кинематографија у целој Југославији. Сада су то наравно последице и настајање свих тих македонских, српских, хрватских, словеначких кинематографија. Сви су били тада једна велика породица, имали смо толике велике глумце, то је била заједничка ствар. Међутим, сада тај југословенски филм помало изумире. Сада и нема више тих великих југословенских глумаца, српских или хрватских… Мало се уситнило, нема те конкуренције као некада“, истакао је Зафрановић и додао да су у некадашњој Југославији и музика и књижевност били на високом уметничком нивоу. „Доста сам у Југославији сарађивао са писцима. То је моменат када једна епоха одлази. Цела југословенска култура, не само филм. Мало по мало, све нас је мање, и на крају баладе неће бити никога“, са сетом је казао Зафрановић. https://mitropolija.com/2022/03/09/zafranovic-snimanje-filma-o-jasenovcu-pocinje-u-junu/

Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 15. фебруара 2022. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић и Драган Шовљански, јереј Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Србољуб Остојић. -У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је велики празник Цркве Христове. Данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај и у нашем народу. Скопчан је са историјом нашег народа и наше Цркве. Наиме, на тај дан подигнут је Први српски устанак који је имао за циљ слободу, а онда је и донесен, такође на Сретење, Устав Србије као да се Србија у жељи да буде уређена на тај дан, попут Праведног Симеона, пронашла у Христу и сусрела са Њим. Сви људи, сви народи, свако од нас, без обзира да ли је тог свестан или не, чезне за заједницом са Богом, чезне за сусретом са Њим. Имајући потребу за Богом, без обзира какве су вештине, снаге или чак врлине, какав је подвиг, независно од свега тога, нико сам собом и својим силама и снагама, па чак и најсавршенији, не може доћи до Бога. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан, да не можемо без Њега, да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Њега, да се не можемо спасити, да не можемо доћи до вечности без заједнице са Њим, беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије и наставио: -Старац Симеон је чезнуо за Богом. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља, Месију. Оног тренутка када је по обичају јеврејском Богородица донела Сина Божјег у Јерусалим, Господ је открио Симеону да је у том Детету Месија. И он каже оног тренутка кад се срео са Христом да је тад дошло спасење, да је он у том тренутку спасен. Ми, браћо и сестре, долазимо у Цркву пре свега и изнад свега да бисмо се сусрели са Христом, са Сином Божјим који је дошао међу нас, који нам се открива, који нам се показује, али и више од тога, који постаје једно са нама. Из тог разлога ми долазимо у Цркву, зато што чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолут, да апсолутни живот, да пуноћа живота, да лепота живота не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав, него и ништа око нас нема смисла. Нашим ограничењем, нашом ограниченошћу све постаје ограничено - и људи, и творевина, и космос. Отуда и постоји потреба наша за смисленим постојањем, за смислом, а његово име јесте Логос. То је Син Божји. -Оног тренутка кад се са Њим сусретнемо у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и кроз Цркву постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје, како каже апостол Павле, нова твар. Наш живот добија нова правила, нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон Његов, заповести Његове које се могу свести све на једну двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњим. У тој заповести садржана је и заповест да не желимо туђе, да не крадемо и да не осуђујемо, да не оговарамо и да не завидимо, да не будемо лицимери. У тој заповести је садржан читав закон. Та правила и тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постају правила нашега живота, а безброј пута смо то понављали, имамо и лична искуства у својим животима, постају и нешто што смета многим људима, многима око нас, зато што им ремети живот. Господ каже: Да нисам дошао не би греха имали, тј. да Он није дошао и да није открио шта је то исправан живот, да није уградио савест у наше биће, нама би било све дозвољено, тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе себи. Сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме. Не бисмо знали да ми без другога не постојимо и да је смисао нашег постојања у другоме. Не бисмо имали откровење да је љубав смисао нашега живота, да већ у самој љубави у односу на другога, у самој потреби да другоме служимо ми добијамо награду и смисао. Дакле, смета Христос правилима овог света, па отуда постоје напади на Њега неретко, кроз историју, па и данас. Отуда ћемо и ми што се више будемо трудили по заповестима Божјим, што ћемо више собом и својим примером сведочити да је други наш смисао и рај, а не сметња и пакао и препрека коју треба елиминисати, што се више будемо трудили да Христос буде наша мера, нећемо бити увек добродошли у сваком контексту и сваком друштву које је опијено својим самољубљем, нарцисоидношћу и потребом да отима свима и све око себе, од људи и од природе, истакао је патријарх Порфирије и закључио: -У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Нека би Господ дао да у храму Божјем непрестано сусрећемо се са Христом и да се у нама, мењајући све, мења се и оно што је око нас како би Царство Божје које је у нама постало тајна која се открива и тако и на тај начин преображавала и све око нас па онда и читава природа, читава творевина постала предукус Царства Божјег у којем се слави име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска

Са благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Одбор за обнову светиња Призрена покреће обнову призренске Цркве Светог Николе - средњовековне властелинске цркве, задужбине Рајка Киризмића! Одбор је известио о почетку обнове ове светиње и позвао све људе добре воље да се придруже воздизању Рајкове цркве, последње српске цркве у самом Призрену која није обновљена, не заборављајући притом ни друге угрожене светиње које је неопходно заштитити (детаљи су у наставку). Почетак обнове ове богомоље, у чијој се порти налази школа "Младен Угаревић", најавио је о Никољдану ове године и призренски парох отац Јован Радић (током Свете Литургије у цркви Св. Ђорђа, о чему смо посебно известили на линку испод) и позвао све који могу да се укључе у обнову, својим молитвама и прилозима по сопственим могућностима (звучни запис дела беседе је на крају). Како се придружити обнови Цркве Светог Николе у Призрену: Уплатом донације на рачун Црквене општине Призрен: 205-171950-84 (позив на број: 19-12-2021) чиме постајете обновитељ ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије. О Цркви Светог Николе у Призрену Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви. После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока. Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман. У другој половини XIX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године, нарочито зими. Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске светаца, које вапе за обновом. Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили. Стога позивамо све добронамерне људе који желе и могу да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе. ** Прилог акцији је и диван спот уз песму “Призренска ноћ”, хора и оркестра Богословије у Призрену (текст и музика: Гаврило Кујунџић из Ораховца), који можете видети на линку: https://www.facebook.com/CrkvaSvetogNikoleRajkova/videos/416940912689736/ Извор: Одбор за обнову Цркве Светог Николе (Рајкове) у Призрену

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије данас је у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством служио Свету архијерејску литургију са поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Молитвено је учествовао Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Владика Јоаникије је у чин чтеца рукопроизвео Крста Пламенца из Бара, свршеног студента Богословског факултета. Овим литургијским сабрањем започело је редовно годишње предбожићно сабрање свештенства Митрополије, које је овога пута, због пандемије корона вируса, окупило само архијерејске намјеснике у Митрополији. Након светог причешћа Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи казао да Господ Христос началствује на свакој Светој служби. “Он је тај који освећује наше Дарове. А ми свештеници, без обзира у ком смо чину, да ли епископском или презвитерском или ђаконском, или чтеци или појци, или хришћани у храму који се заједно са свештенством моле Богу, сви смо то као Његови саслужитељи. То је почело од светих апостола. Господ је учинио апостоле својим саслужитељима и својим помоћницима у проповиједању ријечи Божје. И ми смо као црква наставили ту Свету службу. И свакоме од нас треба да је част што нас је Господ удостојио да будемо Његови саслужитељи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да нема неке разлике да ли је неко у мањем или у већем чину, јер су сви једно у Господу Исусу Христу. “Сви се причешћујемо из истога Светога путира и сви се сједињујемо са Христом. Наравно, они који су добили већу част пред народом, имају и много већу обавезу и требају да поднесу много већу жртву, да буду примјер свима. Лако је то рећи, али није баш лако испунити, знамо сви”, казао је он. Додао је да се кроз овакво устројство Божије отркива да је Господ Исус Христос глава Цркве, како говори Свети апостол Павле. “И када је Црква гоњена, што је било много пута у историји, и када трпи тешкоће – Господ је Онај који је штити, који је сабира и који је прославља. И открива се, када је Црква у највећем страдању, тада је у највећој слави. Није слава Цркве само храмови Божји. Јесте, али то није све. Ми из историје знамо да је у прва три вијека мало било храмова. Било је нешто, али врло мало. Није било велелепних и величанствених храмова. Али, сваки хришћанин је тада настојао да буде храм Бога живога, христоносац и богоносац. А то је најдрагоцјеније пред Богом – кад човјек своје срце учини храмом и обиталиштем Божјим”, подсјетио је Владика Јоаникије. Нагласио је да то никада не треба да заборавимо. “Они који имају срце као обиталиште Божије, као храм Божји, они знају и светињу храма. И оно што имају у срцу, они то на један чудесан начин проијаве као ствараоци када подижу храм, и када га украшавају. И то је наша дужност: да подижемо и украшавамо храмове Божје. И да их чувамо. И кроз то добијамо велики благослов Божји. Али, све почиње из срца. Тамо треба да се настани љепота Божја, милост Божја, истина Божја, мудрост Божја… А онда, ти дарови које имамо у срцу, они се пројављују. Не могу дарови Духа Светога да буду недјелатни, да немају дејство. Чим имамо дарове Божје у себи, они ће се пројавити”, нагласио је Владика. Владика Јоаникије је казао да је данашње уприличено као наставак сабрања које је утемељио блаженоупокојени Митрополит Амфилохије – да се свештенство сабира у предбожићне дане на Свету службу и да се посавјетује око дочека празника Христовог Рождества. Казао је да је овога пута то скромније из познатих разлога, прије свега због пандемије корона вируса. Додао је да ниједно искушење које Господ попусти на народ неће бити на пропаст народу. “Него је то прилика да покажемо још већу вјеру, још већу међусобну љубав. Ево данас, пошто због ових мјера нијесмо сазвали цијело свештенство Митрополије, сазвали смо само намјеснике, и ко је још могао да дође од свештеника да се Богу помолимо и посавјетујемо уочи празника, да се организујемо да дочекамо празник Рођења Христовога како Бог заповиједа. Да учинимо све да нам празник дође у што већој радости, да га што љепше дочекамо”, рекао је он. Казао је да због епидемије нећемо моћи овога пута да организујемо велике свечаности као што смо научили. “Али ћемо настојати да све обичаје лијепо испоштујемо. И кад је то скромно, и то буде лијепо. Да славимо у мањој заједници. А те мање заједнице могу да се умножавају много пута – и опет смо сви у заједници, опет смо сви око0 Богомладенца Христа”, поручио је Владика. Владика Јоаникије је рекао да је велика радост данашњег сабрања присуство и молитвено учешће Епископа јужноамеричког г. Кирила. “Он је апостол Христов на цијелом једном континенту. И сјећамо се да је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био први српски православни епископ у Јужној Америци. И ево, служба нашег Владике Кирила може бити примјер свима свештеницима”, казао је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала Просторије редакције ИН4С у Београду освештао је данас протојереј Невенко Сукур у присуству запослених и сарадника. ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала. Старт на Видовдан представља својеврсни рестарт тема које промовишу српске традиционалне и културне вредности. У експерименталној фази радимо јутарњу емисију под називом “Српски св(иј)ет” и информативни програм у дневном термину у 12:44 часова. Гости емисије “Српски св(иј)ет биће академик Матија Бећковић, историчари Чедомир Антић и Александар Раковић и професор Дејан Мировић, четворица интелектуалаца којима је забрањен улазак у Црну Гору а домаћин Александар Протић из Београдског синдиката. -Више од 12 година искуства рада портала in4s.net и популарност код корисника, дају нам сигурност да ћемо одговорити на све изазове који пред нама стоје. Наш циљ је медиј модерног израза, у синергији са свим могућностима технологије преноса информација кроз слику и реч, привлачан и занимљив, а кроз вешто, стратешки вођено усмеравање ка оригиналним садржајима – рекао је поздрављајући окупљене директор и главни и одговорни уредник Националне ИН4С ТВ Гојко Раичевић. Редакција ИН4С у Београду почиње са радом, ускоро Национална ТВ ИН4С WWW.IN4S.NET ИН4С ТВ почиње емитовање телевизијског програма у недељу 28. јуна из студија у Сава Центру. Циљ је да када се заврше све процедуре почне емитовање и кабловског канала

У никшићком Основном суду 19. јуна почеће суђење Његово преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију и осморици свештеника архијерејског намјесништва никшићког, казао је јуче Дану Сава Костић, један од адвоката одбране. Тужилаштво у Никшићу владику и свештенике Слободана Јокића, Драгана Крушића, Василија Брборића, Данила Зиројевића, Жељка Ројевића, Остоју Кнежевића, Николу Маројевића и Мирка Вукотића терети да су прекршили члан 287 Кривичног законика Црне Горе. Они су 12. маја, на дан када се у прославља заштитник града и слава никшићке Саборне цркве, Свети Василије Острошки Чудотворац, како се наводи у оптужном предлогу “поступали супротно наредбама Министарства здравља о спречавању опасне заразне болести и на Тргу Шака Петровића окупили се заједно са грађанима, а затим обављали вјерски обред ван вјерског објекта – литије улицама града Никшића”. “У никшићком суду за 19. јун заказано је прво рочиште главног претреса. Владика и свештеници ће се, пред судијом Игором Ђуричковићем, изјашњавати о наводима из оптужног предлога. Могуће је да ће се тога дана спровести неки докази”, рекао је адвокат Костић за Дан. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић) ући ће у црквену и државну историју Црне Горе као први српски владика који је ухапшен у 21. вијеку у Црној Гори. Иако Црква званично није била организатор Световасилијевске литије 12. маја у Никшићу, владика и свештеници су ухапшени и у притвору су били 72 сата. Утамничење владике и свештенства наишло је на осуду великог дијела домаће и међународне јавности, а народ је у знак протеста све вријеме њиховог задржавања у притвору протестовао. Послије истека мјере задржавања пуштени су на слободу и том приликом је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао сабраном народу испред Тужилаштва, да се борба за слободу вјере и за част свакога човјека, без обзира ко је и како се изјашњава и којој партији припада, наставља Божијим средствима, истином, правдом и љубављу. “Хоћемо слободу вјере, хоћемо поредак у држави, хоћемо да се поштује Устав и закон”, поручио је владика. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је оцијенио тада да је ово што се догађа у Црној Гори, нарочито са хапшењем владике Јоаникија и свештеника, наставак борбе против православља – Православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету архијерејску Литургију на празник Богојављења у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком служио је Преосвећени Владика Фотије, Епископ зворничко-тузлански, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског, протојерејâ-ставрофорâ Вујадина Станишића и Александра Рељића, протојереја-ставрофора Славка Максимовића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића. Епископ Фотије честитао је празник Богојављење и говорио о значају празника. ''Христова мисија почиње управо Светим крштењем. Дошавши на ријеку Јордан да се крсти, Господ Исус Христос је цијелом свијету показао да је то пут којим се улази у Цркву Божију, у Царство Небеско.'' Велики број вјерника који је испунио храм, приступио је светој тајни Евхаристије, сједињујући се са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Владика Фотије је након Литургије благословио пливаче, а затим је Литија из порте храма кренула према купалишту Фицибајер на Сави, гдје се седми пут пливало за Часни крст. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У парохијском дому хрма Св. Саве на Врачару, дана, 26. децембра 2019. године, одржана је конференција за медије поводом одржавања манифестације „Божићно сеоце код Храма“. Тим поводом новинарима су се обратили председник ГО Врачар др Милан Недељковић, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, председник „Color Media Communications“ Роберт Чобан, Александар Сања Илић из групе „Балканика“, Александар Цветковић из групе „Тропико бенд“, Милан Ђурђевић из групе „Неверне бебе“ и глумац Данијел Ковачевић. Како су организатори истакли програм и пропратне активности на манифестацији су осмишљени на тај начин да понуде Београђанима и туристима, који током божићних и новогодишњих празника посете Београд и храм Светог Саве, јединствену манифестацију намењену најмлађима, али и свим старијим посетиоцима, са циљем да „Божићно сеоце код Храма“ постане традиционална породична манифестација која окупља све узрасте. Тим поводом посетиоци ће, свакога дана, бити у прилици да уживају у наступима дечијих и црквених хорова на јединственој конструкцији – божиној јелки, да се провозају фијакером око самог Храма, али и да уживају у разноврсном музичком и драмском програму. Манифестација "Божићно сеоце код Храма" одржава се трећи пут, од 04. до 24. јануара 2019. године на платоу испред храма Светог Саве. Организатори су храм Светог Саве и компаније „Color Media Communications“ и „Ninamedia“. Извор: Радио Слово љубве

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске Православне Цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У недељу, 20. октобра 2019. године, фанфаре су означиле почетак 64. Београдског међународног сајма књига, најрепрезентативније и најпосећеније књижевне и уопште културне манифестације у овом делу Европе. Земља почасни гост ове године је Арапска Република Египат. Овогодишњи Сајам књига свечано је отворио српски писац и један од културних оријентира на овим просторима Милован Витезовић. Своју беседу започео је истином да „На почетку беше реч. И реч беше Бог“: „Овако Библија, која и именом означава књигу, књигу над књигама, у свом првом ретку упућује у тајну стварања и опстајања. Бог је човеку дао реч. Реч је човека упутила Богу. Речи је, сложене у мисли, требало памтити. Да се човек не заборави, али и да се Бог у људима не заборави. Тако су настале књиге, ризнице запамћених речи и великих разговора. Сваки народ има своју библију, свој еп, своју тору, свој куран, своју рамајану, своје саге, своје дајне… Да поменем најлепшу похвалу књизи: ‘Књига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урешених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу оног који је чита’, пише у једном египатском натпису из времена Првог царства. Где смо ми ту? С Богом почињу ове књиге које се у грчком језику зову Номоканон, а ми ћемо их у језику нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког језика и први пут се јављају у светлости језика нашег, записао је на самом почетку Законоправила, прве српске ауторске књиге, негдашњи српски принц Растко Немањић, потом у монашком образу светогорски инок, па архимандрит именом Сава. У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик је имала двојако значење. Значила је и језик и народ. Сад наведено чујмо и овако: С Богом почињу ове књиге које се у грчком народу зову Номоканон, а ми ћемо их у народу нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког народа и први пут се јављају у светлости народа нашег. Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбинским и по наш језик и по његов српски народ. Он у наставку исте прве стране и упућује на то да ’сваки учитељ, епископ или презвитер или ко други ко има учитељски чин, ако не зна ове књиге ни себе не зна, а поникнувши у дубину ових Богом надахнутих књига видеће себе и друге и да друге по њима уче’. Законоправило је добило пуни значај 1219. године. Те, 1219. године, по одредбама Законоправила, прво је звонима на тек подигнутом манастиру Жича оглашена самосталност Српске православне архиепископије, а Сава Немањић хиротонисан за првог српског архиепископа. Потом је архиепископ Сава, уз бруј истих звона, васељенским царским венцем, послатим од цара Теодора Ласкариса, овенчао великог српског жупана Стефана за Краља Првовенчаног, који се заклео на Законоправилу. Хиротонисањем Архиепископа, и овенчањем Краља стекла се над нама озакоњена светска симфонија сагласности духовне и световне власти. Законоправило је правно утемељило српску Цркву, српску државу, и обликовало карактер народа. И утврдило највеће поштовање књиге, што се и на овом сајму може видети. Тиме смо ми, Срби, заувек уведени у ред историјских народа. И пре тога смо били Срби, јер од тада знамо да смо Срби. И свет то зна. Тим делом архиепископ Сава Немањић нам се посветио и означио нас заувек светосавским народом. Још за живота архиепископа Саве Немањића за њега се говорило да је свети човек. Не само у Србији, већ и у свету којим је ходио и бродио у ходочашћу или у дипломатском путу. Тако је, стигавши и до Египта 1235. године, био гост каирског султана који га је засуо свом пажњом, дајући му и пратње са којима је ишао по светим местима Египта и по Синају. ’Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никад није долазио и да је то уистину Божји човек.’ Био је то први сусрет српске и египатске културе. Током више од два века уздизане сасвим самосталне српске државе прво краљевине, потом царевине и, најзад, у силаску деспотовине, дизала се српска књижевност и преписивале књиге, до више од петнаест хиљада рукописа. Књиге нашег народа и у слави и у страдању делиле су његову историјску судбину. У слави славио се народ у књигама. У страдању прво су и брже страдавале књиге. Робовао је народ, робовале су и књиге. Селио се народ. Селиле су се и књиге. Било је тешко до опстанка народу. Књигама је било теже. Нестајале су или им се губио траг. Почетком 19. века Србија се поново обнављала. И поред историјских удеса и недаћа брзо смо се нашли у светској књижевности захваљујући народним песмама. Нашли смо се у часу када је са зачетком романтизма Гете увео и термин светска књижевност. Можда баш оном реченицом коју је исказао Вуку Караџићу кад му је овај захваљивао за све што чини за неписмени и прости српски народ: ’Зар је неписмен народ који пева као Хомер, а можда је и Хомер био народ!’ Век и по Србија се обнављала и новим писцима и новим књигама. А Народна библиотека је скупљала рукописне ’књиге староставне’. Онда је 1941. године Народна библиотека страдала попут легендарне Александријске библиотеке. Трећи рајх, склон паљевини књига, 6. априла тепихом запаљујућих бомби сравнио је Народну библиотеку. Тако смо остали без скупљене збирке средњевековних рукописа. У свету се, према истраживањима великог зналца старословенских рукописа Анатолија Турилова налази близу пет хиљада српских средњевековних рукописа. Каталог хиљаду истражених рукописа изложен је и на овом Сајму на штанду Чигоја штампе. Ми, писци Србије, заједно са свим научним и културним институцијама и друштвима, уз помоћ дипломатије, затражићемо повратак тих рукописа. Међутим, имајући у виду египатско и грчко искуство, како се светски значајна артефакта тешко враћају у матичну културу, тражићемо дигиталне копије са циљем да се оживе и истраже. Како смо ми, Срби у подухватима често народ напречац, ово неће бити напречац. Планирамо све на десет година, 2020 ‒ 2030. И да једном, у оквиру овог Сајма, приредимо велику изложбу старих рукописних књига, заузевши једну халу, макар је изградили за то. Из свега реченог, јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске православне цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице“, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У име земље почасног госта Сајма књига – Арапске Републике Египат – излагачима, гостима и посетиоцима обратио се др Хаитам ал Ај Али, председник Генералне египатске организације за књиге и директор великог Међународног сајма књига у Каиру. Изражавајући задовољство и захваљујући на части што учествује у овом изузетном културном догађају г. Ај Али је констатовао да је „књига пријатељ коме поверавамо наше тајне, предајемо нашу свест и осећања, пријатељ који нам пружа осећај задовољства. Књига је неко кога је људска цивилизација познавала од самих почетака историјског доба“. „Египат је био једна од најстаријих цивилизација која је познавала писану реч, док је данас, у савременом добу, носилац једног од најзначајнијих сајмова књига у свету и најзначајнијег на арапском подручју“, рекао је он. „Међународни сајам књига у Каиру, којим имам прилике да председавам и који је ове године прославио златни јубилеј преселивши се у нову цивилизацијску престоницу, током двонедељне изложбе посетило је више од три милиона људи а излагало је око 1200 излагача, који су имали прилике да присуствују и на око 1400 културних дешавања у оквиру самог Сајма“. „Стога је сајам књига један од најзначајнијих догађаја за љубитеље стваралаштва, књижевности, уметности, мира, доброте и љубави. Нека књига остане оно што нас спаја, од тренутка када упознајемо египатског писара и културу Винче, све до тренутка када Нагиб Махфуз са обале Нила дозива Иву Андрића на ћуприји Дрине или обали Саве. Од устава Константина Великог који позива на мир и толеранцију, па све до небеских књига сакупљених на египатском тлу, схватили смо да оно што нас све спаја, јесу љубав према доброти и толеранцији и љубав према стваралаштву у готово свим облицима његове уметности“, поручио је г. Ај Али. „Данас, Међународни сајам књига у Каиру упознаје културно и цивилизацијско наслеђе Међународног сајма књига у Београду, са својом јединственом природом и карактером, успостављајући оквире за сарадњу који су започети на прошлогодишњем скупу. Драго нам је што је Египат изабран за почасног госта овогодишњег сајма књига. Прошле године исцртали смо културну мапу, а плодови тог рада подржавају наше наде за реализацију постојаног и амбициозног културног развоја и заједничке светле будућности.“ „Наше културно наслеђе и уметничка садашњост заслужују све што је до сада учињено и што ће тек бити, а то је да ће Сајам књига, бити и остати скуп за љубитеље стваралаштва, уметности, мира и доброте. Уколико данас, из дубина прошлости наших народа, пренесемо поруку љубави и мира, онда се надамо и будућности која ће нас спајати у даљој сарадњи и пријатељству.“ На крају свог обраћања, др Хаитам ал Ај Али је пожелео да „књига буде путоказ за почетак сарадње, а књижевна размена нека буде ослонац за изградњу трајних мостова комуникације између два народа и њихових култура. Нашим пријатељима у Србији упућујемо топле поздраве са Нила, пирамида и тла Египта.За љубав и за мир.“ У свечаном програму отварања Сајма књига учествовали су водитељи, глумци Ненад Хаџи Маричић и Биљана Ђуровић, који су подсетили на књижевно-историјски и уметнички контекст у којем се овогодишњи сајам одржава, а својим гласовима догађај су увеличале првакиња Опере Народног позоришта Сања Керкез и извођач етно мелоса Катарина Гојковић. Под слоганом „Писмо=Глава“, Сајам књига одржава се на више од 30.000 м2 сајамског простора, уз учешће око 500 директних излагача, од којих око 60 иностраних, из двадесетак земаља са четири континента. Бројни инострани гости, писци, преводиоци и издавачи ће на овогодишњем Сајму књига учинити част организаторима и љубитељима књижевности у Србији. Гости овогодишњег сајма биће Дејвид Ван из САД, Нермин Јилдирим из Турске, Сергеј Шаргунов из Русије и Лаура Синтија Черњаускајте из Литваније. Током осам сајамских дана биће организовано чак 667 сајамских програма и промоција посвећених многим темама које су у најнепосреднијој вези са изазовима актуелног тренутка домаће издавачке продукције и значајним јубилејима. За четвртак 24. октобра планиран је традиционални Школски дан, намењен организованим посетама ученика, наставника, школских библиотекара, студената и професора. У оквиру 64. Међународног београдског сајма књига биће додељене и награде и оцењена годишња издавачка продукција у више категорија. Почев од 23. закључно са 27. октобром на Београдском сајму ће се одржати и Сајам образовања и наставних средстава (хале 2Б и 3А) и Сајам информисања, комуникација и маркетинга „Медиа маркет“ (хала 3). Радно време Сајма књига је: 20.10 (недеља), 25.10 (петак), 26.10 (субота) и 27.10 (недеља) – од 10 до 21 сат; 21.10 (понедељак), 22.10 (уторак), 23.10 (среда) и 24.10 (четвртак) – од 10 до 20 часова. Појединачна улазница кошта 250 динара; цена колективне улазнице током Школског дана, као и свих осталих дана трајања Сајма књига, износи 150 динара. Цена паркинга је 150 динара по започетом сату. Извор: Инфо-служба СПЦ

Београдски сајам књига, 64. по реду, уз учешће око 500 излагача, биће одржан од 20. до 27. октобра на Београдском сајму, под слоганом „Писмо=Глава“. Част да отвори Сајам имаће прослављени српски писац, председник Удружења књижевника Србије Милован Витезовић. Тим поводом, данас је у просторијама Старог двора, у Скупштини Града Београда, одржана конференција за медије са које је поручено да ће учествовати највећи домаћи и бројни страни издавачи и писци, а јавности ће бити представљен и велики број нових наслова. На конференцији су говорили: – Иван Карл, секретар Секретаријата за културу Града Београда – Горица Шкипина, заменица генералне директорке Београдског сајма – Сања Милић, члан Одбора Сајма књига – Њ.Е. Амр Алгувејли, амбасадор Арапске Републике Египат у Србији – Вуле Журић, уредник програма и пи-ар Међународног београдског сајма књига Секретар за културу Града Београда Иван Карл подсетио је на значај Сајма књига, као и чињенице да је Београд на раскрсници културних дешавања у овом делу Европе. Заменица директора Београдског сајма Горица Шкипина најавила је да ће поред куповине књига посетиоци моћи да присуствују и сајамским изложбама, трибинама, као и Фестивалу стваралаштва младих на којем ће бити представљена дела уметника млађих од 30 година из разних области стваралаштва. Навела је да је припремљено 667 сајамских програма и промоција, што је 15 одсто више у односу на прошлу годину. „У оквиру Сајма традиционално ће бити додељене награде и оцењена годишња издавачка продукција и то у категоријама – Издавач године, издавачки подухват године, дечија књига године, награда за издавача из дијаспоре на српском језику, специјално признање за допринос у области науке, специјално признање за издавача књигу или стрип, награда Богдан Кршић за најлепшу књигу, награда за најлепшу дечију књигу и специјално признање за младог дизајнера“, набројала је Шкипина. Чланица одбора Београдског сајма књига Сања Милић казала је да ће поред домаћих и писаца из региона, на Сајму бити гости из САД, Турске, Русије, Литваније. Милић је навела да чланове Одбора поред ње чине Гордана Предић, Данка Селић, Андрија Бојанић, а председник Одбора је Душан Ковачевић. Извор: Сајам књига

Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Извор: РТРС