Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива свештенство и верни народ да се у недељу, 4. фебруара 2024. године, придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Ова хуманитарна акција ће се спроводити од 10 до 14 часова у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду и у храму Покрова Пресвете Богородице (Кајмакчаланска 55). Извор: Информативна служба СПЦ

Духовни живот није некаква апстракција. Духовни живот није вера у то да постоји нека далека метафизичка сила која влада светом. Духовни живот jе заједница, што значи да треба бити способан да волим другог. Пре свега Другог, великим словом, то jе Бог кроз којега и због којега волим Другог који се зове човек", написао је Патријарх Порфирије на свом Инстаграм налогу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Покајање подразумева констатацију свог промашаја, осећање греха, али истовремено и свест о томе да смо ми спремни да учинимо још теже и горе ствари, да нисмо ми бољи од тог греха, него нисмо учинили више од тога, зато што нас је Господ благодаћу својом сачувао, зато што Његовом снагом, Његовом љубављу, Његовим снисхођењем, Његовим човекољубљем свеопштим, али и конкретном љубављу Његовом у односу на нас, на мене, на тебе, Он није дозволио да идемо до краја, не зато што то нисмо хтели, него зато што је Он учинио да то не буде тако, јер познаје душу, добру душу сваког од нас. Може бити у најмању руку да нас Он спречава да до краја пројавимо своје страсти, свој грех, своју гордост, своје самољубље у неком тренутку, јер зна да бисмо после тога због гриже савести, а не покајања, упали можда у очајање, у чамотињу, што је заправо најгоре могуће духовно стање. То духовно стање јесте потврда и знак да губимо поверење у Бога, да не верујемо да је Он почетак и крај, да Он може све и да не постоји грех из којег нас може спасити, јер Он је онај који је из мртвих васкрсао и победио нашег троструког непријатеља: смрт, сатану и грех. Покајање је једноставна спознаја свог промашаја, свесни смо да смо погрешили. У тој спознаји нам помаже Јеванђеље Христово, Његова реч, Његове заповести. Иако смо у тренутку те спознаје бескрајно тужни, ми смо испуњени оптимизмом, штавише и радошћу зато што једнако знамо да је Бог – Бог љубави, као и да нас оног тренутка када се Њему обратимо, када пожелимо да будемо бољи, Он грли својом љубављу и чисти од сваке нечистоте, баш као што је милостиви отац учинио у односу на блудног сина из јеванђељске приче о блудном сину или из приче о милостивом оцу, како ту причу називају свети Оци. Ово је период покајања и зато нека нам Господ да снаге да идемо истинским, аутентичним путем покајања, а то је да знамо да смо слаби и немоћни, да знамо своје грехе, али да молитвом и вером, подвигом и љубављу знамо да је Бог са нама. Тек када смо дубински изнутра свесни тих димензија наше вере, онда идемо сигурним путем. Ако пренаглашавамо једну или другу димензију без обзира о којој је реч, ми храмљемо, ми посрћемо и нисмо на добром путу. Покајање је радосна туга, како кажу свети Оци. Ово је период покајања и зато нека стихови молитве Светог Јефрема Сирина буду наше путовође да непразно словимо, да не осуђујемо, да не будемо малодушни, него да будемо испуњени вером и надом у Господа, али и спремни на сваку врсту подвига који извире из наше вере и који је прожет нашом молитвом. https://patmos.rs/2023/04/12/patrijarh-srpski-porfirije-pokajanje-je-radosna-tuga/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у четвртак 23. фебруара 2023. године, доделио је, у крипти Храма Светог Саве, годишње стипендије студентима завршних година Философског, Медицинског, Електротехничког, Правног, Богословског и Машинског факултета Универзитета у Београду. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић У име свих стипендиста захвалила се студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ Студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву Ђорђе Гојковић Испред изборне комисије Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско - карловачке Свечаној додели стипендија присуствовали су и Преосвећена господа Епископи: марчански Сава, новобрдски Иларион, липљански Доситеј и топлички Петар, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић, ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић, декани факултета, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, као и друге високе званице. На почетку свечаности студентску химну Gaudeamus igitur извео је здружени хор Богословије Светог Саве и Музичке школе Мокрањац из Београда под уметничким руковођењем професора Бранка Тадића, који је у наставку извео и химну Светом Сави, као и песму Милешевка тихо жубори. "Наша Црква, поред ове иницијативе коју смо покренули прошле године, амбиција нам је да већ у следећем кораку будемо присутни на овај начин, да нађемо модел, да будемо присутни и на свим другим универзитетима нашег народа, али мимо тога, Патријарх српски води хуманитарни фонд "Привредник" и фондацију Симе Игуманова, из те фондације се стипендирају само деца са Косова, у овом тренутку их има сто, ми смо се потрудили да повећамо висину стипендије. Због свега тога смо веома радосни и можемо да честитамо добитницима стипендије. Знамо да је још много оних који то завређују. Сматрамо да је образовање кључна тачка у једном народу", истакао је патријарх Порфирије. Министар Ружић је реао да је Српска Православна Црква одувек несебично подржавала младе људе, школе и факултете, подсећајући да су се под њеним окриљем отварале прве школе, а у многим манастирима образовали људи: "Подсетићу да је једну од наших најбољих гимназија - Карловачку основао карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1791. године, а захваљујући његовој визији и благослову ми дана имамо и образовну институцију која је изнедрила великане попут Бранка Радичевића, Димитрија Давидовића и многих других". Ружић је истакао да држава деценијама стипендира ученике и студенте, обезбеђује и побољшава услове за смештај и исхрану у студентским домовима, финансира студирање великог броја младих, гради факултете те обезбеђује све услове за учење и рад, студентски живот. Али, истакао је Ружић: "Брига о младима није задатак само једне институције или појединца, о младима би требало да бринемо сви заједно као друштво, важно је да их подстичемо и надахњујемо на даље успехе". Присутнима се обратио и Ђорђе Гојковић, студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву, одржаном на празник Светог Саве на Правном факултету, који је овом приликом изговорио део своје победничке беседе. На крају, у име свих добитника стипендије Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратила студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ. Извор: Радио Слово љубве

Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду. "Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије", стоји у изјави саучешћа коју је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве

Српска православна црква била је и остала темељ на којем се постојано изграђивао идентитет православних Срба, рекао је Његова светост патријарх српски Порфирије на свечаном отварању научног скупа “Стогодишњица васпостављања Српске патријаршије” у Београду. – Иако је неспорно да је за опстанак једног народа особито драгоцјен национални и биолошки идентитет, ипак је најважнији духовни идентитет – он је корен, основа, база, јер је човек духовно биће, којем није довољна само материјална перспектива, биолошко постојање и има потребу за метафизичким укорењењем – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је указао да је, захваљујући управо таквом идентитету, не само очуван васколики православни српски народ, већ је то доприносило и још доприноси опстанку и српске просвјете, културе, па чак и државотворности. Говорећи о историјату обнове Српске патријаршије, патријарх Порфирије подсјетио је да су се прије више од 100 година сви архијереји СПЦ заједно са хиљадама православних Срба из свих ослобођених и уједињених српских земаља сабрали у Сремским Карловцима 12. септембра 1920. године ради обнародовања указа о васпостављању Пећке патријаршије и саборном јединству православних српских црквених области уједињених у једну аутокефалну Српску православну цркву. – Цариградска патријаршија је одговарајућим црквеним актом – свеправославно прихваћеним Томосом, 19. фебруара 1922. године, потврдила уједињење вишевековних православних црквених области, као канонско, док је наша помесна црква призната за сталну и заувијек као сестринска црква свих аутокефалних православних цркава – рекао је патријарх Порфирије. Српски патријарх нагласио је да је, стога, овај јубилеј повод за обнову благодати у литургијском и богословском смисл, како у Српској православној цркви, тако и у цијелој саборној и апостолској цркви од краја до краја васељене. Ректор Универзитета у Београду Владан Ђукић подсјетио је у обраћању да се прије 100 година, послије великих страдања и побједа у балканским и Првом свјетском рату, у српском народу догодило интелектуално и духовно ослобођење. – У покрету обнове и јачања националних институција пре 100 година створени су услови за успостављање јединствене Српске патријаршије, наследнице Пећке патријаршије из периода од 14. до 18. вијека – рекао је Ђукић. Он је подсјетио да је Православни богословски факултет, иако један од оснивача Универзитета у Београду, заједно са Филозофским, Медицинским, Правним и Технолошким факултетом, удаљен са београдског универзитета 1952. године и да је у његовом очувању све до 2004. била пресудна подршка Патријаршије СПЦ. Добродошлицу званицама пожелио је декан Православног богословског факултета Зоран Ранковић, а свечаном отварању присуствовали су и декан Факултета безбједности у Београду Владимир Цветковић, архијереји СПЦ, професори и студенти факултета. Скуп је на Православном богословском факултет почео молитвено, светом литургијом коју је предводио патријарх Порфирије, а радни дио скупа, који има мултидисциплинарни приступ у освјетљавању стогодишњице постојања обновљене Српске патријаршије, одржан је у великом амфитеатру Православног богословског факултета. Извор: РТРС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

„Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову. Да се моли и за оне који се противе њему, вери Христовој, јеванђељу Христовом, вредностима хришћанским, молитвама својим да отвори и њихова срца“, рекао је у беседи Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије након Свете Литургије коју је служио поводом храмовне славе 8. новембра 2022. године, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у храму посвећеном овом Божијем угоднику на Новом Београду, и додао следеће: "Вером својом, без обзира на то у каквој се ситуацији налазимо, да ли смо на крсту, да ли смо распети, да ли страдамо, да ли имамо проблема, тешкоће, искушења - то није нешто нас може одвојити од Христа, од Цркве. Може бити да ћемо у неком тренутку бити помућени, да ћемо се поколебати, али увек, будући да смо вером везани за Христа, ми смо везани за чврсту котву и знаћемо да не постоји та струја, та бура, која нас може однети валовима својим у беспуће и никада изгубљени бити нећемо". Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија "Вера наша увек је спојена са надом, али исто тако, истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, у молитви, у покушају да испуњавамо све заповести Божије у нама ствара дубоко духовно знање, спознају, познање Бога, у којем одмах познајемо и себе, своје назначење и свој пут. Тим знањем ми знамо да, без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели, без обзира што имамо страдања, знамо да, иако у том тренутку не схватамо, Бог стоји уз нас! И као што смо чули из Посланице Јеврејима где Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, каже да би их утешио, да истински и прави родитељ васпитавају своју децу, укоравају их, стављају их на испите, али не да би потонули, не да би пострадали него да би ојачали и да они који се не поколебају и онда када им не иде све од руке – духовно јачају и постају спремнији за теже подвиге и битке јер нечастиви никада не спава. Силе поднебесја увек дејствују, понекад директно и онда њихове намере увек можемо препознати. Али, будући да растемо у Христу и што ми више постајемо искуснији у борби, што више откривамо њихове намере, утолико они постају перфиднији и онда почињу да нам се представљају у облику који је скривен, нудећи нам понекада нешто као врлину – нуде нам уз ту врлину осећање самозадовољства, гордости, самољубља и онда заправо хоће да нас наведу на још већи пад него да смо директно погрешили", казао је Патријарх Порфирије и истакао: „Дакле, истински и прави родитељ увек васпитава своју децу. Није неко ко повлађује слабостима деце, незрелости деце, њиховим прохтевима. Наравно, увек јесте на путу онај који безусловно воли, ко се распиње за своју децу, али баш због тога када је потребно помиловаће их, похвално подстаћи да буду још активнији у добру, али када је то потребно – укорити, исправити, имати одлучан став и не дозволити да анархична слобода детета буде нешто што ће га сурвати у понор“, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Како је известила Информативна служба СПЦ, Патријарху Порфирију су на Литургији саслуживали Преосвећена господа Епископи шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан, изабрани Епископи новобрдски Иларион и јегарски Нектарије, као и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Рајко Недић, јеромонах Никон, јереји Раде Деспотовић, Богољуб Остајић, Владимир Левићанин и Предраг Тимотијевић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, ђакони Србољуб Остојић и Николај Вуковић, у молитвеном присуству старешине храма Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве и свештеничког братства храма Светог Димитрија. Славском сабрању присуствовали су директор Упрсве за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде др Владимир Рогановић и председник ГО Нови Београд г. Бојан Бован. У току свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије је рукоположио ђакона Србољуба Остојића у чин презвитера. Вест припремила Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Фејсбук страница Патријарха српског Порфирија

Информативна служба СПЦ доноси текст и видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о насиљу над женама, које у наставку преносимо у целини: Браћо и сестре, Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи. Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки. Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу? За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства. Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог. Патријарх српски Порфирије Извор: Информативна служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је на инстаграму: "Бог је апсолутна љубав. То значи да Он ни на који начин не чини насиље над човеком. Он не намеће Себе човеку, то јест нама. Заправо, као Љубав даје нам слободу да ми одлучујемо о свом животу и да га креирамо. Бог је могао створити и другачији свет, али онда би нас лишио слободе, а то значи лишио би нас могућности да и ми будемо по његовој слици и прилици - бића љубави - јер не бисмо могли слободно да волимо. Сходно томе, љубав је нераскидиво повезана са слободом. Бог је дао нама људима слободу да се слободно опредељујемо да живимо или не живимо у заједници са Богом, да живимо или не живимо у љубави са Њим. Наша одлука да не живимо са Њим аутоматски производи непријатељства, производи немире, производи сукобе, производи несреће. Према томе, није Бог никад одговоран ни за најмање зло које постоји у свету, већ човеково самољубље. Ко воли себе више него Бога тај хоће све себи да подреди. Најчешће, наравно, тога није свестан. Тај хоће да прогласи све своје несреће као последице непријатељстава других, па и Бога против њега. Заправо, ако би се дубински упутио у анализу свога бића, свога срца и своје душе, видео би да тамо негде дубоко постоји једна клица, једно семе које га је определило да више воли себе него Бога и то опредељење подразумева све ово, како кад је реч о појединцу тако и кад је реч о људском роду уопште". Извор: porfirije_patrijarh

„Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“. Извор: porfirije_patrijarh

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије началствovao je, у недељу Свих Светих, 19. јуна 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој, поводом тридесетогодишњице ове Богомспасаване Епархије. Његовој Светости саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и мохачки Дамаскин. Након благосиљања славских дарова, жита и колача, патријарх Порфирије је беседећи на прочитано јеванђељско зачало истакао да данас: ”Славимо све свете, данашња недеља је посвећена свим Светима. А то значи, да данас, као и сваке недеље, а још за нијансу више, подсећамо себе и друге да смо позвани на то да се угледамо на светитеље Божије. На оне из Јања и на све оне који красе календар наше Цркве. Да се угледамо на њих, не тако што ћемо просто рећи ја сам Православан, ја сам шта више Православни Србин и ко може мени било шта да каже. Наравно, рећићемо и да смо Православни и да смо Срби. Али то нећемо рећи само речју, то нећемо рећи само словом, то ћемо рећи онако како су светитељи, кроз векове, Христови говорили, то ћемо рећи собом, својим животом, то ћемо рећи тако што ће Христос из нас говорити. А то, браћо и сестре, значи то ћемо рећи тако што ћемо живети по заповестима Христовим, што ће Јеванђеље бити систем вредности који регулише наш живот, по којем ми живимо, које управља наш живот. Има много система вредности, погледа на свет, који покушавају да се наметну, да се наметну, често, силом, не водећи о томе да ли неко коме се то намеће то прихвата, да ли му то одговара, да ли је то његов поглед на свет. Ми свој поглед на свет никоме нећемо наметати, нисмо никада наметали, не намећемо ни сада. Али ћемо свој поглед на свет, а то је поглед кроз Јеванђеље, кроз Христа, имати као основ свога живота. Неће то бити само поглед, него ће бити живот, живот у Христу, живот у вери и Православљу. А онда ће тај живот бити сведочење и најбољи могући позив да нема, и сведочанство, да нема ништа лепше од вере Хришћанске. Да када човек живи Јеванђељем изнутра је слободан, испуњен је радошћу, стало му је до другога, стало је комшији до комшије, брату до брата, стало је деци до родитеља, али и родитељи не жале себе за децу. То је наш поглед на свет”. Патријарх Порфирије се посебно осврнуо и на питање односа у породи истичући: ”ту унутар породице супружници једно друго виде као такмаца, као непријатеља, као супарника, докле смо дошли. Кажу нам: ”кад улазиш у брачну заједницу потпиши уговор, да се унапред зна, ако дође до развода, коме шта припада”. Мој ђед, и ђедови многих од нас, ни пред смрт није хтео да тестаментом, а имао је десеторо деце, одреди коме шта припада. Својим синовима, а осморо их је имао, је рекао: ”ако се не можете договорити нисте моји, побите се, не интересује ме”. Зашто? Зато што за њега није било празника, хришћанског којег није славио, није било ручка пред којим није изговорио молитву ”Оче наш”, није отишао у постељу а да се није прекрстио и помолио се Господу. И то је сведочио својим потомцима, својој деци, а онда је пред Богом знао, ако то сведочанство није било аутентично, истинско, исправно узалуд су уговори и потписи и писане речи, јер то је за овај свет, за пролазност, а ми смо створени за вечност”. ”Много се данас говори о хуманистичкој љубави, о љубави према онима који су далеко од нас. Да ли ти слушаш Бога докажи и покажи жено у односу на свога мужа, али и ти мужу у односу на своју жену. Ту се докажи, ако си ту истински и прави онда волиш и читав свет. Покажите се родитељи у односу на своју децу, да ли се ту распињете. Али и ви децо да ли слушате своје родитеље, или мислите шта знају ови превазиђени, старомодни, ми смо прогресивни и напредни. Ту, дакле, да покаже свако од нас истинску љубав, разумевање, спремност да прихватимо једни друге, да опростимо једни другима, да праштамо једни другима, то је кључ. Без тога нема ништа. Охоли хришћанин није хришћанин. Онај који све осуђује, свима држи лекције, боље све зна од свих, мисли да је незаменљив. То није хришћански дух. Смирење. А смирење се пројављује у праштању и искању опроштаја. То значи отварању себе, своје душе, да те ма какав си, сместим овде на своје груди и да за тебе увек имам места ту и обрнуто. То је хришћански, то можда овима који проповедају неке друге системе вредности изгледа као слабост, који би на силу, који би да наметну, који би да укину оно што је Бог устројио. Никога ми не осуђујемо унапред, нити ћемо рећи да смо бољи од њих. Али немојмо стварати идеологије од онога што Богом није дато. Не можеш против Бога, можеш али ти је кратак пут. И ево, данас, такође у Јеванђељу, зато Господ каже да нам Он мора бити на првом месту, Његова реч, Јеванђеље његово, јер кад смо чули да каже Господ ученицима својим: ”који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан. Или који љуби сина или кћер већма него мене није Мене достојан”, не значи то супротно од онога што смо претходно говорили да не волимо оца, мајку, брата, сестру, децу, родитеље и тако даље. Не, него то само значи да само онда када их волимо ослоњени на Јеванђеље Христово, на заповест Божију, само онда када се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом онда ћемо истински добити и оца и мајку и брата и сестру. Онда ћемо их на прави начин волети. Не егоистично, не да родитељи очекују од своје деце да испуњавају њихове снове, па кад није тако да имају проблем. А не да деца, заправо, воле своје родитеље само зато што су их донели на овај свет, а да истински и суштински немају правога поштовања. Волеће деца своје родитеље само кад Христа буду непрестано имали пред очима, Његову заповест”, закључио је патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

На празник Силаска Духа Светог на апостоле - Педесетницу, у недељу 12. јуна 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије светом архијерејском Литургијом и храму посвећеном посвећеном овом празнику у Земуну, а који прославља 180 година свога постојања. Патријарху Порфирију саслуживао је Митрополит Струмички г. Наум и протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, игуман Фотије манастир Успење Пресвете Богородице Берово, протојереј Раде Јовић, јереји Анђелко Додер , Борис Савић, Петар Бакајлић и Александар Танасковић, протођакони Драган Радић, Радомир Веућинић, ђакони Иван Милорадовић и Томислав Крчмар. У продужетку свете Литургије патријарх Порфирије предводио је троктатну литију око храма, те благословио жито и пререзао колач које је принела овогодишња кума славе госпођа Милојка Вицо - Јовановић, са супругом Александром и синовима Стефаном и Југовићем. Након свете Литургије, у препуној Цркви верног народа, служена је вечерња служба са призивом Светог Духа којој је присустовао и заменик доректора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марком Николићем. У наставку прославе великог јубилеја приређена је и трпеза љубави и том приликом је патријарх Порфирије, на предлог старешине храма протонамесника Луке Верића, за исказану велику љубав према Цркви доделио патријарашке грамате и захвалнице: *** Поводом обележавања великог јубилеја 180 година постојања храма Свете Тројце у Земуну (1842-2022.) управа храма и свештено братство организовали су прославу под називом “Духовски дани у Горњој Вароши”. Уочи славе храма, у петак 10 јуна 2022. године, приређена је Свечана академија коју је поздравним словом отворио протонамесник Лука Верић, старешина храма, а потом су предавање на тему „Храм Свете Тројице кроз време – некад и сад“ одржали ђакон Иван Милорадовић, вероучитељ Лука Воларевић и хоровођа др Наташа Марјановић. Након предавања наступио је музичко-фолклорни састав "Фенечки Бисери”. У суботу, на задушнице, 11. јуна, служена је света Литургија и у наставку парастос. Након празничног Вечерњег богослужења јереј др Александар Ђаковац одржао је предавање на тему „Тајна Бога: Како верујемо у Једног Бога који је Света Тројица?”. У оквиру прославе јубилеја одржана је и смотра хорова земунских цркава: Богородичине, Николајевске и Светотројичине Цркве. Како су организатори најавили прослава великог јубилеја биће настављена и на Духовски понедељак, 13. јула, Јутарњем богослужењем које почиње у 8,15 часова, а у наставку ће уследити света Литургија у 9 часова. Након Вечерњег богослужења, које ће почети у 17 часова, наступиће ансамбл народних игара и песама „Таурунум“ из Земуна, под вођством уметничког руководиоца ансамбла Звонка Хорвата, који ће извести игре из околине Београда и игре из Шумадије. У 17 часова и 45 минута о животу и делу проте Радослава Грујића говориће др Владислав Пузовић. Потом ће опет наступити „Таурунум“ са играма из Неготина и игре из Косовског Поморавља. У Духовски уторак, 14. јуна, у 8,15 биће служено Јутарње богослужење, а света Литургија од 9 часова. Планирано је да буде у 17 часова и 30 минута отварена изложба слика Милице Ајдуковић ,,Кћери лозе Немањића”, која ће трајати до 19. јуна. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваo je 22. маја 2022. године, у Недељу Самарјанке и на празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, Светом архијерејском Литургијом у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи крушевачки Давид, далматински Никодим, ваљевски Исихије, изабрани шабачки Јеротеј, изабрани западноевропски Јустин, марчански Сава, хумски Јован, као и високопреподобни архимандрит Нектарије, изабрани Епископ јегарски. Том приликом Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио: "Христос васкрсе, браћо и сестре! Чули смо потресну причу из Јеванђеља по Јовану, потресну и у исто време препуну порука јеванђељских, порука самог Господа нашег Исуса Христа. Наиме, имао једну необичну сцену: Господ се нашао у Самарији, у крају у којем су живели људи који су у односу на изабрани народ Божји, у односу на јеврејски народ, искварили веру, а будући да начин живота зависи од вере, самим тим и њихов живот је био погрешан. Стога у јеврејском закону, закону старозаветном, није било дозвољено мешати се са онима који лажно и погрешно верују и који лажно и погрешно живе. Када је реч о Самарјанима Јевреји ни на који начин нису смели са њима да се мешају, а ако би се то којим случајем десило онда су морали да се подвргну молитви очишћења. И ево, Господ нашавши се у Самарији на извору који се зове Јаковљев извор, извор на месту где је Господ измирио дванаест племена израиљевих, на извору мира, разговара са женом Самарјанком. И то је још додатно необично, јер он разговара не само са представницом народа са којим се не меша, већ и са женом, као што прича казује, оном која је имала грешан живот. Међутим, у овој причи најкраће говорећи Господ поручује да је дошао због палог света, због палог човека, да га подигне, да га исцели, да га оздрави, да га спасе. Самарјанка и није ништа друго него симбол палог света. Господ не прави разлику између нечистих и тзв. чистих, оних који су самоуверени у своју чистоту, у своју праведност, у своју лепоту. Господ долази због свих и штавише надилази разлике, надилази раздвојеност између оних који су изабрани и они који су изван оквира изабраног народа. Господ долази да спасе све, долази да све призове у Цркву, јер читав свет је створен да буде Црква, па и онај свет који је изван Цркве, будући да свако створен по слици и прилици Божијој потенцијално и јесте Црква, тј. има шансу да уђе у тајну спасења и не само то него свако може оног тренутка кад сретне Христа да буде сведок Христа, да буде апостол Његов. Баш као у овој причи. Драматичан је дијалог, разговор који се води између Христа и жене која је грешна. Он је са необичном суптилношћу, са огромним поштовањем, са великом љубављу стопу по стопу, степен по степен, води ка спознаји да је Господ Христос заиста Господ. Она то не би ни могла да види да у њој није постојала дубока глад, дубока жеђ за Христом, дубока жеђ за Водом Живом. Није Господ у сусрету са њом ништа што је њено и што је од ње презрео, него је у разговору са њом тражио да похвали ако се ишта има похвалити. Кад јој је рекао да позове свог мужа, она му исповедила да нема мужа. Господ јој каже: То си добро рекла, јер заправо није имала мужа и то је била истина. Није се обрушио Господ на њене промашаје, на њене падове, него је гледао на њену тежњу и потребу за Христом, за унутрашњом светлошћу, за Водом Живом. Онога тренутка кад је жена почела да разумева да њен саговорник није један од обичних људи, него нешто чудесно, нешто несвакидашње и када је рекла: Зар ми не чекамо Месију, сам Господ каже: Ја сам Онај који с тобом говори. На безброј начина и безброј пута у нашем животу Господ нам се не само показује, не само да можемо да Га видимо, него истински можемо да доживимо прст Његове љубави. Читав свет је створен да буде Црква и свако може постати апостол као што је оног тренутка кад је просветљена светлошћу Христовом ова жена разумела ко са њом говори и постала апостол. Отишла је међу свој народ у одушевљењу, а да њене речи нису биле празне него истински доживљене, громогласне, види се по томе што је мноштво људи дошло да види ко је тај који овој жени даје Воду Живу. Она, од промашене и од пале постаје сведок, постаје апостол. У свом помрачењу она је заправо чезнула за светлошћу. И сам Христос је апостол. Он не седи у кабинетима, он не седи затворен у својој кули од слоноваче и чека да му дођемо, него иде међу људе, на маргине човековог постојања, грли и љуби узима у своје наручје све што је на изглед изгубљено, све што је на изглед помрачено, све што је на изглед пропало. То и јесте пример и нама, браћо и сестре, без обзира колико смо слабашни, јер ако знамо Христа, а знамо Га јер смо Тело Његово, јер смо Црква Његова, свако од нас где год иде заправо стоји у амвону, стоји у проповедаоници. Собом, својом речју, погледом, гестом, унутарњим односом према свима открива заправо у којој мери Христос у њему и у којој мери је Христос снажан. Нека би Господ дао да и ми попут Самарјанке осетимо дубину својих промашаја, да осетимо празнину и бесмисао живота без Христа и да у исто време никада не изгубимо наду да ћемо трагајући за Водом Живом заправо доћи до Христа. Нека би Он био са нама, у нама, и међу нама како бисмо окушајући од Његове љубави напајали се непрестано Водом Живом која није ништа друго него Исус Христос, Син Бога Оца са којима се слави заједно и Дух Свети и сада и увек и у векове векова. Амин!" Извор: Инфо СПЦ Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (ТВ Храм)

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је у беседи на Светој Литургији коју је данас служио са Његовим Блаженством Архиепископом г. Стефаном, уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и свих архијереја Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, истакао да је рана која је са браћом из Македоније трајала 55 година, сада зацељена и да је то чудо Божје, да је наша радост неизмерна јер је то радост благодати Божје - "Ми смо у Христу једно, у Цркви једно и овај одзив браће и сестара показује да срце наших честитих народа куца ритмом Христовим - то нам показује да нас је Господ помиловао!". Патријарх је у беседи истакао: "У Васкршњој радости можемо да кличемо речима онога који је писао Псалме - Ево дана који створи Господ, радујемо се у њему! Јер се данас радује пуноћа цркве Христове, радује се небо и земља, радују се сви свети, свети Сава и сви они који су засађени у Њему и расли у Њему и чије плодове и ми данас окушамо, јер смо се Њихвим молитвама данас сабрали у овоме храму посвећеном светом Сави, да пројавимо што је заповест Божја, да спознамо да је свет створен да буде храм Божји, да слави Бога, а ми људи сви смо створени да будемо припадници царског свештенства, да на основу својих дарова стварајући, славимо име Божје. Још је заповедио да сви - једно буду. Људи међусобно морају бити једно, заједница љубави која је утемељена на самоме Богу, живоме Христу, да сви једно буду, то Господ од нас хоће". Патријарх је још казао да је Црква једна јер је Господ глава Цркве и да једном вером ми изграђујемо јединство. "Кроз поредак пројављјемо веру. Нема јединства без вере у једнога у Тројици Бога, али исто тако и без учествовања у истом поретку. Ми то кажемо, у цркви, у канонима. То важи за свеукупно православље. Јер ми исповедамо да верујемо у једну, свету саборну и апостолску Цркву. Најпре је једна, јер је један Господ". "Јединство у вери и у предању Цркве извире из свете Литургије, манифестује се и потврђује у њој. Једно смо у Христу без остатка онда када се из истог путира, исте чаше, причешћујемо", указао је Патријарх Порфирије и истакао да је "заједница у јединству - светиња". Нагласио је да "без обзира што силе овога света имају своје циљеве", наш циљ је да - једно будемо. Подсетио је да смо "имали раскол у трајању од 55 година са нашом браћом из Македоније, да је рана болела и да смо ишчекивали да се она зацели. Рана на телу Христовом не може само нашим силама да буде исцељена - то је чудо Божје, то је дар Божји". Вест приредила редакција Радија "Слово љубве".

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2022. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у Горњем манастиру Острогу, у склопу прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве – 350 година од престављења Светог Василија Острошког. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, будмиљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и полошко-кумановски Јоаким, са многобројним свештенством из више епархија у молитвеном учешћу хиљада верника. Његова Светост је након читања Јеванђеља произнео беседу: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре! Радујмо се, јер је то реч Господња која је упућена мироносицама женама, јер је Господ препознао у њиховој души љубав, љубав према Богу читавим бићем, па је зато и могао рећи да је радост оно што произилази из љубави. Та радост је дар Божји. Браћо и сестре, ми данас овде сабрани, радујмо се, јер смо у близини Божјој, јер смо на месту где се налази човек Божји, где су мошти Светог Василија Острошког који је читавог себе и све оно што је имао претворио у љубав, у љубав према Богу и у љубав према ближњима до мере да је био спреман у потпуности да распне себе за Христа, да не гледа на то што треба да улаже напоре даноноћне, да не гледа на то што га неко презире и одбацује, да не гледа на то што га неко гони, знајући да у свему, у њему и око њега јесте прст Божји и промисао Божја! Промисао Божја јесте израз љубави Божје. Заправо, у свему и на сваком месту показујући смирење учинио је себе плодним, пребогатим, изобилним сасудом Божјим. Постао је светац, светитељ Божји, такав да и ми данас, и не само ми, него и људи са свих страна света овде притичемо тражећи утеху, тражећи подршку, тражећи помоћ и исцељења од разних недуга, болести и проблема. Свако ко је дошао, отишао је одавде другачији. Сваком се десило нешто суштински, тако да то што се десило нити може да разуме, акамоли да изнесе и објасни било коме, јер благодат Божја јесте тајна, не у смислу нечег што је скривено, него у смислу догађаја који превазилази ум, разум и срце. Браћо и сестре, долазимо на ово место знајући шта је воља Божја, знајући да је воља Божја, како сам Господ Христос каже, да они који верују у Њега имају живот вечни! То је воља Божја. Када дођемо овде све нам је јасно. Јасно нам је да нисмо само људи који су створени само за материјални живот, да нисмо само месо, крв и кост, да нисмо само, дакле, материја. Овде када дођемо знамо да смо сложено, а опет јединствено, биће. Знамо да је темељ, садржај, суштина и смисао нашег постојања духовна страна наше личности и нашег бића. Знамо да све што постоји, па и наше тело, позвано је да буде духовно, као и да ми имамо разне дарове и способности, имамо дарове и таленте да стварамо и материјално и опипљиво, материјалну културу, али и да то треба да буде прожето духовним вредностима. Све што стварамо, не само онда када се молимо у тајности срца свог, треба да буде створено у славу Божју, да буде узнесено као уздарје Богу. На тај начин Господ даје смисао и материјалном, даје му његову духовну страну и перспективу. Тако све постаје духовно. И тело је позвано да постане духовно. Треба ли нам доказ за то? Па ево доказа: то су мошти светих, то је Свети Василије Острошки. Светитељи Божји, баш онакви какав је наш Светац, потврђују и показују да је човек саздан као духовно биће. Господ оне који испуњавају Његове заповести, испуњавају Његову вољу, просвећује и освећује тако да и кад оду Њему у сусрет, кад оду са овог света, остају да нама сијају, да нам буду утеха, да нам буду подршка, да када дођемо овде можемо и своје најскривеније мисли изнети пред скуте свеца, да можемо своје најдубље грехе, оно чега се стидимо, оно чега се бојимо ту, њему исповедити! И то ће остати ту. Отићи ћемо ослобођени. Отићи ћемо исцељени! Господ, дакле, у светитељима својим показује да смо створени да будемо духовна бића и то знамо, знамо када дођемо овде. Реч Божја јесте заповест за нас. То је Његов закон. Његове заповести нису укидање наше слободе, заповести које нису спутавање да чинимо оно што јесте нама дато као могићност да растемо, да показујемо љубав, да будемо ствараоци. Није Бог рекао: Не укради, не лажи, не убиј, не чини прељубе, не оговарај, не осуђуј, не мрзи... Није Бог изрекао те заповести зато што је хтео да нам забрани да живимо слободно, зато што је хтео да укине нашу слободу. Напротив! Када чинимо то све и многе друге грехе, ми постајемо робови греха, робови страсти, робови ђавола, а када слушамо заповест Божју, ми узимамо на себе оруђе слободе. Ослобађамо се, испуњавајући заповест Божју, свега онога што нас тишти, што нас чини немирнима, што нас чини исфрустриранима, што нам ствара депресију, што нам ствара психозу... Ослобађамо се, другим речима, тираније нечастивог. Дакле, онда када чинимо заповести Божје, ми, браћо и сестре, чинимо оно што је у складу са нашом природом, постајемо истински здрави. Није слобода у томе да чиним шта хоћу, јер могу чинити и оно што је лоше, као што знамо. И најчешће када чиним шта хоћу, а нисам то претходно проверио заповешћу Божјом која је записана у Јеванђељу, чиним погрешно. Ево нас опет и изнова у светом Острогу! Ево нас опет код Светог Василија да се вратимо себи, браћо и сестре, да препознамо шта то Бог од нас хоће, да се исповедимо, да се покајемо, да се хранимо Христом. Он је хлеб живота! Нама нема живота без Бога, без Христа! Можемо бити моћни, силни, велики, снажни, славни, успешни... да, али за малена! Можемо бити све то, а дубински несрећни, усамљени! Заправо, ослањајући се на погрешне принципе и вредности можемо се потпуно одвојити од себе, поробити у потпуну и тоталну самоћу. А онда када је Бог са нама, онда смо слободни од свега и знамо да постајемо владари света. Онда можемо препознати у другоме брата без обзира ко је он, ком народу и којој вери припада. Зато, браћо и сестре, данас овде сабрани, покајмо се, исповедимо се, узмимо Хлеб живота, причестимо се Телом и Крвљу Христовим. То је Хлеб живота! Да постимо, да идемо у цркву Божју на свету Литургију, да се исповедамо, да примамо опроштај грехова и да све то запечатимо и крунишемо узимањем Тела и Крви Христове. Нека би Господ дао молитвама Светог Василија Острошког мир, љубав, радост, радост на коју нас је Господ позвао да бисмо онда могли заједно са Светим Василијем Њега славити, али и са њим певати песму: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима који су у гробовима живот дарова. Христос васкрсе!“ Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у току Литургије је рукопроизвео настојатеља манастира Острога протосинђела Сергија (Рекића) у чин архимандрита. На крају богослужења беседио је митрополит Јоаникије: „Заблагодаримо Светом Василију Острошкоме чије упокојење је било прије 351 годину. Прошле године нијесмо могли обиљежити тај јубилеј како ваља, па смо га пренијели на ову годину не желећи да пропустимо да заблагодаримо њему који непрестано за ових 350 и више година излива благодат Божју на све оне који приступају овој светињи и његовом светом ћивоту и ,не само на оне који долазе у манастир Острог него на све оне који се њему са љубављу и са вјером обраћају. Свети Василије Острошки се поистовјетио са својим народом и Црквом. И као што је пастирствовао за вријеме свог земаљског живота над народом Херцеговине и Црне Горе, тако пастирствује и данас, али много шире. Његово небеско пастирство, покровитељство, заступништво се свуда прославља. Светог Василија можемо назвати новим Светим Савом, јер је ишао његовим стопама, а треба се присјетити да је управо у оном времену, када су спаљене мошти Светог Саве, дошао на овај свијет Свети Василије Острошки и нешто касније постао архијереј. Велика је служба коју је он вршио, велика жртва коју је поднио. Зато га је Бог тако обдарио. Али преко њега и све нас који му приступамо“. Митрополит Јоаникије је уручио Његовој Светости патријарху на дар патријарашку мадију, патријарашку панакамилавку и чиновник – рад монахиња Митрополије црногорско-приморске у знак сећања на боравак у манастиру Острогу, а затим је посебно поздравио Митрополита крфског г. Нектарија: „Митрополит Нектарије бдије над Плавом гробницом и над костима српских мученика на острву Виду и у Јонском мору. Ми смо се одавно збратимили са браћом Грцима. Та жртва из Првог свјетског рата нас обједињује, али то посебно свједочи наш брат у Христу Високопреосвећени Митрополит Нектарије који нам доноси благослов Светог Спиридона Тримитунтскога, а који је благоизволио да се одазове нашему позиву да нам дође на овај велики Световасилијевски сабор“. Митрополит Нектарије је у свом обраћању рекао да је са задовољством примио позив да учествује у великој радости празника Светог Василија: „Свети Василије није значајан само за вашу свештену Митрополију, већ је светитељ васељенског карактера. Посебну радост ми чини што сам данас имао прилику да саслужујем Његовој Светости Патријарху Порфирију кога познајем јој од давнина и према њему имам велику љубав. Посебно се осећам радосно видевши оволико народа, посебно омладине, нашу златну децу која одају почаст великом светитељу. Ви сте, браћо и сестре, одговор оптужбама оних који кроз време покушавају да унизе Васкрслог Господа. Ваша Црква помесна је прошла многа искушења као и остале Цркве, али и за то имамо увек одговор и поруку нашег Господа који каже: Ја сам победио свет”. Извор: Митрополија црногорско-приморска фото

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на празник светог апостола и јеванђелисте Марка, у Недељу жена мироносница 8. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у београдском храму посвећеном овом светитељу. Патријару је саслуживао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, архимандрит Данило (Љуботиња), архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, протојереји – ставрофори Радивој Панић, Сретен Младеновић, Милош Миловановић, Јован Благојевић, Тоде Јефтинић, Михајло Арнаут, јереји Александар Лучић, Марко Којић, протођакони проф. дрДраган Радић и Радомир Врућинић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава”, ђакони проф. др Драган Ашковић, Никола Костић, Славко Аничић и Владимир Руменић. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, патријарх Порфирије је појаснио разлоге за страх апостола који су се уплашили ”иако непрестано били уз Господа, слушали Његову реч, гледали својим очима шта Он твори, каква све чуда чини и онда када је било питање живота и смрти, онда кад је Господ прикован на крст, и када је убијан, они су због страха којим су били обузети побегли. Уплашили су да неће бити откривени као ученици Исусови и да ће онда и они бити ухапшени и на њима бити извршена смртна казна. Дакле страх који је био у њима надјачао је њихово искуство, њихову веру и у том тренутку и њихова љубав није била довољно велика да их покрене да недустану од Христа да се не уплаше.” Са друге стране имао и слику жена мироносница у чијем примеру имао ”пројаву истинске љубави, вере и наде у Господа јединог.” ”Страх је стање којим смо често сви ми испуњени или боље рећи не постоји тренутак, не постоји дан, у којем ми нисмо обузети неком врстом страха. Питање је само да ли смо тога свесни или смо страх неким својим психолошким механизмима потиснули, покушали да га заборавимо онда дође нека ситуација у које потребно иступити из себе, показати храброст истинску у Христу јунаштво и онда се пројави страх, пројаве се ланци узе страха које нас спутавају да идемо до краја у љубави за Христом. А ево жене мироносице и онда када је Господ страдао кад је распињан, и онда када је сахрањен и када је постављена стража испред његовог гроба да му нико не може приступити жене мироносице имале су толику љубав огромну, велику да је сваки страх та њихова љубав изсваког дела њиховог бића био изагњан. Љубав страх изгони. Најбољи могући пример јесу жене мироносице а толики примери кроз историју Цркве јесу и мученици свети и мученици из наше Цркве, из нашег рода, који су имали љубав већу од сваке друге љубави. Љубав према Христу већ онда када је већа љубав према Богу од љубави према себи. Када је веће христољубље од самољубља тада нестаје браћо и сестре сваки страх баш као у случају и у примеру мироносица жена. И зато будући да су имале огромну љубав према Христу не само да је страх отишао. Не само да су биле у правом смислу те речи слободне. Јер то је слобода када немамо страха. Страха од зла. Однечастивог. Када имамо истинску и праву љубав у односу на Бога. Када та љубав надјачава све у тој љубави се налази истинска и права слобода. Јер љубав тада усмерава нашу слободу ка циљу нашег постојања тада наша слобода није да чинимо шта хоћемо. Јер често када чинимо шта хоћемо изабрали смо нешто што нас деградирашто укида наше аутентичном постојање што нас води не у непостојање, то није истинска и права слобода. Слобода је у љубави према Богу, да чинимо оно што је Богу мило. Воли Бога и чини шта хоћеш. Ту те љубавограничава до у бескрај твога узрастања и напредовања у врлини у добру, у спасењу, узрастању иконе Божије у нама. И отуда дакле браћо и сестре Господ јасно не гледа на то ко какву функцију има, не гледа на то ко и какво место и позицију у Цркви има. Гледа на чисту љубав и на веру попут мироносица. Њима се најпре јавља као васкрсли, и њих одређује да буду апостоли апостолима. Да објаве радосну вест, да буду усмени јеванђелисти да пренесу истину о томе да је Христос васкрсао и да смрт више не влада светом. И зато је рекао мироносицама небојте се и радујте се. То је ултимативна радост. Радост која нема свој почетак у времену и простору али ни свој крај. Радост која полази из вечности и пружа се у сву вечност”, рекао је патријарх Порфирије. Након Свете Литургије патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а затим је пресекао славске колаче које су принели кум славе Његова Екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори др Владимир Божовић и челници ГО Палилула домаћин председник ГО Палилула Мирослав Ивановић са својим сарадницима и члановима Већа Општине. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Антипасхе - Томину недељу 1. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бограду. Патријарху су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, протојереји - ставрофори Милован Глоговац и Мирослав Радојевић, јереји Радомир Чворо, Чедомир Милосављевић, Оливер Суботић и новорукоположени јереј Владимир Пекић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Радомир Маринковић, Владан Таталовић. По древној литургијској пракси ђакона Владимира Пекића привели су патријарху Порфирију након великог входа, након чега је Патријарх испред Часне трпезе прочитао молитву рукоположења. Новорукоположеног јереја Владимира патријарх Порфирије је представио, на Царским дверима, верном народу, који је потврдио рукоположење радосним ускликом: ”Достојан!”. Новорукоположени јереј Владимир Пекић је вероучитељ у Дванаестој београдској гимназији, који је као ђакон служио при обитељи манастира Ваведења. "Ма колико веровали, имамо потребу и ми, да проверимо да ли је то у шта верујемо баш тако, тј. имамо потребу да видимо Господа, имамо потребу да га опипамо, имамо потребу да нам се јави. Наравно, то не значи да нам се јави споља и да Га опипамо споља, него значи да изнутра имамо истинску и праву информацију о томе, да Бог у Христу јесте међу нама и са нама. Отуда и питање Томино, тј. његова потреба да додирне Господа, да Га опипа рукама и да Га види, легитимна је и људска је, међутим када је Тома пројавио сумњу, Господ га је искритиковао, упутио му је укор, не због тога што је хтео да одбаци Томину потребу за личним сусретом, не због тога што је он заиста хтео да види својим очима, да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви свој лични однос са Господом, јер то сви имамо и тако смо саздани и створени, него је Господ искритиковао Томин начин на који је хтео да види Господа, позвао га је на унутрашњи преображај", истакао је патријарх Порфирије беседећи о значају сусрета Васкрслог Господа и Апостола Томе. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Слово патријаха Порфирија новорукоположеном свештенику

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe