Претражи Живе Речи Утехе

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

Духовни живот није некаква апстракција. Духовни живот није вера у то да постоји нека далека метафизичка сила која влада светом. Духовни живот jе заједница, што значи да треба бити способан да волим другог. Пре свега Другог, великим словом, то jе Бог кроз којега и због којега волим Другог који се зове човек", написао је Патријарх Порфирије на свом Инстаграм налогу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговјерног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, – све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели. Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против Онога који објављује савјете срца и од којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега. А ми – шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља. Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?(Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин. Преп. Теодор Студит https://mitropolija.com/2022/04/22/pouka-u-sveti-i-veliki-petak/

Оговарање је плод мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећење савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Много је тајно, изнутра покварених девојака (тј. страсти): лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овог зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога тога отерах (Пс. 100, 5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. ... Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно (већ својом вољом и злоупотребом своје слободе). Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. ... Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ,,Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите и неће вам се судити (Лк. 6,37). Немој осуђивати чак и када би видео некога да греши и на самој смрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су се тако ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. ... Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. ... Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше оно који си истраживали истрагу (Пс. 63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају. https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/lestvica,-sveti-jovan-lestvicnik

Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости. Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно? Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус. Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25). О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8). Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити? Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин. Светитељ Мардарије (Ускоковић) https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

На Инстаграм налогу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија 6. децембра је објављена поука у којој је истакнута важност искреног поверења у Господа чиме се отварају врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу. Преносимо у наставку: ”Не брините се душом својом шта ћете јести, ни телом у шта ћете се оденути; душа је претежнија од јела и тело од одела… Него иштите Царство Божије и све ово ће вам се додати” (Лк 12, 22-31). Ове речи Господње из Јеванђеља по Луки посебно су ме јутрос дотакле, за време читања из Светог Писма. Томе је допринела чињеница што се налазимо у Божићном посту који као духовна припрема за празник Рођења Христовог ствара праву прилику за удубљивање у њихов смисао. Јер, Господ нам овим речима поручује да ултимативну вредност нашег живота чини оствареност у Царству Божијем, које кроз наш хришћански живот почиње већ овде и сада, дакле, у Светим Тајнама Цркве, подвизима, трудовима и врлинама. Духовни простор владавине Божије биће потпуно остварен на крају времена, али до тада је и дар и обавеза. Он се, онима који желе да га окусе, да доживе његов мир и благослов, не појављује механички, однекуда, као наметнути систем вредности, него га само ми, уз помоћ Божију, можемо заживети и објавити у овоме свету. Стога нас је Господ и позвао да будемо светлост свету, со земљи. Тако је време овог поста благословена вежба у живљењу највише вредности, указивања првенства Богу у свему. Уздржање од хране само је део духовне праксе која захвата наше биће и проноси се на мисли, жеље, реакције и одлуке. А снага искреног поверења у Господа који нас безрезервно љуби толика је да ће отворити врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу. Господе, Царе свега, буди са нама, да дочекамо Твоје благословено Рођење и прославимо Царство Твоје у овоме свету! Амин! Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Шта хоћу да кажем тиме вашој љубави, пречасна браћо? Желим вам рећи да свако од нас треба да за своју душу спрема не дом трулежни од камена и дрвета, већ обитељ небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од добродетељи и дарова Светога Духа, зато реците ми зар ћемо бити нерадљиви и лењиви у време када треба зидати дом? Нећемо ли понети тешку кривицу? Тим пре што дом трулежни и пролазни прима телесне људе, а када се смени много домоуправитеља и сам пропада и руши се; духовни пак наш дом, саздан од добродетељи, прима Духа Светога, као што и Апостол говори: “Ви сте храм Божји и Дух Божји обитава у вама” (1. Кор. 3, 16), и он, наше духовно скровиште (дом), када дође време за нас да оставимо овај свет иде са нама на небеса, где ћемо бити вечно. Почетак образовања врлине јесте страх Божји, јер Божанствено писмо говори: “Почетак мудрости је страх Господњи” (Пс. 110, 10), а онда четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, правда и остале са њима сједињујући се изграђују свезу љубави узрастајући у свети храм Господњи. Зато пак, браћо, стварајмо такву обитељ и украсимо је врлинама, да бисмо пронашли у себи Духа Светога, и веселећи свете анђеле људима чинили добар пример својим врлинама. А тако и уздржање у коме се ми сада подвизавамо јесте једна од великих врлина, зато подајмо славу Богу Који нас је удостојио да издржимо у току свете седмице. Лица наша су се изменила и постала бледа, али сијају благодаћу уздржања. Од жучи, која се појавила услед поста, у нашим устима је горчина, али су се душе наше насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и тело по природи ратују између себе, и када једно од њих снажи, друго слаби. Зато, браћо, радујмо се јер смо ми учинили да лепше у нама постане јаче. Може се десити да неко упита: “Није ли примање хране сваког дана по једном нарушавање савршенства поста?” Не! Од тога се не треба бојати, зато што ако би то било тако онда нам не би Христос рекао у молитви “Оче наш” да молимо за потребну храну сваког дана, не би гавран доносио пророку Илији, а такође и божанственом Павлу Тивејском, сваког дана храну. Ни Велики Антоније не би саветовао да је боље по мало сваког дана узимати храну но проводити у посту (без имало хране) по три, четири или седам дана. Разумео сам да је поука у следећем: тело наше од дневног труда изнурава се и слаби, и зато је Бог Који нас је саздао тако устројио тело да се оно свакодневном храном поткрепљује да би могли испуњавати заповести Божје и да човек не би постао раслабљен, као што бива са онима који посте два или три дана; они ни честе и многе метаније не могу да чине нити могу да упражњавају како следује читања и псалмопојања, не испуњавају исправно ни остале службе, не објашњавајући шта је пак сврха томе. И тако, свакодневно узимање хране, по указаном нам правилу и чину, јесте дело не несавршених но у свему савршених; између осталог, све је код нас установљено Божанственим Оцима као добро и богољубиво. О, кад би нам Господ још више даровао здравље и силу душевну и телесну да бисмо могли служити (Њему) Богу Живом и Истинитом и да у томе останемо до последњег датог нам дана, у који желим свима нама да са свима светима који су нам претходили просијамо попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Коме припада слава и власт са Оцем и Духом Светим сада, свагда и у све векове! Амин. У петак прве седмице Великог поста

Када сретнеш човека духовно клонулог, не сваљуј на њега своје бреме јер његова колена неће издржати. Ми морамо бити благодатни људи, како би онима који нам долазе били одмор за душу. *** Човеку, који живи без Христа, све се чини тешким и нејасним. *** Ако ви упражњавате молитву, нису вам страшни ветрови искушења. Њихова снага слаби и они ништа са вама неће урадити. *** Христос често долази и куца ти. Ти га позиваш у трпезарију своје душе, али обузет својим бригама, заборављаш на великог Посетиоца. Он чека да се ти појавиш, чека, и када ти већ много касниш, Он устаје и одлази. Други пут си опет толико заузет да Му одговараш кроз прозор. Немаш времена ни врата да Му отвориш. Заволи, чедо моје, гостопримство, јер оно отвара врата раја. Будући гостопримив, можеш се удостојити да примиш и анђеле. Гостопримство- највећа од врлина. Она привлачи благодат Духа Светога. У лицу сваког госта, чедо моје, ја видим Самог Христа. *** Што јаче човек воли Бога, тим јаче он воли и људе. Он воли у њима образ Божији, односи се са поштовањем и деликатношћу. Човек који воли духовно, преко молитве осећа да се налази у Богу и у брату. Он се жалости када брат не живи добро и моли се за његово уразумљење. Никада се неће променити (свој добар однос) онај ко има хришћанску љубав. *** Уколико у човеку нема унутрашње топлине, он се и лети покрива ледом Уколико у човеку нема унутрашње топлине, макар било и лето у дворишту, он се смрзава, покрива се ледом. Уколико ваше срце нема Христа, то Његово место заузима новац, или иметак или људи. *** Сматраћемо све људе вишим од нас колико год да они имају недостатака. Нећемо се жестити, већ се увек сећати да се и други стреми куда и ми (у Царство Небесно). По благодати Божијој увек сам видео људе као свете и стављао их изнад себе. *** Два крила која могу уздигнути човека изнад земље- то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба. Једном добром речју, реченом у заштиту ближњег, задобијаш рај. *** Када видим раздраженог човека, молим се да га Господ умири и не слушам шта он говори Када видим раздраженог човека, онда се молим да га Господ умири. Не слушам шта он говори. Зато и не примам к срцу његове речи. Када се он умири и укаже се згодна прилика, ја ћу попричати са тим човеком. Тада ће већ он бити у стању да спозна своје безумље. Човек који виче, немоћан је. *** Благодат Бога, духовно једињење са Њим преображава човека. Пролази страх, подозрење, човек се више не боји смрти и посматра на овај живот, ма колико леп он био, као на робство. Никада не придајте значаја ничему земаљском и ломљивом. Имајте старање о једињењу ваше душе са Богом. *** Често се причешћујте,топло се молите, трпите-и увидећете снажну Руку, Која вас подржава. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2016/02/blog-post_8.html#more

Поука о поштовању свештенства, изречена у цркви Кишињевске митрополије 16. маја 1910. године. Свом душом својом поштуј Господа, и свештенике Његове уважавај (Сир. 7: 31) Међу разноврсним службама нема више и идеалније службе од свештеничке службе. Свештеници су Христови службеници, наследници апостолске власти и служења. Господ је о свештеницима рекао: Онај који вас слуша, Мене слуша; а онај који вас одбаци, одбацује Мене (Лука 10,16), а на другом мјесту је рекао: Онај ко прими онога кога Ја пошаљем, прима Мене (Јован 13: 20). Дакле, ако хришћанин слуша свештеника, онда он слуша и Самог Христа; који прима свештеника, прима Самог Христа. Потребно је поштовати сваког свештеника, свако духовно лице, без обзира на његов чин и положај. Зашто правити разлику између оних који су добро обучени и образовани свештеници и простих који су готово презрени. Коначно, и апостоли су били прости – рибари и сиромашни људи по изгледу су били јадни. Свештеници су носиоци великих Божјих идеја, они у себи носе благо Божје милости, они извршавају свете Божје тајне. Свештеницима је заједно с благодаћу дата таква власт какву нема ниједна земаљска влада. Њима је дата велика моћ да затворе грешнике у паклу и да их изводе из њега, да затворе врата раја и отворе их. Спаситељ је рекао: Заиста, вам кажем, оно што вежете на земљи биће везано на небу; и шта год разријешите на земљи, биће разријешено на небу (Матеј 18:18). Када сам још био гимназијалац, много прије но сам постао свештеник, увијек сам дубоко поштовао свештенство; сматрао сам срећним тренутак када бих срео свештеника и узео његов благослов, а ако бих се још удостојио благослова архијереја, тај дан сам сматрао даном посебне милости Божије. Свештенство је најтежи, најтрновитији и најодговорнији пут служења на земљи. Нема тежег и немирнијег пута. Наравно, мислим на идеалне свештенике, пастире с призвањем. Много од вас, браћо, зависи олакшавање тешког свештениковог посла. Поступајте према свештеницима тако да би они с радошћу могли вршити своју службу, без уздаха због својих потреба и без посебне бриге о породици. Спаситељ је рекао: Ко вас напоји чашом воде у Моје име, јер сте ви Христови, истину вам кажем, неће изгубити награду (Марко 9: 41), као да тиме указује на тешку ситуацију пастира, која је повезана с њиховим служењем. За једну чашу хладне воде понуђену јереју Божјем, нико неће изгубити награду. То је најсиромашнија класа људи, то су вјечите луталице, они попут Христа сију оно што је вјечно, добро, разумно. Опет, наравно, мислим на идеалне пастире. Нигдје у тако тешким условима нема свештенства, као међу православним народима и државама. Не да се хвалим, али као примјер и наук навешћу вам да је у рјешењу тог проблема моја домовина – Црна Гора на првом месту. Вољом омиљеног владара Николе Првог и апостолским напорима неуморног архијереја – митрополита Митрофана, свештенство Црне Горе је у потпуности обезбијеђено, прима солидну плату и тако је ослобађено од тешких материјалних брига, те може да мисли само на своје пастирске дужности. Добра одлука и добра иницијатива владара Црне Горе и узорна и енергична радна способност апостола и првосвештеника Цркве у Црној Гори могу послужити као примјер за рјешавање истог питања, које је одавно нерјешиво за друге владаре, синоде и митрополите, православне државе и народе. У Русији и другим православним државама свештеник живи од милостиње, као просјак. Зато често постоје неспоразуми између стада и пастира, а пастирски ауторитет пада. Многи мисле да давањем свештенику заслужену награду за извршење вјерских потреба, они на тај начин чине неку врсту милостиње. Зар не знате да је радник достојан хране (Матеј 10: 10)? Неки од вас који ме слушате често кажу: „А како о. Мардарије ништа не узима?“ Да, не узимам ништа, увијек одбијам и одбијаћу материјалну награду за службу јер мени и не треба ништа, ја сам сȃм, али шта је са свештеницима који имају породицу, који одгајају по неколико дјеце коју треба облачити, хранити и издржавати. Знам неколико веома тужних примјера. Навешћу вам један. Недавно се у Кишињеву вјенчао млади пар из парохије. Свештенику нису дали прописани хонорар рекавши да немају, а увече на свадби, хотелу у којем су имали свечану вечеру дали су 200 рубаља. Ето каквих случајева има код нас. Сами просудите. Стадо даје пастиру много мање од онога што је добило преко њега; јер му даје земаљске ствари а преко њега прима небеске; оно даје пропадљиво, али прима непропадљиво – вјечно, даје оно што је потребно тијелу, али прима оно што је потребно души; душа је важнија од тијела. Стога, поштујте своје свештенике као дистрибутере вјечне Божје милости. Бојте се Бога и поштујте Његово свештенство. Дајте свештеницима оно што им припада са задовољством, јер они раде за вас, а радник је достојан своје хране. Из књиге јеромонаха Мардарија (Ускоковића) «Завјет руском народу», 1912. године Извор: Митрополија црногорско-приморска

У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи. Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима. Ово питање се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог. Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница. Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња. Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило. Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо. Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање. Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи. Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања. Ово је једна од лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се. На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак. У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово. Превод: братство Саборне цркве, Требиње Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска

Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста. „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим, јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“. Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“. (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169) Извор: Епархија жичка

“Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.“ (Из посланице Бокељима, 1804. г.) Извор: Епархија жичка

Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се. Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи: Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече. Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете. „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“. Затим се Старац повукао уназад и отишао је. Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш. - Како си се онда вратио? - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Прича о злим виноградарима, илити Свето јеванђеље по Матеју зачало 87, тема је овонедељног издања емисије „Сведочења“. Шта је виноград, ко су виноградари, слуге и син, као и како поруке ове приче сагледавамо у нашем времену, објаснио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник Радија Источник. Извор: Радио Источник

“Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега – као сунце и месец – одавно дао – и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео – потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним“. Свети Јован Златоусти, Беседа трећа (о покајању) Извор: Ризница литургијског богословља и живота Поука о садејству воље Божије и воље човечије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM “Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И...

Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“. Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета!

“Уђите, као у слици, ви који у Господу хоћете да заједно са нама учествујете у овом духовном суђењу, па ћемо на известан, разуме се, недовољно јасан начин испитати поменуте страсти и њихове узроке. И тако, нека гнев, као неки тиранин, буде окован кротошћу. Тучен, затим, стрпљењем и вучен светом љубављу на овај суд разума, нека буде подвргнут саслушању. „Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“. А гнев, одговарајући нам, рече: „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: таштина, среброљубље, стомакоугађање, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А моје кћери: злопамћење, мржња, непријатељство, самооправдавање. Моји противници, који ме сада држе окована, јесу врлине супротне овим страстима: безгневље и кротост. Мој потајни непријатељ зове се: смиреноумље. А чије је оно дете, питајте у згодном тренутку њега самог“.“ Свети Јован Лествичник, Лествица (Поука 8) Извор: Епархија жичка

Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дакле, девет година. Девет дугих година како се дружимо у овом нашем интернет кутку. Дискутујемо, дебатујемо. Пишемо. Научимо нешто ново. Проширимо видике. Затражимо помоћ када треба. Молитвену подршку. Отворимо душу по неки пут. Често се и посвађамо. Многе свакако и изнервирамо. Кроз разуђену мрежу сарадника пратимо све актуелности из Цркве. Кроз форумску платформу диванимо о актуелностима нашег тренутка. Не увек о темама везаним за веру и Цркву. Но и о стварима из свакодневног живота. И ипак, за разлику од других сличних пројеката, а узевши у обзир и по неку "тежу" реч па и увреду(е) које знају по неки пут да "пљуште", ипак Поуке држе један висок стандард како у смислености тема које форумаши покрећу, тако и у квалитету комуникације. Лако је проверити. При Мисионарском центру СПЦ и кроз координацију са Центром за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве, Поуке тренутно обрађују и објављују 12-15% свих вести из СПЦ. Циљ нам је да ту бројку удвостручимо. А и са тренутном статистиком, Поуке као информативни портал са уредницима и сарадницима који волонтирају, те се и сам сајт финансира од добровољних прилога чланова, јако смо задовољни и поносни тим сегментом нашег деловања. Они који би могли и требали да помогну и финасирају део или све трошкове, нека се запитају. Барем мало. Пошто знам да се постидети неће. За девет година смо објавили више од милион и шест стотина хиљада постова. У готово 38000 различитих тема. Пре око месец дана се регистровао и двадесетдвехиљадити члан Форума... Ту је и богата понуда "ванфорумског и ванинформативног" садржаја-да се тако изразим. Која се користи у већој или мањој мери, а зависно од ваших интересовања и потреба. Наше је било да осмислимо и понудимо. На вама је да то искористите. Од наше друштвене мреже Црква.нет, преко могућности читања и изучавања Светог Писма уз могућност слагања упоредних места на више језика. Ту је и наша Кана Галилејска за коју у наредном периоду планирамо садржаје који ће јој дати још више "замаха". Иако често као уредник видим да су многи незадовољни "Каном" (ваљда су очекивали неку врсту "дејт ту дејт" сајта), реалност је другачија и људи користе ту могућност да се упознају, а касније евентуално и склопе брак. Да подсетим да је ту наше ЖРУ саветовалиште, као и активност Жива Дела Утехе коју су сами форумаши покренули. И на тај начин у храни, одећи, новцу и речи утехе помажу онима којима је помоћ потребна. И још много, много садржаја који нису у директној вези са Форумом и "форумашењем". Наравно да увек може и треба боље. Па потрудимо се... Сви заједно. Желим свима добро здравље и успех у личном и професионалном животу. Са што мање стреса и добро организованим обавезама где ће се дневно барем пола сата времена одвојити и за Поуке. Идемо даље, ка десетом и свим следећим рођенданима које ћемо прославити. Живи и здрави били на многаја лета! Милан Ракић Главни сајт администратор

Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/

О великодушју и савету Орао надмашује све птице тиме што се изузетном снагом својих крила подиже на недостижну висину. Од свих владара на земљи најпоштованији је онај цар који управља својим царством уз посредство мудрих саветника и великодушних војвода и који се њима наоружава против непријатеља. О зеленаштву Клони се богомрског зла зеленаштва, за којим следи страшан злочин против заповести Божијих и правде Његове; дрско је приговарање, и злочинство и ласкања стално освајају градске зидине, ради чега ће језици раздељени бити (Пс.54:10.), будући да ће свише бити исечени божанским мачем. Бегај од зла лихварства, који чини антихристом, то јест, противником јеванђељских заповести, свакога ко се овим злом теши. Јер је Христос Господ, као што је написано, дошао да разреши душе убогих, да ослободи потлачене (Пс.71:14; Лк. 4:18); зеленаш, пак, беснећи у гневу среброљубља, опет их везује каматним оковима. Бегај од зла зеленаштва, које претвара своје следбенике у неверне служитеље богомрских идола (Еф. 5:5.). Ако је зеленаштво потпуно служење идолима, као што чујемо од божанског проповедника, тада свим силама избегавај злобу зеленаштва. Ако желиш неповратно да се настаниш на божанској гори заједно са светитељима који су угодили Богу, и да се са њима да вечно веселиш у светлости, онда се клони ове гадости... * * * Хранећи се крвљу оних који живе оскудно и тешећи се погубним зеленаштвом, уподобљаваш се некој звери-крвопији, и из сувих костију се трудиш да исисаш хрскавицу, слично псима и вранама. Теби је заповеђено, о бесмислена душо, да својим трудом храниш убоге, а да не пијеш крв других посредством лихварства, – да служиш свима, а не да владаш над другима. Зашто оштриш нож на своје срце? Христос Господ је до краја љубио сиромаштво, толико да није имао где спустити свету главу Своју. Ти, душо проклета, немој се страшити погубним лихварством и немој непрестано морити бедне сељаке. О,какав ужасан бес! * * * Или мислиш да ћеш се неким мрвама, које каткад бацаш убогима док прилазе твојим вратима, да ћеш се њима, по смрти избавити од својих нељудских казни и мука огњених? Безуман си, обмањујеш се; стојиш далеко од пута који води праведнике у Царство Небеско. Јер тврдица неће имати дела у царству Христа Бога,– вапи божанствени Павле, ова искрена уста Христова. (Еф.5:5). Ако се усрдно не уподобиш ономе који је четвороструко дао пониженим, и не разделиш, слично њему, пола свог имања сиромашнима, онда ни у свој дом нећеш примити на преноћиште Христа-Цара, и немој се надати да чујеш од Њега: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19:9). * * * А злато, окружујући те опет са свих страна погубним старањима, држи те попут страшне змије, услед чега се ум постепено одваја од небеског и анђеоског пралика и божанских жеља. Јер се плот, стално гојена слатким јелима, уводи у дуготрајан сан, производећи бестидне плотске жеље и оскрнављење, често, авај, не само у сну, него и на јави; очи таквог човека гледају одозго, пошто се срце његово уздигло сујетним надама на богатсво и стицање, и он сматра себе нечим великим, а не, као некада, кад је сматрао себе последњим од свих. Зато је свако његово дело усмерено на добијање овоземаљских похвала. Затим, када достигне жељено, одмах, ако се пре показивао у њему неки траг лицемерног смирења, одбацује ово и бестидно пројављује мрску гордост. * * * Православни хришћани који имају изобиље богатсва и сваког имања, ако уз то добију и неку привремену власт, требало би да је употребе, уколико имају искру страха Божијег, на стицање, посредством сваке правде и милосрђа, непресушног богатсва на небесима; они пак, будући загрљени највећим бесом незаситног среброљубља, љуте се, подмићују, грабе имања и заоставштину удовица и сиротих, измишљајући свакакву кривицу против невиних, не стидећи се људи и не бојећи се Бога, тог страшног заштитника понижених, који осуђује подмитљивце на вечне муке... О молитви нераскајаних грешника Да буде познато, нама, благочестивима, да док пребивамо у греху, то јест, док преступамо божанске заповести Христа-Бога, макар и све молитве преподобних, тропаре, кондаке, и молитвене каноне свакодневно и у све сате ишчитавали, – ништа нисмо постигли. Јер је Сам Владика Христос, прекоревајући и грдећи, рекао: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк. 6:46), то јест: док живите и преступате Моје заповести, дотле ћете Ме напрасно призивати многим и дуготрајним молитвама. Само је једна пријатна Њему и богоугодна молитва, а то је молитва делатељна, која се састоји и томе да се свом душом занавек оставе сва преступања Његових светих заповести, и да се утврђујемо у Његовом страху, чинећи сваку правду, са духовном радошћу и нелицемерном љубављу. О астрологији Представницима сваке бесовске и астролошке прелести веома су били покорни и говорници, и филозофи, и моћни цареви. Њихови ученици су чаробњаци и мудраци, и они што прате лет птица, или што полажу судбину људску на рођење под утицајем једне или друге звезде, које подобно змији уливају у душе људске отров своје злобе и прелест астрологије. Над свима њима смо добили власт, ако благоверно служимо Создатељу свих, Цару и Богу, испуњавајући свагда Његове свете заповести. Ако их преступимо, упадамо њихове у многобројне прелести; али то се са нама дешава по промислу Божјем, а не по дејству слепе несреће и не под утицајем звезда, како лажно тумачи астролошко безумље. О онима који се предају содомским гресима И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу - зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га? * * * Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји. Извор: Православие.ру