Претражи Живе Речи Утехе

Молим вас помозите ми да препоручим неке српске православне песме, хвала

Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда. Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану. Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава. Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве. Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Dakle, postavljamo jedan klip sa muzikom/izvodjenjem, a ispod tekst te pesme. Pri postavljanju teksta ne zaboravite da ispod ili iznad stavite i link za tu stranu. Krecemo. ...

У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.

Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС. Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију. Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту. Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”. О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту. Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже: „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“ Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији. „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”. „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”. Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран: „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”. Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат: „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”. Владика Јован о албуму Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао: „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”. „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо. Заоставштина Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић: „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора. За сам албум Горан Трајкоски каже: „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”. Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе. И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора. Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив. Списак учесника Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021. View full Странице

Песме јеромонаха Романа Матјушкина

(Поводом објављивања компакт диска ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” ученика обновљене Српске православне богословије Светих Кирила и Метохија у Призрену, 2017.г.) Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

БЕЛЕШКА О ПРЕВЕДЕНИМ ТЕКСТОВИМА Шест песама у прози Оскара Вајлда (оригинални називи: The Artist, The Doer of God, The Disciple, The Master, The House of Judgment, The Teacher of Wisdom) објављене су у часопису Fortnightly Review, јула 1894. године. Илустроване су цртежима пишчевог пријатеља, илустратора, костимографа, сценографа и типографа Чарлса Рикета (Charles Rickett, 1866–1931). Први пут су се појавиле у окви­ру Сабраних дела Оскара Вајлда: The complete works of Oscar Wilde, vol. I, Poems and poems in prose, ed. by Bobby Fong and Karl Beckson, Oxford University Press, Oxford 2000. Оне су засноване на библијској параболи и библијском версету, његовом тону и мелодиозности, као и на употреби форме главних и помоћних глагола специфичној за библијски стих (abideth, endureth, hath...). Текстови поседују висок степен артизма, ритмичких и тропичних фигурација и понављања, компактне су структуре и балансираног интензитета. Андре Жид тврди да му их је Оскар Вајлд причао при сусретима и назива их причама, а Црњански наводи превод једне песме као пример Вајлдовог умећа, назвавши је приповетком. Оба ова писца наглашавају да је своја најбоља дела британски аутор препричавао у друштву, па се може и претпоставити да су његове песме у прози многи нај­пре чули као приче, пре него што су 1894. године биле објављене. Мотиви које Вајлд обрађује су кључни проблеми хришћанства (теме греха, покајања, опроста, Христове мудрости и његовог по­ новног доласка, Последњег суда, страдања и пролазности). С обзиром на то да је Оскар Вајлд припадао Естетичком покрету и држао предавања у САД о естетизму, извесно је да су проблеми лепоте, њеног трајања и пролазности трајно заокупљали овог аутора, те да им се он посветио и у другим својим делима, посебно потресно у исповедној лирској прози De profundis. Тако су естетизам и религиозност два стуба Вајлдовог стваралаштва, као и две референтне тачке у изучавању и тумачењу преведених песама у прози. Његови ставови о естетици и религији међусобно се преплићу и развој сваке од ових идеја утицао је на развој оне друге. Заједнички именитељ у разматрању ових појмова налазимо у ауторовом ставу да је лепота врховни императив и у уметности и у живљењу, као и у томе што је Христ означен код Вајлда као врховни уметник и један од првих романтичара пре појаве епохе романтизма. Релације између душе, лепоте и хришћанства он повезује тежњом за индивидуализмом, за који тврди да је основ уметности колико и религиозности. Превела с енглеског и белешку сачинила Милена Вранешевић ВАЈЛДОВЕ ПРИЧЕ: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_5/06 Vajld.pdf

Приредио: мр Предраг Миодраг View full Странице

Приредио: мр Предраг Миодраг View full Странице

Директорка моје школе забранила песме из косовског циклуса за Савиндан! Каже: "Какве везе оне имају са Светим Савом?!!! Иначе је госпођица из СНС! Наводно, да се не распршују страсти после убиства Оливера Ивановића! Глупост или директива ??!!

Хор моје парохије оће да за Божић (по новом календару) одпева неку српску Божићну песму, на пример "Божић Божић благи дан", "О радосне вести"... До сада је певао само "Ој Бадњаче" али не сваки овде то воли. Али треба ноте.. Покушалам сам да нађем у Интернету, али не ма... Да ли неко од Ваш има ноте бар једне српске Божићне песме?

Румуни су једна од најбогатијих нација у Божићне песме, које зову colinde. Врсте су различите: византијске, за хорско појање, фолклорне...