Претражи Живе Речи Утехе

Прво, милостиња нас учи љубави. А за хришћанина је најважнија врлина љубав. Када показујемо љубав према другим људима жртвујући нешто своје, учимо се жртвовању. На крају крајева, љубав је жртва, а Христ нам је то показао. Приносећи макар и малу милостињу, малу жртву, постајемо Христови следбеници. Често се осећамо лоше. Животни поремећаји се дешавају, али понекад се превише заокупимо својим свакодневним проблемима. Одличан лек за ово је милостиња. Само треба да одете и помогнете некоме. Много је оних којима је ово потребно. И ово ће учинити да се осећате боље. Радост ће се повећати, живот ће бити испуњен смислом. Господ ће нас милостињом нашом исцелити од духовних болести. Милостиња се може обавити на уобичајен начин: помоћи некоме у невољи новцем или храном. Али можемо помоћи и на друге начине. На пример, радом: физички радити, помоћи у обављању неког тешког посла. Милостиња се може манифестовати у жртвовању личног времена. Некоме је потребна наша подршка, морална помоћ, можда човек само треба да одвоји време да комуницира и слуша. Свако добро дело је већ милостиња. Постоји и неизречени закон: што се човек више жртвује, то му Господ више даје. Овај закон функционише и тестиран је у мојој личној пракси. Ако нисте похлепни, ако дате и помогнете колико можете, Господ неће оставити гладне ни вас ни ваше најмилије. Не мислим да је неко, ко је мучен чињеницом да је мало дао, човек са живом савешћу. Тачније, ово је особа незадовољна собом. Ово није ствар савести. Мере нема и не може бити! Почнимо са малим. А када видимо духовне плодове наше жртве, онда ћемо можда пожелети да то чинимо чешће и више. Мера долази из нашег срца. Ако је шкрта, онда ће милостиња бити шкрта, али ако је милостива и у њој има љубави, онда се више жртвује. Али милостињу никада не треба мерити никаквим мерама или ограничавати границама. Сиромашна удовица из Јеванђеља је у чашу за донације ставила само две лепте - мало, али био је то сав новац који је имала. А Христос је рекао да је дала више од било кога другог. Односно, милостиња се не оцењује по количини новца, већ по срцу са којим је дајемо. Ако је наше срце испуњено љубављу, ако смо спремни да се жртвујемо Богу, као што је Господ жртвовао Себе, онда ће Он одговорити на ову љубав. И Господ, радост и великодушност ће доћи у наша срца. Православни хришћани не треба да буду будале. Увек треба да размислите пре него што поступите. Светитељи су рекли: „Милостиња треба да се зноји у твојој руци." То јест, пре него што дате милостињу, морате добро размислити: да ли је вредно давања? Ако се нека сумња населила у вашем срцу, не желите да дате, онда је боље да то уопште не радите него да патите касније. Ако видите да је човек алкохоличар, али вам то не смета, ако дајете из љубави – уосталом, сваки човек је слика и прилика Божија, и ви их видите у овој особи, и дајете из љубави и снисходљивости према њему и његовој болести – онда је то у реду. Није битно где га троши. Главна ствар је да му покажете љубав. На крају крајева, милостињом помажемо не ономе коме дајемо, већ пре свега себи! Треба нам милостиња! Онај коме дајемо, више помаже нама него ми њему. Господ ће се свакако побринути за оне којима је помоћ потребна. Али Он може да се побрине за то са или без моје помоћи. У овоме могу да учествујем, а можда и не. Најважније је да желимо такво учешће. Милостињу морамо давати, схватајући да нам је она потребнија него особи којој је дајемо. Тада ће бити много лакше послужити га. Ако у твом срцу нема жеље да дајеш милостињу, онда нема потребе да то радиш. Можда тренутно ниси способан за ово. Дешава се. Морате се мотивисати. И шкртим људима је потребна милостиња. Али ако од тога не желе да стекну духовну корист, онда је то њихов слободан избор. Сваки човек има право да бира како да живи, и нико не може бити приморан да чини добро. Милостиња треба да долази из срца, из доброг расположења, када осећамо љубав према човеку. Да, морате да се мотивишете, али ако данас није успело, нема ништа лоше у томе. Отишли сте са жељом да помогнете, али нисте успели да испуните своје намере и остали сте „пред вратима“. Недостајало вам је снаге и одлучности. Али било је добре воље, па чак и ако нисте имали довољно снаге, не морате очајавати, уједати се и кажњавати се. Можете покушати следећи пут! Самобичевање нам само штети. Ако ми Бог да снагу да дам милостињу, даћу је, ако не, онда ма колико се трудио, нећу је моћи дати. протојереј Вјачеслав Поневин https://gorlovka-eparhia.com.ua

Ми смо друштво које тако брзо јури, а технички напредак јури још брже него што се ми успевамо навићи и облик комуникације међу људима сразмерно се мења из дана у дан. Имамо велики број социјалних мрежа, месинџера и огроман број смајлића. Не оптерећујемо се изражавањем својих дубоких осећања, промишљених и одмерених речи, а о одговорним поступцима да и не говоримо. Колико често реагујемо првом емоцијом која се појави, вичемо прву реч која нам падне на памет и бацано телефоне добивши непријатну поруку? Често! На кога нас то подсећа? На дете… увређено дете, коме нису купили бомбону, нису дали аутић, забранили му да једе песак. Зашто се мучити, добро, ако не више или мање дубоком анализом онога шта се дешава, бар прогностичком способношћу. Размислити пар корака унапред. Да покушамо претпоставити последице својих речи и поступака, јер оно што ми говоримо и радимо одразиће се на наше даље односе, на посао, децу, на цео живот у целини. Пре неколико дан сам видела на улици, што се каже, слику на платну: иде мама, сва лепо одевена, са девојчицом 5-6 година, и виче на њу на сав глас. Треба напоменути и то да девојчица очито није обучена према годинама, тј. не као мало дете већ као млада девојка од око 16-так година, модерне панталоне, торбица и наочаре за сунце као мама, њена мала копија, тачно другарице по гардероби. И ето, та „старија другарица“ виче на то дете следећим речима: „Рекла сам ти да затвориш уста! Мораш ме слушати! Радићеш оно што ти кажем!“ Нисам чула узроке разлоге конфликта, али нешто ми говори да ма какав разлог да је био, такав облик комуникације неће користити тој девојчици и то је стандардан начин комуникације између мајке и детета. Нажалост у савременој реалности савремени родитељи, који су у трци за прихватањем трендова, моде, мобилних, социјалних мрежа и у сталном покушају да одговарају нечијим идеалима и стандардима уметно створеним, заборављају да живот треба испунити не само спољашњим него и унутарњим садржајем – суштином, смислом, погледом на свет, васпитањем и образовањем. Безусловно да то није случај у свим породицама, али је тенденције у целини крајње забрињавајућа. Однос према својој деци: обући, нахранити, дати у секције (да не лутају по улици) – па то је наравно предивно, али нешто се пречесто почела показивати суштина таквог приступа (имајући у виду када копаш мало дубље): облачим како ја желим, а не како ће детету бити практично и удобно, храним тиме што сматрам да је модерно – колико често се педијатрије сусрећу са потпуно неодговорним „дијетама“ за децу, број секција је претеран… и то не само да би дете све пробало и нешто научило или нашло себе већ да не би сметало, досађивало са глупим питањима и одвлачило од важних ствари. Деца, ако су се већ појавила, то и јесте најважнија ствар! Деца су одговорност! И не само материјална и финансијска већ и морална и психолошка. Неко ће можда рећи, а ако се тако десило, родило се дете случајно… Ја, наравно, све разумем, али шта значи случајно се родило? Као минимум чекали су га 40 недеља, можда је требало размишљати како ћемо обезбедтии одећу, хранити итд. Али ствар чак није ни у томе већ у даљем начину формирања инфантилности код личности детета. Та мама на крају свог драња рекла је: „Увредила си ме, не причам с тобом!“ Да, ето шта је педагогија! Ето примера реакције одрасле особе и конструктивног решења конфликтне ситуације. Како ће се та девојчица формирати као личност? Инфантилно, ето како! Безусловно, могуће да ће се детету посрећити (због унутрашњих урођених особина личности или захваљујући социјалном окружењу) и одраст ће у свесног човека са другачијим моделом понашања него што њена мајка, али како показује пракса то се ретко дешава… јер, сви смо ми родом из детињства… Највероватније је да ће будуће реакције те девојчице бити спонтане, често у афекту (крици, сузе на сваку забрану и неслагање), спољашње референте ће превладати у избору понашања, кретање кроз живот ће постати пливње низ речни ток „желим“. Рећи ћете, нешто тужна будућност за девојчицу, ја ту претпостављам базирајући се само на површном сусрету с гневном мајком. Мој одговор је – уопште не. Таква мама није једна, а такав стил васпитавања је сувише распрострањен. Задатак и одговорност родитеља јесте да на свом примеру покажу како је то – сарађивати са другима, поштујући личност. Како добити оно што „желим“, кроз поставку задатка са нишаном на оно што ми је стварно „потребно“ и што ја, да би то достигао, „могу“ да урадим. Васпитање – је постепена припрема детета ка одрастању не само спољашњем (то ће се и тако десити), колико унутрашњем – то је приоритет за дете на шта треба да утиче одрастао родитељ. У будућности када тој девојчици у различитим животним ситуацијама буду бацали „појасеве“, ни један јој се неће свиђати, пошто ће бити „увредљиви“, „неправилни“ и „нису онакви какве ја желим“ зато што су одрастао, осмишљен поглед на свет приоритети у животу и залог адекватног прихваћања понуђене помоћи. https://www.b17.ru/article/110526/