Претражи Живе Речи Утехе

У нашој традицији постоји пракса да се жене не пуштају у олтар. Међутим, по овом питању треба дати следеће појашњење: женама није дозвољено да улазе у олтар не зато што су на неки начин горе од мушкараца. Ако прочитате древна црквена правила, можете пронаћи такво мишљење. Тако, 9. правило Шестог васељенског сабора прописује: „Нека се никоме од лаика не дозволи да уђе у свети олтар“. Реч „нико“ која се помиње у овом правилу, показује да је забрана приступа светом олтару важила за све несвештенство, односно мирјане, без обзира на њихов пол и године. Дакле, ни мушкарци ни жене нису смели да уђу у олтар. А чињеница да је само мушкарац могао да постане свештеник, учинила је могућност да жена уђе у олтар још мање вероватном. Забрана уласка женама у олтар никако није апсолутна и категорична. Тако, на пример, у другим помесним Црквама, на пример у Румунији, постоји таква традиција да после освећења храма сви који се молили, и мушкарци и жене, могу да уђу у олтар, и чак да се поклоне Престолу. И наша Црква има праксу приступа жена у олтар. Али ова пракса је типична углавном за женске манастире, а у олтар се не пуштају све жене, већ само оне које су достигле одређену старост, када се завршавају процеси повезани са месечним циклусом у телу жене. Андреј Музолф, професор Кијевске духовне академије https://pravlife.org/en/node/26421

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве

”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу. У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.” Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”. ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Боравећи у Кијеву у својству представника Московске духовне академије на конференцији у Кијевскoj духовној академији, 30. марта 2021. године, имали смо прилику да разговарамо са Епископом белогородским Силвестaром, ректором Кијевске духовне семинарије и академије. Током разговора, између осталог, било је речи о богословској академској науци у данашње време и о значају и месту Кијевске духовне академије у српско-украјинским односима. Владика ректор је напоменуо да је 2013. године био постигнут договор o сарадњи између Кијевске духовне академије и Православног богословског факултета у Београду и изразио жељу и наду да ће се односи и даље наставити и развијати на добробит богословске науке и очување православног учења. *Добар дaн, владикo Силвестре! Благословите! Добар дан! Бог благословио! *Налазимо се у Кијевској духовној академији, која се налази при Кијево-Печерској лаври. Учили сте се у Одеској духовној семинарији и у Московској духовној академији. Имали сте могућност да упоредите духовне школе. Колики значај има близина манастира за студенте духовних школа? Близина манастира, а нарочито лавре, веома је позитивна појава за духовне школе. Још у 19. веку, када се за време синодалне епохе, спроводила реформа духовног образовања, разматрало се питање да ли семинарије и академије треба да буду аутономне и да ли треба да се налазе потпуно изоловано од манастирског живота или пак уз манастире и лавре са великим братством. Тада су изнесена разна гледишта, али многи уважени епископи и ректори су говорили да близина манастира или чак место духовне школе на територији великог манастира или лавре има веома позитиван утицај на младе људе. Увек постоји нека бојазан да ће млади човек да изгуби везу са истинским духовним животом, са литургијским животом, са традицијом духовне делатности. Треба узети у обзир то да је младост – младост, она узима своје, био или не био студент духовне или недуховне образовне установе. Манастирски живот, сâм по себи, манастирски ритам, тишина – све то напомиње о смислу и садржају хришћанског живота. Током богослужења се молимо за живот и мир. Не молимо се да нам живот буде узбудљив или занимљив. Молимо се за миран живот. Управо то је идеал хришћанског живота који би требало да остваре не само они који живе у манастиру него и сви хришћани, монаси, свештеници, лаици. Веома је позитивна ствар када млади човек види пример мирног живота. Осим тога, у већој мери се баш у манастирима до дана данашњег чувају традиције богослужења, устројства црквеног живота, духовништва. И где год да млади човек настави да испуњава своје послушање и врши своју службу, нарочито ако постане свештеник, било на великој или на малој парохији, било у селу или у граду, он ће свакако да се ослања на знања и традицију које је стекао и видео. Све то, наравно, пружа манастирски начин живота. Иначе, историјски гледано, Кијевска духовна академија и семинарија нису биле на територији манастира. Налазиле су се у центру великог града. Али тако је Бог устројио да, када је крајем 80-их година прошлог века поново било могуће обновити рад наших духовних школа, једино место које нам било је доступно је била управо Кијево- -Печерска лавра, враћена Цркви за годину до отварања Кијевске духовне семинарије. Кијевска духовна академија је са радом почела фактички у истом периоду. Стога су обнова манастирског живота у Лаври и обнова кијевских духовних школа повезане истим везама и истим људима у том периоду. *Прошло је већ неколико деценија од обнове рада духовних школа при Лаври. Какав је на данас статус Кијевске духовне семинарије и академије? Да ли има акредитацију Министарства просвете Украјине? Прошле су већ три деценије од обнове рада Кијевске духовне семинарије и академије. Нажалост, данас немамо државну акредитацију мада је наша образовна установа званично регистрована на државном нивоу. Такође се придржавамо прописа и предлога које даје Министарство просвете Украјине везано за спровођење наставе. Код нас је иначе веома необична ситуација: наше дипломе се на државном нивоу не признају, али и поред тога свака наша диплома може се нострификовати и признати одвојено. Тиме се бави посебна комисија при Министарству образовања. И поред не тако једноставне верске ситуације у Украјини људи из Министарства излазе нам у сусрет и нострификују наше дипломе. Треба истаћи да је акредитација образовне установе и добијање неопходних лиценци веома сложен и дуг процес. И у том правцу Кијевска духовна академија максимално развија свој образовни потенцијал. *Каква је процедура за упис у Кијевску духовну академију и семинарију? Кога спрема Кијевска духовна семинарија, односно академија? Процедура уписа у Кијевску духовну академију и семинарију је традиционална за упис на духовне образовне установе. Првенствено је неопходна препорука за упис од свештеника или епископа. Неопходно је и доставити диплому из средње школе, резултате испитâ са велике матуре, податке о служењу војног рока, медицинско уверење. Приликом уписа полажу се испити и обављају се три разговора са кандидатом. Разговори су од великог значаја јер преко њих покушавамо да видимо не само знање кандидата већ и његова интересовања, општи развој, навике… Циљ нам је да видимо у којој мери кандидат има способност за предстојећу пастирску службу, која се састоји од неколико аспеката: беседништво, предавање, рад са младима, рад са људима у тешким ситуацијама. Сваки од наших студената има неки свој дар и таленат, а наш задатак је да то препознамо и помогнемо да их развију. *На ком језику је настава? Сва документација је на украјинском језику. Што се тиче предавања, ту већ постоји разлика: неко предаје на руском, неко на украјинском. Већина, око шездесет посто, предаје на украјинском. Ја сам, на пример, предавао догматско богословље на руском, али мој наследник га предаје на украјинском. Све у свему, главни задатак професора је да створи услове и омогући да студенти стекну знање, а не да професор испољава своје идеолошке или неке друге погледе и уверења. Стога, по мом мишљењу, језик наставе треба да буде на корист образовног процеса. *Колико је тренутно студената у Кијевској духовној академији и семинарији? Одакле су? Има ли студената из других помесних Православних Цркава? На данашњи дан у Семинарији и на Академији редовно студира 298 студената, а око њих 700 ванредно прати наставу. За велике факултете то и није нека велика цифра. Али по броју студената ми смо највећа семинарија у Украјини. Студенти су углавном из Украјине, али има и представника Белорусије и Молдавије. Било је и студената из других држава, из других помесних Православних Цркава. Међу нашим студентима било је и Срба и Пољака. Било је и студената који су семинарију завршили у Румунији, а после прешли да код нас студирају. У данашње време због пандемије, нажалост, нисмо у прилици да реализујемо многе ствари. Али надамо се, када се она заврши да ћемо поново бити у прилици да примимо студенте из других држава. *Ова академска година, као и пола прошле, углавном се одвија путем интернета. Како се Кијевска духовна академија и семинарија снашла са потешкоћама насталим услед пандемије? Колико је ова ситуација утицала на наставни план и програм? Имали смо великих потешкоћа. О томе каква је ситуација била у Кијевској духовној академији писали смо у званичним саопштењима. За Украјину и за цео свет ова ситуација је непредвидива и веома сложена. Стога је било врло тешко донети права решења без знања о томе како ће се даље одвијати ситуација. Искрено говорећи, ова ситуација је лоше утицала на образовни процес. Присталица сам тога да образовање треба да тече стабилно, без прекида, и да се студенти са професорима ипак налазе у учионицама. Постоје свакако и онлајн-учионице које омогућавају да се врши настава. Поред тога што сам ректор, држим и предавања. За мене је неприродно да држим предавање испред компјутера. Мени је потребно да видим студенте, њихову реакцију, њихов поглед, да они виде мене, а ја њих. Ценим такве тренутке, такву атмосферу и, да поновим, присталица сам традиционалног начина предавања. Нажалост, ове две године су биле тешке и утицале су на научни план и програм. Били смо принуђени неколико пута да распустимо студенте и пређемо на онлајн-наставу. Свакако, све то утиче на квалитет образовања и на друге аспекте и принципе духовног образовања. Стога сви ми у кијевским духовним школама желимо и молимо се да се настава поново одвија у нормалним условима. *Многи факултети у свету такође су суочени са ограничењима због вируса корона. Међу њима је и Православни богословски факултет у Београду. Да ли сте имали могућност да посетите Православни богословски факултет? Да ли постоји неки договор о сарадњи Кијевске духовне академије и семинарије и Православног богословског факултета? Претходни ректор, садашњи митрополит бориспољски и броварски Антоније, потписао је договор о сарадњи са многим православним образовним установама, међу којима је и Богословски факултет у Београду. Приликом потписивања договора у Београду 2013. године био сам у делегацији Кијевске духовне академије. Сећам се те посете Београду. То је за сада једини пут да сам био у Београду. Трудимо се да развијамо наше односе. Као прво, у складу са договором, вршимо размену студената и научних сарадника. До недавно, до пандемије, наши докторанди су путовали у Београд да прикупљају литературу и информације и да истражују у архивима за своје научне радове. И у томе су им помагали и из Српске Патријаршије и са Богословског факултета. Са друге стране, к нама су такође долазили представници Богословског факултета да прикупљају литературу и да наступају са излагањима. Са неким представницима Богословског факултета остварили смо чак пријатељске односе. Међу њима је, на пример, професор Владислав Пузовић. Неколико пута је наступао са предавањима. Он је писао рад о српским студентима који су се школовали у духовним школама Руске Империје. Када би долазио, он је држао предавања и уједно истраживао, а ми смо му са своје стране помагали да нађе сву неопходну литературу. Још један део договора се односи на објављивање научних радова. Из наше Академије студенти и професори шаљу научне радове у академске часописе Православног богословског факултета у Београду. Са друге стране, тамошњи студенти и професори шаљу своје радове у наш часопис Труди Київської Духовної Академії, у којем се могу наћи радови представникâ српске богословске науке, међу њима и радови професора Пузовића. Постоје и други правци наше сарадње. Ми овде, у Кијеву, покушавамо да реконструишемо историју кијевске богословске науке. А она је умногоме повезана са Србијом, барем тиме што су многи познати историчари и богослови Кијевске духовне академије после револуције 1917. године нашли уточиште у Србији. Од њих је вероватно најпознатији професор протојереј Теодор Титов, који је другу половину свог живота провео у Србији и својим радом допринео српској богословској науци. *У своје време сте имали могућност да предајете на Руском православном универзитету „Свети Јован Богослов“ у Москви. Данас предајете у Кијевској духовној академији. Да ли се студирање и предавање на теолошким факултетима разликује од студирања и предавања на духовним академијама? У време када сам студирао на Московској духовној академији, по благослову тадашњег ректора, владике Јевгенија (садашњег митрополита талинског и све Естоније), предавао сам на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова. То је за мене било веома важно и занимљиво искуство, нарочито ако се узме у обзир да је то био први пут да предајем. Тачно је да се сваки Православни универзитет или Богословски факултет разликује од духовне семинарије или академије. Као прво, разлике су у темпу живота, плану и програму, дисциплинском поретку и тако даље. Али, по мом личном мишљењу, требало би да постоје и духовна семинарија и академија, са својим планом и програмом, и богословски факултети са својим. Има доста људи који би да се баве богословском науком, али притом, из разних разлога, не желе да врше свештеничку службу. За такве особе, поред других, треба да постоје богословски факултети. Осим тога, у семинарије и академије, међу њима и кијевску, могу да се упишу само лица мушког пола. Али постоји мноштво девојака и жена које би, што због себе што због жеље да предају, желеле да добију богословско образовање. По мом мишљењу, уколико имају такву жељу, требало би им омогућити да студирају на богословском факултету. Ми, додуше, немамо богословски факултет, али при Кијевској духовној академији постоји трогодишњи катихетски програм. Већином га похађају они који желе да се богословски образују. Међу њима су и они који учествују у парохијском животу, који раде при храмовима. Међу полазницима програма су и људи који предају у недељним црквеним школама за децу, омладину и одрасле. У многим парохијама, нарочито у Кијеву, постоје секције за рад са омладином, као и са људима у затворима и болницама. Управо на тим местима човек, пре свега, треба да уме да разговара, саслуша, утеши, помогне и подржи. *Додела Томоса о аутокефалији “Православној Цркви Украјине” има последице за цео православни свет. Пре него што питамо како је та ситуација утицала на Кијевску духовну академију, како коментаришете све то? За почетак, хтео бих да истакнем да су поступци Фанара који се тичу Украјине пример нарушавања канонских норми без преседана, а уз то и кршење елементарних моралних норми. Представници Фанара — а то је свима очигледно — руководили су се личним властољубивим амбицијама. Живимо у времену када Фанар покушава да створи црквено устројство на тај начин да се на врху, са извесним неограниченим правима, нађе поглавар Цариградске Патријаршије. Безусловно, то ни најмање није у складу са древним, традиционалним, саборним начелом које постоји у Цркви на помесном и васељенском нивоу. Што се тиче црквеног питања у Украјини, патријарх Вартоломеј је једнострано и по сопственом нахођењу то питање ,,решио“ не само без договора са Руском Православном Црквом већ и без договора са другим Православним Црквама. Ствар је у томе да су бившег митрополита Филарета (Денисенка) сматрали расколником и фанариоти и представници осталих помесних Православних Цркава не годину или две већ деценијама. По логици саборног устројства Цркве, патријарх Вартоломеј је требало да пита представнике свих помесних Православних Цркава о Филаретовом статусу, као и о општој црквеној ситуацији у Украјини. Својом одлуком, међутим, патријарх Вартоломеј је показао не само свој однос према нама него и свој начелни однос према помесним Црквама, и, уопште, према црквеном устројству. Сада у пуној мери долази до изражаја феномен који се зове ,,источни папизам”. Он се појављује када неко од епископа почне да сматра да поседује нека ванредна овлашћења, могућности и положај и када покушава да све то и богословски оправда. Треба се присетити да римокатоличко учење о папи није настало за један дан. Хиљаду година је прошло до папе Пија IX који је прогласио непогрешивост папе. Тако је римски папизам растао довољно дуго и дубоко задирао. Цариградски папизам се развија на исти начин. Није се он данас појавио. Већ у 19. веку је неколико канониста и историчара Руске Православне Цркве користило израз ,,источни папизам”. Није то данашња тема, нисмо само ми то данас приметили. Али, како то често бива, постојала је нада да неће бити пређена граница дозвољеног. Патријарх Вартоломеј је, међутим, прешао ту границу. Сада се православни свет, нажалост, налази у стању дубоке кризе. *И таквим самовољним потезом је уручен Томос о независности… Видите, ако прочитамо сâм Томос и Устав такозване Православне Цркве Украјине, приметно је колике су могућности за уплитање Васељенског Патријарха у унутрашњи живот ,,Православне Цркве Украјине“. О тој теми сам писао у чланку ,,Упоредна анализа уставних докумената Украинске Православне Цркве и Православне Цркве Украјине” (на руском језику), који може да буде занимљив српским читаоцима. *Како је цела та ситуацију утицала на Украјинску Православну Цркву? Ми смо канонска Црква у Украјини. Све чешће се од присталицâ новоформиране црквене организације чује да ми нисмо Црква и да не треба да постојимо. Али једина канонска Православна Црква у Украјини је она Црква која се налази под духовним руководством Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. То је оно шта ћемо увек да сведочимо. *Шта ће даље бити са Украјиснком Православном Црквом? Да ли је планирано неко компромисно решење у виду формирања уједињене помесне Украјинске Цркве? У тренутној ситуацији питање формирања неке уједињене помесне Цркве је потпуно апстрактно. Ми то питање у данашње време не разматрамо. У погледу тога шта ће бити даље, за три, пет, десет година, то се не тиче само Украјине и Украјинске Православне Цркве већ читавог Православља. Сви треба да разумеју да патријарх Вартоломеј и они који га подржавају заправо покушавају да преко украјинске црквене кризе реше неке ствари на глобалном нивоу, тојест желе да помоћу локалног питања остваре глобалне циљеве. Такав глобални циљ јесте покушај Фанара да успостави такав црквени поредак у којем би Фанар био на врху, са свим могућим овлашћењима и правима (управљао би дијаспором, примао апелације тако даље). Управо тај циљ покушавају да остваре преко Украјине. Свако ко поступке Фанара у Украјини прихвати као исправне треба да разуме да ће се то што се десило у Украјини за десетак година десити и у другим помесним Православним Црквама, а да ће већ за педесет година наследници патријарха Вартоломеја приказивати себе уу категоријама потпуно неприхватљивим за православну свест и православно учење. Стога сваки представник ове или оне помесне Цркве треба искрено да одговори на питање: шта ће бити са Православном Црквом у случају да помесне Цркве признају законитост поступака патријарха Вартоломеја? Ако на то питање одговоримо директно и искрено, онда ће сви разумети у каквој је опасности Православна Црква. Сматрам да једини начин да се некако одупремо томе што ради Фанар јесте да све помесне Православне Цркве иступе са својим ставом. *Враћајући се на питање о последицама формирања ,,Православне Цркве Украјине“, питао бих Вас: у којој мери су сви ти догађаји утицали на Кијевску духовну академију? Да ли се догађало да неки студенти Кијевске духовне академијеприђу ,,Православној Цркви Украјине“? Увек постоје људи који су у одређеним приликама спремни да напусте наше редове. Не желим да лоше говорим о њима. Обично се у таквим случајевима код нас каже: ,,Бог им је Судија”. Али до данас је из Кијевске духовне академије са редовних студија у ,,Православну Цркву Украјине“ прешао само један студент. Било је и студената које смо ми морали да избацимо због лоших оцена или због нарушавања дисциплине, а они су са своје стране покушавали да се пребаце у образовне установе ,,Православне Цркве Украјине“. Али треба истаћи да је и код њих однос према таквим случајевима обазрив. Јасно је: ако је студент био проблематичан код нас и имао тешкоће са учењем и дисциплином, такав ће бити и тамо. *У данашње време Украјинска Православна Црква је у незавидном положају. Али увек постоји нада да ће привремене потешкоће проћи и да ће све доћи на своје. Да ли се у Кијевској духовној академији и семинарији у наредном периоду планирају неке промене, пројекти или конференције? Свакако. Код нас се конференције одржавају два пута годишње: сјесени и у пролеће. Ове године ћемо покушати да обновимо све искуство које имамо у тој области. Уз то планирамо да организујемо додатне округле столове и семинаре. Сматрам да су они од изузетног значаја јер студентима пружају могућност да размењују гледишта, да чују мишљења других, па и неко ново мишљење. И то је важан део образовања. Свакако ћемо, дакле, нешто од тога организовати. Наравно, позиваћемо на учешће у свим нашим манифестацијама и представнике осталих помесних Православних Цркава. Стога се надам да ће представници српске богословске науке и убудуће да бити наши гости и учесници на манифестацијама. *Дај Боже! Хвала Вам, владико, за садржајан разговор! Задовољство је моје! Са руског: Николај Сапсај Редактура превода: епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Конзилијум лекара специјалиста прегледао је Његову Светост Патријарха српског господина Иринеја, остварио увид у медицинску документацију и закључио да у односу на јучерашњи дан и погоршање хроничне срчане слабости, постоје знаци клиничког побољшања. Стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја је стабилно. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ

У Крстопоклону недељу, 9/22. марта, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Исихије је истакао да на данашњи дан наша Црква слави Часни Крст Господњи. Звучни запис беседе Црква нас подсећа на животворну силу Крста. Ово је средина на нашем путу ка свеславном Васкрсењу Христовом, и пошто смо у својим подвизима, по својим ограниченим људским силама, поклекли и уморили се, потребна нам је та животворна сила Крста Христовог. Господ је Својим ученицима наговештавао Своје страдање, али нико од њих није могао да замисли да ће Он Безгрешан – као избављење свих нас, као наше спасење – да благоволи да се разапне на Крсту, дотадашњем знаку проклетства и знаку највеће казне и унижења. Тај Крст води у свеславно Васкрсење. Господ Своје спасносне речи упућује свим људима. У овим данима часне Четрдесетнице, у читавом свету догађа се пошаст заразе корона вирусом. Сви ми смо позвани да овај Крст носимо са разумевањем, да немамо у себи панични страх, да немамо у себи безнађе, да не допустимо да страх влада нама, него да нама влада спасоносни Крст Христов и благодат коју Он изобилно даје свима нама. Поштујући упутства наших власти, ми смо одлучили да данас служимо Литургију на онај начин на који је то могуће, са мерама ванредног стања. Нико од нас не треба да клоне духом. Литургије се служе где год је то могуће. У нашој Цркви се у молитвама, између осталог, молимо за оне који су присутни, али и за оне који су оправдано одсутни. У том броју оправдано одсутних налазе се и сви они који су овим ванредним мерама спречени да присуствују на светим богослужењима. Свето Причешће јесте извор живота и сједињење са Господом нашим Исусом Христом. То су Тело и Крв Христова. Кроз свето Причешће не може да се пренесе никаква зараза, али постоје друге ситуације у којима та зараза ипак може да се пренесе и зато се до даљег уздржавамо од редовног окупљања на светој Литургији. Причешће верних биће савршавано и по домовима верника који не могу да присуствују, нагласио је владика Исихије. Епископ мохачки је пренео благослов и молитве Преосвештеног Епископа бачког г. Иринеја, који непрекидно бди над својом паством. Његов благослов је са свим свештенством и са свим верним народом, али он се не ограничава само на наш верни народ него на сву браћу и сестре који живе са нама у овом граду и овој Епархији, као и у читавом свету, казао је владика Исихије. У току свете Литургије проузношене су посебне прозбе и молитва за заустављање ширења заразе новојављеном опаком болешћу, као и за исцељење и опоравак оболелих. Поступајући у складу са упутствима државних органа, верни народ предвођен свештенством молитвено је учествовао на светој Литургији, присуствујући у порти Саборног храма. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду емитован је на програму радио-станицâ Епархије бачке и Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц

Идентитетске подјеле нису најважније и једине подјеле данас у Црној Гори. Много су веће подјеле између оних који имају по двије-три куће и неколико аутомобила и оних који немају вечеру, и подијеле на оне који раде неколико послова и примају по пет-шест плата и они који не раде нигдје, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Отац Гојко је нагласио да свој став формира на основу своје цетињске парохије истичући да по тим подјелама сваки град личи на Цетиње: „Говорим са свијешћу да људи имају много веће проблеме егзестенцијалне природе, него што су проблеми идентитетског питања, а не омаловажавам ни њихову важност. Живимо у тренутку када се те теме, које би могле бити предмет неких научних скупова, писања докторских дисертација, озбиљног стручног разматрања, нажалост, користе као магла, прашина у очи, да се не би понекад причало и о овим важним проблемима које боле све грађане без обзира јеси ли вјерујући или којој конфесији припадају. “ Говорећи о повјерењу које Црква ужива међу грађанима, отац Гојко је истакао да је оно утемељено у вијековном присуству Цркве на овим просторима истичући да тиме не жели да стави у други план остале конфесије које овдје историјски живе и трају: „Хришћанска Православна црква носи једну поруку стару два миленијума – да она људе жели да окупља на једној науци која неће да инсистира на никаквим подјелама.“ Подсјетивши на ријечи апостола Павла да у хришћанској науци нема мјеста за подјеле међу Грцима и Јеврејима, и да се ту не ради о два народа, двије партије, већ да су то двије цивилизације, да нема подјеле на робове и слободне (социјалне разлике), на мушко и на женско, прота је појаснио да ниједна од тих подјела до дан-данас није престала да постоји. „И даље постоје разни народи и културе, разлике између богатих и сиромашних, која је можда данас највећа. Али, нећу да принцип нашег окупљања буде утемељен на тим разликама, оћу да их превазиђемо. Дакле, ако је то порука апостола Павла – разлог због чега се Црква окупља и постоји, управо је то разлог и да се истраје на једном таквом задатку који можда звучи да је немогућ, да је идеал, али морамо да на томе истрајемо“, рекао је између осталог протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Емисију РТЦГ „Аргумнети“ – 21.01.2019. можете погледати на следећем линку: http://www.rtcg.me/tv/emisije/informativni/argumenti/228218/argumenti-21012019.html Извор: Митрополија црногорско-приморска

Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска