Претражи Живе Речи Утехе

Бог је онај ко ме види до краја, ко ми је до краја одан. Проблем нашег односа је у мојој затворености као мом слободном чину. Не гневи се Бог, него ја њему окрећем леђа и бежим од њега у Тарсис (Јона 1, 3). Моја богообдареност слободом је веома озбиљан параметар мог односа са њим. Сваки истински грех Богу додељује улогу Одсутног у мом унутарњем животу. То се дешава када моју свест гута храна коју гутам, када моја емоција постоји сама по себи, када Бог у њој нема удела. Навика зачауривања себе у животне процесе и догађаје удаљава човека од Бога и човека од човека. Наш ближњи који сам у себи дегустира свој доживљај (пријатан или непријатан) сакрива се њиме од нас. Понекад је корисно да људи отворе своју чауру, не зато што се у чаури наше психофизичке свести догађа нешто лоше, него зато што то што се догађа ограђује људе једне од других. Тада се јавља потреба за “беспредметном”комуникацијом, у којој човек позива другог да, једноставно, постоји заједно са њим. То је природно и има терапеутско дејство. У односима са Богом догађа се нешто слично. И овде се, као и у односима са људима, може приметити двоструко кретање, истовремено ка њему и и од њега (из страха да нас он неће схватити, да ће нас осудити). Дакле, и поред све рационалне жеље за потпуним јединством са Богом, лако се може приметити наше унутарње ограђивање од њега. У том контексту, грех је лично моја погрешна тежња која противречи мојој другој тежњи. То је оно што се може назвати грехом против себе: ометање себе у постизању циља отворености пред Богом. Када је апостол Петар у жару побожности одбио да му Исус опере ноге, Исус му је објаснио да је то грешка, ако жели да постане део његовог Царства. На мањој скали, грех се своди на разне облике личне неудобности, као што су свађе, увреде, лажи, преједање, лењост, итд. Констатујући ове појаве као неудобне, човек их може доживљавати као грех због којег се Бог гневи. Међутим, истина је да и неверници и верници имају строгог унутарњег цензора који осуђује један тип понашања у односу на други. У психологији се то зове “унутрашњи критичар”- механизам који обавља задатке контроле и вредновања. Шаблони понашања у нашој свести често ступају у међусобни конфликт. На пример, ми у себи истовремено носимо слику прагматичара који се добро сналази у животу и слику племенитог витеза. Када трећи пут пристанемо на молбу пријатеља да га причекамо за паре које нам дугује, слика племенитог витеза ступа у конфликт са сликом прагматичног човека данашњице. Унутарњи конфликти ове врсте једнако су заступљени међу верницима и неверницима. То је чисто психолошки процес који нема везе са вером или неверовањем у Бога. На језику свакодневице то се најчешће зове “савест”. О таквим случајевима апостол Јован хришћанима пише: По томе знамо да смо од истине и успокојићемо пред њим срца своја; јер, ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све (1Јн 3, 19-20). Регулисање конфликта савести је питање унутарњег комфора/дискомфора човекове свести. А Бог се не може назвати “гласом савести”, зато што једном гласу савести противречи други глас савести у оквирима једне исте свести. Сви појмови временом избледе и истроше се. Тај природни процес није заобишао ни појам “грех”: у савременом семантичком пољу он постоји као рудимент који упућује на идеје које ми данас не прихватамо - првобитну хармонију света, гневљивог Бога, вербално манипулисање њиме, итд. Појам “грех” у својој савременој улози подређен је, као и некада, стварању и подстицању осећања кривице пред Богом и човеком. Традиционална детаљизација греховности не подразумева баланс између осећања кривице и осећања личног достојанства: прво се проглашава за чисту врлину, друго за гордост, која је такође грех. Однос савременог хришћанина према хипертрофираној кривици је двојак: с једне стране, ми и даље вреднујемо осећај кривице као побожан, али, с друге стране, не желимо да се претворимо у неуротичара који бичује самог себе. Тиме се циљ појма “грех” такође помера ка трезвенијем вредновању себе. о. Вјачеслав Рубски одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" приредила администрација "Поуке.орг"

Као што знате, драга моја браћо, Божји дар, који је јединствен за човека, је привилегија и право молитве. Међу мноштвом захтева које свака хришћанска душа упућује Богу, истакнуто место заузима молба за милост Божију. Квалитет молитве зависи од квалитета покајања. А квалитет покајања зависи од квалитета самоспознаје. Када неко искрено завири у себе, када зарони свој поглед у странице Светог Писма, посебно Новог Завета, када дубоко проучава Давидове псалме и нарочито псалам покајања, тада ће открити мноштво грехова у мислима, речима и делима, откриће мноштво покрета ка греху, без обзира да ли је све то видљиво спољашњем свету. Онај ко заиста познаје себе, осећа да се налази лицем у лице са Богом, огледа се и проверава своју унутрашњост гласом савести, Светим Писмом и открива мноштво грехова. Самосвесношћу човек је заштићен од разорног греха. Сам Господ наш, у Беседи на гори, каже: „Прво извади брвно из свог ока, а онда покушај да извадиш трун из ока другога“. Верујем да се ова фраза буквално може применити на све нас, па тако човек, у неком тренутку, неће деловати против свог брата у породичном окружењу, у широј заједници, или према другим непознатим људима. Критичар је онај који је себе напустио. Што се више бавимо туђим неделима, то више занемарујемо себе. Самосвест води до поштовања, до покајања, до слома. Грешни човек, који се заиста осећа као најгори од грешника, није расположен да осуђује било кога. Он увек примењује фразу нашег Господа: „Не судите да вам се не суди", и "каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.” Затим, човек са самоспознајом, када улази у свети простор храма, брине у сваком тренутку како да се понизно односи према Богу, како да каже - „сагреших небу и Теби“, како да каже - „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. Онај ко има самосвест схватио је сврху живота и његова једина брига је у сваком тренутку да се обрати Богу, Пресветој Дјеви Марији и светима да покаже милост. Пресвета Богородица, мајка свих хришћана и мајка Сина и Речи Божије, стоји са добротом, са љубављу слуша молитве свих нас и труди се да нам изађе у сусрет. Потребно је, драга моја браћо, прво ја, а онда и ви, да скренемо поглед, да се не заваравамо спољашњим гресима других људи и да се смиримо. Да испред себе поставимо Свето Писмо, савршени закон Новог Завета, да станемо испред самог Христа нашег и да искористимо сваки тренутак за спас душе наше, за покајање и да са великим болом призивамо Господа нашег за очишћење грехова наших. Јер, када дође време да напустимо овај живот, шта ће бити наши изговори? Зато престанимо да будемо слепи, не напуштајмо своју душу, престанимо да се бавимо другима и њиховим потребама. И када осетимо ово сламање у себи, обраћајући се Пресветој Богородици, рећи ћемо јој : „Помилуј ме грешног и блудног“, и она ће нас послушати. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-thomas-papadopoylos-i-poiotita-tis-proseychis-exartatai-apo-tin-poiotita-tis-metanoias/#

Често се чује питање: како доћи до покајања? Морате схватити да покајање није тренутно стање, већ резултат огромног рада, напора током дугог временског периода. Немогуће је искрено се покајати без претходног предузимања одређених корака, без доношења одређеног броја одлука, без промене себе и свог начина живота. Покајање је награда. Божја милост је свима нама за нашу жељу да будемо бољи. Пут ка покајању састоји се од неколико корака. Први је искрена дијагноза према себи. Овде вам је потребна апсолутна искреност: ово је и препознавање својих грешака, страсти и одлука да коначно преузмете одговорност за себе и свој живот, а не пребацујете све на друге. Уопштено говорећи, покајање започиње критичким погледом на себе, без потценивања или претеривања. Други корак је борба против лењости и страха. Схватајући своју несавршеност, видећи бескрајне ивице посла, често се враћамо, повлачимо, покушавамо да напустимо посао, не желимо да радимо, правдајући се: живјео сам некако раниjе и живјећу и даље. Ово ће бити, можда, најтежи тренутак, прекретница — присилити се да радите за добро ваше душе. Зарад материјалне користи спремни смо да савијемо леђа, да не спавамо, али због сопствене душе смо лењи да дижемо прст. Пост, молитва, саосећање, свесно супротстављање злу и тежња ка добру сталне су духовне вежбе. И трећи корак је поверење у вољу Божју. Дајући све од себе, морамо у потпуности доверавати Богу. И Он сам у право време ће нам пружити осећање покајања које мења нашу душу и наш живот. М. АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ) https://pravlife.org/sr/content/m-antonij-pakanich-tri-koraka-do-pokajanja

У Пету недељу Великог поста која се још назива и Глувном, 10. априла 2022. године, у храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници служена је Света Божанствена Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Јевто Павловић уз саслужење протојереја-ставрофора Милорада Нишкића и ђакона Слободана Кузмановића. Након Свете Литургије отац Јевто је одржао пригодну беседу у којој је говорио о Светој Тајни Покајања и молитви као основама Часног поста, истакавши да пост без покајања и молитве нема пуноћу. Он је дао пример Свете Марије Египћанка која је у младости 17 година проживела живећи блудно и развратно, али, након што је благодат Духа Светога дотакла њено срце и након што је сагледала сву пагубност таквог живота, у њеном срцу и мислима се десила таква промена да је она остатак свог живота провела у покајању и постала велика светитељка. „Тиме нам се, драга браћо и сестре, показује како заиста човек може од једнога пута који води у пропаст, пута који води у смрт да достигне једно велико савршенство, а рецепт за то је свакако покајање“, истакао је отац Јевто. Он је навео да је суштина покајања промена ума. „Ум који је до јуче био сав у греху, који је истину и задовољство тражио у греху одједном схвата да то није ништа, да је то пагубно које води у смрт, промени се и хоће да живи по Богу“, поучио је отац Јевто сабран народ, додавши да након тог тренутка наступа борба са самим собом на живот и смрт. На крају своје беседе отац Јевто је поручио да Господ од нас тражи и очекује да се мењамо, да се кајемо и да се спасавамо. Недељну литургијску радост је својим појањем улепшало Певачко друштво Свети апостол Андреј Првозвани, на челу са диригентом Маријом Лукић. Извор: Радио Слово љубве Беседа оца Јевте Павловића

У храму св. Апостола је Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће у четвртак 31. марта 2022. године у 18 часова бити одржано духовно вече, у оквиру кога ће војни свештеник протојереј Ђорђе Стојисављевић беседити о Светој Тајни покајања. Братство храма св. Марка с љубављу позива благочестиви народ на ово предавање. Извор: Радио "Слово љубве"

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Јован Златоусти Велики пост Прва недеља Великог поста Mисли за сваки дан прве недеље поста Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста Велики канон Светог Андрије Критског Велики пост у нашем животу Светлост Христова просветљује све Литургија пређеосвећених дарова: пост и причешће Литургија пређеосвећених дарова Литургија пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова Велики пут до Васрса Великопосно путовање Проф. др Ненад С. Милошевић: О Литургији пређеосвећених дарова Свети великомученик Теодор Тирон Теодорова субота - прва субота Часног поста Суботе Великог поста Свети Теодор Студит: О поштовању икона Прва недеља Великог поста - Победа Православља Патријарх Порфирије: Свете иконе и победа Православља Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године) Тајна празника: Прва недеља Часног поста Недеља Православља Прва недеља Великог поста: Беседа и заамвона молитва Mисли за сваки дан прве недеље поста Радосна туга Свети владика Николај: Тумачење Јеванђеља друге недеље поста Mисли за сваки дан друге недеље поста Заамвона молитва у другу недељу поста Недеља друга Часног поста - Пачиста Свети Григорије Палама (1296-1359) Свети Григорије Палама: Беседа о посту Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан треће недеље Великог поста

Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем. На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић. Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У суботу, 12. децембра, одржано је друго предавање у Божићном циклусу разговора о вјери, које преко интернета, путем Zoom апликације, организује Српска православна црквена општина у Љубљани, уз благослов и учешће Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Модератор разговора је јереј Раде Деспотовић, парох у Љубљани. Тема другог сусрета је била Покајање, а уводничар је био јереј Данијел Николић, парох у Новом Месту. Отац Данијел је нагласио да први наш корак ка спасењу, а који је неопходан за правилно схватање тајне покајања јесте богопознање, односно познање Онога коме стремимо. Неопходно је да знамо у чије Име смо крштени, чије Име исповиједамо и коме желимо да приступимо, односно какав је тај наш Бог који нам даје различите и многобројне дарове, међу којима и покајање. Други корак је да стекнемо самоспознају наше пале природе и нашег гријеха, да детектујемо нашу грешност и да је као такву изнесемо пред Господа кроз свету тајну Исповијести. Послије оца Данијела у разговор се укључио и Митрополит Порфирије који је рекао да покајање „није никаква духовна истрага, нити некакав јуридички процес, где смо ми постављени пред некога пред ким треба да признамо свој промашај и своју кривицу, па да онда добијемо адекватну казну за то. Покајање је, по дефиницији, унутарња потреба сваког човека“. Владика је говорио и о томе да је покајање радосна туга, затим о исповијести, као и о причешћивању у вријеме пандемије вируса корона. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У Недељу сиропусну, 1. марта 2020. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, протопрезвитер Жељко Латиновић, свештеник при Светоуспенском храму у Новом Саду, одржао је предавање на тему Од покајања до познања Бога. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, 11. септембра 2019. године, када се наша Света Црква молитвено сећа и празнује Усековање главе светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Каленићу. Преосвећеном су служивали: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Радосав Јаћимовић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Овом приликом Преовећени је чином крштења увео у Цркву Христову Јована, сина јереја Александра и супруге Александре Јаћимовић. По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је у надахнутој беседи на самом почетку подсетио да се данас прославља празник Усековања главе светог Јована Крститеља и Претече Господњег. “На данашњи дан цар Ирод је због своје гозбе наредио да се одсече глава светог Јован Крститеља. Због чега је он одсекао главу Јовану? Због страха, јер је знао да неправедно живи, а знао је да је Јован Крститељ проповедао кајање. Човек који мења пролазно за непролазно, коме је стало више до светске славе он је спреман на све. Њега хвата страх јер зна да не живи у истини. Јер кад би човек живео у истини, он би се и смиравао и слушао, а ко не живи у истини Јеванђеља он и не слуша и он се плаши од истине Христове. Зато је и Јован Крститељ био посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој. Он је и жигосао оне који живе неморално, каквим животом је и Ирод живео јер је хтео да узме снаху себи за жену. То се десило пре две хиљаде година, али на жалост имамо случајева да се дешава и данас. То нам показује шта се дешава када човек остане глув на проповед Христову, проповед Јеванђеља. А проповед и Христова и Јована Крститеља почињу речима: “Покајте се јер се приближило Царство Божије”. Што нам говори да се не заваравамо да ћемо без покајања заслужити Царство. А покајања нема без смирења, а са смирењем долазе и све врлине хришћанске”, истакао је Владика Јован. Говорећи о животу светог Јована Крститеља, преосвећени је нагласио да је Јован био у потпуности посвећен ономе који долази после њега - Господу нашем Исусу Христу. Говорећи о Божијем промислу страдања витлејемске деце, Преосвећени се осврнуо да промисао Божији постоји за сваког од нас, али да уколико ми промишљамо промислом својим, ту нема места промислу Божијем. “Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос”, рекао је Епископ Јован. Преосвећени се осврнуо на чињеницу да и ми данас учествујемо у крштењу малог Јована, малог растом, али човека. Он је данас водом и Духом Светим крштен за живот вечни и постао је богат тајном крштења. Данас прима две свете највеће тајне, тајну крштења и причешћа. Зато је у древним временима крштење било једино могуће на Литургији, јер ако се човек не причести после крштења остаје без круне. На самом крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Богу и светом Јовану да нам он својим молбама подари да се кајемо и преображавамо и покајањем задобијемо живот вечни. Преосвећени је позвао да се помолимо и за малог Јована, који је данас духовно рођен, да сачува благодат Духа Светога. Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

О Светој Тајни Покајања говориће нам протојереј-ставрофор Јован Илић, парох трећи при храму Светог Пантелејмона у Нишу. Шта је Света Тајна Покајања, који се се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не, са каквим духовним расположењем би требало да одлазимо на исповест? Ово су само нека од питања на која смо одговорили у емисији Пирг, а која нам говоре зашто је важна Света Тајна Покајања за сваког верника. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Његова Светост Патријарх српски Иринеј молитвено је присуствовао 11. марта 2019. године читању Великог канона Светог Андреја Критског у Саборној цркви у Београду. Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, Епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама и канона од којих је овај који читамо у време Великог поста најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но Ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи. Помилуј ме Боже, помлиуј ме." Извор: Српска Православна Црква

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Јован Златоусти Велики пост Прва недеља Великог поста Mисли за сваки дан прве недеље поста Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста Велики канон Светог Андрије Критског Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова Старечник о врлини опраштања Свети Фотије Цариградски: Поука о посту

Христос је жива истина. "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Живот беспочетни, неограничени и непоробљени, савечан Оцу, неразлучив и неодвојив од Њега. "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости (Еф. 1, 3-8)". Величини овога откривења следило је и бескрајни благослов обећања Божјих, која су започела имала на самом почетку проповеди Господа нашег: "Покајте се јер се приближи Царство Божије (Мт. 4, 17)". Кроз покајање у нама се пробуђује мишљење и сила живота и кроз веру се васпоставља и упропашћена част и достојанство наше као људи. Плачем покајним обнављају се наше грехом ослабљене способности садејством и даривањем благодати Пресветога Духа и уопште божанским просветљењем. На самом почетку овог делатног покајања, ако се неко и бори, не може да нађе, као што је мислио, своје ослобођење, своју слободу од окова старога човека. На почетку, он једноставно обуздава своју склоност према греху и делатно прекида потчињеност страстима и греховном размишљању. Он коначно престаје да позајмљује и почиње да се стара о враћању својих дугова. Некада са радошћу некада са муком, скрушава страсти и искушења, и просуђује према могућности, колико је постигао у истинитом духовном животу, нарочито када његов однос према другима није исправан. Тада наступа неопходност самобликовања ( = самоуобличавања), која води ка смирењу, јер без овога нема заједничког живота. За ово дело потребно је стрпљење и трпљење, али пуноћа успеха зависи једино од благодати Божије која је "у нама". Господ свега света делатно нас охрабрује ( = куражи). Он нам говори "не бојте се, ја сам побиједио свијет (Јн. 16, 33) ". Наша стварна победа није у томе што нас је он као свемогући Створитељ ослободио свеза, него у томе што је то учинио као човек. Победом над светом, тј. над грехом, и још тачније над свегрешношћу читавог света и времена, човек Исус Христос постаде надсветски, да би таквима учинио и оне који му следују. Када се и живот наш усагласи са божанским заповестима, води нас управо у ту исту победу. "Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици" (Јн. 15, 7-8). Удостојавамо се само кроз Њега и силама благодати Његове. Другога пута нема. Нико други није способан да нас води, да нам открије надсветске тајне божанских блага, пошто "у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно (Кол. 2, 9)". Он и само Он сједињује све у једно вечно богодлично деловање - оно што је на небу и оно што је на земљи и под земљом. Ако овоме следујемо и ако останемо у науци Његовој. кроз просветљење примамо чула Његова, примамо учествовање у надсуштаственом "БИЋУ", сагласно нашем покајању. Стога је смирена молитва онога ко се каје "скрушеног срца" пријемчива за Бога, и он осећа да је обухваћен божанском љубављу, која тада испуњава душу, не само видљивим, него и невидљивим. Тако Исус постаје "све у свему". Онај, дакле, ко је окусио ову сладост, нека се припреми да окуси овоме супротну горчину и расејаност. Мати благодат, која са толико љубави теши и утврђује душу која се каје и спасава је од искушења и незнања и уопште доји ( = млеком храни) познањем толиких тајни, одједном отврђује и постаје непријамчива кријући своје присуство. Из овог жалосног стања, душа која плаче куца на иста врата покајања и одмах их отвара. Све у свему, душа се осећа остављеном и без ичије помоћи. "Боже мој, Боже мој, зашто су ме оставио (Мт. 27, 46)?" Нема ни Симона из Киреје да понесе крст наш. Иако се много моли, одговор не види јасно. Остаје само једна тајинска утеха, да се нада не би изгубила, која у тишини ( = ћутећи) охрабрује подвижника: "Не плаши се, само веруј", или да употребим речи Оца нашега Старца Силуана: "Држи ум свој у аду, и нећеш остати без наде". Речи Псалма: "одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју" (Пс. 34, 13) постају свакодневна обавеза. Тако и речи: "Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ" (Пс. 41, 4). И опет нас охрабрују речи Господа нашега: "и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јн. 16, 22). Након муке долази смирај, и након буре тишина. Изнова по појављује благодат и након многих искушења душа поје победно. "Обрати си ми плач мој у радост, растргао си врећу (жалости) моје" (Пс. 29, 12). Појава благодати након искушења најдубља је и "слађа већма од меда и саћа" (Пс. 18, 11), јер њоме узраста осећање љубави Божије више него што је до тада била знана. Тада се и смирење умножава, јер близина божанске љубави открива ништавност човекову и душа исповеда скрушено: "Добро је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118, 71) ... познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс. 118, 75) ... Понизих се до краја; Господе, оживи ме по речи Твојој (Пс. 118, 107)". Дубоки осећај смирења представља ширину духовних снага човекових и улазак у област слободе. "Чисти и у срцу смирени" Исус на упознаје под призмом смиреноумља, и то је значење речи. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 32)". Одавде почиње наш улазак у нову твар и нову природу, где су ваздух и клима, према блаженом старцу нашем, другачији. Овде постајемо заједничари овог новог стања и синови новога века, према Светом Макарију, и нова чула се отварају. Хранимо се "да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор. 5, 4)" и обнављамо чула кроз пуноћу здравља, тако да више не делују бесловесно, него само "да служе правди за освећење (Рим. 6, 19)". Нека нико не умишља да ово савршенство долази без труда, него се оно постиже кроз тешка искушења трпљењам кроз које благодат божија окушава и опробава подвижнике. "Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје. И изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје" (Пс. 39, 2-3). Стихови су ови из Псалма Давидовог, који, желећи да подвуче значај једне речи, понавља и каже "трпећи потрпех", тј. много претрпех. Ово је претходило молитви Господу, а уследило је "извади ме", каже, "из рова мучења и из муља блата". Ово је познање тешких искушења. А након тога следи "постави на камен ноге моје, и управи стопе моје". Камен чврсти ногама јесте слобода, а управљање стопама јесте расуђивање. Тако се остварује обновљење "старога човека". Тако се парадокс учења Христовог открива као несумњива истина у онима који га вером примају. Човек осећа ништавност своју и прилази своме беспочетном Оцу. Када човек напипа да је земљан ( = глинен), пропадив, ништаван, он постаје склон молитви која га везује уа личносног Живог Бога. Препознаје га из униженог стања свога, јер силази до најдубљих предела земље, до ада, и након тога узлази изнад свих небеса и седа са десне стране Оца, да испуни све у свему. Ово је пут борбе, и само овако се може стићи до Оца: "нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14, 6)". Пуноћу благодати, како сведочи Павле, ми хришћани смо наследили више него што је имаше пророци и праведници пре и за време Закона. Они су познали божанство у сенци и у загонетки, док ми "божанство познајемо кроз заједницу природе" (уп. 2 Пет. 1, 4). Упознасмо /Бога/ чулима, и "руке наше опипаше" Бога Логоса живота. Ово Он сам сведочи: "А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Мт. 13, 16-17)". Павле нас уверава да нам је Духом Светим дато познање тајне Христове "која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим (Еф. 3, 5)". Толико је тајна велика и чудесна, да је требало да буде објављена кроз Цркву и началствима и властима небеским: "Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега" (Еф. 3, 10-12). Суштина ове тајне за нас је сада да спознамо Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу у СТРАДАЊИМА Његовим "саображавајући се смрти Његовој" (Фил. 3, 10). Васкрсли Господ наш Који је сео са десне стране Оца, сишао је у доње крајеве земље. Стога и пут нашега узласка захтева нашу сопствену кенозу кроз страдања, и због тога и постоје искушења. Обезличење наше иконе разорило је и органе нашег бића, и зато смо добили заповести које неизоставно морамо испунити: "будите свети као што сам ја свет" ( уп. 1 Пет. 1, 16) и "Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48). "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије" (ДА 14, 22), и заиста "многе су невоље праведних" (Пс. 33, 19). Током борбе коју водимо са законом бесловесности који делује у нашим удовима, напајамо се великом благодаћу да би смо могли да у себи остваримо преображење. Због су тога Оци наши прибегавали љубави према страдању и изнад својих природних могућности. На уму су имали да "ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети" (2 Тим. 2, 11), и заиста умртвише своје удове на земљи, и удостојише се да понесу икону небескога. Кроз искуство спознаше да се на уласку у живот налази Голгота, и због тога се нису освртали на умор ногу својих, и нису ходали широким путем, него радије одабраше уски и тешки пут, како би стигли "до Онога који је победио смрт и васкрсао" - Спаса Христа. Господ наш је обећао онима који желе да му следују, да ће, након што овде поднесу жртве, стоструку плату примити у вечном Царству Његовом. Та стострука плата нису добра која се виде споља и која људи имају, него су то духовне благодати, које освежавају душу надприродним созерцањима, која нас чине заједничарима небеским тајинства. Због тога је "Царство Божје у вама" (уп. Лк. 17, 21), и од онога који ова дела твори ова се тајна не скрива, него се на свој матерински начин открива у неисказивим уздисајима срца, обзнањујући му оно што је за човека припремљено у будућности и показујући му славу, колико може да прими. Плодови Духа, благодати Божије, које су сила Цркве, раздељују се богољубивим и страстотерпним подвижницима. Чак и они који се током борбе покажу сасвим неславни и понижени, постају часни и хвалевредни, јер их одржава и теши вера њихова, јер су "научени од Бога" и "износе из ризнице старо и ново" (уп. Мт. 13, 52). "А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) да "не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе" (уп. 2 Кор. 5, 15), постајући тако удеоничари благодати "јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће" (1 Кор. 12, 8-11). Ако је све ово, што Господ дарује онима који Га љубе, само стоти део онога што ће дати онима који истрају следећи Га. Немогуће је описати каква ће само бити вечност након обновљења ( = поновног стварања), јер је и светима "само делимично" дато да то спознају, и то је оно што и војујућа Црква /преко њих/ зна. Ако "духовном и духовнима" нико не може да суди, него они свему суде, онда ни ми не можемо о томе да просуђујемо, него само да то описујемо. Духовне благодати јесу дарови самога Пресветога Духа. Ови дарови се раздељују се тако што се једни јављају раније а други касније, дајући се Цркви према потреби, сваки пут у складу са околностима икономије ( = домостроја) о вернима. Пошто су ови дарови уводећи њих карактерише исцељивање и пророштво, дар исцељивања се највише даје вернима који исцељују, док се онима који управљају савестима даје дар пророштва. Благодат пророштва почиње понекад степеником на коме се јавља слутња ( = наслућивање), и изгледа да је ово била прва ствар која је падом разрушена. Предосећај срећемо и када је у питању крвно сродство. Многе мајке, тако, предосећају ( = слуте) страдање своје деце, а близанци осећају невољу један другога чак и када су веома удаљени. Предосећање се често јавља и код оних који се уводе у веру, који тек почињу да живе животом по Богу и да се очишћују од греха. Узлажењем на више духовне нивое, и предосећај узраста до провиђања, и ако потом благодат Христова поново просветли ум и у њега се усели Дух Свети, задобија се провиђање и дар пророштва. У свом најједностанијем облику, они који достигну степен духовног детињства, свагда обилују овим даром. Постоје и веће ( = више) благодати. Оне се дају онима који ватрено љубе божанску љубав, као Павлу, који је све чини "да како Христа задобије", Ове веће благодати само малобројни постижу. Ако се према Оцима нашим, расуђивање сматра "вишим од свих врлина ( = добродетељи)", нећемо погрешити ако га сматрамо вишим од осталих и првим. Јер шта је друго расуђивање, ако не духовни вид, којим се познају и херувимски разликују ( = расуђују) различита стања чулног и мисленог света и њихове тајне. Речи Господње: "Имајте у себи соли" (Мк. 9, 50), односе се на ову врлину. "Мудар има очи у глави" (Проп. 2, 14). А шта би то друго било, ако не очи расуђивања? Тако нам је тумачио блажени и свеврлински Старац Јосиф, а тако су писали и Оци наши из свога личног искуства. Они од Отаца наших који су се удостојили овог миомириса Духа Светога, стално су подвлачили везу човека са родом оних који су желели да се подуче божанским одредбама и да говоре о својим личним тешкоћама ( = недостацима). Да поменемо неке који су имали велики дар расуђивања попут Авве Пимена, Старца Варсануфија и Јована /Пророка/, њиховог учитеља у духовном закону Марка Подвижника и Максима Исповедника и мноштва других древних и нових ( = савремених), који су свагда "гледали" за пуноћу Цркве. Они који су задобили свесветлу благодат Духа, могу да кажу са Павлом: "смисао ( = циљ) духовнога рата није нам непознат" (уп. 2 Кор. 2, 11). Они су чисти срцем, савршени у послушности и потчињавању, и у потпуном одбацивању сопствене воље. Исправни у савести и мртви самовољи, непоколебљиви чувари ( = делатници) духовног рада, који се непрестано држе сећања на Бога - исповедници трпљења горких искушења. Ови истинити старатељи ( = економи) тајни Божјих удостојише се ових дарова расуђивања, и постадоше духовни светионици народу, очи Цркве, они о које се разбијају таласи напада непријатеља. У њима се потпуно испуњава реч /Божија/ "ради и чувај" (уп. Пост. 2, 15), и они су способни да напасају стадо Христово. Делајмо свагда као стражари који бдију, и како они који се зналачки старају о својој савести. Ако се овога будемо држали, кад год ветар почне да дува, он ће ширити једра нашег брода (Јован Лествичник, Беседа 223, О Расуђивању, 5). Извор: Светогорске стазе

Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији. Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога. И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом). „И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе. „Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе. Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне. Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника. Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи. Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу). А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости. Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим). И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих. Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом. И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну. Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин. Извор: Теологија.нет

Ђакон Павле Љешковић, професор цетињске богословије, одржао је 24.02 2019 године предавање у манастиру Подмаине код Будве на тему: “Посни триод- учитељ покајања“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора