Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'последње'.
Found 10 results
-
Људи долазе на исповест и признају да је дошло до раскола у њиховим односима са другима. Они признају свој грех, признају своју страст, завист и антипатију коју осећају према другима, чак и мржњу која се рађа у њима. Они разумеју да је оно што осећају погрешно, они разумеју да је потребно лечење, али не покушавају да промене своје стање. Много пута се присећају и праве менталне сценарије и имагинарне разговоре са људима које им се не свиђају, са којима су се свађали, завиде им, па падају у бес, очај, тугу. Ви их саветујете како да промене своје јадно стање, али они вам одмах одговарају: „Не могу, оче, покушавам, али не могу!“. Грешка је, међутим, у томе што човек покушава да се ослободи симптома свог егоизма, а да не напусти сам егоизам, односно не жели да се понизи. Дакле, разлог свему томе је тај што човек не жели да се понизи. Нажалост, у животу ових људи не постоји „не могу“, већ постоји „нећу да будем понижен, нећу да изгубим, нећу да будем други, не могу да не будем у центру пажње, не желим да ме игноришу, желим да истакнем своју корист, желим да моје достојанство сија, желим да победим, желим да будем слављен…”. Све ово може звучати екстремно, али да ли је заиста тако? Доживимо себе... Ако желимо да се бавимо правим духовним радом, открићемо да сваки раздор са другима, свако осећање зависти и антипатије према другима има за свог оца нашу себичност, жељу да се осећамо снажним, одличним, супериорним, а за мајку – недостатак кајања. Не можемо превазићи своју злобу према другима осим ако нисмо вољни да се понизимо. Без понизности увек ћемо завидети, увек ћемо негодовати, увек ћемо (лако) осуђивати и гледати са висине на друге, увек ћемо негодовати. Страшно је то што узнемиравамо и повређујемо друге, али ми мучимо и себе. Као да желимо да живимо у тузи и угњетавању. Зато свети оци с правом кажу да и ако егоиста има све најбоље, осећаће недостатак и имати тугу у срцу. Насупрот томе, понизна особа се осећа испуњена радошћу, чак и ако нема много ствари у овом животу; широко јој је срце, зато свакога прима. Не постоји „Не могу да волим свакога“, постоји „Не желим да се понизим“, чија је последица да не могу да волим. Понизност је потребна. Да схватимо да нисмо толико важни и да нам нико ништа не дугује. Племенитост је потребна. Племенитост понизности. Не да вас други стављају на последње место и да то прихватите (наравно и то је нешто), него да сами себе стављате на последње место. То је понизност. Онда, ако вас на крају ставе мало испред, осећате се почашћеним и захвалним. Али ако себе стално стављате на прво место и инсистирате на томе да сте увек на првом месту, па понекад на другом месту, осећате се увређеним и повређеним. Да ли желите да стекнете љубав? Желите ли да се ослободите злобе, антипатије, зависти, туге? Одговор је: понизите се. Тада ће се ваше срце отворити за све. Тада ћете на све гледати као пријатеље, а не као непријатеље, као сараднике, а не као конкуренте. Учините себи услугу, молим вас! Оставите свој его по страни јер је штета трпети врелину мисли (а то је пакао), док вам се даје остатак благодати. Наш живот је ружичаст. Не пребивајте у трњу! Постаните мирисни цвет за друге! https://pravoslavenhram.com/смирението-–-да-поставиш-себе-си-на-последно-място/478 -
Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/-
- 1
-
-
- најважније
- питања
- (и још 7 )
-
IZMJENE SITNE, NE I NEBITNE Ekskluzivno: Nacrt posljednje verzije Temeljnog ugovora Vlada Crne Gore je na jučerašnjoj sjednici usvojila informaciju i iskazala apsolutnu spremnost za potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom Prethodna verzija naglašavala istorijsku ulogu Mitropolije crnogorsko-primorske, a ne SPC: Joanikije i Porfirije u manastiru na Cetinju, Foto: Ivan Ivanović Srdan Kosović 27.01.2022. Vijesti.me Posljednji nacrt Temeljnog ugovora između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve pretrpio je nekoliko izmjena u odnosu na nacrt koji je Vlada Crne Gore ranije poslala patrijarhu SPC Porfiriju i čiji sadržaj su tada “Vijesti” ekskluzivno objavile. Nacrt koji “Vijesti” objavljuju je Vlada poslala SPC, a odgovor još uvijek nije stigao. Vlada Crne Gore je na jučerašnjoj sjednici usvojila informaciju i iskazala apsolutnu spremnost za potpisivanje Temeljnog ugovora sa SPC, u najkraćem vremenskom roku. Sjednici nisu prisusutvovali potpredsjednik Dritan Abazović i ministar vanjskih poslova Đorđe Radulović, a uzdržani su bili ministar unutrašnjih poslova Sergej Sekulović i ministarka javne uprave Tamara Srzentić. “Ovaj proces je prošao kroz nekoliko faza usaglašavanja i iz ugla Vlade je potpuno spreman za potpisivanje”, rekao je premijer Zdravko Krivokapić. U preambuli nacrta piše da je hrišćanska crkva na prostoru današnje Crne Gore prisutna od apostolskih vremena i njenog kontinuiteta kroz istorijsko pravoslavno i crkveno ustrojstvo od osnivanja Zetske, Budimljanske i Humske episkopije (1219. g.) “u sastavu Žičke arhiepiskopije, Pećke patrijaršije, odnosno Srpske pravoslavne crkve”. U prethodnoj verziji koju je Vlada slala su bile izbrisane riječi “u sastavu Žičke arhiepiskopije, Pećke patrijaršije, odnosno Srpske pravoslavne crkve” sa obrazloženjem da je hrišćanska crvka postojala na prostoru današnje Crne Gore i u periodima ukidanja Pećke patrijaršije (u periodu od 1463. do 1557. godine i 1766. do 1920. godine) i da bi, ukoliko to ne bi bilo konstatovano, podrazumijevalo da crnogorske vladike iz dinastije Petrović-Njegoš i drugi crkveni poglavari iz tog peroda nisu pripadali hrišćanskoj crkvi i da je to sa stanovišta države Crne Gore neprihvatljivo. U novom nacrtu piše i da se uvažava istorijska uloga SPC (u prethodnom nacrtu pisalo SPC u Crnoj Gori), a posebno Mitropolije crnogorsko-primorske za vrijeme crnogorskih mitropolita-gospodara, kao i njenu uloga u državnosti Crne Gore i društvenom, kulturnom i obrazovnom razvoju, što se razlikuje od prethodne verzije koja je naglašavala istorijsku ulogu Mitropolije crnogorsko-primorske, kako je tada obrazloženo iz Vlade, kao jedine od postojećih eparhija SPC koja je temelj državnosti Crne Gore. Joanikije i Porfirije ispred Hrama u Podgoricifoto: Savo Prelević U posljednjem nacrtu se SPC jemči “vršenje javnopravnih ovlašćenja”, što je bilo uklonjeno iz prethodnog nacrta sa obrazloženjem da nije valjana pravna konstrukcija jer javnopravna ovlašćenja vrše javnopravni organi, prije svega državni organi. U ovoj verziji nacrta u članu 7, koji tretira nepovredivost svojine i državine nad manastirima i drugim nepokretnostima, piše da se to jemči Crkvi, a ne kako je Vlada prethodno sugerisala i crkveno-pravnim licima sa obrazloženjem da se na njih i vodi “većina imovine Crkve u Crnoj Gori” pa da na taj način država obuhvata i štiti pravo svojine i faktičnih vlasnika crkvene imovine u Crnoj Gori. U članu 13 piše da nadležne vlasti u Crnoj Gori neće razmatrati zahtjeve za izgradnju vjerskih objekata koji nemaju pismeno odobrenje nadležnog eparhijskog Arhijereja, dok je u prethodnoj verziji pisalo “pravoslavnih vjerskih objekata”, a u ovoj je dodato i da se to radi “u skladu sa zakonom i autonomnim propisima Crkve.” Ostale izmjene su uglavnom stilske prirode. Ugovor ima ukupno 20 članova, a na kraju kao potpisnice se navode Vlada Crne Gore i Srpska pravoslavna crkva. Amfilohijevo nasljeđe ”Vijesti” su ranije objavile da u nacrtu Temeljnog ugovora između Crne Gore i SPC skoro da nema elemenata koji bi se mogli vezivati za ono što je bilo nasljeđe pokojnog višedecenijskog mitropolita Mitropolije crnogorsko-primorske Amfilohija koji preminuo u oktobru 2020. godinu. U oba nacrta u koji su “Vijesti” imale uvid se nigdje više ne pominje naziv Pravoslavna crkva u Crnoj Gori, a u najnovijem nacrtu se samo u preambuli jednom pominje “Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori”. Za vrijeme Amfilohijevog života, MCP je pripremila temeljni ugovor i još 2012. ga dostavila Vladi Crne Gore, na šta nikada nije odgovoreno. Verzija koja je dostavljena iz Beograda i koja je ponuđena na potpis premijeru Zdravku Krivokapiću u Beogradu krajem maja ove godine i verzija koju je Vlada poslala u avgustu se razlikuju u nekoliko tačaka. Jedna od spornih tačaka je bila da se u Temeljnom ugovoru kao neradni dani za pravoslavne hrišćane predviđaju i vjerski praznici koji nisu propisani Zakonom o državnim i drugim praznicima. Sporna je, za Vladu, tada bila i odredba u članu 12 kojom bi se država obavezala da u “roku od jedne godine” uz saradnju sa SPC i drugim vjerskim zajednicama pripremi zakon kojim bi se regulisalo pitanje povraćaja i obeštećenja, odnosno restitucije pokretnih i nepokretnih dobara koja su nacionalizovana bez pravične naknade. Prvobitni nacrt, čiji djelovi su dospjeli u javnost tokom prošle godine, bio je nasljeđe mitropolita Amfilohija, po čijoj inicijativi je i 2006. formiran Episkopski savjet Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kao organizacioni dio Srpske pravoslavne crkve. Amfilohije je nekoliko puta govorio da sa njim treba pregovarati oko Temeljnog ugovora i da će ga on potpisati kao predsjednik Episkopskog savjeta. To ne bi bio presedan jer je Temeljni ugovor SPC i Hrvatske potpisao tadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i “za Srpsku pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj”. Naziv Pravoslavna crkva u Crnoj Gori je postojao u verziji koja je u martu predstavljena Sinodu SPC, a čiji je temelj bio ugovor iz 2012. godine. Taj nacrt je pripremao bivši ministar pravde Vladimir Leposavić koji je prije formiranja Vlade bio dio pravnog tima Mitropolije crnogorsko-primorske, dok ga je u Beogradu predstavio Episkopski savjet SPC u Crnoj Gori. Upravo je taj naziv bio jedan od najspornijih za vrh Beogradske patrijaršije, a da je problem sa tim nazivom imao i vrh vlasti u Srbiji je otkrio i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić. ”Njihov politički plan u Crnoj Gori je bio da Mitropoliju crnogorsko-primorsku odvoje od SPC, da je proglase u početku pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori i da se time vremenom Srbi asimiluju, nestanu i da postoji jasna dvotrećinska i tročetvrtinska većina crnogorskog pravoslavnog naroda”, rekao je Vučić ranije. Nije precizirao čiji je to plan bio. Episkopski savjet je osnovan 26. maja 2006. godine, odlukom Sabora SPC kojim je predsjedavao tadašnji patrijarh srpski Pavle, a tada je u upotrebu uveden i termin Pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Po toj odluci Sabora koja je uvažavala okolnost da je Crna Gora postala nezavisna država, Pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori sačinjavaju eparhije Srpske pravoslavne crkve: Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhija budimljansko-nikšićka, kao i dijelovi eparhija Mileševske i Zahumsko-hercegovačke. Sabor SPC u maju ove godine, na kom je izabran novi mitropolit MCP Joanikije je ukinuo sve Episkopske savjete, a novi mitropolit nije dobio i titulu arhiepiskopa cetinjskog koju je imao Amfilohije, kao ni titulu egzarha sveštenoga trona pećkog. Cetinjski manastirfoto: Shutterstock Iz krugova bliskih vrhu SPC su te elemente označavali kao separatističke i zbunjujuće. Episkopski savjet je bilo tijelo koje je organizovalo litije na kojima se protestovalo protiv Zakona o slobodi vjeroispovijesti. Amfilohije je više puta javno optuživan za autonomašenje i u Beogradu mu se zamjeralo što govori o kontinuitetu Mitropolije crnogorsko-primorske sa istorijskom i autokefalnom Mitropolijom crnogorskom - Crnogorskom crkvom. ”Crnogorska pravoslavna crkva je zovem. To je bila Božija Crkva. I Hristova Crkva, prije i iznad svega. I kao takva je bila priznata u čitavome svijetu, kao što je i danas isto tako ta ista Crkva, Crnogorska pravoslavna crkva - Mitropolija crnogorska”, kazao je Amfilohije 2019. godine. Sadržaj Temeljnog ugovora ”Vijesti” objavljuju sadržaj posljednjeg nacrta Temeljnog ugovora u cjelosti. Crna Gora, koju zastupa Vlada Crne Gore i Srpska Pravoslavna Crkva (u daljem tekstu: strane ugovornice), U namjeri da urede pravni okvir međusobnih odnosa, Pozivajući se na međunarodno pravo i Ustavom Crne Gore zajemčenu slobodu vjeroispovijesti i načelo odvojenosti države i Crkve, na pravoslavno kanonsko pravo i Ustav Srpske Pravoslavne Crkve (u daljem tekstu: Ustav SPC), Polazeći od činjenice da je Hrišćanska Crkva na prostoru današnje Crne Gore prisutna od apostolskih vremena i njenog kontinuiteta kroz istorijsko pravoslavno i crkveno ustrojstvo od osnivanja Zetske, Budimljanske i Humske Episkopije (1219. g.) u sastavu Žičke Arhiepiskopije, Pećke Patrijaršije, odnosno Srpske Pravoslavne Crkve, I konstatujući da Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori čine, kao njen organski dio, Mitropolija Crnogorsko-Primorska i Eparhije Budimljansko-Nikšićka, Mileševska i Zahumsko-Hercegovačka, Uvažavajući istorijsku ulogu Srpske Pravoslavne Crkve, a posebno Mitropolije Crnogorsko-Primorske za vrijeme crnogorskih mitropolita-gospodara, kao i njenu ulogu u državnosti Crne Gore i društvenom, kulturnom i obrazovnom razvoju, Imajući u vidu da većinsko stanovništvo u Crnoj Gori pripada pravoslavnoj vjeroispovijesti, Sporazumjele su se o sljedećem: Član 1 Strane ugovornice potvrđuju da su Srpska Pravoslavna Crkva (u daljem tekstu: Crkva) i Crna Gora (u daljem tekstu: država), svaka u svom polju djelovanja, nezavisne i samostalne i obavezuju se da će u međusobnim odnosima u potpunosti poštovati to načelo. Strane ugovornice se obavezuju da će međusobno sarađivati u cilju cjelovitog duhovnog i materijalnog razvoja čovjeka i društva i unapređivanje opšteg dobra. Član 2 Crna Gora priznaje kontinuitet pravnog subjektiviteta i u skladu sa svojim stavom jemči Crkvi i njenim crkveno-pravnim licima (eparhijama, crkvenim opštinama, manastirima, zadužbinama, samostalnim ustanovamai fondovima i, prema crkvenoj namjeni, pojedinim hramovima) vršenje javnopravnih ovlašćenja u Crnoj Gori u skladu sa pravoslavnim kanonskim pravom i Ustavom SPC. Nadležna crkvena vlast ima pravo da samostalno uređuje nezinu unutrašnju organizaciju i da osniva, mijenja, ukida ili priznaje crkveno-pravna lica prema odredbama pravoslavnog kanonskog prava i Ustava SPC. Nadležna crkvena vlast o tim odlukama obavještava organ državne uprave radi evidentiranja crkveno-pravnih lica u skladu sa državnim propisima. Nadležni državni organ je dužan da postupi po prijavi nadležnih crkvenih vlasti. Član 3 Država jemči Crkvi, crkveno-pravnim licima, sveštenstvu, monaštvu i vjernicima slobodu održavanja duhovnih i administrativnih veza, saglasno pravoslavnom kanonskom pravu i Ustavu SPC, sa svojim najvišim crkvenim tijelima, sa drugim pomjesnim pravoslavnim crkvama, kao i sa vjerskim zajednicama. Član 4 Poštujući slobodu vjeroispovijesti, Crna Gora priznaje Crkvi slobodu vršenja njene apostolske jevanđelske misije, posebno u pogledu bogosluženja, ustrojstva, crkvene uprave, prosvjete i vjeske propovijedi. Član 5 Crkva ima isključivo i neotuđivo pravo na slobodu, u skladu sa potrebama i na osnovu pravoslavnog kanonskog prava i Ustava SPC, u Crnoj Gori uređuje sopstveno crkveno ustrojstvo, kao i da osniva, mijenja i ukida arhijerejska namjesništva, crkvene opštine, parohije, manastire i druge organizacione jedinice. Član 6 Crkva je nadležna za sva crkvena imenovanja, premještaje, smjene, dodjelu i oduzimanje crkvenih službi, u skladu sa pravoslavnim kanonskim pravom i Ustavom SPC. Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve je kao najviša crkvena vlast isključivo nadležan za izbor, hirotoniju i postavljanje arhijereja u eparhijama u Crnoj Gori, kao i za osnivanje, mijenjanje i ukidanje eparhija u skladu sa pravoslavnim kanonskim pravom i Ustavom SPC. Nadležne crkvene vlasti imaju pravo da u skladu sa pravoslavnim kanonskim poretkom i odgovarajućim crkvenim propisima donese odluke duhovne i disciplinske prirode bez ikakvog uplitanja državne vlasti. Član 7 Država jemči Crkvi slobodu bogosluženja, vjerskih obreda i ostalih vjerskih i humanitarnih djelatnosti. Bogosluženje, vjerski obredi i ostale vjerske djelatnosti se obavljaju u hramovima, drugim zgradama, na grobljima i prostorima u crkvenoj svojini, kao i na javnim mjestima, otvorenim prostorima i mjestima vezanim za značajne istorijske događaje ili ličnosti. Država jemči Crkvi nepovredivost prava svojine i državine nad manastirima, hramovima, zgradama i drugim nepokretnostima i prostorima u njenom vlasništvu, u skladu sa zakonodavstvom Crne Gore. Samo zbog izuzetnih razloga i sa izričitim pristankom crkvenih vlasti objekti i prostori iz stava 3 ovog člana mogu biti korišćeni u druge svrhe. U objektima i prostorima iz stava 3 ovog člana državni organi ne mogu preduzimati bezbjedonosne mjere bez prethodnog odobrenja nadležnih crkvenih organa, osim u slučajevima kada to nalažu razlozi hitnosti zaštite života i zdravlja ljudi. Prilikom održavanja bogosluženja ili vjerskih obreda na javnim mjestima i otvorenim prostorima (litije, hodočašća i slični crkveni obredi), nadležne crkvene vlasti će blagovremeno obavijestiti državne organe koji će osigurati javni red i bezbjednost ljudi i imovine. Član 8 U slučaju vođenja krivičnog postupka ili istrage o kliricima i vjerskim službenicima Crkve zbog eventualnih krivičnih djela koja su predviđena Krivičnim zakonikom, nadležni organi će o tome prethodno obavijestiti nadležnog arhijereja. Član 9 Tajna vjeroispovijesti je u potpunosti i uvijek nepovrediva. Član 10 Kao neradni dani za pravoslavne hrišćane u Crnoj Gori su predviđene nedjelje i sljedeći vjerski praznici: - Badnji dan (24. decembar po julijanskom/6. januar po gregorijanskom kalendaru), - Božić i Sabor Presvete Bogorodice (25. i 26. decembar/7. i 8. januar), - Veliki Petak, - Vaskrsni Ponedjeljak, - Prvi dan Krsne slave. Strane ugovornice se mogu dogovoriti o eventualnim promjenama neradnih dana ukoliko se za to ukaže obostrana potreba. Hram Hirstovog Vaskrsenjafoto: Savo Prelević Član 11 Crkva i crkveno-pravna lica imaju pravo da nasljeđuju, kupuju, posjeduju, koriste i otuđuju pokretna i nepokretna dobra, kao i da stiču i otuđuju imovinu, obavljaju privredne i druge djelatnosti prema odredbama pravoslavnog kanonskog prava i Ustava SPC, a u skladu sa zakonodavstvom Crne Gore. Imovina iz stava 1 koja predstavlja kulturnu baštinu Crne Gore ne može se otuđiti, niti iznijeti iz države bez saglasnosti Vlade Crne Gore, u skladu sa zakonodavstvom Crne Gore. Crkva može osnivati zadužbine i fondacije prema odredbama pravoslavnog kanonskog prava i Ustava SPC, a u skladu sa važećim zakonodavstvom Crne Gore. Član 12 Restitucija crkvenih pokretnih i nepokretnih dobara, oduzetih ili nacionalizovanih bez pravične naknade, biće izvršena u skladu sa zakonom koji će regulisati pitanje restitucije u Crnoj Gori uz prethodni dogovor sa nadležnim crkvenim vlastima. Nepokretnu i pokretnu imovinu koja treba da bude vraćena Crkvi u vlasništvo ili za koju će država obezbijediti pravičnu naknadu utvrdiće Mješovita komisija sastavljena od predstavnika strana ugovornica. Član 13 Crkva ima pravo da gradi hramove i crkvene objekte, kao i da proširuje i preuređuje postojeće, a u skladu sa važećim zakonodavstvom Crne Gore. Država se obavezuje da omogući Crkvi saradnju sa nadležnim državnim organima prilikom izrade prostorno-planskih dokumenata u cilju stvaranja uslova za izgradnju vjerskih objekata. Nadležni arhijerej donosi odluku o izgradnji crkvenog objekta u skladu sa pravoslavnim kanonskim pravom i Ustavom SPC i predlaže lokaciju za izgradnju objekata, a nadležne vlasti Crne Gore će prihvatiti predlog ukoliko ne postoje protivni objektivni razlozi javnog interesa. Nadležne vlasti u Crnoj Gori neće razmatrati zahtjeve za izgradnju vjerskih objekata koji nemaju pismeno odobrenje nadležnog eparhijskog Arhijereja, u skladu sa zakonom i autonomnim propisima Crkve. Država finansijski pomaže Crkvu, naročito obnovu i očuvanje pravoslavnih vjerskih objekata koji imaju kulturno-istorijsku vrijednost. Član 14 Država jemči Crkvi slobodu vršenja prosvjetne, kulturne, naučne, informativne, izdavačke i drugih djelatnosti koje su povezane sa njezinom duhovnom misijom, a u skladu sa važećim zakonodavstvom Crne Gore. Država jemči Crkvi pravo da posjeduje, štampa i izdaje knjige, novine, časopise i audio-vizuelne materijale vjerskog, prosvjetnog, kulturnog i naučnog sadržaja. Crkva ima pristup sredstvima javnog informisanja koja su dužna da vjerodostojno, objektivno i bez diskriminacije obavještavaju javnost o stavovima i djelatnostima Crkve. Crkva ima pravo da osniva i uređuje radio i televizijske stanice, a u skladu sa važećim zakonodavstvom Crne Gore. Član 15 Crkva ima pravo da u skladu sa Ustavom SPC osniva vjerske obrazovne ustanove za srednje i visoko obrazovanje sveštenika i vjerskih službenika. Osnivanje drugih obrazovnih institucija od strane Crkve reguliše se zakonom. Crkva ima pravo da osniva i uređuje ustanove kulture u skladu sa Ustavom SPC i važećim zakonodavstvom Crne Gore. Finansiranje prosvjetnih i kulturnih ustanova u Crnoj Gori, čiji je osnivač Crkva, kao i status njihovog osoblja i korisnika (lica koja ih pohađaju), bliže će se urediti posebnim sporazumom u skladu sa zakonom. Član 16 Država jemči pravo roditeljima i staraocima da svojoj djeci obezbijede vjersko obrazovanje u skladu sa sopstvenim uvjerenjima. Pravoslavna vjerska nastava u javnim školama biće regulisana posebnim ugovorom između strana ugovornica. Manastir Đurđevi stupovi u Beranamafoto: Rabrenović Član 17 Crna Gora jemči Crkvi pravo na pastirsku brigu o pravoslavnim vjernicima u oružanim snagama i policijskim službama, kao i onima koji se nalaze u zatvorima, javnim zdravstvenim ustanovama, sirotištima i svim ustanovama za zdravstvenu i socijalnu zaštitu javnog i privatnog tipa. Nadležni organi obezbjeđuju, u dogovoru sa nadležnim crkvenim vlastima, uslove da se pravoslavnim vjernicima omogući ostvarivanje slobode vjeroispovijesti, kao i bogoslužbeni prostor i posnu hranu za pravoslavne vjernike u bolnicama, zatvorima, vojsci, policiji, đačkim, studentskim i staračkim domovima. Član 18 Crkva ima pravo da osniva dobrotvorne i socijalne ustanove i organizacije u skladu sa zakonom. Ustanove iz stava 1 ovog člana svoju unutrašnju organizaciju i način rada regulišu statutima odobrenim od strane nadležne crkvene vlast, i imaju isti pravni položaj kao i državne ustanove iste namjene. Strane ugovornice mogu zaključiti posebne ugovore o međusobnoj saradnji državnih i crkvenih dobrotvornih, socijalnih, zdravstvenih, obrazovnih i sličnih ustanova. Član 19 U cilju praćenja primjene Ugovora i unapređenja saradnje između strana ugovornica obrazovaće se Mješovita komisija sa jednakim brojem predstavnika. Mješovita komisija se sastaje po potrebi, a najmanje jednom u šest mjeseci. Ugovor se zaključuje na neodređeno vrijeme, a može se mijenjati saglasnošću strana ugovornica. Član 20 Ugovor je sačinjen u četiri istovjetna primjerka od kojih se po dva nalaze kod svake strane ugovornice. Ugovor stupa na snagu danom potpisivanja. Ugovor će se objaviti u “Službenom listu Crne Gore” i “Glasniku” - Službenom listu Srpske Pravoslavne Crkve. -
Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм -
“Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“. Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе. Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима. “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.” Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица. Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију. “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.” Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи. Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос. Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”. Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Подстакнути немилим дешавањима ових дана, а осјећајући одговорност пред стотинама хиљада грађана, користимо прилику да апелујемо на све људе, нарочито омладину да сачувамо достојанство и мир. Једино у миру можемо разговарати и градити будућност и своју и државе Црне Горе. Забрињава нас мржња која долази од појединаца, али у њој препознајемо неодговорно понашање оних који треба данас да буду најодговорнији у Црној Гори. Након изјава које допиру са највиших државних адреса, јасно је да су конфликт, мржња и сукоби последње оружје у њиховој борби против народа. Ако први човјек државе назове двије трећине својих грађана лудацима, ако савјетник премијеров јавно подржава забрану слободе кретања и мирног окупљања најављеног и одобреног од надлежних институција, ако посланици владајуће већине, по методу Сјеверне Кореје и диктаторских режима, врши притисак на професоре који треба дјецу да уче ономе што им не припада и за шта нису плаћени, ако огромну већину својих грађана, неријетко ти исти посланици зову „негаторима државе“, онда је јасно да одговорност за ове догађаје искључиво лежи у њиховим неодговорним изјавама и поступцима. Црква јавно осуђује свако насиље, ма од кога оно долазило и молимо се Богу да нам се не десе поново крвне освете које је Свети Петар мукотрпно лијечио и да се не повампирује братомржња и братоубилаштво започето у Другом свјетском рату. Ко распирује ту братомржњу и изазива нереде, тај је негатор и државе и будућности овог народа! А ми, заједно са вјерним народом, грађани смо одани и вјерни овој држави. Ми поштујемо како ову савремену Црну Гору, тако и, у исто вријеме, Црну Гору Петровића, Црнојевића, Зету Балшића и Немањића и Диоклију-Дукљу Војислављевића и Светог Јована Владимира. Јер, без неуважавања таквог насљеђа, ни савремена Црна Гора не може опстати. У том погледу, ове наше литије нису против државе. Напротив. Ове литије су прилика и позив да превазиђемо све негативне разлике и да се саберемо око Бога, светиња Божијих и наших заједничких светитеља. То је једини начин да зацијелимо старе ране и диобе, да се у Господу сви братски загрлимо. Ове литије су дјело Божије и у њима треба слушати ријеч Господњу. А Он нам говори „угледајте се на мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“. Нема тог човјека који има снагу и моћ да побиједи зло и мржњу, осим Господа Бога нашега. Наше поуздање није у нашу снагу, мудрост и храброст. Наше поуздање је у Господа, побједитеља гријеха, смрти и ђавола. Зато, драга дјецо, ако мислимо да сачувамо светиње, морамо сачувати добро у срцима нашим. Тако се и молимо Богу на нашим молебанима и литијама: ”да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши”. Ако желимо да будемо достојни светиња које бранимо, морамо да живимо по светињи. Часним и честитим животом, љубећи Бога и љубећи ближње своје. Молимо вас све и преклињемо именом Божијим, Светог оца нашег Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Миротворца и Чудотворца, будимо мирни, достојанствени и молитвени у нашим литијама, као и до сада. У Богу је сва сила и снага и истина. Наше је да је слиједимо. Нећемо угодити Богу бакљама, скандирањима и барјацима. Тиме често само нарушавамо мир и достојанство наших литија, а самим тим чинимо дјело које није Богу угодно. У нашим литијама сам Гослод и светитељи са нама ходе. Томе су свједоци сви који у њима учествују. У литијама се понашамо исто као када идемо у Острошку светињу – носећи молитву, вјеру, љубав и наду да ће Господ услишити наше молитве. Зато у литијама носите иконе своје крсне славе или неког другог светитеља коме ћемо се у току литије молити. Мржњу, провокације и примитивизам, који су страни правом и истинском народу Божијем, остављамо онима који од тога живе и који се тиме хране. За њих се нашим молебанима молимо ”да им Бог подари покајање, просвијетли ум и срце и обасја душу светом љубављу”. Ми бранимо светињу, бранимо и Црну Гору, али молитвом, љепотом и лијепим васпитањем. Будимо људи коју ће историја памтити по примјеру чојства и јунаштва, а не, не дај Боже, по нечему другом. Позивамо власт да престане са понижавањем сопственог народа и да чује његов глас. Јер, заиста, овдје се показује истинитом древна римска пословица да је глас народа глас Божији. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополија
- црногорско-приморска:
- (и још 9 )
-
Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице, Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)… Благодарим ти, Господе Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења. Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин! (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 17, 22-23) Извор: Митрополија црногорско-приморска -
„Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ..“ - стоји у опису фотографије на "Фејсбуку" ДРУШТВЕНЕ мреже "усијала" је фотографија једног мештанина села Друговца у близини Смедерева, на којој свештеник Ненад у алкохолисаном стању лежи у тракторској приколици поред сандука са телом покојника. - Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ, а ногу је подигао на страницу као да се сунча - стоји у опису фотографије коју је на друштвену мрежу "Фејсбук" поделио револтирани учесник поворке. Људи из овог места, али и околине, све чешће венчања, крштења, и остале црквене церемоније обављају у другим парохијама, управо због, како наводе, проблематичног свештеника. Изнервирани мештани у коментарима остављеним испод фотографије пијаног попа, наводе и да овај свештеник посао често обавља у алкохолисаном стању, као и да је једном приликом изгубио кандило и крст, али и да је на једној сахрани упао у раку. Извор -
ПОСЛЕДЊЕ "БЕОГРАДЕ, ДОБРО ЈУТРО", ПОСЛЕ КОГА ЈЕ ЧИКА ДУШКО ЗАБРАЊЕН
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Култура
OБРАТИТЕ ПАЖЊУ, МЕЂУ БРОЈНИМ БИСЕРИМА ДУХА У ОВОЈ ЕМИСИЈИ, НА ОНАЈ: "КАД ВЕЋ МОРАМО И МОЖЕМО БЕЗ ТИТА, МОЖЕМО И БЕЗ СВАКОГ ДРУГОГ. КО МИСЛИ ДРУКЧИЈЕ НЕКА КАЖЕ". -
Ovo je snimak poslednje emisije "Beograde, dobro jutro". Njega je bilo tesko pronaći, ali nekim spletom okolnosti pronađen je kao snimak sa radija na jednoj (sada vec dosta staroj) audio kaseti. Ono što se zna je da je tokom 1983. došlo do ukidanja emisije. U nizu izvora koji su dostupni, nigde se ne pominje datum niti bilo koja približna vremenska odrednica. Smatra se da je pravi povod za ukidanje emisije (iniciran iz Predsednistva SR Srbije tj. licno od strane Nikole Ljubičića) bio dan ranije. Tada je Duško čitao ovo: "Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo." Kako zabrana nije bila stigla odmah, Duško Radović je svoju emisiju uradio i narednog jutra. Tada je nastao ovaj snimak koji je postavljen. Nakon njega sve je bilo samo istorija i sećanje. Ovde treba napomenuti da su i pre zabrane u više navrata emisija i Duško bili na tapetu raznih (kako su se tada zvale) "društveno-političkih organizacija". Iz nekih izvora se moze još i saznati da je krajem 1983. održan sastanak na kome su se našli odgovorni ljudi iz Studija B, sam Duško Radović i Ivan Stambolić koji je ponudio da Duško može ponovo da započne svoju emisiju. Tu ponudu, Duško je odbio na sebi svojstven nacin "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme." Ako neko možda zna datum kada je emitovana ova emisija, dobrodosao je sa informacijom. Neke moje pretspostavke svele su vremensku odrednicu na 13.10.1983. ili mozda 22.12.1983. Na jednom blogu pominje se novembar 1982. dok u nekim biografskim clancima pominju i 1984. Nedostatak tacnog podatka je ocigledan. ______ Ako krenemo od toga da je bila 1983. i ako uzmemo da se ovo odnosilo na reprezentaciju SFRJ: "Juče nam je elektrodistribucija poklonila malo struje da vidimo pobedu naših fudbalera. Rizik je bio veliki, ali se sve dobro završilo. Danas smo srećni i zahvalni svima koji su bili tako dobri prema nama, iako to nismo zaslužili." ostaju dve mogućnosti: 12.11.1983. Jugoslavija - Norveška 2:1 21.12.1983. Jugoslavija - Bugarska 3:2 Onda bi to značilo da je emisija išla 13.11. ili 22.12.1983. OБРАТИТЕ ПАЖЊУ, МЕЂУ БРОЈНИМ БИСЕРИМА ДУХА У ОВОЈ ЕМИСИЈИ, НА ОНАЈ: "КАД ВЕЋ МОРАМО И МОЖЕМО БЕЗ ТИТА, МОЖЕМО И БЕЗ СВАКОГ ДРУГОГ. КО МИСЛИ ДРУКЧИЈЕ НЕКА КАЖЕ". View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.