Претражи Живе Речи Утехе

Да ли имате осећај да вас је породица прогутала? Или мислите да ће вас прогутати? У смислу, да ли у породици човек изгуби себе? Да ли изгуби своје хобије, своје слободно време, и уопште своју слободу? И да ли постаје роб и радни дрон? Или се у породици оствари на неки други начин? Кроз жртву можда? Кроз радост подизања деце? Опет, зашто би жртва била главни садржај живота? Да ли зато да човек не буде усамљен и да има ко да се стара о њему када затреба? Зашто би човек улазио у породицу? Колико добија, а колико губи? Шта мислите?

Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво. Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству. Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма. Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота. Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу. Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице

Лепо кратко расуђивање о односу жеље за сродном душом и усамљености у перспективи хришћанског живота. У принципу могло би да се примени и на оне који су у браку али нису задовољни другом особом или животом са њом. Као што смо видели на разним темама има људи који су и у браку усамљени и жале или чезну за нечим бољим. http://www.svedokverni.org/video-materijali/#content

Издавачка кућа Московске Патријаршије, у серији „Реч Његове Светости Патријарха“, објавила је књигу Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила под насловом „Верни Господу. Царска породица“. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Традиционални, 16. по реду, видовдански сусрети породица палих бораца са припадницима Министарства одбране и Војске Србије, у којима је учествовало више од 50 чланова породица палих бораца у ратовима од 1990. до 1990. године, официри из Генералштаба Војске Србије и Министарства одбране и припадници Гарнизона Зајечар, одржани су јуче у Зајечару.На Споменик палим борцима у центру Зајечара положен је венац и одата пошта палим борцима у ратовима вођеним током деведесетих година. Потом је организована посета Народном музеју у Зајечару и представљање историје Тимочке крајине. У касарни ,,Никола Пашић“ у Зајечару учеснике Видовданских сусрета поздравио је заменик команданта гарнизона потпуковник Срђан Јовановић, који је говорио о Гарнизону Зајечар, осврнувши се посебно на цивилно-војну сарадњу. Посета је настављена обиласком Спомен-собе која је у завршној фази припреме, а ускоро ће бити представљена широј јавности.У манастиру Пресвете Богородице у Лешју на путу Параћин-Зајечар, учесници похода присуствовали су литургији и видовданском молебану посвећеном свим изгинулим српским браниоцима од Косовског боја до данашњих дана. Потом су учесници сусрета посетили и манастир Свете Петке из трећег века наше ере у месту Извор. Председница Удружења палих бораца у ратовима од 1991. до 1999. године Добрила Копривица захвалила је министру одбране Александру Вулину и Министарству одбране на преданом неговању Видовданских сусрета који имају одјека у срцима чланова породица погинулих бораца, али и припадника система одбране.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 7. јуна 2018. године у Патријаршији српској у Београду представнике Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске. Уважени гости су захвалили Његовој Светости на пријему током кога су уручили треће издање монографије "Не заборави, вољена земљо" о породицама које су у протеклом рату на простору БиХ остале без три и више својих најмилијих. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом гостима на посети и њиховим напорима да се сачува сећање на оне племените људе који су животе своје положили за опстанак њихових породица у крајевима где су вишевековна српска огњишта. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Када је Хуманитарна организација "Срби за Србе", поставила циљ да у овој години прикупи 500 00 евра, многи су били скептични. Захваљујући изненадном добротвору циљ је премашен, а ви даље можете и малим прилозима током Божићних празника да помогнете да што већи број деце из вишечланих породица добије помоћ. Као што наши читаоци знају, Поуке су увек ту, када је информативна подршка "Србима за Србе" у питању. Циљ за 2017. годину: 500.000€ Прикупљено у току 2017. године - 510.687€ СЗС примили највећу донацију од оснивања Данас је на рачун организације Срби за Србе стигла донација од 112.000 долара од донатора из САД који је желео да остане анониман, што је до сада убедљиво највећа донација коју је примила Хуманитарна оррганизација Срби за Србе. Овакве донације су велико признање за наш рад, али ништа мање важне нису бројне редовне месечне донације без којих ова организација не би ни постојала! Деца су наша будућност! Након енормног пострадања нашег народа у матици и њеном окружењу последњих 25 година, исељеничка популација и привремена емиграција данас добија своју изузетно важну улогу. Чињенице о постојању бројне и моћне српске дијаспоре, а која жели и има исконску потребу да допринесе и помогне матици, није неопходно посебно образлагати. Поред тога, извесно је да неповезаност људи појединачно, клубова, српских заједница и др., одсутност конкретних пројеката, недовољна, па чак и слаба информисаност, као и појаве одређенoг неповерења, доводе до тога да су помоћ и инвестиције недовољне, неадекватно дељене и неконтролисане, те најчешће бивају сурогат или претворене у своју супротност. С друге стране, разне идеје о убрзаном повратку младих, школованих стручњака у матицу, практично бивају сведене на решавање само сопствених или индивидуалних жеља појединаца. Не улазећи дубље у разлоге зашто и како дијаспора није више била ангажована у прошлости, већ у жељи да се окренемо будућности и савременом тренду комуницирања, Хуманитарна организација Срби за Србе успоставила је у свом раду основи мото и слоган организације који је уједно и стални пројекат под називом “Деца су наша будућност” у склопу којег је до данас је веома успешно реализовано низ акција помоћи за социјално угрожене породице и њихову децу широм Србије, Републике Српске, Црне Горе, Крајине, Федерације БиХ и БЈР Македоније. Активности Хуманитарне организације Срби за Србе не подразумевају само пуко прикупљање донацијa и дистрибуцију потребних добара и средстава за потребе угрожених, већ и подизање свести младих људи у матици, региону и дијаспори кроз модерни и транспарентни приказ свих активности организације, кроз који се истичу историјске, световне и духовне вредности нашпег народа, уз сталну сарадњу са сродним удружењима и институцијама у матици и иностранству. Стални пројекат Хуманитарне организације Срби за Србе под називом “Деца су наша будућност” кроз неколико сегмента-етапа складно обједињује стратегију и правце активности, те конкретне начине ефикасног, рационалног и савременог повезивања српске исељеничке популације и матице око различитих видова хуманитарних, социјално-економских, духовних, културних и др. ангажмана. Све активности како на терену, тако и на развоју веза у мрежи учесника, подређене су свим видовима савремене информационалне технологије код обраде података, припреми презентација и остварења интерактивне комуникације са свим донаторима и учесницима у реализацији пројекта. Тиме сваки појединац стиче прилику да и индивидуално да свој додатни допринос, има увид у све сегменте пројекта индивидуално, посебно битно за све регистроване чланове организације у домену отворених комуникација, путем интернета, намењених предоминантно млађој популацији. Фундаментални оквир пројекта чини систематизовано ангажовање, организовање, прикупљање и конкретну дистрибуцију хуманитарне помоћи из дијаспоре ка економски и социјално угроженим породицама са четворо и више деце у Србији и земљама окруженја, кроз директну материјалну подршку, инвестирање у објекте, све видове радних садржаја са циљем директног запошљавања родитеља и старије деце. Стратешки циљ овог пројекта темељи се на разним видовима анимације, информисања, конкретног повезивања, укључивања и ангажовања матица исељеника, клубова и појединаца у свим деловима света, који би, свако у свом домену, сопственим искуством и радом прихватио одређени задатак, те у том домену исказао свој максимални и одговорни ангажман. Како се у једном, значајном делу пројекта обраћамо млађој популацији српске дијаспоре, њихов значајан део времена и искуства преусмеравамо у добротворни рад, подстичемо искрена родољубива осећања према земљи сопственог или порекла својих предака. Инсистирајући на ћириличном писму код свих комуникација покушавамо да очувамо језик и писмо. Родитеље учесника, стараоце или предпостављене, на тај начин уводимо у конкретне породичне везе са матицом, изналазећи најперспективније услове за инвестирања поридицама – корисницима помоћи, али и у разне друге потенцијално профитабилне садржаје у домовини. У том домену, кроз циљани, наменски маркетинг пројекат се обраћа дијаспори (кроз конкретне видео и фото репортаже исталацијом на YouTube и Facebook мрежи, PPT презентацијама статистичких и др. података) са представљањем ситуације у којој се налазе корисници овог пројекта, вршимо праћење прогреса током реализације пројекта, развојамо и нове идеје у ходу корисне за даље активности. Истовремено би овај пројекат, кроз различите ангажмане свих регистрованих и пре свега потенцијалних будућих чланова из дијаспоре, посебно из редова млађих категорија, омогућио подстицање свести за волонтерским радом и другим сличним друштвено-корисним активностима на тлу држава у којима се исти тренитно налазе (имају стални или привремени боравак). Коначни циљ пројекта био би везан и за окупљање једног “чврстог“ тима стручњака различитих специјалности, као професионално-техничка подршка овом пројекту, те све најискусније активисте-волонтере организације. Задаци тима били би везани за истраживачки процес на упознавању са конкретним социо-економским, здравственим и другим ситуацијама у којима се налазе корисници пројекта (породице), праћење ефеката реализације пројекта, али и израду даљих стратешких планова развоја. Циљне групе у овом пројекту су: 1. Популација исељеника, сталнa или привременa емиграција, срспки држављани на студијама и едукативном усавршавању у иностранству, вољних и спремних да сходно плану дају свој допринос, како кроз волонтерско добровољно ангажовање у разним сегментима или целокупном пројекту, тако и на прикупљању неопходних техничких средстава, те анимацији институција, фирми и појединаца у дијаспори на конкретном инвестирању и подршци социјално угроженим вишечланим српским породицама, као циљаних, крајњих корисника овог пројекта. 2. Социјално-економски угрожене породице са четворо и више деце у матици и земљама окружења, чије свакодневне животне активности мањкају у основним потребштинама неопходним за нормалан живот: храна, одећа, обућа, сигуран простор за становање, енергенте, што проузрокује и проблеме са здравственим збрињавањем свих чланова породице, школовању деце, миграцији и комуникацији са светом уопште. 3. Тим експерата (различитих специјалности), који би у садејству са најискуснијим активистима – волонтерима организације “Срби за Србе“, са стручног аспекта пратили, обављали посебне наменске анализе и вршили мониторинг реализације пројекта. 4. Волонтери на терену, различитог степена образовања и нивоа ангажмана – као регионални лидери, који би конкретно у оквиру сваког од изабраних домаћинстава имали да покривају основ неопходних активности. Било би корисно истаћи да ће пројекат кроз посебан техно-економски сепарат, а након реализованих социо-економских истраживања у сарадњи са породицама, омогућити добијање циљаних смерница за старије чланове породице (већ радно способне) у правцу директне мотивације и опредељења за самосталну производњу, занатску делатност, или стручно преусмеравање које би им веома брзо помогло да егзистенцијални проблеми и окружење у коме су живели не буду оптерећење за осамостаљивањем и формирањем сопствених породица, те с друге стране њиховој помоћи родитељима и млађим члановима породице, како би се иста ослободила свакодневне социјалне и хуманитарне помоћи и других водова донација из државног буџета. У овом делу, услови за инвестирање потенцијалних средстава из дијаспоре у мале радионице, агро-бизнис, трговину и сервисне погоне, биће јасно предочени. Пројекат из перспективе опште друштвених и социјалних питања, директне укључености дијаспоре у токове решавања животних проблема у матици и окружењу, али и стварања услова за инвестирањем у домовини, даје значајне основе и смернице за потенцијални шири ангажман у наредних неколико година. Учесници пројекта из дијаспоре ће имати широке могућности имплементације сопствених знања и искустава, те својим радом, активностима у својим заједницама конкретно допринесу решавању појединачних и групних проблема одабраних српских породица са петоро и више деце, према усаглашеним и складно прилагођеним интересима. Истовремено би успешност овог пројекта пробудило свест посебно млађе популације за друштвено-корисним радом, на подручју хуманитарне помоћи и социјалних питања, како у Србији и земљама окружења, тако и у срединама где живе. Крајњи корисници пројекта (угрожене вишечлане породице) ће кроз разне видове помоћи, ангажовања и саветовања од стране експерата и волонтера-активиста, побољшати свој економски и социјални статус. Како је циљ пројекта економско осамостаљивање породица са петоро и више деце, ток њиховог напредовања и независноти од хуманитарне и социјалне помоћи државних органа се може очекивати у периоду од најмање шест месеци, за које време ће се реализовати стални надзор. Својим свакодневним контактом са свим учесницима пројекта, без обзира у ком делу су света, кроз доступни преглед утрошка средстава на свим сегментима и етапама реализације пројекта, желимо да подигнемо свест о неопходности отвореног и транспарентног рада, као темеља јасног и поштеног удруживања матице и дијаспоре. Инсистирајући предоминантно на захтеву да се овим пројектом опредељујемо за бављењем и помоћи угроженим српским породицама са четворо и више деце, овим пројектом стварамо први, и изузетно значајан искорак у ширењу свести у јавности о алармантним подацима везаним за проблем беле куге у српском народу. View full Странице

Погледајте видео запис емисије Телевизије Храм "Личност и заједница", у којој је било речи на тему Православне породице и изазовима са којима смо суочени у данашњем времену. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић. Гости: брачни пар отац Марко и попадија професорка Наташа Јефтић из Младеновца, који су говорили о неповољним околностима одрастање данашње деце и омладине, која је препуштена губитку смисла и нихилизму. Православна породица треба, по овим изузетно занимљивим саговорницима да помогне деци да нађу пут живота у Христу. View full Странице

Разговор са свештеничком породицом Протојереј Димитрије Рошћин је настојатељ храма Светитеља Николаја на Три горе у Москви. Прошле године његова супруга и он, прославили су 20. годишњицу брака. За парохијане, породица настојатеља представља идеалан узор. Мужеви понекад говоре својим женама: «Ех, када би ти била као матушка Љуба!» И добијају логичан одговор: «Када би ти био као отац Димитрије, онда бих и ја била као матушка Љуба!» Отац Димитрије и матушка Љубов испричали су нам како они граде свој однос и како подижу своје осморо деце. Отац Димитрије и матушка Љубов Рошћин Отац Димитрије: – За брак је неопходан један услов – он мора да има виши циљ. За мене је виши циљ Бог. Увек кажем, ако би неко узео Бога из мог живота, тада би све пропало. Моду да показујем љубав и разумевање према свету који ме окружује, само када сам с Богом. Без Њега све пада у воду. Никада нисам мислио да ћу постати отац велике породице. Тако се ни сада не осећам. Исто као што не осећам да имам браду, тако не осећам да сам у браку и да имам осморо деце. Све се то налази у мом животу као део вишег циља. И ја све то волим, таман колико и тај виши циљ. Није ми тежак тај терет, носим га с великом радошћу. То је заиста моја срећа, али она је плод мојег узајамног односа са Богом. Ван тога, ње просто не би било. Тако смо васпитани да нам се чини као да је живот устројен јако компликовано, а живот је устројен веома једноставно. Ако човек спочетка усвоји правилне оријентире, они ће затим све довести у ред. Све муке човечанства, које сада резултирају свакојаким поремећајима, потрагама за смислом живота, одвратном модерном уметношћу, која подсећа на мрски смртни ропац, – све је то исход тога што човечанство већ у неколико покољења не живи на правилан начин. Када је живот изграђен правилно, он неће бити тако трагичан, тако пропао, па чак иако неће бити драматично узбудљив. Када човек живи с Богом, њега не занимају проблеми сопствених страсти, који су често нерешиви, већ се бави својим развојем. Матушка Љуба је хришћанка у суштинском смислу. Она је саздана за то да би поклањала људима дубински промишљену, несумњиву, жртвену љубав. То је плодна земља на коју су пала семена из Јеванђеља и она је у том смислу пронашла себе. Уверен сам да би то исто важило и ако би она била монахиња, или ако би била удата за неког другог човека. Она поседује одређену усмереност ка жртвовању. То је таква жрва, која као и истинска љубав, не види никакве мане, а ако их и примећује, онда их не осуђује, већ пати. Матушка, као и свака особа, има своје лоше стране, али пошто она остварује своју женску природу, све недостаке покрива својим трудом. Труд је најбоље средство за ослобођење од свих унутрашњих болести. Како би родитељи уживали поштовање своје деце, они морају поштовати једно друго. Морају се односити једно према другоме са највећим уважавањем, тада ће се и деца односити према својим родитељима са највећим уважавањем. То је врло једноставан закон, никаквог другог закона нема. Старија деца треба да буду васпитана у духу поштовања према родитељима, а млађи ће следити њихов пример, просто зато што неће имати другог избора. Најсложеније питање васпитања јесте како очувати поверење деце. Морате разговарати са својом децом, дружити се с њима. То треба да буде пријатељство јачег са мање снажним, испуњеног са мање испуњеним. Васпитање је преливање из једног човека у другог. Али сви услови овог процеса треба да буду уговорени на почетку, како не би дошло до неумесне фратернизације у том пријатељству. Морају бити исцртане тачне границе и сваки родитељ их сам уцртава, свако по свом карактеру. Ако се границе нарушавају, то није проблем деце. Уопште ту никада нису крива деца, све су то проблеми родитеља. Постоје деца с јако тешком нарави, али родитељи су главни у том односу. И ако ми васпитању посвећујемо довољно времена, мислимо о томе, развијамо га, онда ће све бити у реду са нашом децом, јер деца у потпуности зависе од нас. Све дечје муке, грешке, потешкоће – нису кривица деце. У томе су криви родитељи и нико други до њих. У великим породицама деца не расту као себичњаци, сваком од њих понаособ не пружа се превише пажње. Наша последња, најмлађа дечица нису центар пажње. Они немају повода за гордост. Велика породица је природна средина, у којој је детету лакше, јер оно разуме да њега окружују други људи и да и они такође имају жеље и потребе. То је, уопштено говорећи, добро. Велика породица је систем у коме деца васпитавају сама себе. Матушка Љубов: – На венчању нам је наш духовни отац Владимир Волгин одржао дивну проповед о томе, како је однос мужа и жене као дрво које треба да донесе плод. И што касније они сазревају тим боље, зато што су рани плодови најмањи и не пружају довољно. Поред тога, запамтила сам и здравицу једног брачног пара у годинама: они су рекли да је важно неговати осећај и жељу да ваш супруг, или супруга увек буду у вашем животу. Осећати да теби он недостаје, тежити њему читавом душом. Породица Рошћин Никада нисам размишљала колико ћу имати деце. Отац Владимир ми је некако рекао: «Ускоро ћеш бити мајка пуно деце». То ме никако није дирнуло. Просто нисам знала шта је и како је то имати много деце. Очекивала су ме изненађујућа открића, испоставило се да ако душа није спремна за рођење детета, за заборав себе самог, онда жена мора да се одрекне разних ствари у свом животу и то је болно. На пример, спава ти се, али не можеш да идеш на спавање. Ја нисам била спремна на сва одрицања и почео је врло компликован период прилагођавања. Цео живот од тренутка венчања представља дуг пут једне особе ка другој. Муж и жена треба да постану једно тело и то је процес који траје читав живот. Упознајеш другог човека, и он тебе упознаје. И можда ово парадоксално звучи, али у браку не смемо да нарушавамо приватни простор нашег супружника. Без обзира на то што постајете једно тело, једна особа не може присилити другу да живи по њеној вољи, њеним прохтевима. Потребно је научити се да трпимо, и то не другог, колико себе – своје несавршенство, своју субјективност, своје неслагање с нечим. На самом почетку нашег брачног живота отац Владимир ме је посаветовао да се молим Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву, који су заштитници брака и помажу породици да остане снажна и непорочна. То је уопште најважније у породичном животу – молитве светих, духовног оца и родитеља. А тако, што је више стрпљења и скрушености, тим боље. Љубав у браку се не рађа сместа, већ расте у складу са формирањем личности. Први осећаји су заљубљеност, а она се бруси у сусрету са различитим околностима, заједничким животом и постаје љубав. То ће се десити искреније и боље, ако човек живи праведно, јер у цркви се гради дом његове душе. Читала сам дневник једног од Оптинских стараца и тамо је било написано: «Мораш непрестано испитивати себе, јеси ли у вери, или не.» Ако то парафразирамо, онда у породичном животу човек обавезно мора да се пита, да ли је у љубави, или не. У мом срцу се пре много година створио огњени лик мог мужа и наставља да пламти до данас. И ако изненада почиње да гасне, истог трена спознајем да нешто са мном није у реду. Зато што љубав не зависи од тога да ли је други лош, или вам је досадио. Само од тебе зависи да ли ћеш волети другог човека, или не. Уколико тај осећај слаби, треба га одмах оживљавати, никако чекати да се он сасвим угаси. Отац Димитрије је увек био необично пажљив према мени, чинио је све да украси мој живот, да га претвори у празник. Трудио се да ме огради од свакодневице, како ме свакодневни послови не би свели с ума; увек је тражио могућност да ме развесели, да ми пружи предах. Како он поклања дарове, како организује путовања – то је увек лепо, великодушно. Сав наш живот се гради на баћушки и око њега. Покретач нашег живота је личност тате. Деца га веома воле, он је за њиг огроман ауторитет. У нашој породици нема неког особеног начела васпитања. Осим што се ја трудим да избегавам неке ствари, које су ме повредиле у детињству. На пример, јако сам тешко подносила свакодневне одласке у вртић, било ми је лоше без маме. Стога сам категорички била против тога да моја деца иду у вртић. Не терам их да једу, ако неће. Али ипак су све то ствари од другоразредног значаја. Најважније је да се деца васпитају као хришћани. Наша породица – то је чудо. Никако не бих могла то себи да представим, нити да измислим такав живот. Десило се онако, како је и говорио отац Владимир: што се касније појави плод, то ће кориснији он бити за душу. Тешко је рећи шта нас још чека, али ако причамо о садашњости, онда могу да удахнем пуним плућима и да живим срећно. За Православие.ру приредила Ана Берсењева С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/105845.htm