Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пламенац:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност. Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац. Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу. Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“. То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама. Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима. Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче. Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних. Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате? Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Ина Пламенац Извор: Ин4с
  3. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине. И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима. Међутим, ово није текст о Аја Софији. На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита: „Па како, колега, ви то све знате?!“ „Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“ Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас. Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати. Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије. Била је част познавати га. Извор: ИН4С
  4. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости: Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо. Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије. Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом. Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности. Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља. С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину. У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима? Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила. Христос Васкрсе! Ина Пламенац Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске. Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ. Избацило га је вријеме. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете. Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“. И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена. Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла. А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани. Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма! Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити. Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог. Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори. И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Уважени посланиче*, У дан усвајања Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница бићеш на изузетном испиту. Од тога да ли ћеш подизањем руке допринјети изгласавању овог Закона, или руку нећеш подићи, ужасно много тога зависи, како на општем плану, тако и на Твом личном. Твоја подигнута рука биће Твоје учешће у прогону Цркве Христове које дорамени оним прогонима у вријеме Нерона, Диоклецијана… Она ће Православној цркви у Црној Гори нанијети страшан ударац. И Ђукановић и Пажин Те лажу да није тако. А ударац Цркви није само ударац клиру, него и народу који, уз клир, чини Цркву. А огромна већина народа у Црној Гори изјашњава се православним вјерницима. Дакле, Ти, кога је народ изабрао да га заступаш у највишем државном законодавном тијелу, том народу, ако подигнеш руку на овом гласању, узвратићеш по систему: он тебе хљебом, ти њега каменом. Мање би зла православном народу Црне Горе нанио када би гласао да се сваком његовом припаднику забију клинци испод ноката. Својом подигнутом руком сврстаћеш се међу највеће прогонитеље Цркве новијег доба. Да ли си православац, неке друге вјероисповијести, или атеиста – у Твојој одговорности у чину који је пред Тобом ама баш ништа не мијења. На личном плану, бићеш онај којег су проклели свети Петар Цетињски и свети Василије Острошки. Да ли Твоја партијска послушност, која Ти доноси лагодан живот, завређује да уђеш у проклетство светог Петра и светог Василија? Уважени посланиче, Исказао си им вјерност када су Те, ових дана, питали да ли ћеш гласати за тај Закон. Прекрши то обећање. Није гријег не испунити обећање да ћеш учинити зло, него је гријех да га испуниш. Ево Ти прилике да пред собом, пред својом породицом, пред народом, и надасве пред Богом, будеш слободан човјек. Само слободан човјек је Човјек. Раскини те окове којима Те држе свезаног за њихове интересе. То ћеш учинити тако што нећеш подићи руку када изнесу на гласање тај Закон. У Твојој руци сада је Твоја личност, Твоје достојанство Човјека. Ако имају материјалне доказе да си крао, или да је крао Твој брат, или да си упао у прељубу, или да си учинио било које непочинство, кажи: јесам! Ако Те држе у дуговима, продај што имаш и врати им. Пред собом и пред људима, а тиме и пред Богом, признај своја непочинства и ослободи се. Буди Човјек! Осјети слободу; то је сласт са којом се не могу мјерити сва задовољста овога свијета у јелу, пићу, сексу, дроги, друштвеном положају. Слобода је сласт која није од овога свијета. Ако треба да одеш на робију, пођи. Ослободи се робијом! Није срамота ако своја непочинства јавно признаш, него је срамота ако истрајаваш у њима. Или ћеш да подигнеш руку и оставиш себе у оковима наклоности режиму којем служиш? Остаћеш роб, плашићеш се и даље своје сјенке; осмјехом ћеш лицемјерити као и до сада… А када дођеш кући, у раскошној фотељи или ђакузију, ако је у Теби остало имало савјети – гадићеш се себе. И до сада је бивало да си својом подигнутом руком у Скупштини наносио зло црногорском народу. Али то зло неупоредиво је са овим које је сада пред Твојом савјешћу. Распитај се што се збило са онима који су отимали имање острошког манастира још у вријеме светог Василија, са онима који су порушили цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, са онима који су кршима гађали Цетињски манастир и ћивот светог Петра Цетињског 1991. године… Распитај се што је било са њима и њиховом дјецом! Е, то што је било са њима и њиховом дјецом очекуј у својој кући ако подигнеш руку када тај проклети Закон изнесу на гласање. И немој, када Ти дијете упадне у дрогу, када пострада у саобраћаној несрећи или се на смрт разболи, или када од Тебе самога, како то рече свети Петар Цетињски, почне „живо месо да отпада“, када Те рак разједе…, немој да се пренемажеш: „Боже, па што сам Ти ја згријешио“. Својим учешћем у изгласавању овог Закона, згријешићеш и Богу и народу. И то – СТРАШНО! Немој послије да кажеш да нијеси знао. Све си знао, знао си за посљедице свог злодјела, које је далеко веће од рушења цркве на Ловћену. Али, био си кукавица, био си дим од човјека! Прије него што одеш на то зло гласање, стани пред огледало, погледај се добро, да ли си Човјек или само љуштура од Човјека. И помилуј своју дјецу по глави. У Твојој руци, коју ћеш подићи или не, не само да је Твоја судбина, него је и њихова! *Не сналазим се баш у тој родној равноправности, па под овим појмом подразумијевам и мушке и женске посланике. Ако за женске посланике напишем „посланице“, звучи неписмено, јер посланице је писао свети Петар Цетињски, свети апостол Павле такође (то су писма), а ако кажем „посланикуше“, звучи непристојно. Извор: Ин4с
  7. Из Острога се више види. А понајвише када се држите за руку Светог Василија. На дежурству сам поред Ћивота Светог Василија Острошког. Нема гужве као оно љети, али ипак долази народ, свако са својим бременом не би ли му га Свети Василије олакшао. Долазе стари и млади, и дјеца. Долазе не само са Балкана, него из читавог свијета. Нема болесног човјека у Црној Гори који није дошао Светом Василију да га замоли за помоћ. Страшно је видјети колико је болесне дјеце, посебно након што нас је НАТО испрашио бомбама. Светом Василију под Острог долазе болни већ више од три и по вијека. Долазили су му још за његовог земаљског живота. И овдје стижу вијести о накани садашњег црногорског режима да Православној цркви у Црној Гори отме добар дио имовине, па и сам манастир Острог. Људи су забринути. Знају да сила Бога не моли. А зна ли сила да њу Бог не воли? Нијесу данашњи црногорски богоборци једина сила која је ударала на Светог Василија Острошког. Ударио је Нуман-паша Ћуприлић 1714, Омер-паша Латас 1852, па турска војска 1876-77. и Њемци 1942. године. И ево га Свети и даље на послушању код Бога да помаже народу. Све те силе су пропале, а Свети Василије је опстао. Све то вријеме народ је био уз Светог Василија Острошког. Црногорци нијесу жалили главе да одбране Светог Василија. И Свети им је обилно узвраћао. Помагао је и онима који су на њега насртали, када би се искрено, истински покајали. Црногорски народ овог доба нашао се на провјери своје оданости Светом Василију Острошком, већој него што су то били Црногорци у вријеме Турака и Њемаца. Раније је непријатељ нападао на Црну Гору; данас је непријатељ црногорског народа у његовој кући. Црногорски режим насрнуо је на највећу црногорску светињу манастир Острог и свако ко је макар једном био код Светог Василија, или макар једном је завапио: „Свети Василије помози ми, помози моме дјетету“, дужан је да сада стане у одбрану острошке светиње. Режим је најавио отимање манастира Острога и друге црквене имовине без оружја. Народ је призван да Острог и друге манастире одбрани без оружја. Призвани су у одбрану Острога сви који потребују помоћ Светог Василија, не само православни, него и римокатолици, и муслимани, и они који кажу да су атеисти а када оболе, или им дијете оболи, долазе код Свеца. Призвани су и они који мисле да им не треба помоћ од Светог Василија, али понијели су од родитеља кућно васпитање и имају осјећај цивилизацијских вриједности. Партијска дисциплина, страх за радно мјесто, недостатак личне храбрости… не могу нам бити оправдање да 21. децембра не будемо на великом Црквено-народном сабору у Никшићу. Ни обавезе на послу, евентуално невријеме, проблем превоза, ни јака прехлада, ни не знам што све, не смију бити разлози да тог дана не будемо уз Светог Василија; ни поломљена нога не смије нас тог дана одвојити од њега. Наше партијске и било које друге међусобне нетрпељивости не смију у нама будити инат да не одемо у Никшић. Ко заиста тог дана не буде могао да дође у Никшић, може опште-народну одбрану Острога подржати тако што ће послати телеграм подршке, потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, овој светињи, или Митрополији црногорско-приморској, или Епархији будимљанско-никшићкој. Или ће телеграм, такође потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, у којем ће исказати свој протест због најаве отимања Острога послати Влади и Скупштини Црне Горе. Одбрану Острога дужни су да подрже и они чији су коријени у Црној Гори а сада живе у Србији, Босни и Херцеговини, негдје у иностранству – доласком у Никшић или, барем, телеграмом. У дан великог Црквено-народног сабора у Никшићу можемо само бити са Светим Василијем Острошким или против њега, можемо бити или они који су устали у одбрану Острога или они који су на Острог насрнули. Нема између. Ако сада издамо Светог Василија Острошког, када оболимо, или оболи неко наш, хоћемо ли имати образа и храбрости да му дођемо и молимо га да нас избави? Хоће ли нас бити срамота да му се молимо, а када смо ми њему требали имали смо „преча посла“? Мислите да ћемо моћи да се сакријемо, или да ће он заборавити да смо га издали? Нећемо се моћи сакрити, нити ће он заборавити наш кукавичлук. То је правда Божија: „А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, каже нам Господ. Кнез Раич је чинио велики зулум манастиру Острогу, па му је шест синова погинуло. Када је видио што је учинио мислећи да је силан, да му нико ништа не може, покорно је дошао Светом Василију и замолио га да му опрости. И Свети Василије га је благословио дјецом уз коју је провео остатак живота вриједно радећи на свом имању. Али, Раич се искрено покајао за своја недјела. Зулум који најављује црногорски режим много је већи од зулума кнеза Раича. Ако мислимо да сада можемо да издамо Светог Василија, па онда да му дођемо с покајањем, у грдној смо заблуди. Не може то тако, не можемо да чинимо безакоње с планом да ћемо се покајати. Не можемо Бога преварити. На великом сабрању у Никшићу, засигурно, биће и људи које ће убацити полиција да компромитују скуп. Препознаћете их: правиће неред, гађаће полицију каменицама, носиће четничке барјаке и неприкладне транспаренте, и снимаће их камере и фото апарати режимских медија… Хватајте их, па видите што ћете са њима. Извор: Портал Ин4с
  8. Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ. „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић. Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве. „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу. “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић. Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…). Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу. На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима. Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.” И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана. У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори. Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва. Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује: “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша. Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу. Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио. Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба. Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.” Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.” Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић. По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве… Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору. За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске. Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску. Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло. Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског. У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала. Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји. Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару. Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање. У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је. Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто. Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске. “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност… Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто. И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име. Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета. Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада. (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. За кога ради Амфилохије У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена Од Јован Пламенац ИН4С -- 08/10/2019 митрополит Амфилохије Пише: Протојереј Јован Пламенац За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф, Информер, Курир… и надасве, као гарант истине, кровни, АРХИтаблоид Беба Поповић. Томе и служе таблоиди у Србији, да позивајући се на „повјерљиве изворе“, наравно анонимне, „разоткрију“ и дезавуишу противнике политике Александра Вучића. А један од највећих, ако ли не, као појединац, и највећи противник политике Александра Вучића је управо Митрополит Амфилохије. Спор међу њима настао је због Косова и Метохије; по питању статуса тог дијела Србије интереси су им супротстављени. Док се Вучић, којег је Запад, као политичка и војна артикулација интереса великих банака, довео на положај предсједника Србије, свим силама довија да де факто признање НАТО корала Косово за државу, које је остварио Бриселским споразумом, игноришући Резолуцију Савјета безбедности 1244, доведе до де јуре признања, јер ако ту своју обавезу не испуни, у складу са мафијашким принципима Запада, пуцаће му ако не у главу а оно у политичку каријеру и самим тим у новчаник, владика Амфилохије, којем је устоличењем у трон црногорских митрополита повјерено да буде и егзарх (чувар) трона пећког, свом својом земаљском снагом труди се да то исто Косово (које убухвата и Метохију) сачува за српски народ. Не може и паре и јаре, тако ни Косово не може бити и посебна држава и дио Србије. Тако и у сукобу Вучића и Митрополита немогуће је остварити компромис. Тај сукоб Митрополита у Вучића, видјело се и раније, а посебно је видљиво ових дана, пренио се и у сам врх Српске православне цркве, у Патријаршију, Синод и Архијерејски сабор. И показао је колико је небоземна институција Црква Христова у свом овоземаљском дијелу крцата људским слабостима. Александар Вучић Материјалистички врједносни систем преплавио је Цркву овога свијета и вијека, њене свештенике, архијереје, па и њихову паству, вјерни народ. Подлегли смо сластима положаја, славе и новца, тјелесног уживања, узајамно прожетим, отворили им своја срца и душе, док Бога носамо на уснама. И Митрополит Амфилохије носи бреме својих људских слабости. И сам је склон да животне проблеме Цркве гурне под тепих. Ови, на изглед ситни проблеми у Цркви када буду објелодањени, у амбијенту новопаганског свијета, чији су служитељи режими свих држава на Балкану, али и у добром дијелу свијета, и скоро сви медији, добијају многоструке размјере. Митрополит их прикрива да би Цркву сачувао од неопаганске злурадости и хајке. Али, у том гурању прљавштине под тепих она све више расте, бубри и, у једном тренутку, распрсне се, као чир, и тај гној исцури и засмрди. Као ово сада… „Црква је увијек имала проблеме, али их је и рјешевала“, рекао ми је једном, у манастиру Острогу, владика Јоаникије. Цркву чине и људи, који у њу уносе своје слабости. И тако настају њени проблеми. Али, своје проблеме Црква мора да рјешава, не да их прикрива. Без обзира на цијену. Одлагање рјешавања тих проблема раслабљује Цркву. Исус Христос, који је глава Цркве и овога и онога свијете, све вријеме нуди мелем оздрављења својим удовима, али неће их силом оздравити. Христос би обесмислио суштину личности, слободе коју је даривао човјеку дарујући му живот, ако би му било што чинио мимо његове воље, његове сагласности, па и лијечио га. Лијек је ту, на дохват нам руке и ума, у светом Јеванђељу. На нама, на слободи наше личности је да ли ћемо да га узмемо, да ли ћемо двери својих душа да држимо затворене за Бога, или ћемо Богу, који тако стрпљиво чека, да допустимо да уђе у нас. O. Јован Пламенац Када дара пређе мјеру, као што је било озакоњење убијања зачете а нерођене дјеце, те промоција педерастије као мјере вриједности, као ово сада настојање Вучића да изврши своју обавезу према онима који су га довели на власт, због које су га и довели, да им и правно преда Косово, када се дође до зида, онда Митрополит свуче своје људске слабости и постаје онај црногорски војник са Вучјег дола и Мојковца, руски војник који је разбио Наполеона и Хитлера, навлачи срчаност Давидову и, као кнез Лазар, стојећи на ивица ножа, у понуди земаљског и небеског, или-или, без оклијевања бира – Царство небеско. У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена. А пуно је Срба који су достојни имена Човјек. Двојица су се ових дана доказали на велика врата: Мило Ломпар и Матија Бећковић. Беби-медији у Србији и Црној Гори затворени су за оне који српску нацију грчевито држе усправљеном, као да држе јарбол којег разбија оркан, а отворени су за протагонисте обезличене масе, наливене у овај живот као у шоу, у којем се новцем великих банака, као у анимацији, имена претварају у бројке. Пуно је и истинских служитеља Олтара Бога Вишњега. Они, гласније или тише, солирају. Њихово удруживање од овдашњих слугу капитала Запада, како оних у државним властима тако и оних у Цркви, било би препознато као паравојна организација. Не мало их је и у Архијерејском сабору Српске православне цркве. Они се или не виде или се слабо виде. Засјенила их је грандиозна личност Митрополита Амфилоха, који је стуб не само српског, него и цјелокупног, васељенског православља. Али, не толико од Митрополита колико од њих зависи куда ће даље Српска православна црква: хоће ли устрајати на путу Јеванђеља или ће је, привремено, прогутати аждаја новопаганског свијета. Ко има очи да види и уши да чује, јасно му је за кога ради Митрополит Амфилохије. Он ради за – Исуса Христа.
  10. Сахранисмо Пеђу Вукића, владичански. Мноштво Црногораца (укључујући и Бокеље, Брђане, Старохерцеговце…) који су у себи очували етничку, па и етичку, припадност својих предака, који нијесу своју националност трампили за корито „бољег живота“, који нијесу пренационалили, посебно они из свијета културе и науке, дошли су у манастир Острог на службу опијела Пеђи, да се заједно са Митрополитом и свештеницима Богу помоле да његову душу прими у своје наручје. Сабрала их је величина Пеђине личности, њена снага уз коју су се прислањали и са њом идентификовали. Пеђа је био велики јер није пристао, као подоста његових колега историчара у Црној Гори, да „прода вјеру за вечеру“, није пристао на идеолошки инжењеринг историјске науке, који су започели комунисти, па још радикалније наставили посткомунисти. Сачувао је достојанство професије којој је припадао онолико колико је то појединцу могуће, али и своју професионалну и личну част, нераздељиву, и није укаљао част своје породице, братства, свога народа. У овом времену, које је породило врједносни систем којем су хришћанске вриједности, на којима су узрасле традиционалне вриједности Црногораца, на поругу – то је својеврсни подвиг. Било нам је сигурније да позовемо Пеђу и питамо га за неки историјски податак, или извор, него да то тражимо на Гуглу. Био је човјек изузетног памћења и научног расуђивања. Говорио је савршено. На исту тему могао је да говори 5, 10, 30 минута, колико је било потребно, и да је увијек заокружи. Његова реченица била је беспрекорно чиста; могла је одмах на папир, без лекторских интервенција. Мало је људи тог дара. Велики је Пеђа Вукић у својој струци, велики је и као национални борац, стручно и етички утемељен, за разлику од поплаве кафанских и фејсбук националих бораца, али највећи је у свом последовању за Христом. Осјетио је да се примиче крај његовог земаљског живота, и припремио се за одлазак душом у нематеријални свијет. Као мали, ђачић, није се уклапао у врједносни систем своје генерације: није се мангупирао, тукао, није играо фудбал, није бјежао са часова… Учио је, био је одликаш. Будући шанери – тип Црногораца на којем је узрасла овдашња црногорска самобитност, али и државотворност – то му нијесу праштали: добацивали су му погрдно, саплитали га, ударали му ћушке… Комплекс из дјетињства у Пеђи је ескалирао у мржњу према Цетињу и Цетињанима, посебно када су, мазохистички се водећи трендовима оних који су им уништили „Обод“, „Кошуту“, „Бојану“, „Тару“… и привреду им свели на неколико киосака и кафана, за кратко вријеме пренационалили. Цетињани су постали већи противници својим прецима Србима, него што су им то били Турци у своје вријеме. А Пеђа Вукић је на том и таквом Цетињу својим српством сијао као свјетлосни топ у мраку, не само својим дјелом, него и својим присуством, подјећајући Цетињане чија крв тече њиховим венама. Његово свједочење пекло је њихову савјет и – претукли су га опет, као оно када је био мали. Међутим, Пеђа Вукић све им је опростио. Његов праштални видео клип, одмах након што је окончао земаљски живот, раширио се друштвеним мрежама и већ сада је образац припреме хришћанина за „судњу уру“, за тренутак када ће се радвојити његови душа и тијело. Мржња душу држи и кавезу, гњечи је као да је у менгелама, живот нам чини неподношљивим, неспојивим са Христом, као воду са уљем, ма колико ишли у цркву, постили, Богу се молили, славу славили и бадњаке налагали. Без праштања нема нам пута ни кроз овај, земаљски живот, а камо ли из њега. Без праштања непрекидно смо на странпутици. Пеђа је бреме своје мржње истоварио овдје, и отишао душом као лептир, устоличивши се у трон провесора (како се представљао и потписивао) родољубља и христољубља садашњим и будућим генерацијама аутохтоних Црногораца. Извор: ИН4С
  11. Празник свете Тројице- Духови свечано је прослављен на планини Румији изнад Бара, у црквици која је посвећена управо овом празнику. Празничну литургију служио је парох барски, протојереј Јован Пламенац уз молитвено учешће великог броја вјерника. Звучни запис беседе Већ традиционално, као и сваке године, организована је литија са крстом светог Јована Владимира која је у молитвеном ходу кренула од манастира светог Сергеја Радоњешког у два часа послије поноћи. Литија је дошла на врх Румије у 5:30 да би у 6:00 почела служба Божија. На крају свете службе отац Јован је заблагодарио свим присутним вјерницима који су својим присуством увеличали ово славље и који чувају традицију својих предака да на овај дан излазе на врху планине Румије како би се помолили светој Тројици. “Ову цркву је изградила љубав, нада и вјера наших предака који су још од давнина, вјековима доносили камења на овом врху, како би се некад порушена црква опет обновила. То је била њихова нада и љубав и ми смо у ово наше вријеме доживјели да се та њихова нада и љубав оваплоти у обнови ове цркве. Она је узрасла на жртви Ловћенске капеле а на тој жртви је узрасла и цијела наша Црква а нашом личном жртвом ми ћемо ову цркву и сачувати, јер је то она црвка за коју је Господ рекао да је: ни врата пакла неће савладати” -истакао је отац Јован. Послије литургије на превоју испод врха Румије организоване су традиционалне игре у витешким вјештинама а након тога приређена је и трпеза љубави у манастиру светог Сергеја Радњешког. Извор: Радио Светигора
  12. Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо. Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран? Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду? Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран. Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство. Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст. Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом. И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље. Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је. Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу. Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти. Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било. Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије. И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата. Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан. На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци. А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци! Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја? Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали. Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави? Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу? Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија? Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година. Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС. И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе. Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу? У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори. Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Отворено писмо оца Јована Пламенца председнику Бошњачке странке и потпредседнику Владе Рафету Хусовићу преносимо у целости Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран? Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду? Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран. Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство. Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст. Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом. И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље. Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је. Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу. Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти. Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било. Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије. И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата. Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан. На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци. А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци! Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја? Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали. Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави? Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу? Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија? Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година. Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС. И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе. Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу? У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори. Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...