Претражи Живе Речи Утехе

Постоји један порок, који се, нажалост, у друштву не сматра пороком. То је глупост. Ауторско жалење и његово мудро расуђивање о овој душевној болести провлачи се попут црвене нити кроз све Соломунове приче. Да, да, глупост је ментална болест која води порекло из поноса, гордости и самоуверености. «У устима је безбожниковим прут охолости» (Приче 14:3) Мало ко схвата последице глупости. Глупа особа је опасна и треба избегавати додир с њом: «Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи» (Приче 14:7) Таква особа може да дезоријентише других, она не разликује добро од зла, добро од лошег и своjим речима је у стању да нанесе непоправљиву штету души и збуни њу. По правилу су глупаци врло самоуверени, своје мишљење представљају као крајњу истину, чак ни не сумњајући да су у праву, што многе збуњује: «Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је» (Приче 14:16) «Безумнику се чини прав пут његов» (Приче 12:15) У свим временима глупост се борила племенитошћу и скромношћу, глупост је увек праћена многоглагољивошћу и одсуством било каквог такта и уздржавања. Гласна је и разметљива, не може се обуздати, пршти од самоважности: «Паметан човек покрива знање, а срце безумних разглашује безумље» (Приче 12:23) «Сваки паметан човек ради с разумом, а безуман разноси безумље» (Приче 13:16) Глупак, особа која није свесна свог незнања, не може бити прави хришћанин. Не може да помогне Цркви, није у стању да никоме на адекватан начин каже о Богу и Цркви: «Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако» (Приче 15:7) Глупак је лака мета. Драге воље верује у све, не трудећи се да двоструко провери информације. А данас се многи проблеми појављују због глупости и незнања, људи су лењи да пролазе кроз своју тмину, иако за то има пуно прилика. Глупак је слеп, није у стању да види своје духовне проблеме, слабости. С висине своје глупости мисли о себи високо: «Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке» (Приче 14:15) «Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље» (Приче 14:24) Како препознати глупост и борити се против ње? Глупак пориче Божије присуство у његовом животу, сигуран је да се све дешава само захваљујући његовом труду и «сналажљивости». Ово је лош знак. Такође, незналице се смеју свему што је свето, не поштују туђе напоре, исмевају нечије тежње да постану бољи, хуле. За њих не постоји ништа свето, они не поштују ништа: «Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља» (Приче 14:9) Један од начина да превазиђете своју глупост је пронаћи мудрог учитеља и поуздавати се у нега: «Добар разум даје љубав, а пут је безаконички храпав» (Приче 13:15) Свађати се с глупаком је бескорисно, глупост је непобедива за оне који не желе да је победе. Али најбоље је сматрати себе глупаком, непрестано сумњати у своју исправност и значај. А за такву понизност Господ ће сигурно подарити Своју мудрост. https://pravlife.org/sr/content/nepobedivi-porok-shto-je-car-solomun-rekao-o-njemu-u-svojim-prichama

Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака. Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас. Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити. Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“ По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух. Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша. Извор: Теологија.нет