Претражи Живе Речи Утехе

Константинопољски папизам и фанарско-амерички лавови у СПЦ 20. јуна 2019. У последње време, својим модерно-папистичким, антиканонским и духовно разбојничким украјинским упадом на канонску територију Московске Патријаршије, Константинопољска Патријаршија показала је целоме хришћанском свету многе своје слабости. Пре свега показала је огромну колебљивост у хришћанској вери, јасно отступање од свих вишедеценијских међуправославних договора, велику сервилност западним центрима моћи (пре свега Пентагону), као и измишљање потпуно нових и неправославних учења које са двомиленијском традицијом Христове Цркве немају никакве везе. Све је то довело до велике кризе у целом православном свету а у Украјини и до све учесталијих верских сукоба широм државе, који могу прерасти у отворени и крвави грађански рат на верској основи. Одговорност за све што се сада дешава и у Украјини и у целом Православљу, и што се све може догодити, наравно лежи пре свега на Цариградској Патријаршији. Кључни проблем пројављивања великих слабости и неправославних скретања Константинопољског Патријархата можемо свести на оно основно тј. на ново неправославно учење Цариграда тзв. Константинопољски папизам. Константинопољски папизам Блаженоупокојени, велики и веома учени светогорски старац, старешина Манастира Григоријата, архимандрит Георгије (Капсанис), можда је на најкраћи начин дефинисао папизам, написавши следеће: „Папизам је када „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Аналогно овој великој истини и модерни константинопољски папизам можемо слично дефинисати те и за њега рећи следеће: Константинопољски папизам је када грешни и пролазни човек, са титулом и архијерејском благодаћу Патријарха Константинопољског, одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Дакле сваки папизам, и онај древни римски и овај модерни цариградско-пентагонски, није ништа друго него она стара жеља палих створених бића да седну на место Божије и наругају се Богочовеку Христу. Да грешно створење замени Безгрешног Творца. Тај модерни папизам из Фанара, дебело подржан из врха администрације САД, изражен је у многим текстовима и дејствима Константинопољске Патријаршије, и то у дужем временском периоду, али посебно од септембра 2018. године. Основне пројавне црте тог неправославног и гордог учења Цариграда су следеће: А) Замена главенства и првенства Богочовека Исуса Христа у Цркви, на главенство и првенство Константинопољске Патријаршије. Б) Присвајање себи особитог и јединственог права вишег безапелационог суда над свештенослужитељима свих Помесних Цркава. Ц) Присвајање себи особитог и јединственог права управљања целом православном дијаспором. Д) Присвајање себи особитог и јединственог права мешања у живот свих Помесних Православних Цркава, без њиховог одобрења. Е) Присвајање себи јединственог и особитог права давања аутокефалије било коме у целом Православљу. Ф) Присвајање себи јединственог и особитог права сазивања општецрквених Сабора и Саветовања. Г) Присвајање себи непогрешивости у тумачењу догматских истина и канонских норми. Х) Безмерно и безумно самоузвишавање. И) Потцењивање и ниподаштавање аутокефалија свих Помесних Цркава, а посебно аутокефалија које су никле после образовања Константинопољске Патријаршије и не припадају Древним Црквама, као што су Јерусалимска, Александријска, Антиохијска и Кипарска. Примера ради, Цариградска Патријаршија сама себе назива: „Велика Христова Црква“, као да су друге Помесне аутокефалне Православне Цркве „Мале Христове Цркве“. Фанар себе назива и „Мајка и родитељка свих Цркава“, иако је као Црква настала далеко после, на пример, Мајке свих Цркава Јерусалимске Цркве, или древне Александрије, Антиохије и Кипра. Константинопољ воли да себе као Цркву узвисује и епитетом „Општа хранитељка православних“ која „оваплоћује изворни етос Православља“. Као да општа хранитељка православних није Благодат Божија, која се од Оца даје кроз Сина у Духу Светоме. И као да изворни етос Православља не би могао постојати и није вековима постојао и пре и без Цариграда. Без Константинопољске Патријаршије, како неправославно уче новији фанарски квазибогослови, „Помесне Цркве ће дејствовати као овце без пастира“, зато што по искривљеном богословљу Фанара „Православље не може постојати без Васељенске Патријаршије“, као да Православље није толико векова постојало и без Цариградске Патријаршије, која је као Архиепископија основана тек у четвртом а као Патријаршија уздигнута тек у петом веку? Да све ово није са духовне тачке гледишта трагично, овакве реченице назвали би чистим комедијаштвом. Посебно објашњење изискује и ниподаштавање од старне Цариграда аутокефалија осталих аутокефалних Помесних Цркава, уз својствено гордо самовеличање. То се види и у одговору Цариградског Патријарха Вартоломеја Архиепископу Албанске Православне Цркве Анастасиосу. Јасно се у речима Патријарха Вартоломеја том приликом показала промашеност нове цариградске еклисиологије у чијој је сржи велика и опасна лаж коју је он између редова истакао – Глава Цркве није Богочовек Исус Христос, већ је то Цариградска Патријаршија! По овом фанарском учењу изнесеном преко Патријарха Вартоломеја, Древне Помесне Цркве (Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Кипарска) имају за своју главу признати „Цариградски Престо“. Дакле за Фанар, чак и ове Древне Цркве су другостепене и унижене. На трећем месту, како стоји у писму, налазе се „Новије и такозване „аутокефалије“. (Τά νεωστί καί οὕτω καλούμενα ‟αὐτοκέφαλα”)». Стога гордошћу опијени Фанар, и нашу аутокефалију СПЦ као и аутокефалију осталих, да тако кажемо, новијих Помесних аутокефалних Црква, отворено назива такозваном „аутокефалијом“. Од овога и не треба већег доказа да се покаже колико је Цариградска Патријаршија, у ствари, сама себе унизила и на отворен начин јавно и жалосно осрамотила. Посебно је у цариградском папизму узнапредовао Митрополит Галски Емануил (Адамакис). На пример када је беседио на интронизацији украјинског расколника Епифанија (Думенка), он је том приликом честитао расколницима дуго очекивану „унутрашњу административну самосталност (τῆς ἐσωτερικῆς διοικητικῶς αὐτοτελείας ἐνταῦθα)», коју је противпоставио „свештеном систему пентархије престола, са Константинопољским Престолом као главом свих светих Цркава Божијих“. Шта је то него јавни и најотворенији папизам, који Богочовека Христа детронизује као Главу Цркве, а несавршеног и грешног човека поставља на место које му никако не пристоји? Треба ли додатних коментара било коме ко има и комарачку савест? Завршавајући реч декларације о саздању на Украјини тзв. ПЦУ, Митрополит Емануил је истакао да он честита стварање „унутрашње самоуправне Православне Цркве, која је дужна тиме (документом-Томосом) Највишем Васељенском Константинопољском Престолу и лично Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју“. Овде се дакле аутокефалија, мада неканонска и узурпаторска, опет дефинише само као „унутрашња самоуправа“, док спољна управа очевидно припада искључиво самозваној и самопроглашеној тзв. „глави свих светих Цркава Божијих“ – Цариградском Престолу. Да није жалосно било би смешно. Али оно што је најопасније по нас у овом тренутку и по овом питању јесте чињеница да су поједини млади фанарско-амерички лавови у врху СПЦ, блиски овако накарадној новој цариградској еклисиологији, већ покушали да у потпуно погрешном светлу прикажу то константинопољско опако, гордо, догматски промашено и нехришћанско деловање. Млади лавови у врху СПЦ су до краја лицемерно и уз лукави осмех покрили таква фанарска безакоња на терену и такав нови источни папизам, тобожњом мисијом и сотириолошком акцијом љубави. За кога? За неканонске, анатемисане и непокајане украјинске расколнике, и њихове агресивне и насилничке следбенике, који и данас док ово пишем, на многим местима у Украјини, ратују против Православне Цркве и насилно отимају имовину Московске Патријаршије. Зато су речи једног од младих лавова у СПЦ, епископа Западноамеричког Максима, да он верује «да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве (мисли се на Цариградску Патријаршију), није заузимање једног географског простора (сиц!!?? па је вероватно зато Цариград безаконо узео 20 манастира у Украјини са све огромном имовином), већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа (сиц !!! – овде је само узнесена лаж младог фанарског лава Максима да су расколници огромна већина украјинског народа, иако су у стварности они реална мањина), који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве … (сиц!!! па сад Цариград, као истинска Црква, али дебело затрована папизмом и уцењена Пентагоном, ваљда треба да упада на туђу канонску територију Московске Патријаршије и непозван решава проблеме). Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује (сиц … посебно док им расколници насилно одузимају храмове) него да молитвено (сиц !!! што ће рећи ћутке и без отпора преда храмове расколницима) препозна прилику да сународници на другачији (сиц !!! неканонски, папистички, насилнички и пентагонско разбојнички) начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Овакво бесрамно спрдање са Црквом Христовом и пљување на живе и крваве украјинске ране, изазване безаконим разбојништвом украјинских расколника које подржава Цариград, није ништа друго већ ново распеће Христово, на жалост подржано од стране младих пентагонско-фанарски настројених лавова у СПЦ. Али, постоји Живи Бог који све види, и постоји и српски народ који све памти. Посебно памти ово младим лавовима у врху СПЦ али још више њиховим старим менторима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију Јефтићу, који покушавају да их заштите на све могуће начине. Не бирајући средства. Што јавно, што тајно. Што Саборским притисцима на Патријарха, што тајним претећим писмима Његовој Светости, пристиглих из Херцеговине. Све чинећи у одбрану младог пентагонског Лава Максима, али на своју сопствену бруку и срамоту. Али заборавили су се и Амфилохије и Атанасије да њихову одбрану фанариотских, русофобних и проамеричких младих пентагонских лавова у врху СПЦ, све време посматра братска и страдајућа Московска Патријаршија. Све ово пре свега ради митрополит Амфилохије и то поред потпуно отворене опасности да управо Фанар тј. Цариградска Патријаршија, у Северној Македонији и његовој Црној Гори буде та која ће неопапистички, по канонима Пентагона, мимо СПЦ, и упркос вољи СПЦ, дати неканонску и папистичку аутокефалију Македонској Цркви а сутра можда већ и Црногорској Дедеићевој секти у Амфилохијевом независном Монтенегру. Мисли ли Митрополит Амфилохије да после заштите тако великог безакоња младог америчког лава у врху СПЦ – епископа Максима, мечка неће заиграти и пред његовим црногорским вратима? Да ће и он још дуго остати на Цетињу? Да Свети Сава није чуо ни видео јавну увреду на његов рачун, коју му је са земље на Небо послао млади пентагонски лав и епископ Максим, тврдећи да је аутокефалија Светога Саве неканонска? Да Бог не види како је он на овогодишњем мајском Сабору СПЦ ватрено бранио проамеричког епископа Максима, оног Максима који разбојничку пљачку имовине канонске Аутономне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије лицемерно назива «приликом да сународници (читај – друмски разбојници Америке на терену), на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Као да се у «исту Цркву», по младом лаву Пентагона епископу Максиму, може ући и благословеним канонским путем и неблагословеним обијањем и отимачином уз помоћ украјинске полиције и «благословом» Пентагона. Не ради ли то понекад и црногорска држава са својом ЦПЦ (црногорским путујућим циркусом) Мираша Дедеића, по данашњем модерном Монтенегру? Ради, али се Амфилохије тога тобоже није сетио док је фанарско-америчког младог лава Максима на Сабору тако здушно бранио. Дакле, вара се пријатељ Мила Ђукановића, како је иначе сам Митрополит Амфилохије себе назвао у прошлогодишњем интервјуу Новостима, мислећи да ће проћи без Божије опомене, јер стоје написане вечне речи Христове … Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Сам је митрополит Амфилохије до крајности неправедно мерио бранећи на Сабору СПЦ проамеричког фанариоту епископа Максима, и стога, по таквом мерењу, самом ће му мечка секте ЦПЦ заиграти на Цетињу. Јер Бог се не да ружити. У суштини, за обавештене у СПЦ ништа чудно. Подржао је стари фанариота Амфилохије младог фанариотског лава Максима, америчког подржаоца отимачине црквене имовине у Украјини, и неопапистичког унизитеља каноничности аутокефалије Светога Саве из 1219. године. Али за опомену одозго, исти ће ти Американци митрополиту Амфилохију, по допуштењу Божијем, сада отимати имовину Митрополије Црногорско-приморске. По истом оном украјинском разбојничком моделу који је млади амерички лав и Амфилохијев пулен Максим подмукло назвао «другачијим уласком у благодатни простор исте Цркве». Боље је стога митрополиту Амфилохију да већ сад спрема отступницу за себе, а пре свега за свете мошти светих Срба из Црне Горе, које је одбраном хулитеља Светог Саве – америчког младог лава Максима, жестоко расрдио. Божија опомена због његових безакоња му је већ као Демаклов мач изнад главе. Неће му ту помоћи ни лажно посипање пепелом причом око тобожње Амфилохијеве одбране Косова и Метохије. Запитајмо се – каква је то уопште Амфилохијева одбрана Косова и Метохије ако се на мајском Сабору СПЦ амфилохијевски лукаво подржавају амерички пиони у СПЦ, који су уједно и поклоници фанарске неопапистичке теологије и пентагонске еклисиологије? Дакле, лажно бранећи Косово и Метохију од Американаца, да се Власи не досете, Амфилохије је подржао америчке пионе у СПЦ! Хвала ти Амфилохије, али немој да нас са «Американцима» у врху СПЦ браниш од Америке, и да нам цариградским неопапистичким узурпаторима браниш канонски статус храмова СПЦ на Космету. Тако сигурно нећемо далеко догурати, већ се може десити да управо подржана Цариградом, као слугом Пентагона на терену, и нека нова лажна «Косовска Православна Црква» ускоро затражи кључеве од Дечана, Грачанице и Патријаршије у Пећи. Не варајмо се браћо Срби, неће се тада «храбри» млади пентагонски лав Максим много насекирати, осим што ће неким новим бестидним и лакејским текстом на свом приватном теолошком сајту, оправдати неку нову промашену и неопапистичку теологију митрополита Јована Зизјуласа и омиљеног му Фанара. Нека на крају крајева, цео српски народ заблагодари Богу што верници у Црној Гори нису млади лавови Пентагона и Фанара, као што су они епископи које је Амфилохије бестидно подржао на последњем Сабору СПЦ. Што су за разлику од Амфилохија, Срби Црногорци верни канонима Цркве, верни браћи Русима и верни страдалној Московској Патријаршији, коју је Амфилохије поновно јавно издао. По други пут у само пар година. Верни народ Црне Горе ће чак и несрећног Амфилохија, тог тајног и јавног фанариоту, по неком дубљем народском осећају за жртву, спасавати и од Амфилохија самог, кад му Мило ускоро узме кључеве Цетињског Манастира. Јер управо ће верни народ Црне Горе знати да одбрани своју Свету Православну Српску Цркву и од Милових расколника и од америчких младих лавова у врху СПЦ. Посебно пак од Амфилохијевих проамеричких потеза које је поновно издајући каноне Цркве и страдалну Московску Патријаршију, тако лукаво и снажно чинио на последњем мајском Сабору СПЦ, бранећи америчке пионе у врху СПЦ. А није џабе ни Његош записао: «Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена». Неопапистички Фанар и младе пентагонске лавове у СПЦ, још нико и никада код Срба није убацио у стихове па то неће успети ни фанариота Амфилохије са све својим млађаним америчким пуленима и слугама неопапистичког Цариграда. Оног неопапистичког цариграда који по налогу Пентагона вршља по Украјини и целом Православљу. Драгомир Петровић https://vidovdan.org/aktuelno/konstantinopoljski-papizam-i-fanarsko-americki-lavovi-u-spc/

Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице

Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, прослављена је 21. септембра Светом Литургијом у Покровском Храму коју је служило више свештеника Покровске цркве и појање Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“, који Малу Госпојину слави као своју славу. Беседио је ђакон Милорад Петровић који је вернима честитао велики празник и поручио да само са Богородицом и свим светима можемо ући у Царство Небеско. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник. View full Странице

„A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Док пишем ове редове мота ми се по глави она Орвелова реченица у којој он примећује да нам се нараштај недотупавних обесио о врат попут огрлице нанизане лешевима. У времену када је информација заменила знање, морамо се запитати да ли они који верују у тумачења која немају упориште у анализи, већ само у предрасудама, сујеверју, параноји или другим врстама нерационалног мишљења, који верују опскурним медијима, спектаклима и сензацијама, трагичарима жуте штампе, агресивним веганима, равноземљашима, антивакцинашима и осталим верујућим у завере, смеју да буду генератори, дисеминатори и промотери вере и културе (или су пак они сами њен производ), а да сви који преиспитују такве ставове бивају аутоматски етикетирани као издајници, плаћеници, или не дај Боже, као научници. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953). View full Странице

Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. O положају жене у цркви разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице