Претражи Живе Речи Утехе

-Отац Бранко Ћурчин: „Песма има задатак да оплемени човека“- Тебе појем, Молитва Богу, Теби Мајко Божја, Анђео чувар, Мајка Ангелина, и многе друге духовне композиције одјекивале су храмом Вазнесења Господњег на Клиси, у уторак, 12. јуна 2018. године. Величанственим извођењем наведених композиција, хор Основне школе Душан Радовић - Вивак, отворио је свечаност у Световазнесењском храму, који прославља значајан јубилеј ̶ двадесет и пет година од организовања литургијског живота. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа View full Странице

У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници. Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве. Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави. Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев. Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова. Још две рањене вернице налазе се у тешком стању. Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“. Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“. Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/ View full Странице

Како се Јапан упознао са руском књижевношћу, чиме се бавила православна црква у Јапану у време Руско-јапанског рата и како је свети Николај Токијски успео да доведе до савршенства свој јапански, читајте у нашем тексту. У Токију је у оквиру фестивала „Руске сезоне“, а поводом 220. годишњице од рођења светог Инокентија, духовника архиепископа Николаја Јапанског (Касаткина) одржана конференција посвећена раду руских православних мисионара у Јапану, на Камчатки, Аљаски и Алеутским острвима. Приказан је и филм Православље у Јапану, а Russia Beyond вас упознаје са пет занимљивих чињеница о ширењу православља у Јапану и мисионарству светог Николаја. Први Јапанац који је примио православље хтео да убије светог Николаја Ронин Савабе Такума често је долазио у руски конзулат у Хокадатеу где је посинка руског конзула Владимира подучавао древној јапанској вештини мачевања. Остало је забележено да је једног дана 1865. Године са сабљом у руци пришао Николају. Пошто је био шинтоистички свештеник и самурај намеравао је да убије Ивана Дмитријевича Касаткина јер га је држао за непријатеља јапанског народа. Међутим, када се са њим боље упознао и сазнао нешто више о хришћанској вери предомислио се и одлучио да пређе у православље, а на крштењу је добио име Павел. Касније је постао најближи саборац и ученик Николајев. Био је од самог почетка укључен у стварање православне цркве у Сендаију и помогао отварање православне парохије у Токију. Ронин Савабе Такума, Wikipedia Свети Николај у Јапан стигао када је хришћанство било забрањено Јеромонах Николај стигао је у Јапан 1861. године, седам година пре Револуције Мејџи. У то време у Јапану је још увек на снази био закон из 1614. године који је забрањивао проповедање хришћанства, а све књиге и прикази хришћанског садржаја били су уништавани. Како Николај није знао јапански језик скоро да није излазио из руског конзулата, а проповеди је држао само малобројним поданицима Руске империје. 14 сати дневно пуних осам година посветио је учењу јапанског језика и упознавању са том културом. Предаваче који нису могли да издрже тако убитачан темпо рада морао је често да мења. На крају је јапански тако добро научио да је сатима могао да говори у континуитету, као и да чита историјске документе у оригиналу. Николај Јапански Wikipedia Са православним свештеником у Јапан је стигла и руска књижевност 1879. године при Сабору Васкрсења Христовог у Токију отворена је православна духовна семинарија, међу чијим је ученицима било много потоњих писаца и преводилаца. Кратки роман „Капетанова кћи“ Александра Пушкина, прва је руска књига преведена 1883. године на јапански, а њен преводилац био је свршени студент семинарије Такасу Џисуке. Међу знаменитим студентима семинарије били су Нобори Сјому, који је преводио Горког, Чехова, Куприна, Достојевског, Андрејева, као и Кониси Масутаро који је Јапанце упознао са стваралаштвом Лава Толстоја. Храм Николај-до био је највиша зграда у Токију Дуго је Храм Христовог васкрсења у Токију познат и као Николај-до био највиша зграда у јапанској престоници. Висина куполе са крстом била је 35 метара, а звоника 40. Иако озбиљно оштећена у земљотресу 1923. Године црква је потом обновљена. У Другом светском рату њена фасада била је обојена у црно како би била заштићена од бомбардовања. Храм Христовог васкрсења у Токију,Wikipedia За време Руско-јапанског рата Николај је остао у Јапану Не осврћући се на упорне савете да се врати у Русију Николај је током 1904. и 1905. остао у Јапану. По речима руководиоца Одељења за спољне црквене везе Московског патријархата митрополита Волоколамског Илариона Николај је био једини Рус који је одлучио да не напусти Јапан и остане са паством. А својим свештеницима дозволио је да се моле за победу јапанског оружја, иако он сам у тим молитвама није учествовао. Када су се у Јапану појавили руски ратни заробљеници, бригу о њима преузела је јапанска православна црква. Јапански хришћани основали су „Православно удружење за пружање духовне утехе ратним заробљеницима“, а семинарија у Токију издала десетине хиљада руско-јапанских приручника за конверзацију. Хришћански верници у данашњем Јапану чине нешто више од једног процента укупног становништва (до 1,5 милиона људи), док на православце отпада 0,03 одсто или 36 хиљада. Како теолози тврде њихов број је далеко већи јер се многи не изјашњавају јавно о својој вери. У овом тренутку у Јапану делују три епархије и 150 православних парохија. Сви православни свештеници су јапанског порекла са образовањем стеченим у православној духовној семинарији у Токију. Богослужење се врши на јапанском.

Дана 5/18. децембра 2017. године, навршава се пет година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Повезано: Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Светом архијерејском литургијом, коју је служио патријарх српски Ирнијеј уз саслужења владика нишке, врањске, и тимочке епархије, обележено је пет векова манастира Светог Јована Претече у селу Јашуња код Лесковца. Манастир је саграђен 1517. године на темељима 300 година старе светиње у којој се, како се верује, део српске војске причестио пре одласка у бој на Косово. Саградио га је 1517. године Андроник Кантакузин са браћом у време султана Селима Другог. Кроз историју био је паљен и похаран. После Другог светског рата пуних пет деценија заборављен, урушен, зарастао у коров. Данас, на обележавању пет векова од оснивања, манастир Светог Јована Претече као да је васкрсао и поново зрачи. На светој архијерејској литургији, коју је служио његова светост патријарх Иринеј са владикама, био је велики број верника. "Ова светиња је кроз историју страдала као и наш народ. Историја наших манастира представља историју нашег народа и обратно. То је тако спојено у нашем животу да чини једну нераскидиву целину између народа Божјег и цркве", рекао је поглавар Српске православне цркве. Године 1983. манастир Светог Јована Претече проглашен је за културно добро од националног значаја. Црква је јединствена јер је осликана и споља и изнутра. Унутра сачуване фреске из 1524. године остављају без даха. Лесковачки народни музеј је 500 година од оснивања овог манастира обележио изложбом, издавањем монографије, четири-де презентацијом. "У 16. веку у лесковачкој нахији била су 22 манастира, а ослобођење су дочекала само два", истиче директорка музеја у Лесковцу Мира Ниношевић. "Дошли смо до добре грађе и успели све то да сместимо у две књиге", каже историчар Верољуб Трајковић, коаутор монографије. Због посебних заслуга у обнови манастира, који симболично представља и духовну обнову овог краја, патријарх Иринеј одликовао је градоначелника Лесковца, скупштину града и друге заслужне појединце. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Ево коначно имам те паре које планирам за бизнис. Има ли ко од форумаша неку идеју где да пласирам паре? У шта уложити и какав посао покренути? Слободно ако имате неку идеју, можемо заједно нешто покренути.

Света Марија из Египта и ја се знамо одавно. Али понекад то тако баш и не изгледа. Чини ми се као да сам тек јуче чула њену причу по први пут. Само што сам постала православна, а још увек нисам одабрала свог светитеља заштитника. А онда сам чула за причу о Светој Марији из Египта, и није ми излазила из главе. Нећу је препричавати сада - ако не знате њено житије, можете прочитати ОВДЕ - али довољно је да кажем, да је одлука у вези светитеља-заштитника донета уместо мене. У мом случају, изрека је истина -нисам ја изабрала свету Марију већ она мене. И она ми и даље помаже. Прошло је више од 30 година од нашег првог сусрета, а Мати Марија ме још увек подучава. Ако би требало да саставим листу од пет најбољих поука Свете Марије, та листа би изгледала отприлике овако. Не буди дрзак. Ово се у ствари односи на Светог Зосиму, тако да на неки начин у ствари варам. Смирени човек и духовни атлета у правом смислу те речи (и православни светитељ, прославља се 4. априла), Зосиму је почело, по сопственом признању, да мучи дух преузношења (гордости), па се запитао: „ Постоји ли монах на земљи од којег би могао шта да научим и да ми покаже још неки подвиг који још нисам остварио? Постоји ли човек који обитава у пустињи, а да је мене превазишао?“ Ако знате причу, онда знате и да је добио јасан одговор. То као да је било неко трик питање - човек коме га је Бог послао није био, на крају крајева, монах, а није био ни човек. Закључак: Немој бити пун себе, што већ толико и толико година постиш. И немој мислити да си у потпуности схватио у чему се то светост може засигурно пронаћи. Покај се без страха. Након 17 година разузданог живота, Марија је одлучила да оде из Александрије и присуствује празнику Воздвижења Чаног Крста у Јерусалиму, чисто забаве ради.

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије, је на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог последњег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова(тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“. Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник. „У књизи коју сам читао пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух… њен спот ме је довео у велико искушење… тако да сам морао да вршим све те метаније“. Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче“, наставио је Василије,„зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“. Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“. „Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“. „А ко је то?“. „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“. „Слушај Василије“, рече свештеник забринуто,„тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?“ „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“ Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим, као са правим мерилом Православља.А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“. „Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник. „Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице. МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу. Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали свети Оци и МатереПравославне цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење. Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање! Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење. Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.