Претражи Живе Речи Утехе

Декларација позива на престанак замене категорије пола, категоријом родног идентитета и позива на забрану промене пола деце, преписивање блокатора пубертета деци, као и на противљење законима који желе да доделе статус мајке особама мушког пола. Atheist Richard Dawkins signs controversial declaration opposing gender reassignment surgeries and puberty blockers for children WWW.MSN.COM Atheist and biologist Richard Dawkins signed a declaration in favor of "sex-based rights," giving the movement an unexpected ally.

Pola veka leteceg cirkusa Montija Pajtona ... Прошло је тачно педесет година од тренутка када се свет премијерно упознао са култном британском групом комичара који су потпуно променили поглед на комедију као жанр. У питању је, наравно, емисија позната као Летећи циркус Монтија Пајтона. Џон Клиз, Грејем Чепмен, Мајкл Пејлин, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијам су постали део историје комедије 5. октобра 1969. године, када је на ББЦ каналу емитована прва епизода обожаваног серијала скечева. Летећи циркус Монтија Пајтона трајао је четири сезоне, током којих је изашао велики број неописиво генијалних скечева различите дужине. Након тога је филм А сада нешто потпуно другачије поново приказао неке од најбољих на великом екрану. Ту су наравно и чувени филмови Монти Пајтон и Свети грал, Житије Брајаново и Смисао живота који се и данас сматрају непоновљивим. Иако су сви учесници шоуа већ учествовали у разним врстама скечева и изузетно се ценили међусобно, тек овде су добили простор и средства да своју креативност искажу у потпуности. Тек пола века касније сазнају се разне анегдоте повезане са емитовањем прве епизоде, у којој су као реквизите тражили 6 брусхалтера, 6 пари женских гаћица, 5 пари хеланки и једну заставу са кукастим крстом, посебних димензија. Напомена за једног од тражених статиста била је „без голуба на рамену“, што ће касније постати штос који се понавља. А пре свега тога имали су проблема са називом емисије, јер су пре коначног решења имали предлоге које многи нису успевали ни да изговоре, а камоли да се сложе са њима. Компромис је постигнут на време и прва епизода емитована је у 22:50 тог 5. октобра 1969. Иако гледаност није била огромна, реакције су биле махом позитивне, а тек када су се Пајтоновци размахали у новоствореној креативној слободи, људи су полако постали просто навучени на сваки нови скеч. И дан данас, многи уметници наводе Пајтоновце као своју највећу инспирацију и радо се сећају када су их први пут открили. Ми ћемо вас подсетити на 5 нама омиљених скечева, а уколико се први пут сусрећете са њима, крајње је време да откријете и остале!

За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind". Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.

Са навршених 15 година, млади по закону могу дати пристанак за ову операцију, па су се тако у једној београдској породици родитељи суочили с немогућношћу да учествују у ћеркиној одлуци о промени пола (Фото Пиксабеј) „Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”. Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када је, након почетног шока, њена мајка одговорила да то неће моћи да уради без њене сагласности, тинејџерка јој је цитирала члан Породичног закона који експлицитно каже да „дете које је напунило 15 година и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата”. Како је могуће да петнаестогодишње дете не може да гласа или вози аутомобил, али може да промени пол, поставља реторичко питање њена мајка Александра М. – Приметила сам да се моја ћерка стиди груди и женских облина, да се повлачи у себе и проводи много времена на интернету, али сам све то приписала уобичајеној адолесцентској фази тражења идентитета. Међутим, када сам је питала зашто повезује груди снажним бајндером, траком за повезивање, саопштила ми је идеје које јој се врзмају по глави. Након што смо се прибрали од шока и страха, супруг и ја смо је одвели на Клинику за адолесцентну психијатрију, где су стручњаци рекли да је у питању адолесцентна криза. То је једино што ми у овом моменту даје снагу да се борим против система који деци дозвољава да се упуштају у опасне хормонске експерименте и одлучују се за радикалне операције свог тела без пристанка родитеља. Свесна сам да одређени број људи на планети има осећај да живи у погрешном телу и спремна да прихватим чињеницу да моја кћерка има наклоност према сопственом полу, али сам шокирана чињеницом да наши закони дозвољавају да дете са навршених 15 година може самостално да донесе одлуку о стерилизацији и сакаћењу гениталија – прича ова мајка. Александра М. истиче да је у разговору са ћерком схватила да је она своју представу о трансродном идентитету и промени пола добила претрагом интернета који обилује псеудопсихолошким тестовима чије решавање наводно помаже да откријемо да ли смо рођени у правом или погрешном телу, али и нереалним причама о лакоћи промене пола. – Ти текстови на интернету у суштини баратају са родним стереотипима. У једном од њих се, примера ради, каже да ако девојчица носи панталоне, баца шналице из косе и игра се аутомобилчићима, онда је дечак у телу девојчице. Па, то је суспензија здравог разума. Колико се девојчица игра са аутомобилима и одбија да везује кикице? Да ли све њих треба да водимо код пластичног хирурга? Тинејџ култура је снажно обележена трансродним ликовима, а јутјуб је препун видео-клипова у којима се истиче да ћете након промене пола доживети чаробну трансформацију душе и самоуверено кренути у нови живот. Не приказују се ожиљци од операције и нико не говори да је промена пола синоним за стерилизацију и сакаћење здравог тела. Користе се еуфемизми типа „горње операције” или „адаптације тела на душевно стање”, а не прича се о унакаженим гениталијама и чињеници да неће моћи ни да уринира без проблема, а камоли да има нормални сексуални живот – каже ова мајка. Она је престрашена чињеницом да је хормонска терапија која претходи операцији пола – пут у једном правцу. Девојчице које крећу са хормонском терапијом добијају дубок глас и маље по телу и неретко губе косу, а дечацима не расту полни органи... Код оба пола се зауставља развој гениталија и секундарних полних карактеристика. Весна Брзев Ћурчић, психолог и психоаналитичар која деценијама ради са адолесцентима, каже да је за младе уобичајено да експериментишу са својом сексуалношћу. – Од пубертета ка адолесценцији, тело представља енигму за адолесценте. Велике промене на телесном плану их збуњују, неке и плаше. Све ове промене стварају и збрку у глави и деси се да некада нису сигурни у своју сексуалну оријентацију. Тим пре што су страсна пријатељства између самих девојака и самих младића пре правило него изузетак. За већину младих то је пролазна псеудохомосексуална фаза која код неких може да изазове страх, па и панику. Сазревањем се успоставља сексуална оријентација која је потом углавном стабилна – каже Брзев Ћурчић. Иако по закону петнаестогодишњаци могу самостално да доносе одлуку о промени пола, наша саговорница истиче да у пракси ниједан стручњак неће одобрити овакву интервенцију код малолетне особе. – Постоји Комисија коју је формирало Министарство здравља а чине је стручњаци разних профила који се у оваквим случајевима питају. То не важи само за адолесценте, него и за пунолетне особе –подсећа Весна Брзев Ћурчић. Годишње се обави између 10 и 15 операција Душица Марковић Жигић, психијатар и члан Комисије за промену пола потврђује да особа која је напунила 15 година има право да се обрати овој комисији и без пристанка родитеља, али наглашава да се пре навршене 18. године не почиње хормонска терапија. – Тачно је, обраћали су нам се и малолетници који су имала осећај да су рођени у погрешном телу, али процедура психо-физичког праћења особе пре почињања хормонске терапије траје око годину дана, нарочито када су млади у питању. Постоје разне форме несклада између полног и родног идентитета, али нису сви за операцију. Зато чекамо да деца сазру. До сада нико није радио операцију пре 18. године. Иначе, у нашој земљи две трећине трошкова операције покрива Фонд за здравствено осигурање, али једну трећину плаћа пацијент, а тај трошак износи око хиљаду евра, што већина адолесцената не може сама да финансира – закључује Душица Марковић Жигић. Она додаје да између 10 и 15 особа у Србији годишње промени пол. До сада је најмлађи пацијент имао 18, а најстарији 68 година. Политика Online - Малолетни могу сами да одлучују о промени пола WWW.POLITIKA.RS „Ја сам рођена у погрешном телу и желим да променим пол”. Ово је реченица којом је шеснаестогодишња девојчица из темеља променила живот једне београдске породице. Када...

Поводом текста Андреја Јефтића Час анатомије: патологија једног плагијата (Теологија.нет, 30. 7. 2018), пренетог и на „Стању ствари“ А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог. (Мт. 7, 3–5) Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе! (Симона Анастасијевић, Живот под маском) Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора. Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство. На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи. И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом. Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја. Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“. Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету. Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“. А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери. Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели. View full Странице

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, прије педесет година, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ: View full Странице

СТАРА ПАЗОВА - У редакцију дописништва РТВ Војводине у Старој Пазови са e-mail адресе "[email protected]" стигао је видео снимак у којем младић на сред улице насилнички удара старијег мушкарца. У видео снимку јасно се види да се овај немили догађај догодио у понедељак 28. маја око 19 часова, а како РТВ незванично сазнаје све се догодило у Шафариковој улици у Старој Пазови. На снимку се види и да је након инцидента у одређеном тренутку у аутомобил на место возача села особа женског пола. Узрок овог насилничког понашања није познат, а према нашим незваничним сазнањима ради се о конфликту који је старији мушкарац на бициклу имао са девојком двадесетседмогодишњег мушкарца. Како сазнајемо, одређено време он је девојку пратио и упућивао јој претње, а претпоставља се да се ради о особи са психичким сметњама. Случај је пријављен полицији, а починилац је приведен и саслушан у Основном јавном тужилаштву у Старој Пазови. Овај случај оквалификован је као прекршај, а пола сата након привођења М.С. је пуштен на слободу. Снимак је објављен на друштвеној мрежи Youtube што је додатно узнемирило јавност у Старој Пазови.

На данашњи дан, 27. марта 1968. године током тренажног лета на авиону МиГ-15, погинуо је пуковник Јуриј Алексејевич Гагарин, први космонаут и први човек који је био у свемиру. Гагарин је рођен у граду Гжатску 9. марта 1934. године. Након завршене основне и Средње техничке школе, постаје питомац Пилотске школе у Оренбургу, где стиче звање пилота ловца на авиону МиГ-15. Почетком 60-их година, пријављује се на конкурс за прве совјетске космонауте и бива изабран међу 20 најбољих пилота совјетског ваздухопловства за прву мисију у свемиру. Између осталог (политичка позадина, порекло,..), за ову мисију га је најбоље квалификовала његова висина, јер је био висок 157 центиметара што је највише одговарало габаритима прве летелице која се отиснула у свемир са људском посадом. На дан 12. априла 1961. године постао је први човек који је летео у свемир на летелици која се звала Васток-1. Мисија је трајала око 2 сата и након мање-више успешног слетања, Гагарин је постао миљеник нације, а Совјети су се устоличили на челу трке у истраживању и освајању космоса. Након овог успеха и медијске пажње у светским размерама, Гагарин се повлачи у неки мирнији живот и ради у Звезданом граду крај Москве на пројектима нових свемирских летелица. За све то време, обавља и редовну тренажну обуку у јединицама ловачке авијације. На данашњи дан 1968. године, у ваздухопловној бази Киржач, полетео је на тренажни лет са инструктором. Највероватније због блиског сусрета са једним другим авионом који је пролетео у непосредној близини њих двојице, при томе пробијајући звучни зид, Гагаринов и авион његовог инструктора су упали у турбуленцију коју је изазвао овај авион, тако да су ова двојица улетела у ковит и њихов авион је постао неуправљив, што је довело до трагедије у којој су обојица погинула. Сахрањен је на Црвеном Тргу у Москви.

Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. Изгласан је закон по којем сваки човек, напунивши петнаест година, може да поднесе писани захтев и да промени пол. О овој специфичној теми говорио је протонамесник Милорад Мировић, главни и одговорни уредник радија Беседе. Извор: Радио Беседа

У Бару страдале маслине старе пола миленијума Од Агенције 31 август, 2017 Представници Друштва маслинара Бар, секретар Фахрудин Мујић и предсједник Ћазим Алковић, су заједно са маслинарима из Шушања Божом Шалтићем и Ивом Перајковићем обишли пожаром оштећене и уништене маслињаке у великом маслинарском комплексу „Плагари“. “Констатоване су огромне штете на стаблима маслина која су стара од 100 до 500 година, па и много више. Многа стабла су потпуно изгорјела и остале су само зелене гране пуне плодова, док су код појединих нагорјеле само поједине гране. Процјењује се да је штету претрпјело више од три стотине стабала вишевјековних маслина. Штета је огромна и ненадокнадива, нико више не може вратити стабла која су на овим теренима опстала више од 500 година. Штету су претрпјеле старе шушањске и спичанске породице Главановића, Перића, Шалтића, Паладина, Перајковића и многе друге, а посебно је жалосно било видјети потпуно сагорјели маслињак Надбискупије Которске, гдје је 40 стабала маслина потпуно унштено”, казао је Ћазим Алковић. Како су нагласили маслинари, штета би била много већа да није било пожртвованих ватрогасаца, полицајаца и војника, а посебно признање одају мјештанима који су били јединствени и спремни да се жртвују како би сачували сваку кућу и стабло маслине. Њих више од педесет је ноћ провело заједно са ватрогасцима и дало све од себе да се пожар обузда. “Показало се да су у Друштву маслинара били у праву када су говорили да је изградња путева кроз маслињаке јако значајна, не само за обраду маслина и примјену агротехничких мјера, већ и за заштиту од пожара. Да је у овом дијелу града било више маслинарских путева, штета би сигурно била значајно мања. И шушањски маслинари су се као и остали Барани радовали овогодишњем роду маслина и жељно чекали бербу, али на жалост стихија је учинила своје и уништала све а не само овогодишњи род. Тешко је било гледати нагорјеле гране пуне зелених плодова. Ако се узме да је свака маслина могла дати 30 килограма квалитетног плода може се закључити да је пропало десет тона плода односно у раној берби најмање тону врхунског маслиновог уља”, казали су из Друштва маслинара. Они се надају да ће Општина Бар и Министарство пољопривреде и руралног развоја након детаљне процјене штете на маслињацима опредјелити одређену помоћ и подршку како би посљедице пожара колико-толико биле ублажене. (БарИнфо)

Звона Саборног храма у Шапцу 29. јула 2017. године тачно у 17,30 часова означила су долазак Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Првојерарх Српске Цркве стигао је пред Саборни храм у пратњи домаћина, Епископа шабачког г. Лаврентија, Епископа ваљевског г. Милутина, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милете Радојевића, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Мирка Вилотића, директора Патријаршијске управне канцеларије протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, ипођакона Мирослава Ракоњца, г. Дејана Накића и чтеца Ђорђа Мијајловића. Свјатјејшег је часно свештенство и монаштво са христољубивим верним народом дочекало у дугачком шпалиру. Поздрављајући се у радости са свештенством и монаштвом Епархије шабачке и благосиљајући верни народ, Свјатјејши се упутио у препун Саборни храм који ове године прославља 190 лета од почетка градње. У овој цркви је одслужена доксологија и у наставку вечерње са петохлебницом. На доксологији је Свјатјејши казао да све што је Епископ шабачки Лаврентије чинио - чинио је из љубави, не штедећи себе и да то треба да буде познато како пастви и свештенству Епархије шабачке тако и васцелој Цркви, како би се и архијереји, савременици Преосвећеног Владике г. Лаврентија угледали на његов архипастирски рад. -Пратио сам све што је Преосвећени Владика учинио за српски род овде и у расејању. Имао сам прилику да видим како он ревнује, воли и све чини на славу Божју, славу Цркве, а на ползу народа нашег, казао је, између осталог, патријарх Иринеј. Вечерње са петохлебницом служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а саслуживали су: архимандрити Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици и Филимон из манастира Каоне, јеромонах Доситеј са Свете Горе, архијерејски намесник шабачки протојереј-ставрофор Милан Пантелић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Никола Јанчић. Свјатјејши је потом обишао генерално уређену порту Шабачке цркве, која је заблистала у пуном сјају, и задржао се највише са децом и народом. Јединствена порта за пример и углед урађена је по јеванђељским принципима - садржи просторије у којима је Удружење за помоћ особама са аутизмом, Духовна библиотека проте Јована Павловића и дечје игралиште. Врата цркве су отворена за све који су на боготражитељском путу. Свјатјејши је са пажњом слушао децу и народ, поделивши свима икону са ликом Пресвете Богородице. Свечана академија У 20 часова химном Ускликнимо с љубављу отпочела је свечана академија у новоизграђеном амфитеатру Шабачке порте са 800 седишта. На академији драмске секције шабачких основних и средњих школа приказан је позоришни комад Телеграм о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија. Наставник верске наставе у Основној школи „Стојан Новаковић“ у Шапцу Милица Симић приредила је ову величанствену позоришну представу поводом педесет година владичанске службе Епископа шабачког Лаврентија. Представа је припремљена под будним оком протођакона др Љубе Ранковића, који је предложио избор текстова и тема. Епископа Лаврентија глумио је ученик осмог разреда Петар Кокић; тадашњег ректора Богословије у Крки митрополита Николаја Мрђу глумио је Страхиња Симић, анђеле Катарина Јовић и Марија Андрић. Ученици петог разреда Основне школе „Стојан Новаковић“ у Шапцу, Стефан Велимировић, Раде Домазовић, Симон Илић и Михајло Огњеновић, глумили су тадашње ученике проф. Лаврентија у Богословији у Крки. Сања Андрић је отпевала песму Пред иконом Светог Саве. Представљена монографија о епископу Лаврентију У наставку обележавања педесетогодишњице владичанства епископа Лаврентија представљена је монографија Лаврентије - празник светлости тихе. О књизи су надахнуто говорили академик и песник Матија Бећковић, протојереј проф. др Велибор Џомић и аутор монографије протођакон др Љубомир Ранковић. Протојереј Џомић је казао да је ово прилика да се проговори о апостолском и мисионарском служењу Епископа шабачког г. Лаврентија који је по свему необичан архијереј, почев још од утробе мајчине коју је поделио са братом, научен да дели те је читавог живота делио, те је за време његове епископске службе ван Србије настало пет, а у Србији поделом две (епархије Шабачка и Ваљевска). На страницама врхунски урађене монографије, коју је приредио протођакон др Љуба Ранковић, читамо живот владике Лаврентија чији су трагови неизбрисиви и уткани у 20. и почетак 21. века. Аутор монографије је истакао да се обраћа живој Цркви, видевши препуну порту. И вечерас овај амфитеатар постаде амфитеатар над амфитеатрима, без граница и у времену и у вечности. Академик Матија Бећковић је изузетном беседом крунисао слово о лику и делу владике Лаврентија, као и о самој монографији. На крају академије, Патријарх српски г. Иринеј уручио је неимарску повељу Јеврем Обреновић донаторима заслужним за уређење Шабачке порте. Отворена изложба фотографија о слављенику Његова Светост је отворио изложбу фотографија о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија у Павиљону културе у порти. Aутор изложбе је историчар и кустос Народног музеја у Шапцу Бранко Станковић, који је материјал прикупио из Епархије шабачке и приватних извора. Од Богоштице, родног места владике Лаврентија, до Богосавца који је најновија задужбина Преосвећеног Владике, на паноима видимо живот и дело народног Владике. Изложба је отворена сваког дана и трајаће до краја августа. Данашњем сабрању су присуствовали Епископ Чешке Православне Цркве Исаија (Шумперски), крстоносни свештеници Милун Костић, Љубисав Аџић, Слободан Милуновић, прота Мићић из Линца, Јово Марић из Оснабрика, мати Харитина са сестринством Пећке Патријаршије; протојереј-ставрофор Петар Лукић - старешина Саборног храма у Београду са протођаконом Радомиром Перчевићем, секретар Епархије ваљевске отац Дарко Ђурђевић, свештенство и монаштво из више епископија Српске Цркве, градоначелник г. Небојша Зеленовић, привредник г. Видоје Вујић из Ваљева, као и чланови Друштва пријатеља манастира: председник др Милош Раденковић, заменик Сретен Цветојевић, др Предраг Тојић из истоименог Друштва и из Епархијског одбора. Посебан гост из Немачке је и велики дародавац Епархији шабачкој г. Хорст Вробел са супругом, који је, између осталог, даривао крст на Соко Граду у знак покајања немачког народа због бомбардовања Србије 1999. године. О свему се старао протојереј Славиша Марковић, старешина Саборног храма у Шапцу, са братијом свештеницима. З. Зец, СПЦ View full Странице