Претражи Живе Речи Утехе

1. - 3. јануар 2015. Чет 1 Св. мученик Бонифатије уље 19 Господе, избави ме од сваког искушења! Господе, просвети моје срце помрачено рђавим жељама! Пет 2 Св. Игњатије Богоносац; св. Данило 2. Србски уље 20 Свебогати Господе Исусе Христе, Који си и сам био дете и Који си волео и благосиљао децу, помилуј и спаси децу нашег времена - - да се некрштена крсте, а крштена утврде вером у Тебе, Истино вечна, и у љубави према Теби, Љубави неисказана. Суб 3 Св. мученица Јулијана; св. Петар Кијевски уље 21 Спаси Господе, ону децу коју безверни родитељи трују безбоштвом и одвраћају их од Тебе, јединог Спаситеља и Спасења њиховога. Спаси, Свеблаги, и ону децу коју зли наставници, без Бога и душе отуђују од Тебе, Творца њиховога, а срођавају са штенадима. Спаси, Господе, и ону децу чију чисту душу прља сваки неморал на улици и у позоришту, спаси их од нечистоте уличне и са екрана... Спаси, Свемилостиви, и ону децу која су без родитеља пала под руку сурових старатеља, или злих очуха и маћеха, спаси их од слушања хулних речи и од гледања злобних дела.

Свети Оци о посту О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. На пример, Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост) каже: "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, спремање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина." Даље, Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост) истиче: "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања." Св. Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека." Св. Јован Златоусти, на другом месту, рече: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње." Св. Фотије Цариградски о посту нагласи: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама." Св. Јован Лествичник, велики аскета, проживљено искуство овако преноси: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске." Св. Јефрем Сирин поучавао је овако: "Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе - мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6)." Св. Нил Синајски овако је говорио: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља." Св. Јован Касијан о посту рече: "Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи." Св. Марко Подвижник је истакао: "Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу." Св. Антоније Велики, велики духовник и подвижник, о посту учи: "Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод." Св. Николај Велимировић, наш савременик и молитвеник пред Господом учи српски народ о посту : "Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста." Сајт СПЦ

(Аутор слике: З. Ђуровић) Овдје бих да саберемо нека зрнца вјере, разума, мудрости и наде, и још окрепљења и утјехе. Да искажемо шта вјера у нашем животу значи (наравно, ко жели да се придружи, више је него добродошао). Не бих да ово изгледа као поучавање, него дијељење нашег искуства и лијепе духовне мисли; јер никад довољно не можемо бити свјесни (духовне) опасности од гордости... Циљ ми је да причамо словесно о словвесности, чувајући се гордости... Словесност значи разум. На моје изненађење, „рају духовни“ у црквеносл.оригиналу звучи „рају словесни“. Али можда није ни тако чудно; јер духовност на крају јесте највиша и најчистија разумност – „има ли који разуман, тражи ли који Бога“. Наравно, права духовност, Духом и од Духа. Вјера је дар и даје се онима који је траже, Господ даје вјеру којом се Сам открива а зато даје своју благодат. На човјекову отвореност срца он даје награду у виду благодати. „Ко има даће му се“, али ко сумња или не може да постигне чистоту перцепције, ума или срца, „одузима му се и оно што има“. Од ране младости, кад сам открила нашу вјеру, прво кроз интелектуално интересовање, али углавном због егзистенцијалног немира и муке због питања о (бес)мислу живота људског, моја је вјера имала успоне и падове, али је била несумњив основ мог живота. Одмах је кренула и духовна борба које тад нисам била свјесна и о којој нисам ништа знала, тек данас знам нешто више о томе шта ми се догађа, у духовном смислу. Ако свим својим умом, срцем, вољом, управо цијелим бићем прионеш за спасоносну вјеру, не даш се отјерати од Извора Живота који је у (православној) Цркви, свом својом свијешћу и вољом припадаш ту, и не желиш да урадиш више ништа што је у директној супротности са заповијестима, креће трновит пут ослобађања од пријашњих лоших дјела, очишћење ријечи, борба са мислима... и креће жестока борба са мисленим, умним непријатељем овог твог избора и настројења, противником твог спасоносног пута. Можемо утјеху да налазимо код људи, оних ријетких који говоре Духом, (чак и ако тога нису свјесни), али више од њих не зависимо. Више можемо ми њима да пружимо, јер ми колико затражимо, можемо да добијемо на Извору Живота. Кад ојачамо у благодати можемо подршку да тражимо и пружамо другима не само на обичан начин, већ углавном молитвено...

Поштоваоц сам Св.Силуана Атонског и сматрам га највећим теолошким догађајем XX века. Али не бих сад њему него о једној другој ствари везаној за њега. Ради се о јављању Христа после XX векова некоме са ПОУКОМ (!!!) Дакле, Христос се од од свог вазнесења јављао многима, рецимо св цару Константину са наредбом да нацрта крст на штитовима своје војске, неким светим људима са упутсвом где да сазидају храм или ископају бунар итд итд...али овде се ради о ПОУЦИ која као да је истргнути или заборављени фрагмент беседа на гори. Речи о држању ума у паклу су стварно свевременске, дакле универзално упутство за све људе свих времена, и не могу се стрпати у исти кош са заповешћу о крсном знаку итд. Е овде имам бољоглав: Ако је Христос своју земаљску мисију завршио у потпуности за живота и рекао све што је потребно за сва времена свим људима за спасење - а јесте, одакле онда ова ,,допуна"? Јер ако је она била неопходна, онда његова проповед није била потпуна, што је лаж и хула. Ако пак није, онда је Христос рекао неку ствар:,,ето чисто онако", што је opet смешно. Дакле парадокс је опет ту, највернији Христов пратиоц . Некако имам утисак као да је Господ изашао из неког свог ,,радијуса" на који смо навикли па нас опет изненадио. :.mislise. Да ли ико има сличан утисак? Или ја гледам на ствар ригидно и математички ? Наравно , комплетна моја теза пада у воду ако се Господ још некоме јавио на сличан начин, у својству,,старца", духовника и ,,дивног Саветника" али ја то нисам чуо... И још једна мала примедба али везана за Св.Силуана: Овим га сврста Христос у своје првоученике...

IMPERIAL - Dječak iz Nebraske, koji je umalo preminuo od puknuća slijepog crijeva, zaprepastio je svoje roditelje kad im je ispričao da je sjedio u Isusovom krilu te da je sreo svoju sestru, za čije postojanje nije niti znao. http://www.cafe.ba/slika.php?op=vijest&slika=vijesti_slike/v39503.jpg&width=420 Danas jedanaestogodišnji Kolton Burpo bio je kao četvorogodišnjak podvrgnut nizu operacija, nakon što mu je puknuće slijepog crijeva ugrozilo život. Dok je bio u operacionoj sali, njegovi su se roditelji molili u čekaonici, uvjereni kako njihov sin neće dočekati jutro. Nakon što se probudio, Kolton im je prepričao što su sve radili u čekaonici. Svom je ocu rekao kako su mu anđeli pjevali, dok se molio za sinov oporavak. Ispričao je i kako je 'na nebu' naišao na svoju sestru, koju je njegova majka spontano pobacila prije njegovog rođenja. "Izgledala mi je poznato. Odmah me počela grliti, govoreći kako joj je drago da ovdje gore ima nekoga iz vlastite porodice". Kolton je susreo i svog pradjeda Popa, koji je preminuo prije više od 30 godina, no nije ga kasnije prepoznao na fotografiji mladog Popa, koju su mu pokazali roditelji. Što je vrijeme više odmicalo, vizije su postajale sve stvarnije, ispričao je dječak. "Sjećam se Isusa, zlatnih ulica i mnogo boja. Sjeo sam Isusu u krilo i osjećao sam se sigurnim. Bog je glavni i najveći na nebu. Može držati svijet u dlanovima," prepričavao je svoje dogodovštine za vrijeme operacije. Čak je ustvrdio kako je vidio djelić nečega, što bi trebao biti smak svijeta. Njegovi roditelji napisali su knjigu o sinovim čudesnim vizijama. "Ne znam zbog čega, ali Bog je odabrao nas. Učinio je nezamislivo čudo," kazao je Koltonov otac. http://www.cafe.ba/fun/39503_Djecak-na-nebu-sreo-sestru-za-koju-nije-ni-znao-da-postoji.html

САВЕТИ ПОТЕНЦИЈАЛНИМ МОНАСИМА A+ A- Монах Јосиф (Бандмен) Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања. -У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима? -Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема. -Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих? -Најтеже од свега - и то не само у нашем времену, већ одувек - јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем. -Да ли је могуће учити се монаштву по књигама? -Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота. -Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време? -Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење. -Како изабрати себи манастир? -Зависи од земље где се живи - у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу. Међутим, успели смо да оснујемо женско монатво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира. Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој. Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара. Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара. -Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима? -Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате. Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава. С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице. -Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима? -У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакште. Постоји наравно и дурги порблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?» Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње. -Како одсутни монах одржава контакт са манастиром? -Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом. -Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета? -Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор. Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере. Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе. -Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»? -Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати. Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посамтрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе. Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости. -Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења - да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим? -Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо. -Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру? -Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности. -Реците нам нешто о вашем постригу? -Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке. -Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву? -Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас джет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено. -У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем? -Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа. -Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру? -Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах. -Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме? -Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус. -Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада? -Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку. -Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој? -Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи! Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају). Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих. Биографија владике Марка: Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе). Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника. Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у ЏИВ и ЏВ веку.» Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском. У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког). Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској. Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита . Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије - Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду. Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.) Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу. У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом. Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену. Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа. Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму. Између 1993. -1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом. Превод са енглеског проф. Бојана Србљак 13 август 2013 год. Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm Манастир Лепавина Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Непотребно је говорити о духовним даровима, које човек прима из разговора са старцем&хеллип;Говоримо о благу чија ће се огромна корист тек временом открити. Људи све више почињу да препознају духовне вредности и не оклевају већ хитају да приме духовну храну од искусних подвижника. Од њих примају милозвучне речи, које приањају за душу, умирују је и оживљавају. Ко год искрено жели да пронађе такве старце, наћиће их у својој близини. "Онај који тражи и налази&хеллип;" И извесно је да ће примити много. Следи прича о ученику који одлази да посети свога старца, како би му он открио корист и плодове молитве. Данас идем да посетим мога старца; желим да га упитам за какву корисну реч о молитви, која је центар хришћанског духовног живота. -Благословите старче. -Бог благословио&хеллип;Хајде, данас ћемо шетати шумом. Слушај птице како само дивно поју. Када си у контакту са природом живот поприма сасвим другачији смисао, јер ступаш у контакт са творевином Божијом. Осећаш велико смирење у срцу, као да се Господ налази ту, покрај тебе...као у Старом Завету, када Бог шеташе са Адамом по рају. Овде све мирише на присуство Божије. У оваквом мирном окружењу потражи Господа у себи и око себе. Погледај, овде је предивно! Дођи, седи на ово стабло. Направио сам на њему клупу и често долазим овамо да се молим. Ово огромно дрво као да досеже до раја. Назвао сам место Гетсиманским вртом, да ме подсећа на врт у коме се Господ усрдно мољаше пред Његово вољно страдање. Молио је Оца да му да снаге, како би испунио своју мисију на земљи. Господ се непрестано молио Оцу за спасење рода људског. Ово место је место молитве и тишине. Било где да си у свету, моли се Господу да Светим Духом просвети твој живот. Хајде, ослободи се од свих брига и помолимо се заједно нашем Господу; &схѕ;захвалимо му за сва добра која нам је дао. Прошло је неко време&хеллип;осећао сам мир у души и телу. Све у мени је осећало да је ово место свето, место Божије. Као да сам био у храму. Све је било испуњено Божанском милошћу. Осећао сам неку врсту натприродног мира, који је обузимао сваки део мене и све изван мене; то је био мир другачији од мира шуме, то је била тишина покривена писуством Божијим. Питао сам се какве је све духовне дарове мој старац стекао у овој тишини, напустивши свет? Заиста је живео у светлости Господа и задобио просветљење кроз своје молитве. Не знам колико је времена прошло&хеллип;нисам смео да прекинем старчево ћутање. Очи су му биле затворене, а лице савршено мирно. Покушао сам да га подражавам у молитви. Затворио сам очи и изговарао: "Господе Исусе Христе, помилуј ме, грешног." Прошло је неко време. Старац ме је позвао. Видео сам да му је лице некако посебно сијало. И сам сам доживео нешто целим својим бићем, нешто што никада раније нисам у свом животу. -Видим да ти се овде допада - рекао је старац. -Старче, приметио сам да је овде лако усресредити се на молитву. -Истина је, али ја се трдим да мој ум буде растерећен од свих брига. Када се благодат супусти на мене, онда непрестано размишљам о Богу; не могу да живим без Њега. Без молитве Господу, не осећам се добро. Осећам се као риба без воде. Зато журим да се што пре погрузим у извор молитве, како би душа могла да дише Господа уместо ваздуха. Целим својим бићем чезнем за Господом, и молим се да ме никада не напусти. Дивно је молити се целим својим бићем, када молитва замирише захвалношћу и преклињањем. -Старче, молим Вас, реците ми, шта за Вас значи молитва? -Човек без молитве је мртав. Она нас приближава Богу. Молитва је добро дело у очима Господа. Њоме, Он постаје центар нашег постојања. Охолост знања може нас погордити. Тада Божанска благодат одступа од нас и ми постајемо сиромашни. Али за мене, молитва је средиште моје духовности. Ја се сваки пут у страхопоштовању припремам за молитву. Молим се да ми Он подари снагу од своје снаге. Молитву треба да буде најважнији задатак у животу. Најдрагоценије време је оно које проведем пред Господом здушно молећи за Његову милост. То је време када ја разговарам са Господом, а Његово Божанско присуство је нешто што цело моје биће осећа као реално. То је она молитва која наше срце распламсава Божанском љубављу, а нашу душу испуњава Његовим предивним миром; ми се предајемо Царству, које нема краја. Особа која се предано моли Господу не размишља ни о чему другом. Господ је таквом човеку све. Он је увек исправног расуђивања и просветљен светлошћу Његовом. Рај нас никада неће примити, ако не научимо да се молимо. Раслабљени хришћани су они који не посвећују довољно времена моливи. Јадни смо ми људи без молитве, чак иако смо најбољи говорници на свету. Тишином молитве говоримо више него најбољом проповедима. Ако је наша проповед мртва, односно лишена молитве, она не може да досегне до срца људи. Ако међутим, довољно молитве претходи проповеди, не само да ће проповед оснажити говорника, већ ће подарити и духовне дарове онима који таквог човека слушају. Видиш, много људи прича о Богу, док они сами не успевају да разговарају са Њим. Они говоре о Богу, а да нису искусили Божију љубав у својим срцима. Они проповедају о духовности, а сами нису носиоци Светога Духа. Они су духовно мртви; њихова проповед је лишена живота и не допире до људских срца. Никад не остављај молитву. Сачувај молитву у срцу, и мир Господњи који си стекао осетиће и људе око тебе&хеллип; -Старче, зашто је молитва толико важна за живот хришћанина? -Сине, не молитву не смеш да гледаш као на навику. Молитва је сила која утврђује нашу везу са Господом, јер Свети Дух силази на нас и оснажује нашу веру у Њега. Што се више молимо, то се пре ослобађамо наше себичности и бивамо у стању да се уздржимо од искушења тела и сујете. Настој да постанеш човек молитве. Она је твој једини извор просветљења, она ће ти омогућити да пивучеш знање о Богу. Не заборави да се св. апостол Павле молио и дању и ноћу. Пророк Данило молио се три пута дневно, упркос његовим многобројним обавезама. Тако и Господ наш Исус Христос, док је био на земљи, непрестано се молио своме небеском Оцу. Сви светитељи су највећи део свог живота посвећивали молитви, јер су знали да је она најјаче оружје у духовном животу. Приликом молитве, сва наша чула су усмерена на Господа и освећена благодаћу Светога Духа. Мораш да користиш сва средства, како би твоја молитва била што истрајнија. Треба да чиниш метанија. И што је молитва усрднија, то ћеш више осећати Божански огањ. Почећеш да пребиваш у Божанској светлости. Они који се моле овако, па и више, препознају истинску вредност молитве, и не желе да се одвоје од ње ни зашта на свету. Та сладост молитве очарава и наш ум и нашу душу. -Старче, како да се молим? Устани рано и дан започни молитвом Господу. По устајању, Господ би требало да буде први са Којим ћеш желети да се сусретнеш кроз молитву. И ова жеља треба да буде присутна у теби до краја живота, ако желиш да постанеш сасуд Божији и да нађеш милост у Његовим очима. Треба да Га тражиш и дању и ноћу, да Га преклињеш. Осетићеш силину молитве и нећеш желети да се одвојиш од ње. Да ли премећујеш, чедо моје, да у данашње време хришћани немају успеха у својим свакодневним пословима, јер су изгубили додир са молитвом и духовно су ослабили. Преоптерећени су другим стварима, и заборављају на Господа; њихови умови су стално преокупирани замаљским бригама. Свештеници су такође изгубили Господову једноставност и понизност. Свет се окреће изван Бога, јер се број молитвеника смањио. Ђаво слободно походи свуда и има на хиљаде следбеника, јер га људи прате. Нема узора међу молитвеницима, нема светих мушкараца и жена који ће се предати молитви без оклевања. Молитва је оно што људе чини побожним. Побожан човек се окреће молитви и њој посвећује сву своју пажњу. Такав човек својим животом учи друге. Он жели да увек буде близу Господа, како би примио Његову благодат. Ако желимо да будемо истински хришћани, то можемо бити само уз молитву. Исусова молитва од људи ствара светитеље. Молим те, не буди лењ. Требало би да се стално молиш Господу, јер молитва учи љубави, трпљењу, вери, доброти, тишини, љубазности и многим другим врлинама. Видиш ли какви су резултати молитве за човечанство? Своје друге послове смањи, а молитву удвостручи. Не тражи оправдања за скраћивање молитве, јер то настојање долази од ђавола. Он тражи начина да те одврати од молитве. Треба да покажеш одважност у овом задатку. И духово ћеш примити много. Постани човек Божији својом молитвом. И врло брзо осетићеш преображај. У исто време бићеш у стању да помогнеш многима, који гледају твој молитвени начин живота. -Оче, да ли је могуће за људе у свету да се толико моле? -Јесте, благословено дете, могуће је. Ако љубимо Господа свим срцем, све постаје лако у нашем животу. Треба да се молимо непрестано и да сва дела наша буду Господа ради учињена. Не смемо да обраћамо пажњу на световне ствари. Морамо да будемо заокупљени молитвом, ако желимо просветљење. Молитвена сила уклања сваку препреку на нашем путу, јер молитва ради у корист нашега спасења, и спасења оних за које се молимо. Најбоља молитва је она која се одвија унутар нашег срца. Љуби Господа свим срцем својим. А када се молиш, подари Му још више љубави. Не заборави да је Бог љубав и да комуницира кроз љубав. Што Га више љубиш, то се срце твоје више отвара за Њега и Његове благодати. Покажи своју љубав срцем, а не разумом. Јер је Господ рекао: "Сине, дај ми срце своје." Моли се срцем, не разумом, а плачом из срца покажи своју љубав према Господу. И Он је плакао током молитве, а његове сузе су постале као капље крви; човек не може лако да стекне такву молитву. Покушај да свој ум спустиш у срце пре него што молитва крене. Усресреди ум ка распетом Господу. Моли Га за милост као разапети разбојник. Понизи се у молитви. Плачи. Запали огањ љубави Божије у срцу. Осети своју ништавност. Стекни духовну ревност. И не престај са молитвом док сузе не потеку. Тада ће твоје срце бити преиспуњено присуством Духа Светога. Знај да и свети анђели прослављају Господа и обожавају Га кроз чисту молитву. А чиста молитва јесте духовно, а не телесно стање. Колико се људи моли по навици, без љубави! Али такве молитве Господ не прима. -Старче, шта да чинимо како бисмо стекли истинску и усрдну молитву? -Чедо моје, истинска молитва тражи самоодрицање. Онај који жели да се моли мора да се одрекне многих ствари и да се посвети Богу. Мора да се одрекне световних брига и свега шта оптерећује ум и душу. Предана молитва само тражи Господа, а све друго презире. Она постаје човеково дисање. Човек види да без молитве његова душа пропада, да слаби без силе Господње и постаје лења за духовне ствари. Зато инсистирам да се молиш још преданије. Устај рано на молитву и не журу, већ то време потпуно посвети Господу. Буди смирен. И неколико пута дневно, пажљиво вежбај молитву. Знај да онај који се моли и који је очистио свој ум, прима многе благослове од Господа; духовни свет му се отвара до те мере да то људски разум не може да прими. Он стално живи у Господу. Дата му је благодат да спасава душе, чак и оне који су у аду. Његова молитва поседује божаснку силу, која раскида све мреже лукавога. Таквом је познато духовно стање других људи и дато му је да зна све оно што их мучи. Али најважнија ствар је да му Господ непрестано говори оно што је подобно његовом духовном стању. Дата му је Божанска заштита, расуђивање која га учи како да напредује духовно. Он живи у духовном свету који нема ништа са светом у којем ми живимо. Господ му показује Рај, радосне душе у рају и страдалнике у паклу. Његова молитва је предана, а Господ га надахњује да се још преданије моли, јер молитвом спасава многе људе. Он понекад бива и саветодавац људи у име Божије. Он је по вољи Божијој , јер га Господ љуби а и он љуби Господа. Његова молитва привлачи анђеле и арханђеле, који му служе. Такав човек осећа благоуханије Небеско. Благословено дете моје, не остављај молитву већ је ишти свом снагом тела и душе. Научи да се молиш срцем. Дођи, хајде да се помолимо Господу срцем свим и предајмо душу своју у Његов загрљај, како би нас заштитио од сваког зла и обрадовао нас својим Божанским присуством... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас! ИЗВОР

Драга браћо и сестре садашњи и будући сарадници, Ова страница ће бити посвећена свим нашим сарадницима и сајтовима који су поставили наш банер, виџет или линк на свом сајту, блогу, страници... Поуке.орг је започео озбиљну сарадњу са свим црквеним и световним сајтовима кој су вољни да заједно радимо на овој непригледној Њиви Господњој. Сајтове нећемо представљати редом, већ по случајном избору. Сви сарадници и пријатељи наћи ће се на овој страници са банером, а линком на насловној страници сајта Поуке.орг ( "Пријатељи") https://www.pouke.org/prijatelji.php Молимо да нам се сајтови који су поставили наш линк, банер, виџет јаве уколико нисмо поставили њихов линк на насловној. Страница са нашим банерима је овде Страница са нашим виџетима је овде Код нас можете, као што смо већ рекли а вероватно и сами знате да отворите Ваш Блогослов Дакле, јавите нам на мејл [email protected] да сте поставили наш банер, виџет или линк и ми Вас овде рекламирамо и на насловној страници.

Уз Часни пост: хришћански подвиг у предању Цркве Оружје за војевање Број 1079, Рубрика Духовност Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави – даруј мени слузи Своме. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Великопосна молитва Св. Јефрема Сирина Видиш ли штету од прождрљивости? Види, пак, какви су успеси поста. Провевши четрдесет дана у посту, велики Мојсије је могао да прими таблице Закона, те, пошто сишавши виде безакоње народа, бацивши разби их (таблице Закона), које се толико трудио да добије, јер сматраше бесмисленим да пијаном и беззаконом народу буде дат Закон Господњи. Зато је овај чудесни пророк требало да пости још четрдесет дана, да би могао однети (народу) свише дароване таблице, разбијене због њиховог безакоња... Тако (тј. постом) су и Ниневљани опозвали одлуку Владичину (= Господњу), уредивши да са људима пости и род бесловесних (= животиње) и тако, одступивши сви од злих дела, побудише на човекољубље Владику свега (Јона 3,7). Али, зашто се опет бавим слугама (јер имамо и многе друге да набројимо, који су се кроз њега (= пост) прославили и у Старом и у Новом (Завету), када треба да дођем ка нама свима заједничком Владици? И сâм Господ наш Исус Христос, постивши четрдесет дана (Мт 14,2), тако ступи у борбу са ђаволом и свима нама даде пример да би се њиме наоружали, и тако задобивши силу, устали у борбу са оним (=ђаволом). Али, овде ће можда неко оштрог и бистрог ума питати: зашто изгледа да Владика пости исто онолико дана колико и слуге, а не превазилази их бројем? То се није десило просто и случајно, већ премудро и по Његовом неизрецивом човекољубљу. Да не мисле да се привидно јавио и да није примио плот и да је био ван људске природе (= да није примио пуну људску природу) – зато је постио исти број дана, не придодавши још дана (поста), да запуши уста оних који бестидно желе да се расправљају. Јер, ако, и када се све то десило, сада ипак постоје неки који се осмељују да то кажу, да није, себи својственим предзнањем, Господ им одузео приговор, шта би тек покушали да кажу? Зато (Господ) не подноси да пости више дана, него онолико колико слуге, да нас тако заиста подучи да бејаше обучен и Он у исту ову плот и да не бејаше ван наше природе (= да је био истински човек). А да је велика снага поста и да произилази многа добит за душу од њега, постало нам је јасно и из (примēра) слугу и из (примера) Владике. Молим зато вашу љубав да, знајући добит од њега, не буде услед нехата лишена користи од њега нити да се жалости због његовог наступања, већ да се радује и весели, према блаженом Павлу: „Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4,16). Пост је, дакле, храна душе и, као што ова телесна храна дебља тело, тако и пост чини душу јачом, омогућава јој лаки лет, чини је способном да машта о вишњим (добрима), постављена изнад задовољстава и удобности садашњег живота. И, као што лако натоварене лађе брже прелазе пучину, а оне, натоварене тешким теретима, бивају потопљене, тако и пост, чинећи ум лакшим, помаже да се са лакоћом преплива пучина садашњег живота и устреми ка небу и небеским (стварима) и не придаје важност садашњим (добрима), него да се сматрају ништавнијим од сенке и сна. А пијанство и прождрљивост, обремењујући ум и дебљајући плот, чине душу заробљеницом, опкољавајући је одасвуд и не дозвољавајући да ум има јако разуђивање, те је терају да лута по хридима и да чини све против сопственог спасења. Не будимо немарни, љубљени, за устројавање нашег спасења, већ, знајући колика зла се рађају одавде (= из пијанства и прождрљивости), побегнимо од ове штете. Св. Јован Златоусти, Слово подстицајно на пост Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је и Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да би смо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: Сунце зар није светлије после ноћи? Сан зар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после страдања од болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово дабоме важи за све. И за богате, који имају обиље јела. И за сиромахе, који располажу оскуднијом храном... Пост је оружје за војевање против демона, јер се „овај род ничим не може истерати до молитвом и постом“. Св. Василије Велики, О посту Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста. Св. Николај Велимировић, Охридски пролог