Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсну славу Републике Српске, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Патријарх Порфирије: Моји су корени овде и знам добро своју ђедовину Патријарх Порфирије на свечаној академији у Бањалуци: Православни идентитет се заснива на богољубљу и човекољубљу Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем у молитвеном присуству преосвећене господе епископа врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и многобројних верних међу којијма су били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. На крају свете Литургије епископ Јефрем је заблагодарио патријарху Порфирија на указаној љубави и доласку у Бања Луку да заједно прославе Светог архиђакона Стефана и да се помоле за српски народ и Републику Српску. -Не можеш волети никога и ништа,ако не волиш своје родитеље, ако муж не воли жену, жена мужа. О каквој онда љубави према било коме или било чему говоримо ако не можемо волети оног који је ту поред нас и дат нам да њему посведочимо да смо верни Христу. И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу и имају другачије презиме, беседио је патријарх Порфирије. Након беседе Патријарх Порфирије је благословио славске дарове које је принела председница Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима на великој свечаности поводом тридесете прославе крсне славе Републике Српске и тридесете годишњице њеног постојања. Поводом обележавања Дана Републике Српске, у суботу 8. јануара 2022. године, у Бањалуци је одржана свечана академија. Поред представника власти Републике Србије и Републике Српске, академији је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у чијој пратињи је био Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и преосвећена господа архијереји: бањалучки Јефрем, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, пакрачко-славонски Јован и бихаћко-петровачки Сергије. Високом сабору сабраном на овој академији која је уприличена двоједним поводом, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио предстојатељ Српске Православне Цркве. Дошао сам у Републику Српску да охрабрим српски народ у чувању и изграђивању јединства, без обзира на све разлике, у настојању изградње свега што је добро и корисно свима, рекао је Патријарх Порфирије, и додао: Људи и народи, упућени су једни на друге, повезани су економски, културолошки, духовно, чак и породично. Не можемо једни без других, прво међусобно у једном народу, а потом и са другима. Поздрављајући сабране речима радости и љубави у духу празника Рождества Христова, Патријарх српски је истакао да се у Бањалуци осећа као свој на своме и да сабране поздравља онако како брат поздравља рођеног брата: Истим поздравом који објављује долазак Богомладенца Христа у свет, упућујем поздраве за разумевање свима који живе на овим просторима, без обзира на верску и националну припадност. У Бања Луку доносим поздраве и честитке за 30. крсну славу Републике Српске и 30. година њеног постојања, из храма Светог Саве на Врачару, Пећке Патријаршије, Острога, Савине, Крушедола и древних далматинских светиња. Извор: Телевизија Храм

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија. Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: ... да зло добра донијети неће, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир. Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће, или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових Стилских вежби, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином Рашомону трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камо ли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ - најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква Литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све - људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божијом промишљу. Мир је плод Божијег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, блатостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једин другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота, дели кратак корак. Колико је за Српску Православну Цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према Српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће, макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом Столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску Православну Цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску Православну Цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком расматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истамбула. Какви су њихови изгледи? Како ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске Цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, на жалост, претходило и дистанцирање између посмесних православних цркава, актуелна настојање јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој Патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него са пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети Архијерејски Сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београд ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској Патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, светом Клименту и Науму, светом Ђорђу Кратовцу и свим светима прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке Патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још увек није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог Архијерејског Сабора, а камо ли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу Вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор бити целовит . Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино Верска настава говото у целости обухвата све неведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних Цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да Верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена без чак формалног обавештавања заинтересованих Цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове Владе, истински препознаје и Влада Ане Брнабић. Да потсетим и то да се Ђинђић није определио за Верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично, своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета, потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу Храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен.... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о Црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „цркве и верске заједнице“ постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о Верској настави. На том подручју понекад, на жалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса Верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској Православној Цркви, ни наши сарадници из традиционалних Цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још увек се боримо са епидемијом вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре са овом тешком болешћу, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге“, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме потсећа, опомиње ме да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онеспорожило сазнање да поново има више од две хиљаде заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једампут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским геотима, на Теразијама, у Њујорку и Јонахнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, од Солуна до Будима, где год српских тића има, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или анти-култура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнариma на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Извор: Инфо-служба СПЦ

У емисији ”Заједно у духу” коју Антонија Хрватин Рот води на Хрватској Телевизији, гостовао је Његова Светост патријарх српски Порфирије, који администрира Епархијом загребачко-љубљанском. Получасовни интервју са патријархом емитован је дан по Божићу, у суботу, 8. јануара. Поглавар Српске Православне Цркве честитао је Божић свима који га славе по јулијанском календару. Истакао је значај хришћанских темеља за развитак европске културе. Говорио је о духовним узроцима пандемије, осврнуо се на друштвене подјеле које су њом изазване, али и о страху који се увукао у људе. Разговор је почео честитком коју је патријарх Порфирије упутио православним хришћанима који су дан раније, у петак 25. децембра/7. јануара, прославили празник рођења Христовог. Казао је да је Бог дошао ”међу нас, да би се сусрео са нама”. Према његовим ријечима, у том сусријету отвара се могућност да се, сусревши се са Богом, сусретнемо и са самим собом и да постанемо цјеловити и хармонични, да бисмо се, из заједнице са Богом, сусретали и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом. Творевина, иако дуго трпи и памти, пре или касније узвраћа Патријарх је нагласио да на сваком од тих планова ”постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација и баш данас треба да знамо да је човек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег”. То значи, упозорио је патријарх, да човјек може бити, својим слободним оприједијељењем, и неко ко дестабилизује ту хармонију. Истакао је да кад год ”вршимо интервенцију на људској природи, кад год вршимо насиље над творевином у целини, творевина, иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узврћа”. Упитан о томе колико су хришћани свјесни значења прослављања Божића и да ли је у времену у ком живимо у први план стављено нешто што Божић помало и засјењује, поглавар Српске Православне Цркве је поновио да је Бог дошао међу нас да би се сусрео са нама. ”У том сусрету, нама се отвара могућност пре свега да се ми, сусревши се са Њим, сретнемо са собом и да постанемо целовити, хармонични, али онда такви, из те заједнице са Богом, да се сусрећемо и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом, јер на сваком од ових планова постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација”, казао је патријарх. Нагласио је да на Божић треба да знамо да је човјек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег, и да то значи да, својим слободним опредијељењем, може бити и неко ко дестабилизује хармонију. Када специфичност доживљавамо као свој посјед који нам је дат да се у њега затворимо и да љубоморно чувамо свој дар и таленат, поступамо супротно поруци и смислу Божића. Према патријарховим ријечима, узроци пандемије су у томе што вршимо интервенцију на људској природи и насиље над творевином у цјелини, те творевина, ”иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узвраћа”. Супротно поруци и смислу Божића поступамо кад љубоморно чувамо свој дар и таленат Патријарх се упитао да ли разумијемо тајну Божића или се више бавимо фолклором и казао да свему треба дати смисао и печат Христов и радост, љепоту Христову, и да, у том смислу, поздравља и спољашње манифестације прославе Божића. Међутим, истакао је, суштина је смјештена у богослужење, у Литургију Цркве, у молитвену атмосферу прославе Рођења Христовог. Његова Светост говорио је и о различитостима са којима смо створени. Истакао је да је различитост специфичан дар који сваки човјек па и народ имају, на основу ког је свако позван да, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз вјеру и подвиг љубави, развијајући свој дар, гради јединство, дарујући себе другима. ”Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је патријарх Порфирије. Са Христовог пута Црква никад не одступа, али постоји проблем у јавној сфери што многи људи, не осјетивши тајну љубави Божје, очекују да се Црква саобрази њиховим шаблонима, те да она заправо треба да поступа онако како ти људи мисле. ”Црква не постоји у свету да би се саображавала свету и да би испуњавала очекивања разних сфера друштва или разних људи са различитим погледима на живот. Црква је у свету да би преображавала свет, а то значи да би снажно, не само речима, него својом суштином и својим постојањем, све позивала на преображај”, казао је Његова Светост. Што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми ”Црква никада не може да се поистовети ни са једним појединцем, али ни са једном групом људи, у смислу странака, политичких партија или у смислу некаквих економских интереса и кругова, зато што у Цркву долазимо да бисмо дотакли суштину и смисао живота, да бисмо дотакли Христа, да бисмо ту Христа открили, а онда, када Њега откријемо, почнемо да усвајамо Његов систем вредности”, рекао је патријарх и истакао да не постоји ниједна идеологија која треба да осмисли тајну Јеванђеља. На питање како се одупријети недостајању хармоније и заједништва у свијету и како људе подстаћи на заједништво, патријарх је казао да су сви људи створени са различитим даровима, а да је различитост ”специфичан дар који сваки човек и народ имају, на основу ког је свако, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз веру и подвиг љубави, позван да својим даром, развијајући га гради јединство, дарујући себе другима. Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је. О страху и неповјерењу Патријарх Порфирије говорио је и о страху који се увукао у људе: ”Страх је, како је рекао један философ, онтичка категорија у људском бићу. Дакле, човек долази на овај свет са страхом и само разни поводи и спољашње провокације, са једне стране изводе тај страх на површину, а са друге стране га умножавају”. Међутим, што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми, искушења и невоље са којима се суочавамо. ”Имамо чврсту котву, имамо чврст темељ, уколико је наш унутарњи страх мањи, уз помоћу којег онда решавамо све оно што је изван нас. Тако и у овој ситуацији у којој се налазимо, реалност је таква да проблеми постоје, да су страдања изазвана коронавирусом на један начин или са једне стране ујединила читав свет, али са друге стране су и поделила свет око многих питања, опет везаних за коронавирус. И ти проблеми су сада не само физиолошко-медицински, здравствени, него су они постали и политички, и економски, и духовни”. Казао је патријарх и да страх и неповерење иду раме уз раме, једно уз друго, али и да, у озрачју доласка Сина Божјег у свијет, добијамо једну другачију перспективу. О изазовима патријарашке службе, образовању и Банији О изазовима са којима се суочавао од како је постао поглавар Српске Православне Цркве, патријарх Порфирије је рекао да је најприје требало да се упозна са задацима који стоје пред поглаварем Цркве и да то упознавање још увијек траје. Подручја својих патријарашких активности подијелио је на двије врсте, а то су унутрашњи живот и поредак Цркве и однос Цркве ка споља. Казао је да је сматрао да је важно да се извјесне структуре у Патријаршији у Београду обнове и освјеже. ”Сматрам да је просвета, да је образовање нешто што је неопходно, не само веома важно, за једно друштво, него за човечанство уопште, па, самим тим и за Цркву и на том плану сам се трудио колико је то било могуће да унапредимо неке структуралне елементе у оквиру Богословског факултета који је део Београдског Универзитета”, рекао је. Његова Светост је додао и да је вјеронаука, која у Србији постоји, као што постоји и у Хрватској, важна за образовање: ”И на том плану, заједно са представницима других цркава и верских заједница покренули смо иницијативу да се поправи статус веронауке и статус вероучитеља, који је за нијансу несигурнији, релативнији, него што је то случај овде у Хрватској. Ступили смо у разговоре, у дијалог са Министарством просвете и верујем да ће веронаука добити статус какав имају и други предмети”, казао је патријарх. Истакао је да и даље постоји потреба да се помаже људима са Баније од којих многи још увијек нису добили онакав кров над главом какав доликује. Нагласио је да ће Црква на том плану и даље учествовати. ”Сигуран сам и да ће сви храмови доживети да сијају као што су некада били, а може бити, пошто се обнављају, да ће бити још сјајнији”, рекао је. О сурету са надбискупом Галагером и посјети папе Србији Са тајником Свете Столице за односе са државама набискупом Галагером поглавар Српске Православне Цркве разговарао је о пандемији, казао је патријарх. Заједнички је констатовано да човек треба да буде једини стабилизатор у хармонији Божјој, и да онда кад је дестабилизује, човјек постаје једини вирус. ”Разговарали смо и уопште о поларизацијама које постоје у свету и да су оне опет последица исте димензије, дисторзије човека из свога лежишта, а онда, у ужем смислу те речи, разговарали смо и о проблемима који постоје, данас се то каже, овде у региону и размишљали о томе шта ми као црква или цркве можемо да учинимо да те поларизације буду колико год је то могуће мање. Кад бисмо ишчупали Јеванђеље Христово из Европе, остала би бездушна љуштура На питање о могућој посјети папе Фрање Србији, патријарх је истакао да се још ни пуну годину не налази на том мјесту и да још увијек није имао прилику да се сретне ни са једним поглаваром помјесних цркава, али и показао спремност да до сусрета дође, јер би се тако показало да ”разне спекулације које долазе из кругова који нису црквени о томе да између католика и православних постоји велика дистанца, такве би наравно, пошто то није истина, нетачне формулације показале се да заправо немају никакву снагу”. Приликом сусрета са надбискупом Галагером, разговарало се о хришћанској Европи. ”Европа и читави ови наши простори у свом темељу имају управо хришћанске вредности. Не би било европске цивилизације да није хришћанских вредности”, казао је патријарх. Истакао је да хришћани треба да свједоче хришћански систем вредности, и упозорио да он неће бити лако прихваћен од других система вриједности, јер хришћански систем вриједности постаје или критика или прозива савејст неких људи. ”Кад бисмо ишчупали јеванђеље Христово из Европе остала би напросто једна бездушна љуштура која нема никаквог виталитета нити трага живота у себи”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Да је сваки човек у невољи и сваки потребити човек наш ближњи Господ нам показује у причи о милостивом Самарјанину из Еванђеља по Луки (Лк 10, 29-37). На овој тачки хришћанска љубав се показује као љубав која није од овога света и која свој идентитет црпи из вере у Господа Исуса Христа, Бога рођеног у јаслама, Бога који није имао где главу склонити, оспораваног, понижаваног и на крсту распетог. Хришћанска љубав се таквом показује зато што не пита ко је тај потребити коме моје мало може бити пуно. Вођен овом свештеном истином на коју нас опомиње Еванђеље, након свете архијерејске Литургије у спомен-храму Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је Божићну трпезу и ручао је са потребитима у просторијама Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Божићној трпези љубави присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, као и презвитер Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства које очинском бригом патријарха Порфирија наставља јеванђелско дело о љубави према свима без изузетка, а особито према онима презренима и потребитима. Трпези љубави која је наставак литургијског славља присуствовао је и протођакон др Драган Радић. У току празничног сусрета у љубави Богомладенца Христа, Његова Светост је разговарао са потребитима на бројне животне теме, сведочећи да радост Божића позива на заједништво, љубав, али и на спремност да усрдније следимо јеванђелска начела. Као духовни отац и предстојатељ, Патријарх је посаветовао сабране указујући на начине којима могу да се превазиђу тешкоће и проблеми са којима су суочени. Непосредно пре почетка трпезе љубави, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Јустин и презвитер Владимир Марковић поделили су у име Патријарха српског Божићне пакете свим потребитима, делећи празничну радост и љубав са њима. Овим сабрањем и делом љубави првојерарх Српске Цркве је поручио да је љубав према потребитима уједно и суштина мисије Цркве у свету: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16), или светоотачким речима речено: „Видео си брата свога, Бога си видео.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.

Патријарх Порфирије: Ми из Цркве заједно са вашим владиком Герасимом и свештеницима на том простору колико год можемо трудимо се да будемо уз вас, да анимирамо и покренемо многе људе који имају више него што им је потребно да се покажу да су људи, да покажу солидарност и спремност да разумеју када је другоме помоћ потребна. Сигуран сам да ћете и ви, ако неком другом буде била потребна помоћ, то исто учинити. Нека Бог да да домови што пре буду уређени и да престану потреси. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поделио је 5. јануара 2022. године у храму Светог Саве на Врачару Божићне пакетиће малишанима из места погођених разорним земљотресима на Банији. Том приликом, Његова Светост Патријарх је поручио: -Драга децо, радујем се што сте дошли у Београд, а посебно се радујем што сте дошли са Баније. Увек волим када дође неко из Хрватске, поготово кад дођу они који су православне вере, а највише волим када дође неко са Баније. Банија нам је свима прирасла за срце пре свега због ваше храбрости, због вашег јунаштва, због тога што сте и поред земљотреса који су вас задесили, хвала Богу, остали и даље у својим кућама, иако су многе од њих оштећене. Ја сам био више пута тамо и видео сам колико је потрес био разоран, али хвала Богу, захваљујући пре свега државним институцијама из Хрватске и државним институцијама из Србије, прва помоћ је врло брзо дошла, радови се изводе, поправљају се куће, поправљају се домови. Знам, такође, да често имате нових и нових, хвала Богу, слабијих потреса. Неко ми је управо од ваших вршњака рекао да се више ни не буди на потресе, јер сте се потпуно навикли на такву ситуацију. Даће Бог да се земља смири, а онда и брига и љубав многих да се покаже још већом и да се потпуно ваши животи нормализују. Ми из Цркве заједно са вашим владиком Герасимом и свештеницима на том простору колико год можемо трудимо се да будемо уз вас, да анимирамо и покренемо многе људе који имају више него што им је потребно да се покажу да су људи, да покажу солидарност и спремност да разумеју када је другоме помоћ потребна. Сигуран сам да ћете и ви, ако неком другом буде била потребна помоћ, то исто учинити. Нека Бог да да домови што пре буду уређени и да престану потреси. -У ове дане када се спремамо за Божић потребно је да изнутра будемо радосни. Ми сви знамо да је Божић празник радости, празник љубави, празник мира, јер на тај празник више него у друге дане постајемо свесни да Бог не само да постоји, него да нас Бог воли, да воли људе, а да нарочито воли децу. Господ нас речима: Пустите децу да долазе к мени, и: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско позива да будемо заиста добра деца својим родитељима, да будемо послушни, да будемо добри другари са својим комшијама, пријатељима и онима који заједно са нама иду у школу. Он нас позива да се трудимо да волимо свет, а то значи да волимо сваког човека без обзира о коме се ради. Само ако тако чинимо, бићемо на путу добра и на путу на којем ћемо сусрести љубав Божју. На том путу ћемо онда када нам је тешко и када нам је лепо упутити једну молитву Богу. Када нам је тешко молимо се да нам Бог помогне, а када нам је добро и када смо радосни да благодаримо Богу на тој радости. Знајте да је молитва најјаче оружје, најјаче оруђе, јер се молитвом ми обраћамо Богу топлим речима, речима које Бог сигурно чује и онда када ми отворимо своје уши и своје срце можемо да препознамо топлину присуства Божјег, али и његову помоћ. Нека Бог да да прославите у радости овај Божић, а следеће године да животи у вашим крајевима буду потпуно нормализовани. Ја ћу данас послеподне ићи у Загреб да будем тамо можда и са неким од ваших родитеља, рођака, пријатеља и познаника за Бадњи дан и да служим тамо Литургију у храму Преображења Господњег на Цветном тргу, а онда да будем и за Бадње вече са православним Србима који живе у Загребу а и шире, али и са другим људима добре воље који се труде да буду баш у духу Божића пријатељи свима, да буду браћа свима. Циљ свакога од нас јесте да од познанства преко пријатељства дођемо до братства. То и ви чините тамо у својим местима са својим другарима. Нека вас све Господ благослови! Нека вам је срећан Божић и да Бог да да понесете најлепше могуће утиске одавде из Београда, а нарочито из храма Светога Саве, светитеља који је по љубави пре свега близак деци. Када будете читали његов живот видећете колику љубав има према сваком детету, а и сам је као дете чврсто у свом срцу одлучио да служи Богу, а то значи да буде слуга љубави. Добро сте дошли и нека вас све Бог благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Епархију бањалучку 9. јануара, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, поводом Крсне славе и Дана Републике Српске, најавила је инфо-служба СПЦ.

У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Епископ сремски г. Василије су у уторак 4. јануара 2022. године у Шапцу посетили Епископа шабачког г. Лаврентија који се опоравља после лечења на Војномедицинској академији. Предстојатељ Српске Цркве се интересовао за здравље Епископа Лаврентија и пожелео му је брз и успешан опоравак, уз напомену да, и сада, својом мудрошћу, знањем, љубављу према роду и Богу води ваљано ову Епархију са најближим сарадницима, бројним монаштвом и свештенством и верујућим народом овог дела Србије којем је оставио задужбине у Соко Граду, Богоштици и Богосавцу и дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Патријарх Порфирије и Епископ Василије,пожелели су срећне божићне празнике најстаријем архијереју Српске Цркве, Преосвећеном владици Лаврентију (87) који непрестано делује на Њиви Господњој већ 55 година. Свјатјеши Патријарх Порфирије и Епископ сремским су пожелели Епископу Лаврентију да се опорављен и крепак, у сваком погледу, врати потпуно делању на „Њиви Господњој“ као што је био свих минулих година и деценија, службујући у расејању и отаџбини. Владика Лаврентије је узвратио радошћу због ове божићне посете казавши да је Патријархова и његова пажња за њега и Епархију шабачку баш уочи Божића, нешто што је посебан дар Божји, пожелевши Патријарху српском да мудро управља Црквом на многаја љета. У пратњи Патријарха српског и Епископа сремског Василија био је епархијски ђакон Горан Власац. Посебну пажњу и љубав за владику Лаврентија показују његови први сарадници, Високопреподобни архимандрит Нифонт (Павловић), архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, секретар Епархије и ђакон Раденко Пантић, који су Патријарху Порфирију и Епископу сремском Василију били домаћини. Извор: Телевизија Храм

У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни, а цркву нико не може да држи у џепу и користи је као џокера кад му је потребна, истиче у интервјуу за РТС патријарх српски Порфирије. Патријарх српски је, у интервјуу за РТС, рекао да је био тужан оне вечери кад су на улицама Србије избиле блокаде и када је дошло до инцидената и насиља. "Нисам био ни повређен нити љут реакцијом, али морам да кажем да је иста врста реакције дошла и са леве и са десне стране, и из оних кругова који себе сматрају да су опозиција али и из неких крајњих, искључивих кругова који сматрају да подржавају власт, али то је ипак један мањи круг људи јер сам исте вечери добио много више порука подршке и захвалности", нагласио је патријарх српски Порфирије. Ту постоји, напоменуо је, и један принципијални проблем – што многи људи не разумеју да црква покрива целину, обраћа се целини свога народа, чак не ни само целини свога народа него свим људима уопште. "Обухвата и природу и читаву творевину и да је најобзиљнија издаја духа цркве упоређивање са било којом страном и странком. Реч црква значи сабор, која обухвата све, а парс, партија је део. Проблем је у томе што многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч Јеванђела и понекад би хтелаи да цркву употребе у контекст својих појединачних циљева, макар они били и легитимни", истакао је поглавар Српске православне цркве. Цркву, истиче, нико не може да држи у џепу, као ни Бога, и да је извлачи из џепа као џокера кад му је црква потребна. "Дакле, ја знам много о људи на разним странама и онај који није успео да чује реч мира, који не разуме да смо једни другима потребни, који трага за тачком ко је крив, тај ће заувек остати без поруке Јеванђеља која је ту да га ослободи, која је ту да да радост. Од тог пута не можемо одустати, без обзира ко како сагледава цркву", нагласио је патријарх српски. Све зависи, према његовим речима, шта нам је приоритет. "Момчило Настасијевић кад говори о итентитету српског народа, говори да је православни и каже да најлепши цветови српске културе су универзални, али су дубоко укорењени у локалном и народном а то јесте православно. Приоритет за православну културу и Јеванђеље и увек смисао постојања је цивилизација љубави, а не цивилизација успеха, јесте човек а не профит како би рекао Чомски. Црква нуди смисао, смисао постојања и у историји и у вечности, а у историји, у свим околностима, даје компас како ходати кроз сциле и харибде, а сачувати другога од себе", истиче поглавар СПЦ. "Човек има потребу за човеком" На питање због чега смо постали љутито и бесно друштво које има режући облик комуникације, патријарх Порфирије је навео да се, на основу свог искуства, делимично слаже са том констатацијом. "Зато што у сваком друштву постоји медијска јавност и постоји друштво, постоје људи, постоји општа јавност. Сувише је сложено људско биће да би се могло свести на ону реченицу 'човек је човеку вук'. Управо супротно, човек има потребу за човеком и у медијској јавности, која, нажалост, не бих могао увек да објасним зашто је то тако, има потребу да пошто пото ствара поларизације. Чим постоје поларизације, то ми личи да неко иза медија има свој интерес, а најлакше га је остварити када постоје блокови, када постоје неспоразуми. Завади па владај, или завади, па оствари свој интерес. Та медијска јавност јесте подељена и она личи на оружје које је спремно да изврши егзекуцију над оним ко је са супротне стране", навео је патријарх српски. Додао је да, истовремено, "зна да обични људи, без обзира на различите погледе на политичко уређење, на различите погледе на разна друга питања и теме које се тичу конкретног живота, ипак комуницирају, ипак опште". "Знам многе који припадају различитим политичким опцијама, а и те како се међусобно друже, јесу пријатељи, па чак и међу онима који заузимају водеће и важне позиције у одређеним партијама", нагласио је патријарх Порфирије. Поглавар Српске православне цркве је истакао да на медијском плану у Хрватској "напросто не постоји та врста поларизације и сукоба и оштрих речи као што је то случај овде код нас, унутар њихових народа и њиховог друштва". "Они, када су медији у питању и када је у питању та сцена, спремнији су да чују једни друге, спремнији су да разговарају једни са другима. Спремнији су да лакше воде дијалог", казао је патријарх. "Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово" Патријарх Порфирије је, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мењао и да је свима добро познат. "Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завет за нас везано за Нови завет, а у средишту, у сржи Новог завета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња", нагласио је патријарх. Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха да се среће са људима из читавог света и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима је говорио да је "оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово". "Најбоље је Васко Попа рекао, 'поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље'. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог", поручио је патријарх српски Порфирије. Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен. "Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројке" Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји. "Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне короне, али из тих објективних се развијају и субјективни корени", наглашава поглавар СПЦ. Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани. "Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има пре или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути", наводи патријарх српски. Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац пре свега свето место, "највеће светилиште у српском народу". "Ја сам безброј пута био тамо, био сам пре три дана, посетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човек икона Божија, да је за сваког појединца Христос распет", наглашава патријарх. Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројке. "Ја у Јасеновац идем да се молим богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројкама јесте покушај да се измести суштина тога места и свог правног оквира је да се премести на табло где се лицитира о бројкама", истиче поглавар Српске православне цркве. Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смеру и правцу. "Притом остављам увек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим устиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелнан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом светском рату доносе заључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно", наглашава патријарх српски. "Jутро после устоличења на Цетињу показало да је све пре тога била јефтина политикантска прича" Говорећи о догађајима у Црној Гори уочи устоличења владике Јоаникија, патријарх српски је објаснио да су црквени великодостојници били расположени да иду пешке до Цетиња из Никшића. "Да нас до једне тачке која је сигурна довезу аутомобилима, а да онда пешице се упутимо ка Цетињу па кад стигнемо. Међутим, државни органи Црне Горе то нису дозволили и предложили су хеликоптер, нисам знао да је реч о војном хеликоптеру, нити сам знао да су ту наоружани специјалци. Када сам питао шта ће пушке, имали су образложење да смо високо штићене личноти и да нема другог начина да нас пусте да идемо. Тог тренутка сам помислио шта би Бог хтео од мене – могао сам да не одем и да не буде устоличења, а то је једини задатак и то је обавеза, устолиличење се увек обавља на Цетињу", наводи патријарх српски. Људи су му, каже, вече пре лично говорили да су спремни да иду на Цетиње да се бију. "Показало се колико је то све била јефтина политикантска прича. Када смо обавили устоличење, престали су немири на Цетињу и живот је почео да се одвија потпуно нормално", истиче поглавар СПЦ. Када је реч о потписивању Темељног уговора Владе Црне Горе са Српском православном црквом, патријарх Порфирије је рекао да је то веома важан документ који у овом тренутку једино СПЦ са својим епархијама нема потписан са државом Црном Гором. "Мислим да ћемо у најскорије време доћи до прихватљивог документа и да ћемо потписати уговор пре свега на корист верног народа, али истовремено и као један демократски задатак који треба да испуни држава Црна Гора. Бавимо се том темом и мислим да ћемо доћи до документа који је задовољавајући за обе стране", истиче поглавар Српске православне цркве. "Посета папе Србији отворено питање" Говорећи о посети папе Србији, патријарх српски каже да је то отворено питање, отворена тема. "Ми имамо с времена на време разговоре о томе, ја сам тек дошао на трон Светога Саве, и још нисам имао прилику да се сретнем ни са једним правосланвим поглаваром, сматрам логичним да одем у посету и да дођу поглавари других помесних православних цркава. Мислим да би папина посета Србији била веома важна из много разлога не само у духовном смислу већ и у геополитичким размерама, то би имало свој значај", напомиње патријарх. Одговарајући на питање да ли папин пут у Београд води преко Јасеновца, патријарх Порфирије каже да је, будући да никакве конректне разговоре до сада нисмо имали о доласку папином у Србију, та тема онда "само на нивоу виртуелне стварности". Када је реч о Степинцу, патријарх српски наводи да задатак комисије која се бавила том темом није био да тражи нова документа која би потврдила његову светост, са једне стране или оспорила са друге, већ је задатак било поново читање живота Степинчевог. "И управо на том плану ми смо другачије од браће и хрватских колега видели догађаје и поступке Степинца. Један тих је да за време НДХ Степинац није исказивао много отпора у односу на то што је Павелић чинио у НДХ, и то се приписивало његовом карактеру. Међутим, за време Тита је показивао отпор, живот и динамку па се поставља питање о чему се ради и закљчак је да то није део његовог карактера", напомиње патријарх Порфирије. Наводи да је комисија резултате свог рада предочила папи, те да је на њима у Ватикану да даље процењују шта иде про а шта контра Степинца. "Верујем да ће се из коренспонденције Степнчеве са папом Пијем открити још нека димензија његове личности. Остаје у сваком случају питање откуда то да су различити ставови у односу на два брутална, са његове тачке гледишта, режима која сеју и остављају иза себе жртве. Ми смо урадили оно што је до нас, мислим да смо имали довољно јаке анализе, образложења, аргументе за став који је на почетку рада комисије изразио наш патријарх шаљући писмо папи Фрањи", наглашава патријaрх Порфирије. Извор: РТС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је Божић и наступајућу Нову Годину верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Словенији, саопштила је Митрополија загребачко-љубљанска. У наставку доносимо текст честитке поглавара Српске Православне Цркве упућене задарском надбискупу Желимиру Пуљићу, председнику Хрватске Бискупске Конференције: ”Чувши глас са неба, глас анђелски, који наговештава долазак новога неба и нове земље (Отк. 21, 1), пастири отрчаше да ову благовест поделе са читавим светом. Тако је било пре нешто више од две хиљаде године, тако је и данас. Са истим усхићењем свако ко на себи носи име Христово ових ће дана сведочити да је Бог са нама и да ће бити са нама до свршетка света и века. Богомладенац Исус, први пут заплакавши у тишини витлејемске пећине, својим рођењем наговестио је радост, а не плач, светлост, а не таму, Царство Божје, а не царство смрти и трулежи. Ево већ други Божић дочекујемо у пандемијским условима, али са неуништивом вером да нема искушења, ни малог ни великог, које може зауставити ерупцију љубави Божје која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује (Молитва на рукоположењу). Без те вере смо ништа, а њом надахнути кличемо заједно са светим апостолом Павлом Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил. 4, 13). Нека радост предстојећег Празника, Преузвишени Надбискупе и брате у Христу, испуни душе и срца свих хришћана, а пре свега Ваших дијецезана и Вас лично, како бисмо сви заједно славили име Божје у векове векова. Користим, такође, ову прилику да, преко Вас као председника бискупске конференције, упутим искрену честитку свим верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској”, стоји у Патријарховој честитки.

Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 22. децембра 2021. године, у Спомен храму Светог Саве на Врачару свечани пријем за директоре основних и средњих школа на територији Архиепископије београдско-карловачке. Свечаном пријему под сводовимма заветног храма српског народа присуствовали су Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве; Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског; г. Бранко Ружић, министар просвете, науке и технолошког развоја; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, продекан за науку Православног богословског факултета Универзитета у Београду; г. Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета; г. Златко Грушановић, директор Завода за унапређење образовања; г. Драган Филиповић, директор Школске управе Београда; г. Славко Гак, градски секретар за образовање и дечју заштиту; капетан бојног брода Мирослав Ћитић, начелник Војне гимназије; пуковник др Стеван Мушицки, начелник Средње стручне војне школе 1300 каплара. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је захвалнице директору Пете београдске гимназије гђи Борки Поповић за несебичну љубав и подршку коју је пружила верској настави, вероучитељима и ученицима у тој школи; директору Земунске гимназије г. Милошу Бјелановић за показану љуба према Православној Цркви и доприносу реализацији верске наставе; директору Основне школе Никола Тесла у Раковици г. Станиславу Ставуљевићу, који је својим учешћем у животу Цркве пружио пример и охрабрење за све ђаке и родитеље што је резултирало највећим одзивом ђака за верску наставу на територији Београда. Захвалнице из руке Његове Светости примили су и вероучитељ г. Вук Јовановић за допринос у унапређењу верске наставе; дипломирани теолог, мастер археолог, докторанд на Филозофском факултету у Београду, вероучитељ г. Велибор Мартиновић за изузетан допринос у верској настави; вероучитељ у Основној школи Дринка Павловић г. Немања Протић за показан труд у верској настави. Захвалницу за допринос у извештавању о положају и улози верске наставе у српском друштву и образовном систему добила је новинар Информативне агенције Спутњик гђа Сенка Милош. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целини: Ваша Преосвештенства, уважени министре, господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, драги директори основних и средњих школа, Осећам данас изузетну радост што смо се нашли под сводовима храма који је посвећен највећем и најважнијем просветитељу српског народа, могли бисмо рећи директору свих просветних установа у српском народу кроз историју, ако под директором подразумевамо онога који надзире, руководи, подстиче и води између Сциле и Харибде брод образовања и васпитавања младих нараштаја у нашем народу. Ми, као што смо већ чули, имамо изузетну радост због повода којим смо се данас сабрали, а то је дваедестогодишњица од повратка веронауке у основне и средње школе Републике Србије. Наравно, и овај јубилеј као и сваки јубилеј има и више праваца, али и задатака и могућности. Са једне стране дужни смо на првом месту да се захвалимо свима онима који су учествовали у повратку веронауке у школе, а сигурни смо да они то нису учинили из било каквих идеолошких или политикантских разлога, него да су у датом тренутку тј. у стицају датих околности разумели смисао и значај верске науке за младе нараштаје. Све оно што се у Закону о образовању наводи да су циљеви образовања могло би се у највећем делу наћи управо у верској настави. Тамо се наводи да су циљеви стицање знања из разних наука - и да не набрајам све по реду - али и истовремено и чување и развијање идентитета и, наравно као оквир свих тих задатака, развијање етоса, етике, моралног квалитета међу младим људима, у млађим нараштајима у школама. Дакле, готово сви циљеви који предвиђа Закон о образовању, а испуњавају се на разне начине кроз разне предмете, као да се сажимају, рекапитулирају у верској настави. Ту чињеницу они који су враћали веронауку у српске школе су разумели. Разумели су колико је верска настава важна за морално здравље и моралне перспективе, могућности да неко ко се укорењује не само у стицању информација из области вере, него и ко хоће принципима, вредностима тих знања да живи, он има перспективу да се развија у здраву, моралну, етички здраву личност, али у исто време самим тим и у једну избалансирану - психолошки говорећи - личност. Дакле, хвала свима онима који су учествовали у враћању веронауке у српске школе. Наравно, морамо се сетити и покојног премијера Зорана Ђинђића, који је заправо први разумео ово о чему говорим и имао снаге и одлучности да без много калкулисања и манипулисања том темом једним потезом - видевши да између Цркава и верских заједница не само да не постоји разлика по том питању него да постоји једнодушност, једногласност и консензус - омогућио да се отворе перспективе резултата присуства верске наставе у школама. О цифрама не бих говорио. Рекао бих само то да оно што има нешто бржи почетак носи у себи одређене мањкавости. Једна од тих мањкавости је статус вероучитеља у школама. Ми смо започели разговоре са министром и министарством на ту тему. Много је ово министарство до сада учинило уопште на плану црквеног образовања, али разговарали смо и о статусу вероучитеља. То је отворена тема. Сигуран сам да ви, који сте директори школа, то разумете и да осећате и сами потребу да статус вероучитеља - у најмању руку логично је - треба да буде исти као и статус свих других наставника и учитеља, тј. да они буду равноправни запосленици институција у којима раде. На неки начин, немојте замерити што ћу употребити ту реч, али то је од самог почетка до данас тако, вероучитељи су дискриминисани. Можда не постоји ниједна друга професија у нашем друштву која трпи ту врсту дискриминације. То видим и као своју личну моралну обавезу у односу на вероучитеље. Многи су били и моји студенти. Верујем да ћемо ускоро наћи одговарајући модел да ову нашу - можемо рећи - амбицију, али и истинску потребу реализујемо што пре, а да тиме ни на који начин угрозимо било кога и било шта. Морам да истакнем да Цркве и верске заједнице у Србији, као и на многим другим пољима, имају међусобно разумевање и подршку и сарађују и на овом плану. Желео бих овом приликом да се захвалим свима вама који сте овде присутни, посебно директорима школа, пре свега што сте одвојили време да дођете данас у окриље директора свих наших школа, то је Свети Сава, али исто тако јер знам да није нимало једноставно бити на челу било ког колектива и да је вероватно много једноставније и лакше бавити се неким практичним пословима него међуљудским односима. Молим се заједно са вама да вам Бог да снаге да на том пољу имате резултате, а подсећам и себе и вас да је то најважније поље. Ту треба да уложите највећу енергију колико год је могуће. Различити људи из различитих породица, а заправо у својој свакодевници оптерећени личним искушењима и проблемима, долазе на посао и нису увек онакви какви заправо јесу. Понекад некоме није ни до чега, ни до шале, ни до осмеха, ни до озбиљних разговора; може бити да смо дисторзирани и измештени из својих лежишта; нисмо онакви какви јесмо кад смо стабилни. Нека вам Бог да снаге да пре свега радите на изграђивању што је могуће бољег колектива зато што ће онда и резултати свакога од вас на плану рада са децом бити много, много бољи. Правим малу дигресију: то је као у браку; ми знамо да су деца највећи благослов за родитеље, али кад год говорим шта би требало да буде најважније у браку - а то је порука Христова, искуство Цркве - шта је највећа инвестиција и највећи дар који родитељи могу да поклоне својој деци, то је њихова међусобна љубав. Зато у Светом писму Старог завета Бог и каже, говорећи о браку: Оставиће човек оца и мајку своју и прилепиће се својој жени и двоје ће бити једно. Није рекао: Оставиће човек оца и мајку и ожениће се и добиће децу. То је ствар љубави и плана Божјег. Дакле, први и основни задатак и циљ јесте љубав, а прва тачка љубави мора бити између мужа и жене како би та љубав могла да се дарује онима којима Бог обрадује родитеље. И ви сте на челу породица, на челу колектива који треба љубављу да преноси одређена знања и зато је најважније, а сигуран сам и најкомпликованије, да се у колективима граде истински и прави колегијални односи, међусобно разумевање и подршка, а то су све епитети и одрази љубави. Ако је тако онда ће оно што треба да буде пренето као формално знање деци уродити много много већим плодовима. Онда ће то бити Богом благословено. Ми добро знамо да знање само по себи још увек ништа не значи. Када знање треба да оценимо и ставимо у неки аксиолошки контекст оно може бити као материјал, као оруђе употребљено и на добро - да служи врлини, да служи заједници - а може бити употребљено и на као извр деструкције. Толико примера имамо, а наравно најрадикалнији пример јесте - да поменемо нешто о чему се и данас говори у време енергетске кризе - атомска или нуклеарна енергија. Дакле, та енергија, која по себи може бити искориштена на добро, на корист поједнинца, заједнице и људског рода, а видели смо како може бити и злоупотребљена. Зато као још један додатни задатак за вас, а чини ми се да је то крајњи циљ школе - зато се она и назива васпитном установом - јесте да се трудимо да паралелно и једнако (а можда и преко тога и више од тога) са представљањем информација из појединих научних области развијамо врлину код деце као би та знања заиста могла да буду креативна за њих, да их изграђују, да буду добра по њих, а онда самим тим и за заједницу у којој живе. Наравно, све бива много једноставније и лакше када се трудимо да сами будемо пример и знања и врлине - и враћам се на почетак - а то не може ако једни друге гледамо мрким погледом, ако једни друге доживљавамо као сметњу у свом животу. Драга господо директори и даме директори или директорке - како год волите, није нам проблем да будемо коректни у сваком смислу те речи, а мислим да то није суштина; коректни смо кад истински поштујемо једни друге, а наравно и кад знамо за ред, јер та коректност на коју нас често позивају значи рушење свих могућих принципа и поретка, а без поретка нема света, без поретка нема школе, без поретка нема друштва - дакле, нека вам Бог да, браћо и сестре, снагу и љубав за посао којим се бавите како бисте онда из напора које улажете убирали само радост и осећање пуноће. Хвала још једампут драгом министру просвете, директору Управе, свима вама што сте дошли овде. Молим вас да колико год је до вас - и без пропаганде наравно и без идеје да било коме било шта намећемо или да ви намећете - да отворите врата за децу која долазе да похађају верску наставу и, немојте да замерите што ћу можда бити директан, да се не трудите и да, опростите још једампут што то кажем, свесно или несвесно спречавате било кога уколико родитељи деце и сама деца имају потребу за верском наставом, а било је и таквих случајева. Хвала Богу, то су изузеци који у овом случају нису правило. Нека вас све Господ благослови. Нека су срећни Божићни празници и нова 2022. година вама лично, вашим ближњима и вашим породицама. Благослов Господњи нека буде над свима нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

У понедељак 20. децембра 2021. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије посетио је Катедралну цркву Узнесења Блажене Дјеве Марије Београдске надбискупије. У пратњи Патријарха Порфирија био је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Посети је присуствовао директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Уважене госте дочекао је београдски надбискуп Станислав Хочевар са сарадницима. Након речи добродошлице присутнима су се обратили Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије и надбискуп Станислав Хочевар. Патријарх Порфирије је захвалио на добродошлици и честитао надбискупу и свим верницима римокатоличке вероисповести предстојећи празник Рођења Христовог. Његова Светост и београдски надбискуп су потом обишли Катедралу, где се надбискуп Хочевар са изразима најдубље љубави захвалио Првојерарху Српске Цркве и држави Србији. У наставку посете, гости су обишли комплекс зграда који се назива Маријанум, где су представљени будући планови и пројекти за окупљање верника и њихово поучавање. На крају обиласка комплекса, присутнима се обратио директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Извор: Телевизија Храм

У недељу 26. по празнику свете Педесетнице, 19. децембра 2021. године, а на дан свештеног спомена на светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светониколајевском храму у Земуну. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник светог оца Николаја, 19. децембра 2021. године Првојерарху српске Цркве саслуживали су архимандрити Серафим и Данило, свеколики клир Архиепископије београдско-карловачке, као и верни народ Божји, испуњавајући на тај начин Спаситељеве речи: "Где су двоје или троје сабрани у Моје Име, онде сам Ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Радост сабрања удвостручена је празничним торжеством поводом прослављања престоног празника овог древног земунског храма, светиње која као молитвени дом и место сабрања представља драгоцени духовни украс Земуна. Речима надахнуте архипастирске омилије, сабране је поучио Патријарх Порфирије, тумачећи светописамска чтенија којa се према богослужбеном правилу произносе у овај недељни и празнични дан. Чинећи осврт на јеванђелску причу која се чита у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, Патријарх Порфирије је указао на правилно разумевање богатства: Ми нисмо власници ни свога живота, нисмо одлучили да ћемо доћи у овај свет, а од нас не зависи када ћемо из њега отићи. Да би плодови нашег напора, рада и труда били нама на корист, неопходно је да на уму имамо чињеницу да је Бог почетак и крај, да је Он љубав и из љубави све ствара, истакао је Патријарх српски. Беседећи на тему наведене јеванђелске перикопе, Патријарх српски је указао на светитељски пример светог оца Николаја мирликијског чудотворца кога су красиле хришћанске врлине, и сабране позвао да следе његов свети пример којим је Богу угодио: Свети Николај је имао чврсту веру у Христа, та вера је почетак и крај, основ онога чему се надамо. Вера је извор и смисао нашега живота, она је пут који нас води ка Христу, али истовремено и пут којим Господ шаље благодат своју у наше животе, рекао је Патријарх Порфирије. После заамвоне молитве Патријарх Порфирије је освештао славске приносе - колач и кољиво - поводом престоног празника Светониколајевског храма у Земуну, који је у многоме јединствен и знаменит. У овом храму се чувају цестице моштију светог апостола Андреја Првозваног, светог Николаја мирликијског чудотворца, преподобне мајке Параскеве-Петке, светог Нектарија егинског, као и светог Стефана. * * * Светониколајевски храм у Земуну, саграђен је у славу Божју, а у част светог Николаја мирликијског чудотворца, у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године те је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају. Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752. У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије био је данас, 16. децембра 2021. године, у првој званичној посети Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Патријарха Порфирија је су у Палати Србија дочекали директор Управе др Владимир Рогановић са својим заменицима др Марком Николићем и др Феридом Булићем и запосленима у Управи. Патријарх Порфирије је обишао Управу за сарадњу са Црквама и верским заједницама и том приликом се упознао са запосленима у тој Управи. Након радног дела посете Патријарх Порфирије је рекао да је ова посета са једне стране плод добре и плодне сарадње са Управом за вере, а са друге као потреба да се до сада делимично остварени пројекти још више развију за добро пре свега свих грађана Србије. „Нарочито смо имали потребу да разговарамо о различитим пројектима, са једне стране сагледавајући све оно што се до сада урадило, а са друге стране, планирајући и друге пројекте на плану, условно речено, духовне културе“, рекао је Патријарх истакавши да је „Управа за вере била и иницијатор, а и учествовала је у организовању многих конференција које нису имале само за циљ теолошке расправе, него су теме конференција биле значајне за Цркве и верске заједнице. Али су са друге стране значаје за читаво друштво. Јер Цркве и верске заједнице нису изоловане од друштва него исти људи су и верници, припадају Црквама и верским заједницама, али су и грађани ове државе и имају своје место у друштву. Тако да када говоримо о сарадњи Цркава и верских заједница са државом то је условни оквир, заправо ради се о истим људима, који су распоређени на различита места и из различитих позиција, са својим капацитетима, позвани су да сарађујући раде на добро државе, на добро друштва и на добро свих грађана.“ У том смислу, закључио је Патријарх Порфирије, „духовна култура је нешто што је кровни термин, или кровна категорија која покрива све потребе људи који припадају једној заједници, тако да конференције које смо у сарадњи са управом до сада организовали, мислим да су, допринос свеукупном покушају да разумемо једни друге, да разумемо да смо једни другима потребни, да разумемо да нико без никога не може, да разумемо да је потребно да свако свакоме да простора, независно од тога колики је неко по својој величини, да, дакле, свако свакоме да простора како би свако могао да дорипенесе општем добру“. Рогановић је упознао Патријарха Порфирија са плановима и задацима које ова управа остварује, као и са већ оствареним пројектима, али и начинима и методама по којима ова Управа ради и финкционише. Како је Рогановић истакао, у години која се ближи крају остварена је изузетна сарадња између Цркве и државе на пројектима од опште друштвене важности. Такође, напоменуо је Рогановић, сарадња и са другим црквама и верским заједницма је била веома успешна, у том смислу, Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама „остаће и даље снажно посвећена јачању мисије, јачању наших основних опредељења, те су наша врата широм отворена Српској Православној Цркви и свим нашим верским заједницама, јер Управа за вере је кућа, дом, свих наших Цркава и верских заједница“. Састанку су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског и заменици директора Управе за Цркве и верске заједнице др Марко Николић и др Ферид Булић. Извор: Радио Слово Љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 14. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Преузвишеног надбискупа Вићенца Паљу, председника Заједнице Свети Еђидио. Током пријатељског састанка, разговарано је о наставку дугогодишње сарадње Српске Православне Цркве и Заједнице Свети Еђидио. Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Алберто Кватручи, секретар Заједнице Свети Еђидио; као и протојереј-ставрофор Рашко Радовић, парох у Трсту. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 6. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду протојереја Николаја Балашова, заменика председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије и делегацију Фонда за подршку хришћанској култури и наслеђу, на челу са извршним директором Фондације Е.И. Скопенком. Протојереј Николај Балашов пренео је предстојатељу Српске Православне Цркве поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и председника Одељења за спољне црквене везе Митрополита волоколамског г. Илариона. У братској атмосфери разговарано је о перспективама сарадње Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у култури и образовању, као и о могућем учешћу Фонда за подршку хришћанске културе и наслеђа у пројекту Српске Православне Цркве усмереном ка очувању културног наслеђа. Састанку су присуствовали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду; А. Хошев, службеник Одељења за спољне црквене везе; Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 23. по Педесетници када Црква богослужбено савршава молитвени спомен на свете славне и добропобедне мученике Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском храму Светог Архангела Гаврила, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке. У славу Тројединог Господа једним устима и једним срцем појао је храмовни хор, а благољепију евхаристијског сабрања допринело је и учешће мноштва деце која су у стихарима прислуживала Његовој Светости и свештенству. После прочитаних светописамских чтенија Предтојатељ Српске Цркве је поучио сабрани народ и на почетку своје омилије указао на правилно разумевање Божићног поста, рекавши: Ево нас на почетку Божићног поста, поста који је Црква устројила пред радосни, велики и спасоносни празник доласка Сина Божјег међу нас. Син Божји је дошао, узео све оно што је људско, осим греха, заједно са људском природом прошао кроз све што је људско, а онда на крају узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Тиме је отворио могућност да свако од нас, сваки човек који чезне за истином, правдом и вечношћу, има могућност да заједно са Њим седи и учествује у свему ономе што је божанско, поучио је Патријарх Порфирије и додао: Да бисмо изградили заједницу са Богом и били са њим, није довољно да имамо уверење да Бог постоји, него нас Црква позива нарочито у дане поста, да живот Христов учинимо својим животом, да оно што су заповести Христове постану правила нашег живота, заповести које јесу пут слободе, а не пут поробљавања, јер Бог изнад свега и пре свега јесте Бог љубави, а то значи Бог слободе, и ми људи по дару слободе јесмо икона Његова, рекао је Патријарх српски. Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о исцељењу човека који је био поседнут духом нечистим, Патријарх Порфирије је подсетио да се Бог не намеће и не чини ништа присилно, већ поштује слободу свакога човека. У данашњем Јеванђељу имамо једну драматичну слику, где Господ долази у земљу Гадаринску, где наилази на једног демонизованог, који је био опседнут бројним нечистим силама, и Господ те нечисте силе изгони из обузетог. Не би се очекивало да када је Господ учинио чудо, када је исцелио једног дугогодишњег болесника, да ће остали људи када виде то чудо једва дочекати да Господ уђе у њихове домове, али имамо изненађујући и неочекивани одговор: иди од нас. Подсетио је Патријарх на болну реалност коју нам предочава јеванђелски текст, и у наставку своје беседе наведену реалност је ставио у контекст нашег времена и живота: Онај који има потребу за спољашњим доказима и чудима, да их својим очима гледа како би прихватио живога Бога, тај само показује да је слабашан и да му је нејака вера, показује да има проблем са Богом, јер Бог је дат у Јеванђељу, Бог је дат у љубави, и нема тог срца људског које не може да осети у себи присуство Божије и благодат Његову и да га препозна само уколико више чезне за љубављу Божијом, него за афирмисањем себе без Бога. На крају свог надасве поучног слова Патријарх Порфирије је упутио архипастирску поруку која је одјекнула у срцима верних: Како видимо једни друге, како видимо творевину Божију, зависиће од начина на који слушамо реч Христову. Сваке недеље упућујемо реч спасења и свакога дана је Јеванђеље Христово и као Црква и као књига доступна свима и свакоме. Не бави се Црква примарно ни социјалним ни економским, ни било каквим другим предметима, темама и проблемима, она се бави смислом постојања у сваком контексту и ситуацији. Црква шаље поруку Јеванђеља, поруку спасења, и зато у Цркву долазимо да бисмо дотакли тајну Христа распетог и васкрслог и тајну човека, као створеног за вечност. Када на правилан начин разумемо умом и срцем ту јеванђелску поруку и тајну, онда ћемо имати исправне ставове, на прави начин ћемо разумети и све друге теме, закључио је Патријарх српски Порфирије. Извор: Телевизија Храм