Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" уживо из Цетињског манастира биће емитована у среду 9. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г, Амфилохија, емисија ће почети молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском. Специјални гост емисије: презвитер Игор Балабан, парох цетињски Уметнички гост: Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића Модератор емисије: катихета Бранислав Илић View full Странице

11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац. Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. Новине су сутрадан кратко објавиле: „Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“ Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен. У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић. Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет: „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“. Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности. Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“. Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању. Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце. Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: "Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали. Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина. Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати. Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића. Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори. „Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља. Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира. Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу: „Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“ Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе. Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника: „Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“ Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка. Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром: „Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“ Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“ Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима. У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту: - Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“ - Ако, то и хоћу – одговорио ми је. - Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете. Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Краљ Петрова четири вола Краљ Петар иде, јер ићи мора преко бусења, стења и гора. Тајанствен пред њим стоји пут. Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут. Четири вола, с јармом у луку, раоник славе, херојства вуку. Но унук Карађорђа, лав, да се са бојног поља ишчупа четири вола морају скупа да употребе напор сав. Србин, тај песник, ратник, што створи да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог осветли душу, створи за Њега та кола, спојив остатак спрега с остатком задњим топа свог. Преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа. Милан БОГОЈЕВИЋ

Говорећи у емисији "Жива истина", 22.04. лидер ДПС јеназвао митрополита Амфилохија ополитичарем у мантији и запријетио да ће ускоро СПЦ у Црној Гори добити своју "нишу". Интервјуоом у данашњем дневнику ДАН, митрополит му поручује да одговара једино Светом Петру Цетињском, а не шефовима НАТО, као г. Ђукановић. Amfilohije političar u mantiji Komentarišući izjavu poglavara SPC Amfilohija da se mora baviti politikom, sve dok Crnu Goru vode izdajnici, Đukanović je kazao da uopšte nije iznenađen. ''To je zapravo samo priznanje mitropolita da se on bavi politikom u mantiji. To prvo. Drugo, nije on usamljen u naporima da zaustavi Crnu Goru, prije svega da ostane nezavisna država, a ni u naporima da Crnu Goru odvrati od puta usvajanja evropskog sistema vrijednosti. Danas se to pokazuje otvoreno i bahatije, jer iza njega stoji jedan moćan sistem kakava je ruska država'', kazao je Đukanović i dodao da se Crna Gora ne da impresionirati ni porukama mitropolita ni porukama iiz Kremlja. Saopštio je da je započet posao sistemskog uređenja odnosa države i crkve. ''Kroz donošenje zakona, crkvi će se dati ona niša u crnogorskom društvu koja je sleduje, i baviće se onim poslovima koji se pretpostavljaju za tu nišu, da ne bi, poput mitropolita, pomislili kako je njihova niša čitava Crna Gora i da treba da rade posao koji im ne pripada. Ja vjerujem da ćemo imati uskoro taj Zakon u Parlamentu, jer je to jednostavno jedan od sistemskih zakona koji ova država mora donijeti'', saopštio je lider DPS-a. Đukanović je govorio i o Vladi Duška Markovića, hapšenju istaknutih članova DPS-a, izborima u Podgorici i mogućim partnerima, privatizaciji luke Bar, mogućnosti da se kandiduje za predsjednika Crne Gore. Митрополит Амфилохије: Ја одговарам Светом Петру, а Мило НАТО пакту Од Дан -27 априла, 2017 Митрополит црногорско приморски Амфилохије казао је, у интевјуу за „Дан“, да он одговара Светом Петру Цетињском, а бивши премијер Мило Ђукановић шефовима НАТО пакта. Митрополит је сугерисао политичарима власти да прије доношења одлуке о НАТО пакту приупитају Светог Петра Цетињског да ли то подржавају сви грађани Црне Горе. Одговарајући на поруке Ђукановића да ће Митрополија црногорско-приморска добити своју нишу, митрополит је оцијенио да предсједник ДПС-а не зна шта говори и да нема појма о цркви. Како коментаришете оптужбе дугогодишњег премијера и предсједника ДПС-а Мила Ђукановпћа да сте политичар у мантији? -Господин Ђукановић је био главна личност у свим историјским збивањима у Црној Гори од деведесетих година прошлог вијека. Између осталог, њега називају и Мило краљ. И заиста, очигледно се он и понаша тако, као краљ. Да ли му је ствојствен онај апсолутизам краља Николе првог Петровића, то није моје да судим. Међутим, постоји једна суштинска разлика између нашег црногорског краља и краља Николе. Краљ Никола је био крштен човјек, човјек цркве и у његово вријеме Митрополија црногорско приморска је била државна вјера. Наш нови краљ био је овдје и код Ћивота Светог Петра. Морам да признам није умио да се понаша. То му не замјерам, таква му је била школа кумровачко брозовачка. Пришао је ћивоту и климнуо главом, као што сада климају у џамији, тако некако. Онда је после чак и ложио бадњаке. Међутим, нијесу Цетињани заборавили да је Мило наопако наложио бадњаке. Ја сам у међуврему схватио да то није било из поштовања према цркви и из вјере, него из чисто политичких разлога. Он је искористио Цркву да би утврдио власт и да би остварио своје политичке циљеве. У том духу, ево и сада у најновије вријеме он наставља ту причу, коју је радикализовао 1997. године када је почео другачије да се понаша према цркви и почео да подржава такозвану ЦПЦ. Ђукановић ме је оптужио да сам политичар у мантији и најавио да ће закон о вјерским заједницама бити донијет у догледно вријеме, а да ће црква, односно Митрополија добити своју „нишу“. Не знам шта подразумијева под тим.. Он смјешта Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког у нишу?! Није свјестан шта говори, а опрашта му се јер у Бога не вјерује, па може да каже и нешто што је дјетињасто и неразумно. Он хоће сву историју да смјести у нишу. Очевидно је да Римокатоличка црква није добила нишу, с њом је склопљен темељни уговор, а тако је учињено и с Исламском заједницом и с јеврејском заједницом. Све је то за поштовање, али не знам колико је за поштовање да МЦП на крају свега тога заслужи неку нишу, док су друге заједнице добиле сва своја права. Ђукановић очигледно има харизму као политичар, али с друге стране појма нема о цркви. Он не зна каква је улога Цркве. С обзиром да Црква није увијек у сагласности с његовом политиком и његовим начином остваривања циљева, онда он једноставно сматра да Цркву треба елиминисати. Ја све људе доживљам као пријатеља, па и Ђукановића. Но и поред тога, његово схватање је другачије од мог, као и одговорност. Његова је одговорност привремена и за Црну Гору и народ. Ја одговорам пред Светим Петром Цетињским, а он одговара пред шефовима НАТО пакта. И ту је велика разлика између нас. У петак се организује протест на Цетињу поводом гласања о НАТО пакту? -Што се тиче протеста, који организује ДФ, то је њихов политички скуп, црква нема везе с тим. Црква обавља свој посао вечерас, подстакнута временом када је било бомбардовање Црне Горе. Служићемо за упокојену литиргију и помен у Цетињском манастиру за све оне који су пострадали од тог насиља. Ја сам дужан пред Богом, пред својом савјешћу и ћивотом Светог Петра Цетињског да данас поводом тог насиља и злочина НАТО пакта одржим заупокојену литургију и помен свима пострадалим и у Србији, и у Црној Гори, као и жртвама од Украјине до Азије. Исто то ћемо урадити и 7. маја за око 2.000 побијених у Подгорици. НАТО бомбардовање Црне Горе, Србије и некадашње заједничке државе је директни наставак нацифашистичке тираније из времена Другог свјетског рата. Носилац такве тираније је НАТО пакт. Када би се тај НАТО пакт сада покајао пред Богом и пред људима и обновио оно што је уништио, онда би то било добро. Кад је у питању доношење одлуке власти о НАТО пакту на Цетињу, добро је да се она доноси на Цетињу, јер је то престони град који је био и остао темељ Црне Горе. Међутим, када бих ја био на њиховом мјесту, као што нијесам, онда бих ја дошао код Светог Петра Цетињског да га приупитам како они раде и усмјеравају Црну Гору, је ли то у његовом духу. Приупитао бих ја и Петра другог о томе. Било би добро када доносе ту одлуку да приупитају је ли то из главе цијелог народа или је из главе само једне групе људи, и да ли та група људи има право пред Богом и Светим Петром Цетињским и историјом Црне Горе, да преузима такву одговорност на себе. Бојим се да они користе ту власт и хоће пошто-пото да донесу једну такву одлуку, не питајући народ на референдуму, како је то требало да буде. Ово је први пут да се на такав начин доноси пресудна одлука. Требало би да се запитају каква је будућност такве одлуке. Да ли се тиме та група људи одриче и Светог Петра Цетињског и краља Николе, и Петра другог? Они сада форсирају тзв. западне вриједности. Шта се под њима подразумијева? Вратила се та Европа оном начелу због којег је пропала велика римска империја хљеба и игара. Томе теже ови властодржци. Њима је лијепо. Како су се обогатили, то они знају. Очевидно, је мој став против учлањења Црне Горе у НАТО доспио до њиховог сједишта. Ја се ипак надам да ће и сва ова искушења која носимо проћи и да ће сазрети свијест и сазнање. Не може бити сведена одговорност за будућност Црне Горе на 40-ак људи, које је вријеме избацило, а да се игнорише 650.000 Црногораца, без обзира на то којој они вјери и нацији припадају. Свести рјешевање кључних питања Црне Горе и њене будућности на 40ак људи, мислим да тога никада досад није било у Црној Гори. Митрополија је уградила себе у биће Црне Горе, у непрестаној борби за, како бисмо народски рекли, крст часни и слободу златну, у борби за слободу Цјрне Горе, не само физичку, већ и за слободу прије свега од насиља, тирјанства… Дакле, та борба цркве за слободу није само физичка, него је то свеукупни напредак људског бића, сваког човјека. Да ли држава покушава да дисциплинује цркву? – Сматрам да покушава. Неки чак кажу да је у новије вријеме исфорсирана и ова такозвана ЦПЦ да би њоме уцјењивали православну цркву у Црној Гори и да би је дисциплиновали на начелима која су од њих усвојена, док су били скојевци, Титови пионири… И за вријеме комунизма, било је и крштених комуниста, људи који су знали шта је црква и признавали Српску православну цркву. Како данас гледате на дешавања 16. октобра? –Морам да признам да се прибојавам на основу свега што се десило носиоцима „државног удара“ да је то још тужнија прича од оне за вријеме краља Николе о бомбашким аферама. Чини ми се да је ова прича још тужнија, примитивнија, незрелија и нездравија. Прије свега начин на који је спреман наводни државни удар личи на дјетињарију. Друго, је ли се догодио државни удар, је ли се нешто догодило 16. октобра, да ли је некоме фалила длака с главе? Је ли неко напао Ђукановића? Зашто замајавају Црну Гору и ову сиротињу која нема хљеба да једе? Покренут је процес који није увјерљив ни за њих саме, а камоли за народ и Европу. Све чешћа су убиства, насиља… Како то објашњавате? – Не да сам забринут само због тога, већ и тужан. Видим и осјећам да је то најозбиљнији проблем садашње Црне Горе. То је последица обезбожене идеологије, која је све друго сем људскости, поштења, чести, образа и вјере. Идеологија која је подређена дебелом цријеву. Ђукановић и остали требало би да усмјере све снаге на духовни и морални препород и да ме пусте да радим свој посао. Онда нећу да им се бавим оваквом политиком. А с друге стране, нека они не уводе морал или духовност који нијесу никада била својствени Црној Гори, а послије тога мене оптужују што против тога протестујем. Не би ме чудило да ме Стијеповић преда тужиоцу Новорећи о недавној пријави коју је против митроплита поднио градоначелник Главног града Славољуб Стијеповић, митрополит је казао да га не би чудило да га први човјек Подгорице по командној дужности преда јавном тужиоцу. –Ако му је за утјеху, то није први пут. Имао сам три пријаве. Оптужен сам и због цркве на Румији гдје су ме казнили опоменом, а онда зато што смо обновили Горњи манастир у Остругу и нијесмо питали ову модну креаторку (Анастазију Мирановић, директорка Управе за културна добра). Умјесто да нам помогну да сачувамо вриједности , они хоће културу без култа, истакао је митрополит. Он је објаснио да је донесена одлука да се на Конику, гдје је некад била пијаца, гради вјерски објекат и на основу тога је прикупљено 7.000 потписа како би се на тој локацији саградио храм Светог Василија Острошког. -Ми смо на тој локацији ставили крст који су недавно вандали скинули, као и икону Светог Василија. Ти који то раде нека се са Светим Василијем обрачунају, а не самном. Такво скрнављење Светог Василија није запамћено у ових 350 година, од када је Свети Василије својим сузама гријао хладне стијене, додао је митрополит. Одговарало им је кад сам критиковао друге – Политичарима је мјесто у цркви, а не цркви у политици. Када сам свирао у пиштаљке против Милошевића, онда су многи били пресрећни због тога, али када сам после тога довео у питање њихову политику, односно не политику него њихово рјешавање судбинских питања народа, било је другачије. Основно начело Цркве је жртвовање себе за друге, а не жртвовање других за себе. Ако политичари траже од мене да прихватим њихово начело, они онда траже од мене да се одрекнем Христа, Ћивота Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, поручио је митрополит Амфилохије.