Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поруке'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Оставите такозване „светогорске поруке“ о уништењу и нестанку света. Они су лажнe и опаснe. Не потичу од светогорских отаца и не представљају светогорску заједницу. Смирите се, опустите, помолите се, урадите нешто креативно и лепо. Испуните своју душу и живот светлошћу. Немојте слушати и репродуковати поруку и мисао сваког поремећеног човека који у кризи износи сав хаос и мрак који носи у себи. Загрлите партнера, своју децу, играјте се са њима, разговарајте, дружите се, смејте се, гледајте филм, читајте књигу, вежбајте, припремите леп оброк за себе и људе које волите, послушајте лепу беседу која емитује светлост , мирише на наду, веру у Христа. Молите се, говорите Христу, препустите Њему своје страхове и несигурности, а не сваком самозваном поремећеном спасиоцу, који се по цео дан бави и говори о сатанизму, паклу, чиповима, ратовима, разарањима, заверама, мраку, депресији. Христос, Богородица, светитељи имају светлост, радост, наду. Не плаше, не паниче, не кажњавају, не уносе немир и панику. Дух Божији заслађује и умирује човека. Он му даје наду да са вером види будућност. Његово лице сија, радујеш се у његовом присуству, твоје срце се отвара у његовој близини, испуњено је светлошћу и надом због његових речи. Свети Порфирије је говорио: „Код Христа нема суморности, меланхолије, затворености...Човека не муче разне мисли о догађајима и људима који су га повремено у животу повређивали. Христос је нови живот. Христос је све. Он је радост, Он је живот, Он је истинита светлост која чини да се човек радује, лети, све види, страда за свакога, жели свакога поред себе, сваког блиског Христу.” o. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  2. Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи, поручио је Његова Светост приликом посјете Јасеновцу. „Наставићу, колико год могу да служим нашем верном народу у мени драгој Хрватској која је постала моја друга отаџбина, народу чију дубоку веру, снагу и љубав сам упознао, и која ће бити узор и мени у годинама које предстоје. Исто то важи и за Словенију. […] Настојаћу да будем достојан оних људи у Загребу, Љубљани и другим градовима Епархије загребачко-љубљанске, који су били мени, мојим свештеницима и српском народу блиски, који су нас прихватили као пријатеље и више од тога. Када је требало, јавно су нас и заступали и бранили у невољама, ако их је некад било. Настојаћу да по истом кључу свој браћи, без обзира ком народу и којој вери припадају, а која живе у земљама у којима смо ми православни Срби већина, будем такав пријатељ какве сам ја стекао у Хрватској и Словенији“. То су ријечи којима се прије годину дана, непосредно након устоличења, вјерном народу у Саборном храму у Београду обратио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије. Светом Литургијом је тог 19. фебруара началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење епископа сабраних дан раније на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и уз учешће многобројног вјерног народа. Поводом прве годишњице патријарха Порфирија на трону Светог Саве, и његовог истовременог администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, подсјећамо само на дио активности и неке од порука које је Његова Светост послао боравећи у нашој Епархији и Хрватској уопште у протеклих годину дана. У Мајским Пољанама Оставши у служби администратора Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх је седмог дана од како је устоличен у Београду, посјетио Српску православну гимназију Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Том приликом казао је да су му осјећања поводом избора помијешана, те да истовремено осјећа и тугу и радост. Ђацима и наставницима казао је да ће се трудити да чини више него што је до сада чинио за школу. ”Све вас волим и молим вас да се молите Богу за мене, јер то је једино што у овом тренутку осећам да је потребно. Служба митрополита у Загребу јесте изазовна, али мене је та служба незаслужено обогатила. Не само да сам много научио, већ сам много пута био обрадован разним неочекиваним и изненађујућим ситуацијама, а пре свега људима, међу којима сте сви ви”, рекао је патријарх Порфирије, обраћајући се тада ученицима и наставницима Гимназије. Препознајући да су они који у том тренутку највише требају његову, али и подршку читавог свог народа, управо мјештани Мајских Пољана, села крај Глине тешко погођеног земљотресом крајем 2020. године, Патријарх је своју прву пастирску посјету учинио баш том мјесту, већ 27. фебруара прошле године. Његова Светост је казао да је Црква успјела да сабере одређена средства и обезбиједи нешто више од сто контејнера. Исказао је намјеру да се помогне поправак не само кућа, већ и помоћних објеката у којима људи држе стоку. ”Рачунајте на нас, ту смо са вама”, поручио је тада мјештанима Мајских Пољана. Стуб и огањ мира На позив Епископа славонског Јована, 28. фебруара, Његова Светост је посјетио манастир Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Након доксологије служене поводом прве његове посјете као поглавара Српске Православне Цркве овој светињи, патријарх Порфирије је у бесједи казао да је људско зло ”мало где показало своју најружнију страну као на овом месту“. Према његовим ријечима, мјесто страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ „из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље“. „Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи“, рекао је Патријарх приликом посјете Јасеновцу. Видети невидиво и ослушнути надолазећи славопој Наставивши праксу отворености према медијима, Патријарх српски је, у интервјуу који је у марту дао за Хрватску телевизију, казао да је важно је да разумијемо једни друге како бисмо надишли предрасуде. Да бисмо разумјели једни друге, потребно је да се упознамо, а да бисмо се упознали, морамо имати комуникацију, морамо имати однос. „Свој боравак и свој живот у Хрватској, коју нећу напустити и нисам напустио, осећам и као велики дуг, најпре Богу, а онда и људима који живе у Хрватској. У том смислу на првом месту православним Србима, а онда у истој мери Хрватима, католицима, муслиманима, Жидовима, с којима сам делио искуства и добро и зло, и многим људима који заправо немају никакав однос према било којој вери”, рекао је патријарх Порфирије. Духовним порукама, Његова Светост честитао је празник Васкрсења Христовог већинским хришћанима у Хрватској и Словенији, католицима и протестантима. У честитки је истакао да се у сусрету са „Празником над празницима, светлом Пасхом Господњом, надахњујемо, опет и опет, благодатном силом Духа Светога, датог нам од Оца кроз Сина, која нам отвара сва духовна чула да видимо невидиво и ослушнемо надолазећи славопој Царства Божјега“. Честитку је у мају, поводом Рамазанског бајрама упутио и припадницима Исламске заједнице, казавши да сматра благословом Божјим што му је пружена прилика да браћи муслиманима који живе широм Хрватске, упути срдачне честитке поводом једног од највећих исламских празника, са жељом да га, као и муслимани широм свијета, прославе у радости, миру, љубави и благостању. Мир у свијету и у свакоме од нас Као администратор Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх српски Порфирије, током протеклих годину дана, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу је јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу (који је у мају исте године изабран за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански), рукоположио у чин јеромонаха. У септембру је у поменутом храму у чин ђакона рукоположио дипломираног теолога Стефана Максимовића (касније рукоположен у свештеника, пароха бјеловарског). Нови патријарх прву Божанствену литургију као поглавар Српске Православне Цркве у храму светих Кирила и Методија у Љубљани, служио је у августу. Саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за „мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим“. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. На празник Успења Пресвете Богородице, 15/28. августа, Његова Светост служио је у манастиру Лепавина. На Светој Литургији окупило се мноштво вјерних, не само из Хрватске већ и из сусједних земаља. Том приликом је рекао да је манастир Лепавина духовни центар Епархије загребачко-љубљанске у ком се сабирају људи са многих страна како би се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице и узели њен благослов. ”Нема човека који је са вером и смирењем долазио на ово свето место, а да није разрешио у својој души неки свој унутарњи духовни чвор. Неретко се дешавало да многи који дођу и са неком телесном болешћу, због поверења у љубав Божју и заступништво Пресвете Богородице одлазе исцељени”, казао је Патријарх. Други пут у Јасеновцу Поводом обиљежавања празника Светих новомученика Јасеновачких (13. септембра), Патријарх српски Порфирије је, уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и других помјесних православних Цркава, началствовао Божанственом литургијом у јасеновачком манастиру, гдје је још једном истакао да је Јасеновац првенствено мјесто молитве. „Ово је место на којем памтимо оне који су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никад, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да будемо ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је – молитва“, поручио је тада патријарх Порфирије. Кад се вратимо Христу, поново ће се успоставити хармонија На Бадњи дан, 6. јануара 2022, Патријарх српски Порфирије у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, на Светом Духу у Загребу присуствовао је традиционалном Божићном пријему у организацији Српског народног вијећа. На пријему су, поред патријарха, говорили и Андреј Пленковић, предсједник Владе Републике Хрватске, Горан Јандроковић, предсједник Сабора, Томислав Томашевић, градоначелник Загреба, Веран Матић, специјални изасланик предсједника Републике Србије и Милорад Пуповац, предсједник СНВ-а и домаћин Божићног пријема. Истог дана служио је и празнично вечерње у загребачком Саборном храму. Празник Рођења Христовог Патријарх је честитао православним вјерницима у Хрватској посебно, честитком коју је емитовала Хрватска телевизија, али и интервјуом који је дао за исту кућу. ”Кад год вршимо насилне интервенције у људској природи и кад отимамо од творевине уопште, морамо знати да оно што је од Бога створено дуго трпи и памти, али пре или касније узвраћа. Када је дошао Христос међу нас Својим рођењем, сетимо се да треба Њему да се вратимо. Вратићемо се онда и себи и другом човеку и ближњима и поново ће се успоставити хармонија”, поручио је, између осталог, 46. поглавар Српске Православне Цркве у Божићној честитки. Током годину дана администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, Његова Светост патријарх Порфирије послао је снажне поруке мира и љубави, али је пружао и конкретну духовну и материјалну подршку онима којима је помоћ потребна. Својим пастирским старањем о нашој Епархији током протеклих годину дана свједочио је љубав коју је показивао и од како је 2014. године постављен на трон загребачко-љубљанских митрополита. На многе године оцу и патријарху нашем Порфирију! Невена Максимовић Извор: Митрополија загребачко-љубљанске
  3. У радости празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, поред Божићне посланице Српске Православне Цркве, доносимо Божићне поруке архијереја Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. лета Господњег. Божићна посланица Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. године Митрополит дабробосански Хризостом у Божићној поруци: Божић је и празник нашег породичног и друштвеног заједништва Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Божићној поруци: Лепота и слава празника Рођења Христовог прелива се у живот хришћанских породица Епископ будимски Лукијан у Божићној поруци: Рођењем од Дјеве у скромним условима Господ је започео извршење домостроја спасења Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Божићној поруци: Живот који долази од Самог Живота је оно што нас уздиже на небо Епископ канадски Митрофан у Божићној поруци: Божићу треба да се радује и весели цела породица, која је црква у малом Епископ шумадијски Јован у Божићној поруци: Божић је велика тајна која се открива свакоме по мери његове вере Епископ браничевски Игнатије у Божићној поруци: Син Бога Оца родио се као савршени човек, не престајући да буде Бог Епископ зворничко-тузлански Фотије у Божићној поруци: Божић - празник заједничарења Саздатеља и сазданога у нераздјељивој и несливеној заједници природа у Личности Господа Исуса Христа Епископ милешевски Атанасије у Божићној поруци: Нарочито на Божић имамо разлога да се уздигнемо изнад свих људских слабости Епископ источноамерички Иринеј у Божићној поруци: Оваплоћена Реч Божја жели ући у све димензије нашег битија Епископ бихаћко-петровачки Сергије у Божићној поруци: У данима Божића свако наше срце је витлејемска пећина Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићној поруци: Божић је најопипљивије уверење да смо саздани за вечност и непролазност Епископ будимљанско-никшићки Методије у Божићној поруци: Христово је рођење унијело свјетлост у таму човјека и свијета Патријарх Порфирије у интервјуу за дневни лист "Политика": Ни за запету не мењам мој позив на мир Патријарх Порфирије у интервјуу за ХРТ: Човек је саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег у творевини Патријарх Порфирије за РТС: Човек има потребу за човеком Божићне поруке владике Иринеја Буловића Епископ бачки Иринеј (Буловић): Може ли ико да замисли Христа који силом исцељује болесника? Божићни разговор са Епископом шумадијским Јованом Божићни разговор са Епископом будимским и администратором темишварским Лукијаном Божићни разговор са Епископом милешевским Атанасијем Божићни разговор са Епископом пакрачко-славонским Јованом Божићни разговор са Епископом бихаћко-петровачким Сергијем Божићни разговор са Епископом нишким Арсенијем Божићни интервју са Епископом осечкопољским и барањским Херувимом Божићни разговор са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. „У временима преокрета изазваног пандемијом, најопаснији вирус је, изгледа, сâм човек, а пред сваком великом опасношћу солидарност је можда највећи лек. Ако ту лекцију не научимо, тешко ћемо изићи на крај ако дођу већа искушењаˮ, поручује Епископ бачки Иринеј. У божићном издању емисије „Свет са Спутњикомˮ владика Иринеј говори о многим изазовима са којима су суочени Срби и Српска Православна Црква, од Косова и Метохије и Црне Горе, до неканонске „Македонске Црквеˮ, чију је делегацију недавно примио Васељенски Патријарх. Зашто Српску Православну Цркву покушавају да умешају у геополитику? Како против подела у Православљу? Какви су односи Српске Православне Цркве и Ватикана и да ли извињење папе за Јасеновац остаје услов за посету католичког поглавара Србији? Какву поруку упућује верницима Српска Православна Црква? Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Српске Православне Цркве, о Васкрсу 2021. лета Господњег Епископ дабробосански Хризостом у Васкршњој поруци: Ми смо Христоваскрсли народ и Христоваскрсла Црква Васкршња честитка новосадских свештеника Епископу бачком господину Иринеју Епископ жички Јустин у Васкршњој поруци: Молитвено вам желимо неисцрпну Пасхалну радост, и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Епископ браничевски Игнатије у Васкршњој поруци: Празнујући васкрсење Христово из мртвих, најпре заблагодаримо Богу и Оцу што је послао Сина свог Епископ диселдорфски и Немачки Григорије у Васкршњој поруци: Васкрс – Празник милости Божије Епископ горњокарловачки Герасим у Васкршњој поруци: Васкрсењем Христовим видимо да је свако страдање пролазно, а да смрт није крај Епископ шумадијски Јован у Васкршњој поруци: Христово Васкрсење даје смисао нашој вери и ослобађа нас од греха Епископ канадски Митрофан у Васкршњој поруци: Васкрсење је прелазак у нови живот који је уједно и вечни божански а и људски Епископ Новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Васкршњој поруци: Нека Победитељ смрти, Христос истинити Бог наш, благослови и заштити све нас истинском вером Епископ врањски Пахомије у Васкршњој поруци: Васкрсење из мртвих представља јединствени моменат у историји људског рода Епископ источноамерички Иринеј у Васкршњој поруци: Васкршња зора рађа сунце Новога Дана Епископ милешевски Атанасије у Васкршњој поруци: Васкрсење Христово је резултат целокупног Христовог дела, Христове мисије на земљи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у Васкршњој поруци: Васкрсење Христово из мртвих главни је догађај и темељ свете православне вјере Епископ тимочки Иларион у Васкршњој поруци: Васкрсењем Христовим из мртвих свим људима отворен је пут у вечни живот Епископ бихаћко-петровачки Сергије у Васкршњој поруци: Христово Васкрсење није ништа друго до тријумф вјере, побједа наде, пуноћа љубави Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Васкршњој поруци: Свет без Христа, без победе Васкрсења, не може друго бити до долина плача, страха и ужаса! Васкршњи интервју владике Јоаникија за Радио Светигору: Ово су дани радости, радујмо се Христовој и нашој побједи! Васкршњи интервју Епископа Теодосија за ”ЈЕДИНСТВО” Епископ тимочки Иларион у Васкршњем интервјуу: Васкрсење је мера и смисао нашег живота Васкршњи интервју Епископа Херувима: Васкрс је суштина живота свакога хришћанина, смисао нашега живота Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У радости празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, поред Божићне посланице Српске Православне Цркве, доносимо Божићне поруке архијереја Српске Православне Цркве, о Божићу 2020. лета Господњег. Божићна посланица Српске Православне Цркве, o Божићу 2020. лета Господњег Митрополит дабробосански Хризостом у Божићној поруци: Нека Живот и Радост живота побједе све бједе и невоље! Епископ шабачки Лаврентије у Божићној поруци: Хајдемо до Витлејема Епископ будимски Лукијан у Божићној поруци: Велика је и неизрецива Тајна Рођења Христовог Епископ Новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Божићној поруци: Оставимо иза нас искушења протекле године и отворимо наша срца Спаситељу – нашој јединој и истинитој нади и утехи Епископ канадски Митрофан у Божићној поруци: Ако не можемо за загрлимо једни друге, загрејмо срца љубављу и молитвом нашом Господу Исусу Христу Епископ шумадијски Јован у Божићној поруци: Ко разуме смисао Божића, наћи ће и добар разлог да буде срећан Епископ жички Јустин у Божићној поруци: Богомладенац је увек са нама Епископ браничевски Игнатије у Божићној поруци: Свет може постојати једино у заједници с Богом Епископ источноамерички Иринеј у Божићној поруци: Молимо се Богомладенцу да нас Божићне ноћи сакупи око Његових јасала љубави Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у Божићној поруци: Одбацимо подјеле, нека се у наша срца усели љубав Епископ диселдорфски и немачки Григорије у Божићној поруци: Божић је празник добре воље и љубави Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићној поруци: Радост и свесмисао Божића никада није била потребнија човечанству Епископ Сергије: Предбожићно размишљање о Христу и нама! Божићне поруке Митрополита Порфирија (први део) Божићни интервју Епископа новосадског и бачког Иринеја "Печату" Владика Лукијан у Божићном интевјуу Варош ТВ: Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања Епископ милешевски Атанасије: Божићни поздрав народу пљеваљског краја Божићни интервју Епископа Теодосија: Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског Херувима Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Гост новог издања емисије „Док анђели спавају“, ауторке Марине Рајевић Савић је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је о томе како бити човек и хришћанин у „новој реалности“, служби у Загребу, емоцијама које га обузму кад посети Јасеновац, о покојнима патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и Владети Јеротићу, као и о задацима новог патријарха српског. ДРУГИ ДЕО: 2021_01_01_SerbiaDokAndjeliSpavaju02Porfirij_cmr2joha.sbb.mp3 Извор: Спутњик
  8. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)
  9. На Световасилијевском црквено-народниом сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Звучни записи Извор: Радио Светигора
  10. Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље. На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података. У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија… Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету). Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума. Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других. Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан. Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића. Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити. Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу
  11. ПОСЕТИОЦИМА ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛА ПОУКЕ.ОРГ, ДОНОСИМО СВЕ ВАСКРШЊЕ ПОРУКЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА И АРХИЈЕРЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ:
  12. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Желимо свима Срећан и благословен Васкрс - празник над празницима, славље над слављима, вјечно радовање неба и земље. Нека се слави и велича васкрсли Христос Господ у нашим срцима, у нашим душама, у нашим црквама, у нашим породицама, међу нама и нашим пријатељима, на улицама и друмовима наших градова, села и насеља! На сваком педљу ове планете нека се ори пјесма - ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Можда ће неко уптати: a зашто? Зато што Христос васкрсе из мртвих, јави се Цркви својој и рече: не бојте се! Ја сам с' вама у све дане до свршетка свијета. Васкрсење из мртвих Господа Исуса Христа највећи је и начудеснији догађај у свеукупној историји рода људског и читаве васељене. То је чудесније и од самог стварања свијета и човјека. Васкрсењем Христовим потпуно се измјени оно тешко и туробно стање човјека и свијета настало као последица прародитељског гријеха. Умјесто изгона из раја, гле сад имамо благодатно јединство човјека са Богом. Адам је поново у наручју Оца свог небеског. Закони и власти ђавола, гријеха и смрти више не владају над човјеком и свијетом. Окови гријеха и његове моћи покидани су и сатрвени. Човјек и свијет су ослобођени. Ако смо са Христом Господом као свети апостоли, жене мироносице и првобитни хришћани онда смо слободни, онда смо у безсмртности вјечног живота. Нека пред истином васкрсења Христова застане сваки човјек и размисли о томе: шта се то десило у Јерусалиму прије 2000 година? Управо тако је учинио честити Теофило римљанин. На његово благословено интересовање свети апостол Лука написао је јеванђеље и дјела апостолска и до у детаље обавјестио га о личноси Господа Исуса Христа и о свим догађајима који су се збили у Јерусалиму са васкрсењем као епицентром свих тих догађаја. Захваљујући онима који су се интересовали, с једне стране, и апостолима који су их о томе обавјештавали, с друге стране, као и јудејским и римским хроничарима, ми данас имамо знање о свему ономе што се у Јерусалиму десило за вријеме Цара Тиберија Августа. Ми ХРИШЋАНИ не само да вјерујемо, већ искуствено знамо и исповједамо да је Исус Христос Син Божији и Син човјечији васкрсао из мртвих побједивши: гријех, смрт и ђавола! То је суштина тајне Васкрсења коју славимо поздрављајући се са ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Вјером се стиче знање, а знање потврђује вјеровање наше. Васкрсење је врхунац и пунота божанских ТАЈНИ које су људском роду биле сакривене од постања свијета! Суштина тих божијих тајни јесте БОГОЧОВЈЕК Исус Христос - његово рођење, његово страдање и његово васкрсење. Наднесен над ТАЈНОМ васкрсења, коју данас славимо, св. ап. Павле узвикује: СМРТИ, ГДЈЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ!? АДЕ, ГДЈЕ ТИ ЈЕ ПОБЈЕДА?! Да, управо тако и ми хришћани треба да узвикујемо, јер знамо и исповједамо да је жалац смрти изгубио снагу, а самим тим и ад побједу. Истина је, да ми и даље умиремо, али умиремо не на смрт, већ прелазимо из ововременог живота у живот вјечни. Дакле, смрт је попут пролаза кроз Црвено море. Мисирци (данашњи египћани), не могући стићи одбјегле синови Израиљеви (Јевреји) и нанијети им било какво зло, јер анђео Господњи подиже стуб од облака између једних и других и држаше мисирце у мраку незнања, а синовима Израиљевим освјетљаваше пут, помислише како су се сви Јевреји погушили у Црвеном мору. Нису знали ТАЈНУ њиховог избављења, односно да ће их њихов Избавитељ - Онај Који Јесте (Адонај - Елохим) провести кроз Црвено море неповрјеђене на начин да је размакнуо воду и отворио им пут пролаза. То је та Пасха, то је тај Песах (Пролаз) који се чудесно поновио и у Христовој Пасхи. Неправда људског рода и зло које се пројавило на Велики Петак, када је човјечанство судило Бога и осудило Га, када Га је до крајњих граница понизило, поврједило и на крст између двојице разбојника разапело, изгубило је снагу у Недјељу - први дан седмице; поражено је једнако као што су мисирци поражени у Црвеном мору. Добро је побједило зло! Љубав је побједила мржњу! Живот је побједио смрт! Свјетлост васкрсења побједила је мрак великог петка! Гле, све старо прође, Ново настаде! Зато славимо васкрслога Христа и Њиме се радујемо! Живимо живот Новог Живота и пјевајмо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И ОНИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА. Браћо и сестре, Данас све нас хришћане - крштене у име Оца и Сина и Светога Духа, Васкрсли Богочовјек Исус Христос позива за његову трпезу Љубави, трпезу вјечно-васкрслог Живота. Он је Себе-самога припремио и поставио на ову трпезу и даје нам се као Божанска храна и Божанско пиће да Га узмемо и окусимо и да спознамо колико је он Благ Бог и Господ! Зато и пјевамо: Окусите и видите колико је добар Господ! Приђимо и примимо Господа! Постанимо једно са Њим у тајни Васкрсења. Исто тако Васкрсли Господ позива и све друге људе и народе, свих вијекова и свих времена да Га познају и приме као свога Спаситеља и Ослободитеља. Позива их да окусе Његову благост и слободу којом Он ослобађа човјека од идолских и свих других превара. Један је Бог и Господ и другога Бога осим Њега нема. Умјесто плода Едемског дрвета познања добра и зла и Адамове непослушности у Рају, данас се Он - Васкрсли Господ принесе Оцу небеском као плод Спасења у новом едему послушности. Зато, приступите сви данас к Њему с вјером и љубављу и окусите Га!!! Оставите данас све ваше бриге Њему и будимо са Њим, али и са свима својима - ближњима и даљњима, са онима који нас воле и са онима који нас мрзе! Свима данас све опростимо и једни другима кажимо: браћо, Христос васкрсе! Славећи васкрслога Христа Господа не заборављамо наше ближње и даљне, - оне због којих је и ради којих је Христос и страдао и васкрсао. Све их поздрављамо и свима желимо срећан и благословен Васкрс. Позивамо сву браћу и сестре да отворе срца своја за све оне који страдају, који болују, који тугују због људских неправди, за гладне и жедне, за остављене и заборављене. Господ је рекао: ''ако учините једноме од ових малих мени сте учинили''. У Старом завјету Господ је преко св. цара Давида рекао: нека људи виде ваша добра дјела и славе оца вашег Који је на небесима! Васкрс није само празник радовања и весеља, већ и наше одговорности. Господ нас је поставио на високо мјесто одговорности како у Цркви тако и у Друштву, мјеста са којег морамо и требамо рећи коју ријеч и упутити васкршњу поруку. Нашу васкршњу радост и пуноту празника, а вјерујем и свих вас, мути и квари тешка сутуација како наших вјерника, тако исто и осталог народа, који са нама живи и преживљава, на моменте, и тешке тренутке наше реалности. Сви смо забринути и разочарани пројављивањем небриге и неодговорности оних којима смо поклонили повјерење да владају и управљају овом Државом. Апелујемо и молимо да се већ једном почне размишљати о нама - обичним грађанима и људима, да се почну рјешавати горућа питања овог друштва. Посебно смо разочарани све више затвореним и угашеним домовима, пустим селима и све рјеђим градовима. Отсуство одговорности за друге, за запослене, за социјално угрожене доведени смо као некада у вријем Аустроугарске да се селимо са наших огњишта и одлазимо широм свијета. И као да поново чујемо дичног пјесника који из гроба поручује: Остајте овђе!... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије; Горки су тамо залогаји хљеба Ђе свога нема и ђе брата није. Придружујући се апелу нашег омиљеног пјесника и ми поручујемо: Остајте овђе! Ово ОВЂЕ нека буде не само мјесто и амбијент нашег живљења, већ објект наше љубави. Отаџбина се воли не само у ратовима и пјесмама! Не! Она се увијек воли. Не дозволимо да нам било ко, или било шта, огади нашу отаџбину! Некада је сасвим погешно рекао један краљ: држава - то сам ја. Имамо утисак да неки и данас тако мисле. Међутим, сваки властодржац треба да зна да је он слуга своје државе и свога народа, а Народ је држава! Са тим увјерењем остајемо у нади да ће се чим прије почети стварати бољи и хуманији међуљудски и мађунационални односи, економски стабилнији и охрабрујући амбијент, који ће бити привлачан за повратак свих одсељених, прогнаних и расељених. Срећан Васкрс са поздравом ХРИСТОС ВАСКРСЕ желимо свим нашим епархиотима - митрополије Дабро-босанске, како онима код својих домова тако исто и свим прогнаним и расељеним широм свијета. Нека вас све свјетлост Христова васкрсења просвјетли да можете у њој препознати пут свој, пут Богочовјека Христа. Са Христос васкрсе! поздрављамо све у тамницама заточене, и оне по којекаквим судовима и ислеђењима овога свијета. Молимо се Богу да их Он сам укрјепи у вјери, у нади, у љубави и у крајњу побједу добра. Посебно срећан Васкрс желимо дјеци - радости и украсу овога свијета! Пустимо их Христу и не бранимо им да они својим чистим срцима и чистим душама осјете Христа Господа попут оне Јерусалимске дјеце и да Му кличу: Благословен Онај који Васкрсе из гроба!!! Поздрављамо браћу римокатолике и честитамо им Ускрс, који они већ увелико славе. Нека их васкрсли Христос Господ испуни његовом божанском радошћу и љубављу, како би увијек били свједоци Његови у овоме свијету! Радујући се са свима вама, још једанпут, све вас поздрављамо са: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Митрополит дабробосански + Хризостом У Сарајеву, О Васкрсу 2019. Извор: Митрополија даборобосанска
  13. Светлост Рођења открива заједничарење. За нас, православне хришћане, спасење лежи у заједници. Чак и при рођењу, Христос бива окружен небом и земљом у својој пуноћи: анђели објављују Његово Рођење, а пастири се одазивају звуцима Слава Богу на висини; док Звезда надахњује мудраце да прате њен сјај. Заједно, и пастири и мудраци, гледају новорођенче у пећинским јаслама окружено животињама, нежно загрљено Мајком; како је испитана вера Јосифа Обручника, тако бива и наша, веровањем, да се Спаситељ заиста родио ради нас и нашег спасења. Светлост Рођења открива тако и веру. Кроз Оваплоћење Богомладенца Христа, схватамо да у Господу нема туђинца. Рођење Спаситеља запечађује људско достојанство и потврђује вредност сваке особе кроз породицу, пријатељство, заједничарење и веру. Заузврат, морамо се упитати, како можемо да, без изузетка, ми, који смо обдарени Његовим образом, ликом и подобијем, испољити то подобије Новорођеног Спаситеља, осим ако Га не препознамо у свакоме подједнако?! Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква
  14. - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа. Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао. Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење. Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама. - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др. Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат: - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру
  15. У манастиру Дубоки Поток, на северу Косова и Метохије већ седамнаест година је игуман архимандрит Ромило (Јелић). По Божјем промислу, ту је дошао на Светог Василија Острошког 2000.године. Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи. Тако и отац Ромило, замонашен у манастиру Св. Врачи у Зочишту, ишао је животном путањом, пуном искушења и страдања. Данас нерадо говори о томе, али је са читаоцима сајта Православие.ру пристао да подели део те његове животне приче. - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру. - Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта...Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам...-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋКа. Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште. - Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио - присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао. Оцу Ромилу је припала и тешка дужност а по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира. - Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао. Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење. Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник. За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру. У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти. Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама. - Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др. Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем. Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат: - Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског. -Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго. -Данас није проблем грех, ма колико да грешимо - каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души. Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати. -Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то - поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Априлски циклус Разговора о вери који је био посвећен Васкрсењу Христовом завршен је предавањем ОД ВАСКРСА ДО ДУХОВА: ТУМАЧЕЊЕ ТЕОЛОШКОГ СМИСЛА И ДУХОВНЕ ПОРУКЕ ОВОГ ПЕРИОДА ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ, које је у недељу, 30. априла 2017. године, одржао протојереј др Љубивоје Стојановић. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...