Претражи Живе Речи Утехе

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије началствовао је данас Светом аријерејском литургијом у манастиру Ждребаоник уз саслужење Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, бројног свештенства, монаштва и вјерног народа а уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија. Светом литургијом су започете Духовне свечаности (20 – 27. септембра) у славу празника Рођења Пресвете Богородице и доласка моштију Светог Арсенија Сремца, великог српског јерарха, у манастир Косијерево. Мошти Светог Арсенија чувају се у манастиру Ждребаоник а ово је послије 104 године њихов други долазак у косијеревску светињу гдје ће бити доступне на поклоњење вјерном народу до 26. септембра. У архипастирској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије казао је да је Ријеч је Господња да се дрво по плодовима познаје и да то важи за сваку биљку – травку која постоји на земљи, али да то важи за сваку породицу, човјека и заједницу људску. Истичући да се дрво управо познаје по правим истинским плодовима, владика је казао да нема узвишенијих плодова од оних које рађа Црква Божија а међу њима најдивнији и најчудеснији су свакако Свети изабраници Божији. Подсјећајући да на овај свети дан цијеливамо мошти великога Божијег угодника Светога Арсенија, наследника Светога Саве, Митрополит је казао да је Свети Арсеније један од најдивнијих плодова нашег рода хришћанског, светосавског – српског рода и народа: „Свети Арсеније који не само да је себе принио на миомирну жртву Господу и сав свој живот од младости Господу подарио, него је и његов посмртни живот, послије земаљске смрти, непрекидно служење Гоосподу и народу Божијем, сараспињање и Гоподу и народу Божијем.“ Владика је казао да се Свети Арсеније као што се сараспињао Господу док је био жив овдје на земљи, у 13 вијеку, тако се сараспињао Гоподу а и народу своме кроз сву народну историју кроз његово живљење послије његовог земног упокојења. Страдао је народ, гоњен и прогоњен а заједно са њим су страдале, гоњене и прогоњене мошти Светога Арсенија од манастира у Црнчи код Бијелог Поља гдје се упокојио, Пећке патријаршије, преко Довоље, Добриловине, Мораче, Медуна.., до манастира Косијерева.., Острога, Ждребаоника. „Божијим благословом мошти Светога Арсенија поново крећу на благословен пут од Ждребаоника до Косијерева. Као што су обједињавале народ Божији, народ Христов, светосавски – српски и све његове крајеве кроз вјекове, тако поново његове мошти обједињују народ, Бјелопавлиће, Стару Ерцеговину, Црну Гору. Црногорце са Херцеговцима, обједињују сав наш народ без обзира гдје се он налазио, расијан данас широм свијета“, рекао је Митрополит Амфилохије. Истичући да су свуда у свијету подигнути храмови у славу Божију и у част Светога Арсенија и да су у нашим крајевима многа мјеста обиљежена његовим присуством, Високопреосвећени је казао да као што је његово име и подвиг био подстицај кроз вјекове и уродио безбројним и дивним чудесним плодовима, тако је још један диван плод његове вјере и мали Арсеније који је данас крштен у Ждребаонику и носи име свог небеског заштитиника. Распета је данас и Пећка патријаршија, гдје је Свети архиепископ Арсеније пренио сједиште жичких архиепископа, распето је КиМ као што су распете и мошти осталих српских архиепископа, распет је Свети краљ Стефан Дечански, Св. Јоаникије Девички..нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије и подсјетио да је распеће својство Христово и Цркве Божије кроз сву њену историју до наших времена: „То Божије распеће ево прати и мошти Светога Арсенија на његовим путовањима – обиласцима разних мјеста, али и сила Христовог Васкрсења којим се чувају његове мошти и којим васкрсавају многе душе, којим васкрсава и чува се ова древна Немањићка светиња. Његове мошти се враћају да допринесу васкрсењу велике и дивне Косијеревске светиње преко Никшића да би се тамо касније вратиле, и тиме прате онај пут којим је ходио не тако давно и Свети Василије Острошки.“ Говорећи о Светома Арсенију, другом архиепископу српском, Митрополит је казао да је он једно благословено дрво засађено у Цркву Божију које потврђује истину да се дрво по плодовима познаје: „Кроз вјекове увијек изнова доносећи нове плодове, приводећи данас многе душе Господу Христу Богу нашем, као и док је жив ходећи по земљи, подстичући све људе и народе да иду тим Божијим путем који јесте Црква Божија, путем који јесте сам Господ. Пут истина и живот који је за свако људско биће на земљи био и остао. Нема другога пута. Једини прави истински пут који дарује и открива истину, вјечну – непролазну, који обдарује вјечним и непролазним животом људе и земаљске народе, човјечанство, земљу и небо јесте управо сам Господ Исус Христос коме је Свети Арсеније посветио свој живот и упокојење, и свој ход кроз историју, и свој улазак у вјечно и непролазно Царство Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете литургије око 13 часова Литија са моштима Светог Арсенија кренуће из Ждребаоника у Косијерево гдје је ће бити дочекане око 16 часова, а у 17 часова почеће празнично бденије. Сјутра на Богородичин празник, Рођење Пресвете Богородице у Косијерево ће се служити Света архијерејска литургија, а у наставку Духовна академија. За вријеме боравка Светитељевих Моштију у Манастиру, сваког дана ће се служити Света литургија и вечерње бденије, све до сриједе 26. септембра, када ће мошти бити испраћене у Никшић, гдје ће у Саборној цркви бити до 12 часова 27. септембра када ће поново свечаном литијом бити испраћене у Ждребаоник.. Пренос Моштију из манастира Ждребаоника у манастир Косијерево, како је раније казао владика Јоаникије најављујући овај изузетан догађај, треба да нас подсјети на оно житије Светог Арсенија које се исписује послије његовог блаженог упокојења, јер је цијела једна историја, цијела библијска прича у његовим путовањима, започетим, у првој половини 18. вијека, временима тешких искушења, од Пећке патријаршије, преко манастира Шудикове, Довоље, Добриловине, до Медуна, манастира Ждребаоника, крајем 19. вијека, до манастира Косијерева Никшића, и у току рата, опет, његов повратак до манастира Острога, касније до Ждребаоника. „То је светитељска епопеја, заправо, једно велико и узвишено свједочанство да је Светац својом милошћу стално био присутан са својим народом, у најтежим искушењима“, истакао је тада Преосвећени Епископ Јоаникије. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Црква Светих мученика Макавеја у подгоричком насељу Толоши данас је прославила своју храмовну славу. Свету архијерејску литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење многобројног свештенства и вјерног народа. У литургијској бесједи на празник када наша Света Црква прославља изношење Часног Крста Господњег и Свете мученике Макавеје, Високопреосвећени владика Амфилохије казао је да је ношење крста оно што је и Божје овдје на земљи, што припада свакоме људскоме бићу јер је и сам Христос понио крст свој и попео се на Голготу. Нагласио је да је у три крста, Христавом Крсту и крстовима двојице разбојника на Голготи, сабрана сва судбина људскога рода. Крст Христов је крст невинога који страда, не због својих гријеха нити због гријеха својих предака, него да би се у Њему прославио сами Бог, име Божије. Крст распетог лијевог разбојника је крст непокајаног а крст десног, који је такође разапет за гријехе своје, али исповиједа Бога је крст покајаног разбојника. „Њихови крстови су крстови свих земаљских људи и народа. Христов Крст и крст оних који се са Њим сараспињу, то је крст и страдање да се прослави име Божије. Они који се сараспињу Христу, који заједно са Њим носе крст, одричу се себе и жртвују за име Божје, правду и истину Божију, они су у оном реду покајаних разбојника“, рекао је Митрополит и подсјетио да у рај није први ушао праведник него покајани разбојник који је био свјестан својих злочина и који је тражио опроштај од Господа. Даље истиче да је покајање као промјена човјекова, промјена његовог ума и срца, најдивнији плод људскога поштења и живљења: „То показује и овај покајни разбојник, то показују безбројни други разбојници, покајани људи-грешници кроз историју који су се сараспели Христу. То показују нарочито свети Божији људи који су били као и ми људи са свим слабостима и људским недостацима, али који су загрлили Господа, жртвовали се за истинску и праву вјеру, за живога Бога у духу покајања и зато их је Господ прибројао међу свете своје.“ Митрополит Амфилохије је казао да су седам брата Макавејаца, њихова мајка Соломонија и првосвештеник Елеазар били људи као и ми, али када се поставило питање вјерности Божјем закону, они су остали вјерни Богу и жртвовали живот свој за живога Бога и благодарећи томе остали запамћени кроз вјекове. Свједочанство тога сјећања на њих јесте и древни Храм Светих Макавеја у Толошима који је јединствен у Српској цркви, нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Истиче да нема ниједног другог народа на земљи који је изњедрио тако бројну браћу као Макавеје, који су се жртвовали за Бога осим нашег. Српски народ има 9 браће Југовића, светога Југ Богдана и мајку њихову који су жртвовали земаљско царство и живот за Небеско царство и вјечни живот. Високопреосвећени владика је казао да међу онима који су кроз историју носили Христов крст су и они који су пострадали 1944. године уочи Ђурђевдана, када је Подгорица бомбардована од ондашњих савезника које је на то подстакла рука безбожнога Броза. У бомбардовању је 80% града уништено и убијено скоро двије хиљаде жена и дјеце. „Овдје, у храму су насликани мученици који су на овоме гробљу сахрањени и благословени заједно са свима који су невино пострадали од тога несрећног, безбожног бомбардовања, које је била припрема на бомбардовање које нас је снашло 1995. и 1999. године из истих обезбожених центара“, рекао је владика и изразио увјерење да су сви невино пострадали прибројани лику Божјих мученика и страдалника попут онога деснога разбојника који је исповиједио Господа, који се покајао за своју огреховљеност и који је ушао у радост Господа свога. Након причешћа вјерних, литије са трократним опходом око цркве, Митрополит Амфилохије је освештао и пререзао славски колач. Овогодишњи кумови славе братство Вратница, славу је предало Буду Видаковићу испред староседалаца Видаковића. Испред домаћина, најстаријег братства у Толошима присутне је поздравио Мијо Вратница који се захвалио Митрополиту што је благословио и својим присуством увеличао скуп, као и и старјешини храма, оцу Предрагу Шћепановићу. По његовим ријечима захваљујући љубави, стрпљењу оца Предрага и Божој помоћи овај храм је васкрснуо, сјединио браћу и сестре и у њему поред одраслих свој мир и спокој препознаје и налази велики број дјеце. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио и помен за покој ктитора, приложника, као и за оне који су настрадали у саобраћајним удесима. Због честих удеса на том дијелу магистралног пута на капији црквеног дворишта прочитано је Јеванђеље и владика је покропио водицом пут уз молитву да Бог заштити све учеснике у саобраћају. Заједничарење у торжественом прослављању празника и славе Светих мученика Макавеја настављено је за славском трпезом љубави. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Чак око 150 жена старијих од 45 година породило се у последњих шест година само у клиници “Народни фронт” у Београду, пошто су претходно купиле ембрионе, који су им потом усађени у материцу, сазнаје “Блиц”. Све ове жене нису могле да роде децу природним путем, па су за цену од око 5.000 евра „купиле бебе“ на клиникама у Чешкој, Македонији, Грчкој или Шпанији, а у последње време овакве захвате ради и неколико клиника у нашој земљи. Стручњаци упозоравају на потребу доношења правилника јер приватне клинике омогућавају и женама од 60 и више година да затрудне, што може бити опасно по њих, а недостатак регулативе омогућава и поједине процедуре које су етички спорне. Донација ембриона је дозвољена новим Законом о биомедицински потпомогнутој оплодњи, али како правилници још нису донети, ова процедуура се званично не примењује у нашој земљи. Донација ембриона би подразумевала да парови који су прошли вантелесну оплодњу поклоне неком у земљи или иностранству ембрионе који им нису потребни. У ту сврху замрзавања ембриона и полних ћелија требало би да буде отворена банка у Kлиничком центру Србије. Ипак, приватне клинике на црно тргују ембрионима, и мимо етичких стандарда и приципа доводе у проблем и будуће труднице, али и њихову децу. РИЗИЧНЕ ТРУДНОЋЕ Проф. др Снежана Ракић, начелница породилишта у ГАK „Народни фронт“, упозорава на читаву серију опасности. – Имали смо случајева код близаначких трудноћа где су рађене донације, где је од два близанца један имао Даунов синдром без обзира што су подаци о донору били добри. У малом броју случајева је код оваквих процедура рађена преимплантациона генетика. У светским центрима који се баве старијим трудницима и раде донацију ембриона, обавља се и преимплантациона генетика, односно након оплодње се бира ембрион који има најбоље генетске карактеристике, па тако може да се одабере и пол детета – објашњава професорка Ракић. Према њеним речима, иако су људи који се баве вантелесном оплодњом померили границе, не препоручује се да труднице буду у старијој доби. – Цена је око 5.000 евра и за ембрион и јајну ћелију, у свету је у ту цену укључена и преимплантациона генетика. Ипак, донирани ембриони нису биолошка деца. Kада погледате које су компликације, ту су етички и хумани кодекси који би требало да узму главну реч – прича проф. Ракић, један од наших најбољих стручњака у гинекологији. ЕТИЧKИ KОДЕKСИ Извор „Блица“ из клинике која се бави оваквом трговином каже да не постоје комплетни подаци о ембриону, попут анамнезе болести у породици и слично и да то представља велики проблем. – Уколико би се том детету нешто догодило у будућности у здравственом смислу, родитељи не би могли да кажу да ли је у породици неко боловао од одређених болести које се не срећу свакодневно, јер се углавном не ради преимплантациона генетика. Kако то није регулисано, нису донети правилници после доношења закона, па није искључено да у некој будућности имамо сродничке везе, јер када нико не контролише где иду ембриони и коме, велика је вероватноћа да ће брат и сестра имати дете са низом деформитета и ретардација. Трговина ембрионима је уносан посао па етички кодекси некада изостају јер мајке у 60-им годинама вапе за децом и нуде шаком и капом – објашњава наш извор. Старије жене неретко током читаве трудноће морају да леже у болницама, а компликације које се јављају могу бити опасне по живот. Свега 14 одсто таквих трудноћа прође без компликација. Проф. др Снежана Ракић са својим колегама је спровела истраживање које је показало да је у овој установи у последњих шест година 290 трудница које су остале у другом стању уз помоћ вантелесне оплодње (укључујући и дониране јајне ћелије и ембрионе) било старије од 45 година. Само 14 одсто њих успело је да трудноћу изнесе до краја без компликација, док их је четири одсто изгубило бебе. ПОРОЂАЈ У KЛИМАKСУ – Те жене су остале трудне у старијој животној доби, вантелесна оплодња је рађена без обзира на неуспеле трудноће, конизације и миомиктомије (конизација грлића материце је интервенција којом се уклања конус грлића материце код премалигних промена и карцинома, миомектомија је хируршка процедура којом се уклањају миоми без уклањања материце). Неке од њих су биле у климаксу, а многе имале и више од 10 вантелесних оплодњи. Значајно расте број таквих трудноћа, али само 14 одсто њих изнесе трудноћу до краја без компликација – објашњава проф. др Ракић. Према њеним речима, те трудноће су компликоване различитим стварима, што од стране самог стерилитета и технике рада, хиперстимулационог синдрома, хипертензије, дијабетеса, па до превремених порођаја и ниских гестација (та деца захтевају смештање у неонаталну интезивну негу). – Ризик који носе овакве трудноће је велики. Застој у расту је један од највећих проблема који се јавља код беба – каже проф. др Ракић и додаје да су ту и труднице које су долазиле из Атине, Скопља, Прага, али има и наших жена које су тамо ишле како би урадиле вантелесну оплодњу. Нови закон Здравствени осигураници моћи ће да замрзавају своје јајне ћелије о трошку државе, да поклањају ембрионе после вантелесне оплодње како у земљи тако и у иностранству, али и да их увозе, према новом Закону о поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења. Док правилници новог Закона не буду донети, животи будућих малишана из епрувете остаће неконтролисани. http://patriot.rs/crno-trziste-embriona-u-srbiji-zene-kupuju-plod-za-5-000-evra/

Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6