Претражи Живе Речи Утехе

<< VREME | BR 1495 | 29. AVGUST 2019. INTERVJU – BLAGOJE PANTELIĆ > Kad se osvestimo, olupaćemo se o pod petra živković "POŠTO SE SASTAV SINODA REDOVNO MENJA, PRETPOSTAVLJAM DA ĆE SVAKI SLEDEĆI OTPUŠTATI ONE PROFESORE ZA KOJE PROCENI DA NISU PODOBNI ILI SIMPATIČNI, TAKO DA ĆE ŽIVOT PRAVOSLAVNOG BOGOSLOVSKOG FAKULTETA BITI VEOMA DINAMIČAN I UZBUDLJIV. I ŠTA NAM TO GOVORI? PA DA JE SITUACIJA U SPC DALEKO OD DOBRE. IMAMO PRAVOSLAVNOJ CRKVI NEPRIRODNU CENTRALIZACIJU. IMAMO SVE ČEŠĆA DENUNCIRANJA I PROGONE NEPODOBNIH I NEISTOMIŠLJENIKA. ODLUKE SE DONOSE APSOLUTNO NETRANSPARENTNO, NEKOLIKO LJUDI ODLUČUJE O SVEMU I KORISTE SVAKU PRILIKU DA SVOJU SVEMOĆ DEMONSTRIRAJU" Crkva se prethodnih nedelja našla u središtu pažnje. S jedne strane, razlog je bio intenzivni odnos visoke crkvene jerarhije sa aktuelnom vlašću i "gostovanje" predsednika Srbije na Saboru SPC, te kritikovanje onih vladika koji su se usudili da ne klimaju glavom, bilo da je reč o napadu koji je dolazio od predstavnika vladajućih stranki ili od prorežimskih tabloida. S druge strane, uzavrela situacija u Crnoj Gori i pokušaj obračuna tamošnjeg državnog vrha sa SPC ne jenjava. Konačno, i unutar Crkve je došlo do previranja. U javnosti se pojavila polemika između dvojice episkopa, bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, što po sebi i nije sporno. Na kraju, gde postoji mišljenje, postoji i razilaženje. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Kako je portparol SPC, vladika bački Irinej naveo u intervjuu za dnevni list "Danas", iz razloga "teološke prirode" koji "najvećem delu javnosti ne bi bili dovoljno shvatljivi", Sinod Srpske pravoslavne crkve najavio je "povlačenje blagoslova" za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću. Bez sporenja da je povlačenje blagoslova u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve – onim ustavom koji je donesen davnih godina prošlog veka, u nekom znatno drugačijem istorijskom i društvenom kontekstu – pitanje je šta sve ova odluka, ukoliko se zaista i sprovede, povlači sa sobom. Iako ova mogućnost postoji i na drugim teološkim fakultetima, postavlja se pitanje na osnovu čega ona može biti primenjena. Ili, drugim rečima, može li biti zloupotrebljena kao sredstvo u ličnim sukobima? O čemu se, u slučaju SPC, ovde radi? Šta donošenje te odluke, koja je na neki način presedan jer svakako u novije vreme ovakvo rešenje nije primenjivano, govori o stanju u samoj Crkvi? O tome, ali i o odnosu Crkve i države, vrednostima koje bi Crkva trebalo da brani, dometima veronauke i odnosu Crkve i medija razgovaramo sa teologom Blagojem Pantelićem, urednikom internet magazina Teologija.net (www.teologija.net) i istraživačem u Institutu za evropske studije. "VREME": Kako vidite odluku Sinoda SPC da povuče blagoslov za predavanje episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću? BLAGOJE PANTELIĆ: Šokiran sam tom odlukom. Sukob između episkopa Maksima Vasiljevića i episkopa Irineja Bulovića je za mene bio očekivan, kao i dešavanja na Saboru. Međutim, odluka Sinoda me je iznenadila. Smatram da najveća odgovornost za produbljivanje sukoba i nepotrebno generisanje krize na fakultetu leži na patrijarhu. Duboko sam se razočarao u Njegovu Svetost... Očekivao sam da će on posredovati između pomenutih episkopa i smiriti situaciju, što se, nažalost, nije dogodilo. Sada imamo tu nesrećnu odluku da se sa fakulteta uklone episkop Maksim, koji je redovni profesor, i docent dr Marko Vilotić. Episkopu Maksimu se na teret stavlja podrška teoriji evolucije. Naš Sinod je, koliko mi je poznato, jedinstven u pravoslavnoj vaseljeni po tome što je za jeres proglasio jednu naučnu teoriju. Slučaj docenta Vilotića je još neve rovatniji. Sinod, zamislite, traži da se s fakulteta istera docent Vilotić zato što je tražio i dobio neplaćeno odsustvo s posla, čak osporava i raniju odluku fakulteta kojom je dobio sabatnu godinu. Koliko znam, sva procedura je ispoštovana i sve je odrađeno po zakonu. Međutim, Sinodu se to iz nekog razloga ne dopada i sada traži njegovo izbacivanje sa univerziteta. To je, u krajnjoj liniji, ozbiljno narušavanje zakonom zagarantovane autonomije univerziteta. U Sinodu sedi nekoliko bivših profesora tog istog univerziteta, tako da mi uopšte nije jasno zašto su odlučili da svesno krše zakon. Uskoro se završava letnja pauza i videćemo kako će fakultet i rektorat reagovati. Iskreno, nisam optimista… Ali, ako dođe do otpuštanja pomenutih profesora, onda će biti jasno da su Sinodu date odrešene ruke da radi šta god želi i da je Univerzitet u Beogradu tu samo nekakva mecena koja finansira rad fakulteta, ćuti i aminuje svaku odluku koju donese Sinod. Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv. I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju. Ako bismo se osvrnuli na sve ono što je prethodilo našem razgovoru, a tiče se odnosa Crkve i države, kao i unutarcrkvenih previranja, šta bi moglo da se nauči iz pogleda na sopstvenu senku? Mi se još uvek nismo okrenuli i pogledali u tu senku, koja, i zbog našeg negiranja, postaje sve tamnija. I dalje smo deo procesa za koje ne znamo kako će se okončati, ali se plašim da se neće završiti dobro. Znate onu scenu iz crtaća kada Pera Kojot Super Genije juri Pticu Trkačicu i u jednom momentu prekorači ivicu litice? On nastavlja da trči uprkos tome što je izgubio tlo pod nogama. Kada počinje da pada? Tek onda kada pogleda nadole. Tako ćemo i mi. Sada još uvek trčimo kroz vazduh. Kada budemo pogledali nadole, kada se budemo osvrnuli oko sebe, kada budemo videli u šta smo se pretvorili i kuda uopšte idemo, jednom rečju, kada se budemo osvestili, prvo ćemo se olupati o pod. A onda sledi ili ponavljanje istih grešaka ili otrežnjenje. Ako se odlučimo za ovo drugo, onda ćemo prihvatiti činjenicu da je koncentracija moći i potom nasilje nad onima koji se razlikuju od nas ili nisu deo "naše ekipe" nešto što na duže staze ne odgovara ni nama samima. Uprkos svim privilegijama i trenutnom zadovoljstvu… Bližnjeg treba voleti, ali i neprijatelja. Nasilje nije opcija. Spirala zla može da se zaustavi samo žrtvom i ljubavlju. Hristos kaže: "Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju". Pazite, pominje zemlju, ima u vidu istorijsku perspektivu. Istorijski put hrišćanstva nam upravo to potvrđuje. Kada je hrišćanstvo "trijumfovalo"? Nakon što su hrišćani trpeli progone, podnosili užasne žrtve... I to nisu činili samo nekoliko meseci ili godina... Kada je doživljavalo poraze? Kada je bilo integralni deo imperija, kada su hrišćani bili na strani onih koji progone, a ne na strani progonjenih. Kakav odnos Crkve i države je po vašem mišljenju zdrav za oba aktera? I konačno, kako vam on izgleda danas? Izgleda mi kao interesni brak u kojem se supružnici ne vole, ne veruju jedno drugom, ali se trude da to niko ne primeti. A to je, kao što znamo, nemoguće sakriti. Što je u nekoliko navrata bilo veoma primetno i u poslednjih sedam godina, najčešće kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ali, čini mi se da o tom odnosu ponajbolje govori činjenica da nemamo ministarstvo vera. Ono je ukinuto još u vreme Borisa Tadića, a u vreme Vučića je svedeno na nivo uprave. Danas se crkvama i verskim zajednicama bavi Uprava pri Ministarstvu pravde. Dakle, sa poglavarima verskih zajednica, država, u kojoj živi više od 90 odsto vernika, komunicira preko, grubo rečeno, ćate u Ministarstvu pravde. To je loše iz više razloga. Na primer, rad ministarstva je transparentniji i mogućnost da dođe do nekih zloupotreba i narušavanja sekularnosti države daleko je manji. U praksi se već pojavljuju izvesni problemi. Međutim, to je osetljiva tema i bilo bi nam potrebno više prostora da se njome pozabavimo. S druge strane, mi u Novom zavetu nalazimo odgovor na to pitanje. Tamo čitamo – dajte caru carevo, a Bogu Božije. Može li biti jasnije?! Hrišćani treba da plaćaju porez, to je ono što pripada caru, tj. državi. A ako car zatraži ono što je Božije, tada oni prestaju da mu budu lojalni. Imamo, dakle, odvojenost crkve i države... Ali i to je preširoka tema... Često čujemo da bi Crkva trebalo da bude uz narod, šta za vas to znači? Ništa. Otrcana fraza ljudi koji ne znaju šta je crkva. Znate, crkva je zajednica vernih, ona je narod. Crkva smo vi, ona žena s bebom koja prosi ispred hrama i ja, jednako koliko i episkop zapadnoamerički, episkop bački ili patrijarh srpski. Zapravo, crkva smo svi mi sabrani na jednom mestu. Nije crkva arhijerejski sabor. Neki misle da jeste, ali to je njihov problem. Iako liturgija podseća na pozorišnu predstavu, episkopi i sveštenici nisu glumci, a mi laici nismo samo publika. Često čujem da se govori o crkvenom vrhu. Toga u crkvi nema, nema subordinacije. Nema vrha i dna. Postoji jerarhija, svako od nas ima svoju službu, ali poredak nije piramidalan. U crkvi nismo jednaki jer se po mnogo čemu razlikujemo. Nismo jednaki, ali jesmo jedno. Mi smo zajednica ljubavi. Ako nema ljubavi, nego se na njenom mestu pojavi, recimo, moć, nasilje ili nešto slično, onda se ta zajednica raspada, pretvara se u nešto što nije crkva. Koje vrednosti bi trebalo da Crkva brani ili možda, još jasnije, koga bi trebalo da brani danas? Kakvo je to pitanje? Pa svoje ktitore i priložnike – političare, tajkune, lokalne moćnike, ugledne biznismene i njima slične darodavce. Šalim se, naravno. Treba da brani u prvom redu one koje su svi odbacili i da se ne obazire na njihovu nacionalnu, političku, čak ni versku opredeljenost. Treba da zbrine onog Roma transvestita koji se prostituiše na štajgi. Homoseksualca zaraženog ejdsom kojeg se porodica odrekla. Majku troje dece koja neprijavljena radi za minimalac, švercuje se u prevozu i ima samo za dva obroka dnevno. One koji se u ovoj prokletoj tranziciji nisu snašli, pa im deca danas gladuju, a oni poniženi rade u pelenama i ćute. Bolesne koji nemaju za lekove. Roditelje koji nemaju novca da deci kupe udžbenike. Izbeglicu koja je preživela plavu grobnicu za crne ljude, kako je neko nazvao Sredozemno more, i sada u Borči čeka da se smiluju na njega i dozvole mu da nastavi da živi život dostojan ljudskog bića. Crkva treba njih i njima slične da brani. Međutim, mora se reći da SPC to u određenoj meri i čini. Posebno bih pomenuo ono što radi otac Vlada Marković, jedan mladi sveštenik i, da se pohvalim, moj prijatelj. On je uspeo da u Verskom dobrotvornom starateljstvu napravi narodnu kuhinju koja svakoga dana nahrani skoro dve hiljade gladnih u Beogradu. Mnogima nabavlja lekove, organizuje besplatne preglede, kurseve jezika, letovanja i još mnogo toga. Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC, takođe ima ozbiljnu haritativnu delatnost, posebno kada je reč o zbrinjavanju izbeglica. Ima svetlih primera, ali da se ne lažemo, oni su veoma retki. Jednom rečju, Crkva treba da brani jevanđeljske vrednosti. Znam da to nije lako, ali ako to ne činimo, nismo hrišćani. Ako nismo solidarni, ako se ne žrtvujemo za bližnje, ako ih ne volimo, a predstavljamo se kao hrišćani, onda nismo ništa drugo do najbedniji licemeri. Smatrate li da je Crkva iskoristila mogućnost da obrazuje ljude i da ih uobličava na hrišćanski način koju ima veronaukom, kako u školi tako i u hramovima? Bolje je nego u vreme bivše Jugoslavije. Veronauka je u značajnoj meri doprinela tome, kao i sređivanje stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakulteta nakon vraćanja na Beogradski univerzitet. Međutim, poslednjih nekoliko godina primećujem ozbiljnu dekadenciju. Veroučitelji su prosvetni radnici drugog reda, i o njima ne brine ni crkva ni država. Programi su loši, udžbenici zastareli. Srednje bogoslovske škole su u katastrofalnom stanju, one su bukvalno pred zatvaranjem. Bogoslovski fakultet upisuje zabrinjavajuće mali broj studenata, a poslednji događaji nam govore da će se tamo problemi tek umnožavati. Stiče se utisak da oni koji su danas u SPC zaduženi za obrazovanje nisu dorasli zadatku koji im je poveren. Kao i da su ti ljudi oslobođeni svake vrste odgovornosti. Tako da možemo očekivati dugoročnu krizu crkvenog obrazovanja koja će s vremenom biti sve dublja i dublja, a posledice toga će, uveren sam, biti katastrofalne. Spoj neobrazovanja sa fundamentalizmom, koji u verskim zajednicama nije retka pojava, stvara zapaljivu masu koja pogubno utiče ne samo na verske zajednice, već i na društvo u kojem one deluju. Vezano za to, sajt koji vodite teologija.net pokazuje jednu živost hrišćanstva, prožetost sa kulturom, umetnošću, društvenim pitanjima, svakako i etičkim, i to onim koja se odnose na savremeni život. Kako te glasove učiniti glasnijim odnosno vidljivijim za širu javnost? Tako što ćemo se, pre svega, baviti problemima savremenih ljudi, a ne tako što ćemo reciklirati teme iz prošlosti ili postavljati irelevantna pitanja samo kako bismo bili u prilici da se izjasnimo o njima. Istovremeno je neophodno i koristiti jasan i precizan jezik razumljiv današnjem čoveku, a ne govoriti, recimo, teološkim žargonom vizantijskog četvrtog stoleća. Čini mi se da je Tilihova tzv. metoda korelacije nešto što može da dâ željene rezultate. Tilih je insistirao na povezivanju hrišćanskog učenja i ljudskog egzistencijalnog stanja. Isticao je važnost međuzavisnosti jevanđeljske poruke i političkih, ekonomskih i etičkih formi u kojima pojedinci i grupe ljudi iskazuju sopstvenu interpretaciju egzistencije. Teološki odgovor treba oblikovati tako da sadrži hrišćansko uverenje, ali da bude smislen iz perspektive egzistencijalnog pitanja. Dakle, sadržaj nalazimo u hrišćanstvu, a formu prilagođavamo egzistencijalnom pitanju. Eto, upravo sam vam odgovorio na pitanje i ujedno demonstrirao kako teolozi ne bi trebalo da se odnose prema postavljenom pitanju. Kada smo kod odnošenja prema pitanjima, kako vidite odnos SPC i medija? To je velika tema i zahteva obiman odgovor. Zato ću vam sada navesti samo jedan primer koji je, čini mi se, dovoljan za naslućivanje i odgovora. SPC kao izuzetno zatvorena ustanova ima mogućnost da u značajnoj meri sliku o sebi u medijima sama kreira. Međutim, šta ona uradi? Za šefa svoje Info službe postavi čoveka koji je četiri godine stariji od Mika Džegera. Ukratko, Crkvu nije briga za medije. Iz sopstvenog iskustva, ne bih rekla da se to odnosi na celu Crkvu, ali pretpostavljam da mislite na neke koji donose odluke. Međutim, vidimo da se pojedine vladike veoma ljute kada o sebi čitaju nešto što im se ne sviđa. To mi, ipak, ne izgleda kao potpuna ravnodušnost. Ne družim se s vladikama pa ne znam kako reaguju kad pročitaju o sebi nešto što im se ne dopada. Verujem da nisu ravnodušni, ali vidim i da ništa ne preduzimaju… Uzgred, mi smo na čelu RRA imali jednog episkopa, tako da možete da pretpostavite kako se njima, tačnije, nekima od njih, čini da mediji treba da izgledaju.

Максимова сепаратна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ у Америци под окриљем Цариграда 14. августа 2019. У Америци ће бити одржана сепаратна прослава 800 година од аутокефалије СПЦ у организацији епископа Максима Васиљевића. Петак, субота и недеља од 30. августа до 1. септембра у оквиру Епархијских дана при храму Св. Саве у Сан Габријелу, Калифорнија. На ову Америчку прославу патријарх СПЦ Иринеј неће доћи. На списку гостију наћиће се: Митрополит Амфилохије, владика Григорије, владика Игњатије Мидић, владика Лонгин, владика Иринеј Добријевић, као и игуман манастира Хиландара Методије. Поред епископа СПЦ биће присутни и епископи Цариградске патријаршије а спекулише се да ће бити и представници расколничке украјинске цркве. https://vidovdan.org/info/maksimova-separatna-proslava-jubileja-autokefalije-spc-u-americi-pod-okriljem-carigrada/

Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.

Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. „Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. Одеса, 2.маj 2014. Код Дома синдиката „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ https://pravoslavie.ru/srpska/120997.htm?fbclid=IwAR3VjUkUEkgKDGCkFqZfITLVF410-WlbRM_hmqS9qGC_ZYqlqZ4D8qJYpKA

Албанске власти најавиле су план о одузимању Духовног центра при Благовештењској православној цркви у јужном граду Келчири под изговором урбаног развоја. Око 30 зграда било је конфисковано и срушено да би се преуредио сквер где се налазе. Према извештајима, писмо о отуђењу добила је Митрополија у Ђирокастру са понудом малог новчаног обештећења. Ова вест је изазвала реаговање од локалне православне заједнице и од шире друштвене заједнице, пошто је Духовни центар коришћен за различита догађања, па су имали користи сви грађани те области. Штавише, Духовни центар је заштићен законом као власништво Цркве, мада су ту чињеницу локалне власти игнорисале. Црквеним захтевима да се врати 890 црквених грађевина (од којих је 50 претворено у војне објекте) није удовољено. У појединима случајевима цркве су рушене, као што је црква Светог Атанасија у Дерми и Химари, док другим црквама није дозвољено да буду обновљене, као што је црква Ваведења Пресвете Богородице у Пермету. Друго светилиште, манастир Светог Атанасија у Като Леници, претворен је у рушевине у зиму 2017. године. http://www.spc.rs/sr/albanski_duhovni_centar_pod_pretnjom_prisvajanja_rushenja

Другог дана Успенског поста, када Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Жичи. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка View full Странице

Празновање Иконе Богородице Тројеручице у истоименом манастиру у Рипњу под Авалом почело је празничним бденијем, 24. јула 2018. године, а настављено на дан празника светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Прилог радија Слово љубве Саслуживали су архимандрит Варнава из манастира Трескавице, Епархија бихаћко-петровачка; протојереји-ставрофори Милован Блажић и Милан Лукић из Рипња; протојереј Симо Кличковић (у мировини); протонамесник Марко Стевановић из Поповића, Епархија шумадијска; презвитери Стојан Ђурђевић из Гламочана, Епархија бањалучка, Александар Вујиновић из Нешвила, Тенеси, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка; јереј Игор Карановић из Епархија банатска; ђакони Рајко Раич из Заклопаче, Бранислав Јоцић из београдске црква Свете Тројице и Дејан Петровић из храма Свете Тројице у Ротердаму. Ипођакон Мирослав Ракоњац, службеник Архиепископије београдско-карловачке, прислуживао је у олтару. Богољубиви народ се причестио светим тајнама. Славски колач после литургијског сабрања испред цркве је преломио Свјатјејши Патријарх, а мешовити хор манастира под управом мати Злате са верним народом појао је небоземни славски тропар. Кумови овогодишње славе су Танкосава Дамјановић, Јован Франк, Урош Остојић и Ковиљка Пантелић. Благословеног дана, када славимо Пречисту и Преблагословену Богородицу и увек Дјеву Марију, пред неколико стотина христољубивог војинства из Србије и расејања проповедао је, после славског обреда, Патријарх српски г. Иринеј. -Данас прослављамо лик и моћ Богомајке коју јој је Господ подарио да је пројављује према Цркви Христовој и свима онима који су њени чланови, рекао је предстојатељ Српске Цркве и посебно честитао празник свим мајкама: - Да нам Пресвета сачува веру и слогу међу нама, и да благослови све мајке наше! Радост је настављена за трпезом љубави коју су с великом љубављу припремили уз мати Злату, настојатељицу манастира посвећеног Пресветој Богородици Тројеручици, кумови славе и благоверни народ. Певало о завичају, Мајци, а громогласно су се чуле песме са Косова и Метохије. Све беше веома дирљиво и величанствено. Настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата у манастиру је окупила младе у изузетан хор који неизмеривом радошћу и љубављу учествују у богослужењима, а посебно на дан манастирске славе. Празничном слављу су присуствовали: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ; г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве; др Весна Димитријевић; др Милијана Савић, композитор и певач Љуба Манасијевић; књижевница Љиљана Дугалић; бројни приложници и ктитори, пријатељи манастира Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Poshto se ovaj period ili precutkuje ili sakriva u srpskoj istoriji, dobro je, bar za dobronamerne i istinoljubive, pokazati stradanje makedonca od strane srpske vlasti u periodu 1913- 1941g. Srpski narod uvek se prestavlja kao blagorodni i pravedni narod koji je posradao od ustasa i albanaca. Al malo ko zna kako taj narod se ponasao u Makedoniji izmegu dva svetska rata. I pre nego shto neko pocne da me kritikuje za bugarski shovinizam, bugarske lazi i klevete, nek procita prvo na danom linku istinu i desavanja koja se zbila. Za vase zlocine u Makedoniji niti je bilo neko pokajanje niti neko priznanje. I mozda to je isprovocilaro stradanje srba, odma posle tog perioda 41-45', a i ovo sada....

Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ