Претражи Живе Речи Утехе

Братство храма св. Александра Невског на Дорћолу, на челу са старешином, свештеником Стеваном Вукићем , позива благочестиви народ на редовно духовно сабрање суботом од 18 сати и 30 минута у великој сали Парохијског дома ове цркве. Сутра, на празник Покрова Пресвете Богородице, духовно вече биће посвећено управо Пречистој Богомајци и овом дивном празнику. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Представљање књиге "Сећање не сме да стане", о светим српским новомученицима и исповедницима 20. века, биће представљена 12. јула, на Петровдан, у Манастиру Богородице Тројеручице под Авалом, након Свете Литургије која ће почети у 9 часова. Ово је треће допуњено издање публикације, а сви присутни ће бити у прилици да на дар добију ову књигу, најавила је за Радио Слово љубве приређивач, гђа Зорица Ковачев. Књига је представљна 9. јула 2023. у манастирима Стањевићи и Подмаине, о чему смо известили на овим линковима. Извор: Радио Слово љубве

Портал православие.ру је известио да су 7. јуна 2022. године на седници Светог синода Руске Православне Цркве размотрени реферати Митрополита теодосијског и керченског Платона, Митрополита симферопољског и кримског Лазара и Епископа џанкојског и раздољненског Алексија о статусу епархија које су им поверене и да је о епархијама које се налазе на Криму Свети синод донео следеће одлуке: треба примити Џанкојску, Симферопољску и Теодосијску епархију у непосредну канонску и административну јурисдикцију Патријарха московског и целе Русије и Светог синода Руске Православне Цркве; на територији Републике Крим и града Севастопоља треба створити Кримску митрополију у чији састав ће улазити Џанкојска, Симферопољска и Теодосијска епархија; за поглавара Кримске митрополитије именован је Митрополит симферопољски и кримски Лазар. Извор: Православие.ру

Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором, рекао је катихета Бранислав Илић у оквиру разговора за Радио-Глас, Епархије нишке. Аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" истиче да је предстојећа премијера филма прилика да се сви саберемо на Световасилијевски сабор у Зајечару, да прославимо име Божје и узнесемо благодарност Светом Василију Острошком који нас свакога дана милује својом љубављу и очинском бригом. Повезана вест: Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима Звучни запис разговора Овај документарни филм свакога човека хришћанина подстиче и позива да усрдно следи пут и пример Светог Василија, позива нас да ходимо том благословеном и свештеном духовном стазом која је утабана молитвама и чудесном љубављу Светог Василија Острошког, закључио је катихета Бранислав Илић позивајући све на Световасилијевско сабрање у оквиру шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој. Извор: Радио Глас

У среду, 21. јула 2021. године, када Церква Христова прославља Светог великомученика Прокопија (на хеленском Προϰόπιος – онај који напредује) рођеног Неанија из Јерусалима који је живео у IV веку за време безбожног римског цара Диоклецијана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић. За певницом је појао господин Страхиња Савковић, док су чтецирали господин др Милосав Ђоковић и вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак. Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом обратио Владика Јован. “Одељак из данашњег Јеванђеља који смо данас чули у коме Господ наш Исус Христос каже: “Ко љуби оца или матер више него Мене није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Мене није мене достојан”. И додаје још Господ на ово и каже: ”Ко не узме крст свој и не крене за Мном није Мене достојан”. Ово су драга браћо и сестре, крупне речи Господа нашега Исуса Христа. Њих човек не може да схвати и разуме својом логиком. То може да разуме човек који је духовно просвећен, који духовно размишља и који све духовно прихвата што је Господ казао. А све што је казао, казао је, јер Он зна колико човек може да поднесe невоља у свом животу. Када човек верује у Бога њему вера дошаптава “Не бој се, само веруј”. Тако и Господ каже: “Не бој се само веруј”. Када би се удубили у ове речи које је Господ Исус Христос изговорио лакше би поднели и невоље и патње. Бог о сваком размишља и о праведнику и о грешнику. Бог размишља и о црву под кором, а камоли и човеку. Зато Бог од нас тражи веру, али веру јеванђељску, јаку, силну и ону веру, како каже Јеванђеље, која може брда да премешта. Овакву љубав од људи нико није тражио, али Господ тражи, јер Он Бог – постао је човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му нико не може дати. А шта то даје? Даје живот вечан али и овоземаљски живот преко родитеља. Јер родитељи не могу да нам дају живот, јер неки и не могу да имају децу. Деца су прво Божија, па деца родитеља. Ако од детета правиш идола онда нисмо достојни Бога. Бог нам даје сва богочовечанска богаства, даје нам живот вечни, истину Божију, правду Божију. Дете не може да испуни човека, колико може да га испуни Божанска љубав. Господ је показао да Он воли више човека него што га чак може волети и дете. Бог из љубави према човеку постаје човек, Он се ради нас рађа и све трпи у овом свету. Ко може да убије Бога? Грех. Човек који нема вере он убија Бога у себи, а када човек убија Бога у себи долази на место Бога. Толико човек оде далеко када уђе у ту духовну прелест. Важно је да човек спозна оно што је изгубио. Бог од нас тражи да на Његову богочовечанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Ова љубав о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу не искључује љубав према родитељима, и не само према родитељима већ и према ближњима нити противречи. Љубав према родитељима и ближњима ако није проткана љубављу Божјом то није права љубав. То је љубав која је од данас до сутра, данас волим сутра ћу да мрзим. Права љубав је само ако је у Богу и по Богу. Зато човек љубећи Бога и све што је Божје љуби, како кажу Свети Оци “узрочника љубави”, а то је Бог. И још данас у Јеванђељу Господ каже: “Ко не узме крст свој није Мене достојан”. Који је то крст? То је наша свакодневница, невоље, муке и добра све је то наш крст и ми њега треба да узмемо са благодарношћу, да га носимо. Крст распећем постаје сила и моћ, а пре распећа је било срамно оруђе. Када Бог дотакне срамно оруђе, то оруђе постаје сила. Реч “Крст” значи страдање, распињање, али значи и Васкрсење. Јер је Господ преко Крста ушао у Васкрсење. И ми морамо да идемо преко крста, ако хоћемо да васкрсенемо у свеопшти дан. И још Јеванђеље каже: “Ко не мрзи себе није Мене достојан”. Шта то значи? Да не мрзимо себе, већ зло у нама. Кроз цело данашње Јеванђеље прожима се љубав Божија, а ко није спреман да се одрекне себе ради другога, неспособан је да воли, а ко је спреман да се одрекне он је способан да воли”. Извор: Епархија шумадијска

Поводом објаве чланка медијске куће N1 под насловом „Београђанка оптужује владику Јована Ћулибрка да ју је претукао“, аутора Јелене Зорић, објављеног 10. маја 2021. године на интернет порталу именоване медијске куће, истичемо следеће: Епархија славонска и Епископ Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк с резигнацијом негирају наводе и изјављују да ће поводом истих поднети тужбу за кривично дело против части и угледа (сходно члану 170 КЗ Републике Србије). Свесни времена у ком живимо и осуђујући сваки вид насиља, посебно над женама, не можемо да дозволимо искоришћавање оправданог сентимента према злостављању жена и да дозволимо злоупотребу медијског простора пласирањем лажи и позивањем на јавни линч. Извор

„Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије. Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније. „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир. Извор: Подворје СПЦ у Москви

Руска Православна Црква потпуно подржава позив Српске Православне Цркве и Епископског савета СПЦ у Црној Гори да се под хитно ослободе Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и седморица свештеника Саборне цркве у Никшићу које је ухапсила црногорска полиција, пренела је 14. маја 2020. године Агенција "Спутњик". РПЦ је саопштила да је забринута због информације о понижавајућем опхођењу према свештенству, изјавио је портпарол Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион. Митрополит Иларион је навео да су патријарх српски Иринеј, Синод СПЦ и Епископски савет Црне Горе позвали да се што пре ослободе ухапшени. „Потпуно подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са свештеницима православне цркве у тој земљи“, нагласио је митрополит Иларион. Према његовим речима, само такав дијалог може помоћи да се у друштву обнове мир и слога, који су нарушени „читавим низом испољавања непријатељских односа“ према Српској цркви. Представник РПЦ је подсетио, пре свега, на то да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила Закон о слободи вероисповести и уверења и о правном положају религиозних заједница који је, како је навео, „несумњиво дискриминишући“. Он је подсетио да је Руска православна црква одмах дала своју оцену тог закона и ситуације у Црној Гори. Извор: Спутњик

Влада наредила да су обреди могући само под условом да се у вјерском објекту налази једна особа на 10 квадрата, док изван може бити максимално 20 лица. Нагласили да је забрана окупљања и даље на снази. Очекујем да ће хиљаде људи 12. маја доћи у манастир Острог, као што су то чинили и раније. То је јуче “Вијестима” рекао митрополит црногорско-приморски Амфилохије, најављујући да ће за Дан светог Василија Острошког служити литургију у манастиру Острог. “Очекујем да ће доћи и народ, као и сваке године. Очекујем да ће пустити народ, то је елементарна ствар. И да ће у Острогу да буде уобичајена свечаност. Требало је да буде један научни скуп уочи Светог Василија, мислим да ће он бити одложен, да нећемо моћи да га одржимо, али ћемо, ако Бог да, прославити Светог Василија. Сви који су долазили, а хиљаде их је долазило, прилика је да дођу и да то буде највећа молитва и побједа коронавируса”, казао је митрополит Амфилохије. Вјерници ће моћи да дођу, али како је синоћ саопштено из Националног координационог тијела (НКТ), уз поштовање мјера за сузбијање новог коронавируса: у вјерском објекту на десет метара квадратних може бити једно лице, а испред максимално 20, уз обавезну физичку дистанцу од два метра, са маском и уз дезинфекцију руку на улазу и излазу. НКТ је поручило и да је забрана окупљања и даље на снази. Митрополит, међутим, оцјењује да је свети Василије “најбоља вакцина против многих корона”: “А посебно против овог садашњег коронавируса. Према томе, ако неко хоће, а сви хоћемо, да се исцијелимо од овог вируса и од других вируса, природно је да ће Дан светог Василија бити дан молитве за исцјељење од коронавируса”, додао је он. Објаснио је, ипак, да ће епископ будимљанско-никшићки Јоаникије одлучити хоће ли се и ове године одржати традиционална свенародна Световасилијевска литија кроз Никшић, или ће због привремених мјера прекинути традицију. Сваке године у Никшићу се, током обиљежавања Дана светог Василија, одржава литија коју предводи више архијереја. Световасилијевска литија креће испред саборне цркве Светог Василија Острошког, а у њој, улицама тог града, сваке године шета више хиљада људи. Апостол Марко је у грбу Црне Горе Митрополит Амфилохије казао је да је апостол Марко, покровитељ Подгорице, у грбу Црне Горе. “Лав који је у грбу Црне Горе то је апостол Марко. Наши су, у вријеме Венеције, с правом примили лава који је симбол апостола Марка. Па би било добро да се Црна Гора, посебно престони град, понаша у том духу лава, који је у грбу. У томе је и прошлост и будућност… Ако Црна Гора поштује свој грб, онда она мора да поштује светог Марка и мора да темељи своју будућност на јеванђељу апостола Марка које је јеванђеље о богољубави и јеванђеље о нама призванима на љубав, на братство на заједништво, свим покољењима”, казао је митрополит Амфилохије јуче Вијестима, након литургијске бесједе на Немањиној обали. Он је јуче одржао литургију у лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Митрополит Амфилохије казао је и да је у Подгорици, на мјесту гдје сада живи породица Ђечевић, постојао манастир посвећен светом Марку. “Ова честита породица је сачувала спомен на ту светињу. У темељима њихове зграде и данас се налази једна капела са очуваним фрескама, А у исто вријеме, та породица је између два рата митрополиту Гаврилу, исповједнику патријарху, ономе који је окончао Други свјетски рат у Дахауу, заједно са светим владиком Николајем, предала мошти светих Теодора Тирона и Стратилата и часни крст који су они сачували. Надамо се у Господа да ће та древна светиња поново бити обновљена”, рекао је он у бесједи. Додао је да Марковданска литија од цркве Светог Ђорђа до те светиње, која је требало да буде одржана јуче, није одржана због пандемије коронавируса и казао свештенику Велибору Џомићу да би било добро да, током дана, у Подгорици, организује литију у част Светог апостола Марка – са свештеницима, без вјерног народа. “Можда би било добро да свештеници данас од цркве Светог Ђорђа до Марковог манастира обаве литију за молитву апостолу и јеванђелисти Марку, заштитнику овог града за ослобођење од коронавируса”, рекао је митрополит Амфилохије. Подгорички свештеници ипак то нијесу урадили, већ су одржали молитву на имању Ђечевића, гдје се обично и завршава Марковданска литија. Марковданска литија са моштима светог Симеона Дајбабског традиционално се одржава сваког 8. маја поводом Светог Марка, славе града Подгорице. Митрополит: Полиција ради свој посао Литургију на Немањиној обали јуче је надгледало више инспектора подгоричке полиције. Митрополит Амфилохије казао је да их разумије: “Ми обављамо свој посао, они свој посао”, рекао је он и позвао свештенство да у славу празника почасте полицију. Он је казао и да су се јуче покровитељу Подгорице, Светом апостолу Марку, молили да и он помогне да се народ исцијели. “Да овај вирус ишчезне, али још више да ишчезну они други, много опаснији вируси, који су завладали овдје, они који су својевремено забрањивали литију Светога апостола Марка и они који доносе безаконе законе у наше вријеме. Који су наставак оних закона, чак и гори од оних које су доносили турски окупатори. Даће Бог да и они схвате да је свети Марко темељ овога града и његов заштитиник и покровитељ”, поручио је митрополит. Литије се настављају Митрополит Амфилохије најавио је и наставак литија за одбрану светиња: “Литије се настављају. Не прекидају се. Овдје, у овом древном граду почеле су сигурно крајем трећег вијека”. Рекао је да се литије организују за одбрану, прије свега, светиње људског бића и људске душе. “То је та одбрана. А онда наравно и онога што су људи градили у славу божју, а за своје спасење и просвећење. Дакле, прва и основна светиња је људско биће. За вјечност рођено људско биће, не за смрт и пролазност. Према томе онај ко спречава ове литије, он осуђује човјека на смрт за ништавило. Ја се надам да нема данас, у 21. вијеку, таквих људи који осуђују на смрт и ништавило и себе и своју дјецу и своје потомство”, казао је митрополит МЦП. Пријаве због литије у Беранама Због одржане Ђурђевданске литије и окупљања грађана у Беранама 6. маја, полиција је поднијела кривичне пријаве против четворице свештеника из манастира Ђурђеви ступови и тамошњег ипођакона. Пријаве су поднијете против протојереја-ставрофора Драгана Ристића, јереја Стефана Миловановића и Милоша Цицмила, протосинђела Евстатија (Предраг Драгојевић) и ипођакона Вуксана Вешовића. Из Управе полиције саопштили су да су то учинили по налогу Основног државног тужилаштва из Берана. Свештеници и Беранац осумњичени су да су извршили кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести: “У наредном периоду биће обављена саслушања осумњичених, као и друге мјере и радње неопходне за доношење одлуке Основног државног тужилаштва у Беранама. Овом приликом Основно државно тужилаштво у Беранама поново апелује на све грађане да се у потпуности придржавају препорука Националног координационог тијела за заразне болести, као и Наредби Министарства здравља о предузимању мјера на заштити грађана од ширења коронавируса, те да у супротном непоступање по овим наредбама подлијеже кривичној одговорности”. Из Српске православне црквене општине Беране синоћ је саопштено да су свештеници и монаси манастира Ђурђеви ступови врло добро упознати са мјерама које је наредбама прописала Влада. “На Ђурђевдан, који је слава манастира Ђурђеви ступови (живог већ 807 година, из ког је настао и град Беране), одлучили су да, као што су то чинили недјељама уназад, пођу у молитвени ход улицама нашег града (поштујући све саобраћајне прописе, крећући се искључиво тротоарима и пјешачким прелазима, односно трасама предвиђеним за кретање пјешака), читајући молитве за очување здравља свих грађана Берана. То су чинили поштујући међусобну физичку дистанцу, као и остале мјере прописане за очување индивидуалног и колективног здравља…”, саопштено је. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски протојереј-ставрофор Драган Митровић прочитао је, заједно са подгоричким свештеницима Бранко Вујачићем и Јованом Радовићем марковданску молитву на мјесту гдје се налазе остаци древног манастира Светог апостола и јеваннђелисте Марка, на локалитету Дрпе Мандића у Подгорици. Иако ове године због пандемије корона вируса није одржана обновљена Марковданска литија, свештенике је, по устаљеном обичају, у име староподгоричке породице Ђечевића, која је сачувала сјећање на ову велику древну светињу, поздравио Мирсад Ђечевић. У исто вријеме, јаке полицијске снаге су вјернике спречавале да уђу у подгоричке храмове. На наше питање због чега вјерницима бране да уђу у храм и пред црквом Светог Ђорђа под Горицом и пред саборним храмом Христовог Васкрсења добили смо истовјетан одговор: Питајте пи-ар службу Управе полиције. Полицајац Далибор Живковић нам је помало изазивачки овако одговорио док су се поред нас према шеталишту на Горици кретале колоне грађана, без држања “социјалне дистанце”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка са свештенством Свету службу Божију у лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. За вријеме трајања Литургије манастир је био под правом полицијском опсадом. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Амфилохије је подсјетио да је у Подгорици, на мјесту гдје сада живи породица Ђечевића, која је примила ислам, постојао манастир посвећен Светом Марку., “Ова честита породица је сачувала спомен на ту светињу. У темељима њихове зграде и данас се налази једна капела са очуваним фрескама, А у исто вријеме, та породица је између два рата митрополиту Гаврилу, исповједнику патријарху, ономе који је окончао Други свјетски рат у Дахауу, заједно са Светим владиком Николајем, предала мошти Светих Теодора Тирона и Стратилата и часни крст који су они сачували. Надамо се у Господа да ће та древна светиња поново бити обновљена”, рекао је Владика. Додао је да обновљена Марковданска литија од цркве Светог Ђорђа до те древне светиње ове године не може бити одржана због пандемије корона вируса. “Али зато, ево нас, служимо службу Божију у част Светога апостола Марка, близу темеља његовог манастира, у овој древној, прадревној светињи Светог Симеона Мироточивога, читамо Јеванђеље јеванђелисте и апостола Марка”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да и данас, када се проповиједа Христово јеванђеље, многи пљују на Њега и одричу га се. “Они, чији су преци ходили за Христом, жртвовали се за Христа и за праву и истинску вјеру Христову, одричу га се, Њега као хљеба живота, Њега као Бога љубави. Заборављају да су и они рођени, не да буду господари него да служе Богу живоме и истинитоме, да служе у љубави Божјој једни другима”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Након Литургије служен је помен свим Подгоричанима пострадалим убомбардовањима у 20. вијеку и благосиљан славски колач подгоричког Кола српских сестара “Свети апостол Марко”. Честитајући сестрама славу, Владика Амфилохије је рекао да Свети апостол Марко није само њихов небески покровитељ. “Свију нас, и оваога града, је покровитељ Свети апостол Марко. Молимо му се да и он помогне да се народ исцијели, да овај вирус ишчезне, али још више да ишчезну они други, много опаснији вируси – они који су својевремено забрањивали литију Светога апостола Марка и они који доносе безаконе законе у наше вријеме. Ти закони су чак и гори од оних које су доносили турски окупатори”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 22. фебруара 2020. године, у Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику" у орагинизацији Координације вијећа и представника националних мањина Града Загреба. Полазници дјечијег хора Црквене општине загребачке, под вођством проф. Олене Циглењак, учестовали су на овој манифестацији, која се већ шести пут одржава поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара. Учесници програма били су и ученици босанског, чешког, мађарског, македонског, пољског и украјинског језика и културе града Загреба,као и ученици албанског језика и културе из Велике Горице, те посебни гости из Удруге глухослијепих особа града Загреба. Својом пјесмом, глумом, рецитацијом и прочитаним текстовима, дјеца су указала на важност учења матерњег језика као и развијања свијести о култури и традицији народа којем припадају.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског господина Теодосија, данас је архијерејско намесништво митровачко организовало молебан са литијом за светиње и верни народ у Црној Гори. Вечерња служба је одржана у цркви Светог Ђорђа у 16:00 сати у Звечану, одакле је река људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић, начелник косовско-митровачког округа – Славко Симић , многи званичници и сав верни народ северног Космета су учествовали у овој литији. Свима је заједнички циљ сачувати светиње у Црној Гори. Једино слогом и јединством можемо постићи оно што желимо. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен песмом ” Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког г. др Амфилохија, у студију Радио Светигоре, снимљена је нова пјесма под називом „Молитве из светиња“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПЕСМЕ Пјесма је први пут изведена у Доњем манастиру Острогу у уторак 21. јануара 2020. године, а снимљена поводом одбране светиња које се молитвама и саборношћу ових дана бране широм Црне Горе. Солисти: јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острог и Марија Јовићевић. Пратећи вокали: Милена Јовићевић, Зоран Јовићевић и Александар Вујовић. Тонска обрада: Срећко Радовић. Продукција Радио Светигора, јануар 2020. године. Извор: Радио Светигора

Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву. Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника. Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве.

У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“. Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић) Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић) Повезана вест: Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима! Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве. Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике. На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника, деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна. Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности. У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику. Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих. На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век). Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље. На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви. По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић. У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836). У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету). У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године. Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља. Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници. У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII - XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати. Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године. Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899). Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. Звучни запис разговора Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра. Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово). Извор: Радио Слово љубве

Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска