Претражи Живе Речи Утехе

„Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21) Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту. При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма. Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора. Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“. Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу). Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи? Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо. Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века. Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21). Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија. Извор: Теологија.нет

Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву: Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.

Ово назначење је названо грубим мешањем у унутрашње послове Украјинске Православне Цркве и нарушавањем њене канонске територије. Сходно томе, Свештени Синод је позвао патријарха цариградског Вартоломеја да престане да се меша у унутрашње ствари Украјинске Православне Цркве и да не нарушава њену канонску територију. „Егзарси“ Цариградске Патријаршије архиепископ памфилијски Данило и епископ едмотонски Иларион дужни су да напусте територију канонске Украјинске Православне Цркве,“ - каже се у одлуци, и напомиње да је њихова делатност антиконска и и да нарушава међуконфесионални мир у Украјини. Архијерејима Украјинске Православне Цркве је наређено да прекину саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије. Чланови Свештеног Синода су позвали свештенство, монаштво и вернике Украјинске Православне Цркве да ојачају своје молитве за очување јединства Светог православља. Извор: Српска Православна Црква

Брнабић је упознала кардинала Паролина са тренутним околностима у преговорима Београда и Приштине и подвукла искрену опредељеност Србије ка наставку дијалога. Она је изразила захвалност државном секретару на принципијелном ставу Свете столице у вези са непризнавањем једнострано проглашене независности Косова. Паролин је обавестио председницу Владе да Ватикан са посебном пажњом прати ситуацију у региону и дијалог Београда и Приштине, нагласивши да је за Свету столицу од изузетне важности заштита културног и религиозног наслеђа на Косову и Метохији. Саговорници су се сагласили да је рад Мешовите комисије о Алојзу Степинцу и међуцрквени дијалог који је из њега проистекао, иако коначна одлука још није донета, имао позитивне ефекате на односе између Православне и Римокатоличке цркве, као и са становишта методологије, те да представља значајан пример за проучавање других историјских периода и личности. Кардинал Паролин пренео је подршку Ватикана европским интеграцијама Србије, додајући да је Европска унија у основи пројекат мира и суживота различитих религија и националности, којем Србија и регион Западног Балкана припадају. Премијерка Брнабић и кардинал Паролин закључили су да постоји узајамна заинтересованост за интензивнију сарадњу у области културе и образовања, подсетиви на то да је на снази постојећи Протокол о сарадњи између Народне библиотеке Србије и Ватиканске библиотеке, као и Споразум о сарадњи у области високог образовања. Извор: Српска Православна Црква

Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква

Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода

У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања О. Рафаил и о. Онуфрије (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018) После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их: __________________________________ Драги о. Рафаиле, Свештеник Георгије Максимов Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе. ПРВО ПИТАЊЕ Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате? ДРУГО ПИТАЊЕ Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика. ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин? ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“? ПЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша? ШЕСТО ПИТАЊЕ Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте? СЕДМО ПИТАЊЕ Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима? ОСМО ПИТАЊЕ Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете? ДЕВЕТО ПИТАЊЕ Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима? ДЕСЕТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију? ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга? ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори? ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго? ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима? ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда? СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности? ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева? ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта? ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима? С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре, свештеник Георгије Максимов Овом писму су се такође придружили: Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква Протојереј Максим Обухов, Москва Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза Свештеник Андреј Барабаш, Курск Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск Свештеник Андреј Нестеров, Луганск Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск Свештеник Фјодор Сидоров, Москва Свештеник Илија Точуков, Владивосток Ђакон Аркадиј Кедров, Киров Ђакон Георгиј Кључников, Москва Ђакон Николај Лавренов, Москва Ђакон Авксентиј (Казаков) Монахиња Јелисавета (Горњицкаја) следе имена још педесетак мирјана Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/

Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве