Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се после свете Литургије на Цвети, 17. априла 2022. године, у капели Светог Саве при Православној гимназији Катарина Бранковић Кантакузина у Загребу, са групом избеглица из Украјине којима је пружио речи разумевања и подршке. Том приликом, Патријарх је поновио позив који је упутио на данашњем празничном богослужењу да „сви учинимо колико је до нас да избеглој браћи и сестрама, који су напустили своје домове и нашли се овде са нама, будемо од помоћи, не гледајући на то ко је ко и ко је одакле, јер сваки сукоб, сваки неспоразум, а нарочито када говори оружје, а не језик љубави, пораз је и срамота свакога од нас, пораз је човека као иконе Божје”. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је данас присуствовао, у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Миријеву, Светој Литургији пређеосвећених Дарова коју је служио Преосвећени Епископ хвостански г. Јустин. После Литургије је уследила исповест свештенства архијерејског намесништва врачарско-грочанског, известила је ТВ Храм. Патријарх је у беседи, поред осталог, подсетио на циљ поста - неговање добра и неговање братских односа, грађење врлине, указао је да треба да будемо радосни, да "градећи љубав - унесемо радост и мир у своје срце". Беседа Патријарха Порфирија, белешка ТВ Храм:

У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је у уторак, 5. априла 2022. године, у крипти Храма Светог Саве предавање на тему ”А овај род не изгони осим молитвом и постом (Мт 17,21)”. Говорећи о молитви светог Јефрема Сирина патријарх Порфирије је посебно истакао да смо: ”добили таленте да би смо улагали напор, да би смо без страха избегавали сваку врсту неактивности, а нарочито лењост. Добили смо таленте и дарове да би смо, како каже апостол Павле, искупљивали време, то јест да би смо испуњавали нама дато време смислом. Смислом који је резултат дара Божијег који смо добили и нашег напора и труда да сарађујући са благодаћу Божијом тај дар умножавамо дарујући себе или чинећи уздарје Богу и дарујући себе својим ближњима. Дакле, нисмо добили време и таленат да би смо убијали време, да би смо, како то често кажемо ”умирали од досаде”. Активно развијање својих дарова води ка друге две прозбе молитве светог Јефрема Сирина у којима се молимо да избегнемо дух унинија, или депресије и очајавања, и дух властољубља, који се не односи само на некакву политичку власт, рекао је Патријарх истакавши да је униније или очајавање главни узрок сваког нашег духовног пада. Предавању су присуствовали преосвећена господа епископи марчански Сава и умировљени канадски Георгије, ректор Богословије ”Светог Саве”, професори Православног богословског факултета др Ненад Милошевић и јереј др Србољуб Убипариповић, ђакон др Драган Радић, др Драган Каран, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни верни народ. Звучни запис овог предавања Патријарха Порфирија можете чути 6. априла 2022. године у програму Радија "Слово љубве", у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Део предавања Патријарха Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је молитвено данас, 30. марта 2022. године, светој Литургији Пређеосвећених дарова, којом је у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану началствовао Преосвећени викарни Епископ топлички г. Јеротеј. У беседи коју је произнео по завршетку свете Литургије, Његова Светост је, обраћајући се сабраном верном народу и свештенству архијерејског намесништва београдског другог које је приступило Светој Тајни исповести, подсетио да "пост има за циљ нашу бригу о нашем нашем унутрашњем животу". Помоћу поста треба да победимо свој егоизам и гордост и све оне страсти које из тога произилазе и да, "као крајњи циљ, трудимо се да испунимо оно на шта нас је Бог позвао а то је остварење Христове заповести о љубави - о љубави читавим својим бићем према Богу и о љубави према ближњем свом као према самоме себи", рекао је Његова Светост. Најважнији треба да нам буде "живот у складу са нашим природним даровима и нашим истинским назначењем, са оним што је Бог предвидео да треба да буде наш живот", нагласио је Патријарх српски. У наставку чујте ову беседу Патријарха Порфирија у целини. Вест обрадила Редакција радија "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве" Фото: слика екрана Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Крстопоклону 27. марта 2022. године, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Црква је ову недељу посветила Часном Крсту указујући да је ”Крст она снага из које треба да црпемо и себе и ми да ту снагу уносимо у себе”, рекао је Патријарх истичи речи Господње: ”Ко хоће да иде замном нека узме крст свој и пође замном”. Овим речима Господ не ствара идеолошке послушнике који ће пратити Његову идеју истакао је Патријарх напоменувши да је Господ тим речима циљао на наше унутрашње биће, да оне буду животни став, ”опредељење за Хрста и живот са Христом”. ”Читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и мамо утемељимо на Христу”, рекао је Патријарх Порфирије истичући да то значи ”узети крст свој и поћи за њим. Да Њега поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања”. ”Када Господ каже узми крст свој значи узми своју тешкоћу, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен конфором, да циљ нашег живота буде да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, није Господ рекао у Јеванђељу није рекао да кад пођете замном ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема, јер и Он, пре него што је упутио своју реч нама, претрпео је искључиво и само презир и одбацивање, наравно и страдање и смрт. И показао је да Његово присуство, јер је то присуство Истине, присуство Светла у нашем животу, осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу и у животу сваког човека. Присуство Христово у овоме свету, Његово Јеванђеље, својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе и поробљавање људских душа и отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани”, истакао је патријарх Порфирије појашњавајући да: ”што више јесмо у Христу утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична истинска природа човекова, све оно на шта нас је Бог позвао”. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић Марко Либерато-Влачић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32820

Повод литургијског сабрања била је исповест свештенства архијерејског намесништва београдског првог. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха: Браћо и сестре, хвала Богу већ смо превалили половину Великог поста. Као што сви знамо атмосферу и начин живота на који нас пост позива није нешто што треба да практикујемо само током поста него јесте амбијент и правило живота на који смо позвани непрестано. Позвани смо да духом поста живимо сваки дан, сваки тренутак свога живота. Црква је устројила и установила пост из више разлога, а пре свега, због тога што пост треба да вас подсећа да је Господ Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај, садржај нашега живота и да ништа без љубави Његове и без благодати Његове не можемо да чинимо. Пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића. У току поста се трудимо да, поред уздржања и практиковања врлина, интензивније преиспитујемо себе, преиспитујемо свој живот, интензивније посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем, а онда после дијагностиковања како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији, истинском и правом духовном лечењу. У том контексту самопосматрања и молитве да где год видимо неку мрљу на својој души одмах хоћемо да је бришемо, Црква је као једно од помоћних средстава устројила и исповест. Исповест је, дакле, опет је нешто што треба да практикујемо током свеукупног свога живота и свакога дана. У току поста интензивније нас Црква подсећа на потребу исповести. Зашто? Зато што исповест није својеврсни судски процес, није истрага. Исповест није тренутак када препознавајући своје промашаје, доживљавамо их као преступе одређеног спољашњег закона и правила и препознавши те преступе долазимо пред свештеника, признајемо своју кривицу и очекујемо неку одмазду, неку духовну казну. Исповест је само потврда, пројава онога што се зове у Цркви покајање. Покајање су оци Цркве, предање Цркве, назвали радосном тугом. Зашто? Зато што покајање подразумева констатацију својих недостатака, својих промашаја, падова, греха, страсти, али у исто време и призивања благодати Божје да она буде путоводитељ, да буде лек, да буде терапија која нас враћа на прави пут, која нас враћа у нормално здраво духовно стање. Отуда и јесте покајање названо радосном тугом, јер у истом тренутку ми видимо свој промашај, а промашај доживљавамо као мисао, поступак, реч који су се огрешили о љубав Божју, о Његово милосрђе. Онда не само да нисмо задовољни него осећамо истинску и праву тугу. Са друге стране, због тога што смо се обратили Богу и затражили Његову благодат да она буде наш сапутник, да она са нама и уместо нас оно што ми не можемо чини осећајући да истог тренутка благодат дејствује, да Бог шаље Духа Светог на нас као и на апостоле на дан свете Педесетнице, ми смо обасути и испуњени неописивом безграничном радошћу која превазилази ону првобитну тугу. Сви смо, дакле, у току поста позвани да преиспитујемо себе, као и уосталом како рекосмо током читавог свог живота, знајући да је Бог у Христу откривен наша мера и критеријум, да је он наше огледало, а не други човек. Не треба да се поредимо са другима и да препознајемо када смо од других бољи, а да не видимо оне који у Христу расту и треба да нам буду узори. Ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање. Наравно да нису само верници ти који имају потребу за подвигом, за духовним животом, за терапијом духовном и лечењем, али и за духовним узлетима, него и свештеници заједно са верницима, пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани. Они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божјим, а да би то то могли морају заиста - или морамо заиста и ми свештеници - трудити се уздајући се увек у Бога да будемо истински и прави пример, тј. да будемо сведоци речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота. Зато, поред других тренутака када неки свештеници имају потребу за исповешћу и када прибегава своме духовнику тражећи од њега подршку, ти свештеници - Црква је опет наша Помесна устројила - прибегавају интензивније не само посту него исповести и покајању у току поста. Данас овде у малој цркви светосавској, један део свештеника из Архиепископије београдско-карловачке сабрао се да се пре свега заједно са вама Богу моли, али истовремено да у продужетку изнесе пред Господа оно што га боли очекујући од Њега, Дародавца живота и Лекара душе и тела наших, да исцељује и вида духовне ране које смо пре свега сви и свако себи сами нанели. Нека Господ благослови ток поста који предстоји, да буде миран и у радости и да испуњени благодаћу Духа Светог дочекамо славно Васкрсење Христово, а у Њему и са Њим да учествујемо у свему ономе што је дар Његове победе. http://www.spc.rs/sr/liturgija_predjeosvetshenih_darova_u_crkvi_svetog_save

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је, у петак 25. марта 2021. године, присуствовао светој Литургији Пређеосвећених дарова у Светосавској цркви на Врачару, коју је служио викарни Епископ ремезијански г. Стефан, а после које је обављена Света Тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдског првог, бележе колеге из ТВ Храм. У поучном слову које је произнео, Патријарх је напоменуо да „пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића“. Треба "интензивније да посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем. А онда, после дијагностиковања, како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији и духовном лечењу", рекао је Његова Светост. Црква је управо у том контексту самопосматрања "као једно од помоћних средстава устројила и исповест, коју треба да практикујемо током свеукупног живота и свакога дана" рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да "исповест није својесврсни судски процес, није истрага", већ је то "само пројава, потврда онога што се у Цркви зове покајање". У исто време је то и призивање благодати Божије, која треба "да буде путоводитељ, лек, терапија, која нас враћа на прави пут и нормално, здраво духовно стање" нагласио је Свјатјејши Владика. "Бог у Христу откривени је наша мера и критеријум" рекао је Патријарх српски и нагласио да "ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање". "Свештеници, заједно са верницима и пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани, јер они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божијим" рекао је Патријарх српски. "Да би то могли, морамо заиста и ми свештеници трудити се, уздајући се увек у Бога, да будемо истински и прави пример тј. да будемо сведоци, речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота", рекао је између осталог Патријарх Порфирије говорећи о исповести једног дела свештенства АЕМ. У наставку, можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести: Редакција Радија "слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/25.03.22 Patrijarh Porfirije crkva sv. Save.mp3

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је великопосно вечерње у смирај Недеље Преподобног Григорија Паламе, друге Недеље Великог поста, 20. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару у молитвеном присуству преосвећене господе епископа - ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја, хвостанског г. Јустина и марчанског г. Саве, саопштила је ТВ Храм. Након вечерњег отпуста поучним речима сабране је поучио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у првом делу беседе говорећи о јеванђелској перикопи коју нам Црква Божја са храмовних амвона произноси у другу недељу Великог поста - Свете Четрдесетнице. Тумачећи наведену јеванђелску причу Патријарх Порфирије указао је да тврда вера јесте предуслов свега што се тиче наше заједнице са Господом. "Ово јеванђеље говори каква треба да буде вера хришћанска. Када Господ исцељује болеснике Он то не чини насилно, не чини са циљем да задиви оне које исцељује или оне који гледају исцeљењења и виде чуда. Не чини то да би они видевши чудо постали Његови следбеници, не чини то укидајући слободу човеку, јер Господ увек гледа на срца људи и увек се са љубављу обраћа, али предиспозиција и предуслов било каквог исцељења и предуслов плодова нашег односа са Богом, јесте вера и поверење у Њега", истакао је Патријарх Порфирије у беседи на крају великопосног вечерњег богослужења у заветном спомен-храму Светога Саве на Врачару. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Patrijarh Porfirije Hram Svetog Save 20.03.22.mp3 Извор: ТВ Храм

Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама. Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови... Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење! Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик - бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују - пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту - него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве. Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити - и онда када се не видимо лицем к лицу - у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови! Епархијске вести Патријарх |

Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве

Према богослужбеном правилу, у петак друге седмице Великог поста – свете Четрдесетнице, 18. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару служено је Мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао други део Благовештенског акатиста, који се у данима Великог поста чита саображен са Малим повечерјем свакога петка закључно са петом седмицом Великог поста. Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патријарха српског: Преосвећена господа епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, као и многобројно свештенство и ђаконство уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. После молитава узнесених Пресветој Богородици Патријарх Порфирије обратио се верном народу беседом у којој је нагласио да је смирење дар Божији, и да треба да се угледамо на смирење Пресвете Богородице. Његова светост је нагласио да ако гледамо срцем ка Богу и ако општимо са Богом молитвом онда све добија своју другачију перспективу, другачији садржај и све постаје у нашем животу другачије и онда и оно што нам се чини да није логично посматрањем тога оком Божијим и спремношћу да кажемо, нека нам буде по речи Твојој заиста постаје прихватљиво и смислено. https://mitropolija.com/2022/03/19/patrijarh-porfirije-ugledajmo-se-na-smirenje-presvete-bogorodice/

Информативна служба СПЦ је објавила видео запис - разговор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са аустријским новинарима, вођеним 23. фебруара 2022. године у Патријаршији Српској у Београду. Новинари различитих аустријских медија су се, предвођени Преосвећеним Епископом аустријско-швајцарским г. Андрејем, упутили на Косово и Метохију да се упознају са условима у којима живи Српска Православна Црква, али и српски и албански народ у Јужној српској покрајини. Извор: СПЦ.РС

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфиријe служио је 13. марта 2022. године недељно великопосно вечерње у Храму Светог Саве, a саслуживало је свештенство храма у молитвеном присуству преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Беседу Патријарха Порфирија преносимо у целини, као и аудио запис који је забележила ТВ Храм: "Браћо и сестре, нека је на здравље и спасење молитва коју смо упутили Господу и светитељима Божјим да они заступају нас пред Творцем неба и земље и свега што се види и невиди, како кажемо у Символу вере. Молитва је за нас људе насушна потреба. Као што наше телесно биће не може без ваздуха, тако наше свеукупно духовно биће не може без молитве. То је језик којим живимо, мислимо и говоримо. То је наш однос према Богу, а из тог нашег молитвеног односа према Богу или, боље рећи, од природе наше молитве, њеног квалитета и дубине зависиће наш однос према свему ономе што је око нас, а пре свега наш однос према другим људима. Свети апостол Павле подстичући хришћане свога времена, али и хришћане свих времена, рекао је: „Молите се непрестано“. Молитва је дисање нашег бића, али молитва се не састоји пре свега у томе да ми тражимо од Бога да нам испуни неке наше жеље, да одговори неким нашим потребама. Молитву не чинимо ни због тога да би нам Господ пре свега помогао у невољама, иако молитва, наравно, у себи све то садржи. Молитва је неупоредиво вишезначајније од тога. Када станемо на молитву, треба и молитвом, али и спознајом својом помогнути, да одбацимо од себе сваку врсту злопамћења пре свега. Ако се молимо Господу да Он буде са нама и да нам помогне, како можемо очекивати одговор на ту молитву уколико, пре свега, ако ми имамо злопамћење на било кога?! Зато Господ и каже: „Када стојите на молитви праштајте ако имате шта против кога, да и Отац вама, који је на небесима, опрости сагрешења ваша. Ако ли пак не опростите, ни Отац вама, који је на небесима, неће опростити сагрешења ваша“. Одбацити злопамћење, али одбацити и сваку врсту бриге, забринутости за себе, за оно што је наше. Молитва јесте израз наше вере у Бога, тј. нашег поверења у Њега да Он ослушкује наше срце, наше мисли, наше биће, да Он зна шта је то што је нама потребно да будемо здрави, да будемо исправни, да будемо стабилни, да имамо мир у души и љубав у срцу. Такође, молитва треба да буде скрушена, да буде кротка, јер како каже псалмопојац: „Жртва је Богу дух скрушен“. Можемо чинити разне духовне подвигде, разне напоре, можемо и дуго стајати на молитви, али у молитви, баш као што је цариник када је ушао у храм сагледавао своје биће и био свестан својих немоћи, својих слабости, свога греха, био скрушен пред лицем Божјим, и Господ је одговорио на ту његову скрушеност, и ми треба да се потрудимо колико год је то могуће да дакле, без обзира на напоре које чинимо, без обзира и на сате и на време које проводимо на молитви, уколико је оно дуго - не помислимо да смо учинили нешто велико. Све ово имајући у виду, као и чињеницу коју смо навели да молитва није пре свега искање од Бога нечега за себе или за неког свог ближњег, молитва треба на темељима вере, на темељима скрушености, праштања и свих других богоподобних, богосличних Христу врлина, да буде благодарење Богу. Када непрестано, по речима апостола Павла, стојећи на молитви будемо благодарили Богу, онда је сигурно да ћемо имати мир у души, да ћемо имати мир са свима, да ћемо имати радост неописиву, радост која се често неће видети споља, која је унутра у нама, али која има потребу да грли све, да грли људе, да се дели. Отуда молитва и није ништа друго него стајање пред лицем Божјим у тишини, гледање Његовог лица, где Он гледа нас, где гледа наше лице и срцем, тајно општење, тајни разговор, како се то каже, са Богом у Његовој љубави и у снисхођењу које је безброј пута према нама показао на равној нози. Свети Оци, подижници, који су били делатници молитве пре свега, удаљени од света, борећи се са својим страстима, претворили су свој живот у молитву. Не само да су се молили кад стоје на богослужењу, као и ми вечерас, него и онда када раде било шта, када се баве било чим, ако имају неко рукодеље, ако разговарају са неким, чак и онда када су у сну, непрестано као дисање у њиховом срцу тече молитва. Најбоља формула, ако можемо да употребимо ту реч када говоримо о молитви, јесте управо она молитва коју су упражњавали светитељи Божји, коју упражњавају многи повижници, монахиње и монаси, али и сви ми овде сабрани и сви хришћани трудимо се да упражњавамо ту молитву, јесте молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. У тој молитви сажета је најкраће могуће наша вера у Свету Тројицу, у Христа као Богочовека, али и у достојанство нас људи да можемо стајати пред лицем Божјим отвореног срца, отворене душе и да благодат Његова не само да може у нама становати, него кроз молитву и у молитви може заједно са нама дејствовати у сваком тренутку нашег живота. Зато потрудимо се и овога поста да обогатимо своју свакодневницу интензивније молитвом, да молитвом буде прожета и наша мисао и наше срце и наше тело, да у потпуности наш живот постане молитва до мере да сам Господ у нама може да се моли не само са нама него и за нас. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“ нека буде кључ којим хоћемо да отворимо свака врата, али како сам Господ каже: „Све што хоћете добићете или биће вам“. Заиста без молитве то није могуће, али молитвом итекако јесте. Нека би Господ дао да и наше вечерашње сабрање, као сабрање свих заједно у једно, буде молитва упућена Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу коме нека је слава у векове векова", рекао је Патријарх Порфирије. Извор: Инфо СПЦ Фото: Инфо СПЦ Патријарх Порфирије - поука о молитви, 13. март 2022:

Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх

Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела. Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио. Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили. Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна. Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности. Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх |

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио: -Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама. Архиепископија београдско-карловачка Патријарх

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је, у петак 11. марта 2022. године, мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у Храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патрјијаха српског Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, као и многобројно свештенство Архиепископије београдске, професори Православног богословског факултета, професори Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верног народа. Након малог повечерја са акатистом патријарх Порфирије упутио је кратку поуку о врлини молитве Богородици. Патријархову. „Радуј се Невесто Неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да, да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто Неневесна!“, како би њеним заступништвом, њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце", рекао је патријарх Порфирије. Патријарх Пофирије је посебно истакао важност молитве у нашем свакодевном животу рекавши: "подсећам све вас и подстичем, да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу, да она заступа нас и наше молитве пред Сином њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро. И да што пре дође до тога, да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, ево молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. А да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви, а сви смо створени по икони Божијој и сви смо међусобно браћа. Зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом, као Бог мира донесе у Украјину, али исто тако, да донесе мир и у наш град доносећи га у наша срца, да донесе мир у нашу земљу и у читав овај регион. Да ловци на појединачне, парцијалне, ко зна каве све интересе, ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у неразумевање потпуно и у сукобе". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/11.3.22. Pouka patrijarha Porfirija nakon akatista.mp3 Извор: Радио Слово Љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас. Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти. Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности. Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо. Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце: Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај. Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо: Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Господу се помолимо. Господе, помилуј. Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве

Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости: -У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења. Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао. Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу. Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити. Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива свештенство и верни народ да се у недељу, 27. фебруара 2022. године, придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Акција ће се спроводити од 10 до 14 часова у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну. Извор: Инфо-служба СПЦ