Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'перовић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Са званичне странице храма Васкрсења Христовог у Бечу доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора богословије Светог Петра Цетињског, коју је изговорио на литургијском сабрању у поменутом храму у недељу трећу по Педесетници, 17. јуна ове године. У својој надахнутој омилији отац Гојко је указао на благословени значај недељног дана као дана Господњег и дана Васкрсења Христовог. View full Странице
  2. Из архиве доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске Богословије, на тему „Дела Апостолска“, оржано у манастиру Подмаине код Будве 18.јуна 2017.године Господње. View full Странице
  3. Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље? Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо. Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора. Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних пођела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања. Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, виђеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама. Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи! Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 04. августа 1914 (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода! Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље? Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо. Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора. Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних пођела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања. Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, виђеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама. Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи! Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 04. августа 1914 (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода! Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Најстарија средња школа у Црној Гори није призната од стране Владе, нема је у евиденцији вјерских школа, ни у уговору о сарадњи Владе са вјерским заједницама, што је довело до тога да та школа не добија ни цента од кровне државне институције. Цетињска богословија је дошла у такву ситуацију и поред тога што, како каже њен ректор Гојко Перовић за “Слободу”, као и све друге институције, има правни и економски промет у држави Црној Гори. -Претпостављам да су узроци овој непријатној истини у томе што је Влада Црне Горе потписала уговор о међусоб- ној сарадњи са свим вјерским заједницама - осим са Православном црквом! А такав би уговор морао да укључи и питање статуса вјерских школа. Дакле, Влада игнорише најбројнију цркву у Црној Гори и најстарију високошколску институцију, сматра Перовић. Када је у питању регистрација Богословије, што је једна од кључних препрека за финансирање, Перовић каже да је то ствар сарадње са Владом. -Али, како почети ту сарадњу у већ описаним условима игнорисања? Највиши представници власти редовно одлазе на све свечаности у медреси - и то је лијепо. Само, треба ли да нагласим, ни на један наш позив, поводом било које школске свечаности, а недавно смо прославили 150 година од оснивања школе - никада се нису одазвали, истакао је Перовић. Коментаришући одлуку Владе да са пола милиона евра помогне школу “Мехмед Фатих” у Тузима, Перовић каже да нема ништа против такве помоћи. - Н е м а м ништа против тога да Влада помаже рад медресе. Напротив , мислим да је то добро. Непријатно само звучи када објаснимо какав је истовремени однос ове власти према православној Богословији, додао је он. Он истиче да Цетињска богословија никада није добила ни цента, а њихов цјелокупни годишњи буџет је много скромнији од пола милиона евра. У Влади су одлуку о финансирању медресе окарактерисали као системско препознавање образовних субјеката који легално функционишу, али и као вид борбе против свих оних који немају лиценце, тј. јавно важеће образовне програме и не желе да буду дио система. -У сваком случају, Влади није неопходан уговор ни регистрација да би, као Влада свих грађана, с времена на вријеме, могла да се сјети да помогне рад црквене школе, закључује Перовић.
  6. Извор: "Слобода" - слободне дневне новине, Подгорица, 9.3.2018. Новинар: Драгана Лалевић Најстарија средња школа у Црној Гори није призната од стране Владе, нема је у евиденцији вјерских школа, ни у уговору о сарадњи Владе са вјерским заједницама, што је довело до тога да та школа не добија ни цента од кровне државне институције. Цетињска богословија је дошла у такву ситуацију и поред тога што, како каже њен ректор Гојко Перовић за “Слободу”, као и све друге институције, има правни и економски промет у држави Црној Гори. -Претпостављам да су узроци овој непријатној истини у томе што је Влада Црне Горе потписала уговор о међусоб- ној сарадњи са свим вјерским заједницама - осим са Православном црквом! А такав би уговор морао да укључи и питање статуса вјерских школа. Дакле, Влада игнорише најбројнију цркву у Црној Гори и најстарију високошколску институцију, сматра Перовић. Када је у питању регистрација Богословије, што је једна од кључних препрека за финансирање, Перовић каже да је то ствар сарадње са Владом. -Али, како почети ту сарадњу у већ описаним условима игнорисања? Највиши представници власти редовно одлазе на све свечаности у медреси - и то је лијепо. Само, треба ли да нагласим, ни на један наш позив, поводом било које школске свечаности, а недавно смо прославили 150 година од оснивања школе - никада се нису одазвали, истакао је Перовић. Коментаришући одлуку Владе да са пола милиона евра помогне школу “Мехмед Фатих” у Тузима, Перовић каже да нема ништа против такве помоћи. - Н е м а м ништа против тога да Влада помаже рад медресе. Напротив , мислим да је то добро. Непријатно само звучи када објаснимо какав је истовремени однос ове власти према православној Богословији, додао је он. Он истиче да Цетињска богословија никада није добила ни цента, а њихов цјелокупни годишњи буџет је много скромнији од пола милиона евра. У Влади су одлуку о финансирању медресе окарактерисали као системско препознавање образовних субјеката који легално функционишу, али и као вид борбе против свих оних који немају лиценце, тј. јавно важеће образовне програме и не желе да буду дио система. -У сваком случају, Влади није неопходан уговор ни регистрација да би, као Влада свих грађана, с времена на вријеме, могла да се сјети да помогне рад црквене школе, закључује Перовић. View full Странице
  7. Отац Гојко Перовић у Будви: Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу 5. марта 2018. - 12:07 Предавањем протојереја ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске Богословије, на тему “Образовање у Господу” у суботу (03. марта) почео је циклус духовних предавања у току Васкршњег поста, која ће се сваке суботе одржавати у згради Академија знања Универзитетског центра у Будви. Присутне је испред православне омладине поздравила модератор предавања Анастасија Ђурашевић, а испред Архијерејског намјесништва будванског протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и секретар Катихетског одбора. Он је подсјетио да црква следећи древну праксу још од апостолских времена у одређеним периодима године, посебно у вријеме Великог поста, организује разговоре о Богу, дајући поуке вјернима о хришћанском животу. -У данашње вријеме будући да је свједок великих негативних страних утицаја, црква има обавезу да се у још већој мјери постара, нарочито о младим људима који узрастају, образују се и обликују духовно и као људи. Мисија цркве треба да изађе из катакомбних начина и сфера предавања и односа према човјеку и да кроз све елементе који јој се пружају покуша да приступи цјелокупном друштву и младима, као што смо и ми вечерас баш овде и на овом мјесту сабрани. Имамо велике идеје и планове у вршењу мисије цркве на овом локалитету а ово је један од наших пројеката да баш у овој високообразовној установи пружимо и знање о вјери. Пружајући транспарентну сарадњу у мисији уздамо се у синергију свих сектора образовања, казао је отац Драгослав и изразио задовољство што је је први предавач управо отац Гојко Перовић. -Богато бесједничко и педагошко искуство, рад са ђацима Богословије, његов занимљив и упечатљив начин предавања и однос према народу и светињи, постаје основа, добар и омиљен примјер за даљи мисионарски и свештенички рад, нагласио је протојереј Драгослав. Отац Гојко је истакао да је посебна част што се ова предавања одржавају баш у институцији која носи такво име, Академија знања, гдје су људи позвани да дођу и науче неку нову вјештину и науку у животу, и додао, да када је у питању период поста можемо видјети да је народ из наших крајева кроз сву своју историју постио и постом васпитавао и образовао себе и своје биће, чувао своју вјеру одричући се земаљских блага . -Црква о образовању може доста да каже. Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу. Још од античких времена а и прије, свака школа је подразумјевала да се омладина учи о Богу. Данас кад поменемо питање увођење вјеронауке кажу да ћемо у школи да учимо само рационална знања, нешто што је математика, филозофија, познавање природе. А онда да питамо те људе ко је ударио темеље математици и свим тим учењима!? То су били Стари Грци који су сви редом вјеровали у Бога. Чувена Платонова академија је темељ свих европских универзитета . На принципима Аристотелове и Платонове науке установљена је цјелокупна модерна европска мисао, а враћање Платону и Аристотелу је био један од мотива хуманизма и ренесансе, односно такозваног ослобођења европског духа од стега цркве, мрачног средњег вјека. А они (Аристотел и Платон) су били највећи вјерници за које знамо у историји човјечанства, посебно у претхришћанском периоду, казао је ректор Цетињске Богословије и подсјетио да су сви средњевјековни европски универзитети били интернати и одељења богословских школа и да су код нас прве штампане књиге биле богослужбене . По његовим ријечима данас живимо у времену када су се појавиле школе у којима се по први пут каже да не треба да се учи о Богу. – Никада у историји Европе нису постојале школе у којима се није учило о Богу, први пут овдје и то код нас иако све земље у окружењу имају решено питање вјеронауке. Црква када говори о образовању, она почиње од првих Библијских стихова у којима се каже да је Бог створио човјека по образу и подобију Божијем. Човјек у свом одрастању треба да личи на Бога. Ако човјек није са Богом, ако нема образа Божијег у себи и на себи грђи је од сваке животиње. Образовање је процес са којим човјек стиче свој образ у Богу. Црква није мјесто које позива људе само да стичу нека знања или вјештине, иако има и тога при богословским школама или вјеронаукама, нити је црква мјесто која позива да се човјек бави само собом, нити је основни циљ да позива само на морални живот, рекао је отац Гојко и подсјетио да су Христове прве бесједе биле да одучи људе да законски схватају своје спасење. – Ми мислимо да смо паметнији и од Његоша па бисмо све од њега да узмемо осим учења о Богу и души бесмртној јер нам се то не свиђа.. У цркви и њеној и архитектури и иконографији видимо да је Њу Господ саздао за човјека, да би се човјек састао са Њим у Светој Литургији, и на тај начин у Њему образовао…. Зато ми у цркви постимо јер се спремамо кроз сваки празник да се сретнемо са живим Богом који нам даје Своје Тијело и Крв. Можемо се кроз разне методе трудити да будемо бољи али и да будемо најбољи, доброта сама по себи није довољна, а једино у томе можемо успјети ако смо са Богом, закључио је отац Гојко . Послије предавања на тему “Образовање у Господу” којем је присуствовао велики број вјерних Будве и околине, архијерејски протопрезвитер Борис Радовић исказао је благодарност оцу Гојку на дивним поукама у овим данима када се сви припремамо за сусрет са Господом и позвао да се потрудимо да обновимо лик Божји у себи а обнављајући лик Божији у себи ми Га обнављамо и једни у другима. -Благодарим такође оцу Драгославу који се потрудио у организацији ових духовних вечери које ће се одржавати сваке суботе у току Васкршњег поста. Посебну захвалност дугујемо Управи зграде Академије знања што су дозволили да се у овој образовној установи одржавају предавања, да се освећујемо и просвећујемо словом Божијим, и као просветна институција да нам омогући да и овде вршимо мисију цркве, нека и њима Господ подари здравља, сваког напретка и узврати небеским даровима. Благодарим и свима вама што сте се овако у великом броју одазвали ове вечери, казао је отац Борис и позвао вјерне да се сваке суботе у 19 часова сабирају на истом мјесту. Весна Девић Фото: Иван Чучук / Бечићи
  8. Отац Гојко Перовић у Будви: Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу 5. марта 2018. - 12:07 Предавањем протојереја ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске Богословије, на тему “Образовање у Господу” у суботу (03. марта) почео је циклус духовних предавања у току Васкршњег поста, која ће се сваке суботе одржавати у згради Академија знања Универзитетског центра у Будви. Присутне је испред православне омладине поздравила модератор предавања Анастасија Ђурашевић, а испред Архијерејског намјесништва будванског протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и секретар Катихетског одбора. Он је подсјетио да црква следећи древну праксу још од апостолских времена у одређеним периодима године, посебно у вријеме Великог поста, организује разговоре о Богу, дајући поуке вјернима о хришћанском животу. -У данашње вријеме будући да је свједок великих негативних страних утицаја, црква има обавезу да се у још већој мјери постара, нарочито о младим људима који узрастају, образују се и обликују духовно и као људи. Мисија цркве треба да изађе из катакомбних начина и сфера предавања и односа према човјеку и да кроз све елементе који јој се пружају покуша да приступи цјелокупном друштву и младима, као што смо и ми вечерас баш овде и на овом мјесту сабрани. Имамо велике идеје и планове у вршењу мисије цркве на овом локалитету а ово је један од наших пројеката да баш у овој високообразовној установи пружимо и знање о вјери. Пружајући транспарентну сарадњу у мисији уздамо се у синергију свих сектора образовања, казао је отац Драгослав и изразио задовољство што је је први предавач управо отац Гојко Перовић. -Богато бесједничко и педагошко искуство, рад са ђацима Богословије, његов занимљив и упечатљив начин предавања и однос према народу и светињи, постаје основа, добар и омиљен примјер за даљи мисионарски и свештенички рад, нагласио је протојереј Драгослав. Отац Гојко је истакао да је посебна част што се ова предавања одржавају баш у институцији која носи такво име, Академија знања, гдје су људи позвани да дођу и науче неку нову вјештину и науку у животу, и додао, да када је у питању период поста можемо видјети да је народ из наших крајева кроз сву своју историју постио и постом васпитавао и образовао себе и своје биће, чувао своју вјеру одричући се земаљских блага . -Црква о образовању може доста да каже. Људска историја не зна да је икада било школе у којој није учено о Богу. Још од античких времена а и прије, свака школа је подразумјевала да се омладина учи о Богу. Данас кад поменемо питање увођење вјеронауке кажу да ћемо у школи да учимо само рационална знања, нешто што је математика, филозофија, познавање природе. А онда да питамо те људе ко је ударио темеље математици и свим тим учењима!? То су били Стари Грци који су сви редом вјеровали у Бога. Чувена Платонова академија је темељ свих европских универзитета . На принципима Аристотелове и Платонове науке установљена је цјелокупна модерна европска мисао, а враћање Платону и Аристотелу је био један од мотива хуманизма и ренесансе, односно такозваног ослобођења европског духа од стега цркве, мрачног средњег вјека. А они (Аристотел и Платон) су били највећи вјерници за које знамо у историји човјечанства, посебно у претхришћанском периоду, казао је ректор Цетињске Богословије и подсјетио да су сви средњевјековни европски универзитети били интернати и одељења богословских школа и да су код нас прве штампане књиге биле богослужбене . По његовим ријечима данас живимо у времену када су се појавиле школе у којима се по први пут каже да не треба да се учи о Богу. – Никада у историји Европе нису постојале школе у којима се није учило о Богу, први пут овдје и то код нас иако све земље у окружењу имају решено питање вјеронауке. Црква када говори о образовању, она почиње од првих Библијских стихова у којима се каже да је Бог створио човјека по образу и подобију Божијем. Човјек у свом одрастању треба да личи на Бога. Ако човјек није са Богом, ако нема образа Божијег у себи и на себи грђи је од сваке животиње. Образовање је процес са којим човјек стиче свој образ у Богу. Црква није мјесто које позива људе само да стичу нека знања или вјештине, иако има и тога при богословским школама или вјеронаукама, нити је црква мјесто која позива да се човјек бави само собом, нити је основни циљ да позива само на морални живот, рекао је отац Гојко и подсјетио да су Христове прве бесједе биле да одучи људе да законски схватају своје спасење. – Ми мислимо да смо паметнији и од Његоша па бисмо све од њега да узмемо осим учења о Богу и души бесмртној јер нам се то не свиђа.. У цркви и њеној и архитектури и иконографији видимо да је Њу Господ саздао за човјека, да би се човјек састао са Њим у Светој Литургији, и на тај начин у Њему образовао…. Зато ми у цркви постимо јер се спремамо кроз сваки празник да се сретнемо са живим Богом који нам даје Своје Тијело и Крв. Можемо се кроз разне методе трудити да будемо бољи али и да будемо најбољи, доброта сама по себи није довољна, а једино у томе можемо успјети ако смо са Богом, закључио је отац Гојко . Послије предавања на тему “Образовање у Господу” којем је присуствовао велики број вјерних Будве и околине, архијерејски протопрезвитер Борис Радовић исказао је благодарност оцу Гојку на дивним поукама у овим данима када се сви припремамо за сусрет са Господом и позвао да се потрудимо да обновимо лик Божји у себи а обнављајући лик Божији у себи ми Га обнављамо и једни у другима. -Благодарим такође оцу Драгославу који се потрудио у организацији ових духовних вечери које ће се одржавати сваке суботе у току Васкршњег поста. Посебну захвалност дугујемо Управи зграде Академије знања што су дозволили да се у овој образовној установи одржавају предавања, да се освећујемо и просвећујемо словом Божијим, и као просветна институција да нам омогући да и овде вршимо мисију цркве, нека и њима Господ подари здравља, сваког напретка и узврати небеским даровима. Благодарим и свима вама што сте се овако у великом броју одазвали ове вечери, казао је отац Борис и позвао вјерне да се сваке суботе у 19 часова сабирају на истом мјесту. Весна Девић Фото: Иван Чучук / Бечићи View full Странице
  9. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести
  10. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести View full Странице
  11. Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Гост Божићног издања емисије “Питајте свештеника” на таласима Радија Светигора био је Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић Ректора Цетињске Богословије. Отац Гојко је на један веома сликовит и занимљив начин говорио о Божићу као празнику породице и о Божићним обичајима. Звучни запис емисије View full Странице
  13. Исто тако, током године, поред овог седмичног ритма, који се годишње обрне педесетак пута имамо и велике црквене празнике, попут Божића кога ових дана прослављамо. По начину живота вјерника, као и по врсти богослужења у храмовима, очигледно је да су нам четрдесет дана уочи Божића (као и недјеље које претходе овом празнику…. Дјетињци, Материце и Оци ), закључно са Бадњим даном дани припреме за торжество које ће да услиједи у веселим, празничним данима Христовог Рођења. У народу је остао израз да су ови дани „благословени, „благи…. а тај израз као да сугерише њихову доминантност у односу на друге дане. Рекло би се да су ти дани „бољи и „љепши од других, те да је, некако, у њима, Бог више присутан, него у другима. Како сада ускладити такво схватање празника, с горе поменутим појмом Божије Свеприсутности? То ће нам најлакше бити ако ову тему упоредимо с нечим што нам је већ познато, а што личи или што нас подсјећа на ову нашу тему. Можемо да почнемо од угледања на свеприсутне природне појаве и основне елементе стварности: вода, ваздух или ватра. Одавно су научници установили да се ове појаве налазе готово свуда око нас и стално су ту, али да, под одређеним условима, мијењају своје појавне облике. Ето нпр. вода и њена, свима позната, агрегатна стања. Или, рецимо, ријека или море. Мирни ток, водопади, понирање испод земље и изван домашаја голог ока.. .плима, осјека, таласи, бонаца. Рекао би човјек, час их има, час их нема…а стално су ту. Неко ће рећи да за појаву ватре треба да се стекну посебни услови, али како је Његош давно примијетио, само један удар, може да „нађе у камену, мртвом и хпадном камену искру будуће ватре. Али опет, изузев сликовитости, ови примјери нас не доводе до суштине проблема. Из хришћанске перспективе, на Бога тешко можемо да гледамо као на неку стихију, налик горе наведенима. Он има та својства свеприсутности и карактер неопходне (насушне) потребе , коју за нас људе имају вода и ваздух, али је Божије биће много више од тога. Господ је, за вјерујуће људе, више налик учитељу, родитељу, добром старом пријатељу или некој вољеној особи. Свеприсутност ових личности у нашем животу, није физичка нити има ону заступљеност коју имају природне појаве, али за цјелокупан психофизички склоп човјеков важност близине таквих љуци, може да се пореди, па чак и да премаши важност дисања или топлоте! Ево, рецимо, да парафразирам поетичност Мака Диздара: „Од очињег вида, нема већег блага, Дража си ми, од очију драга…. А оваквих и сличних израза је препуна историја људског стваралаштва. Дакле, Господ Бог је више налик драгим личностима него природним појавама. А те личности имају својство да су присутне у нашим срцима, унутар нас упркос њиховом повременом физичком одсуству. Мислимо на њих, сјећамо их се и несгрпљиво очекујемо следећи сусрет с њима. Волимо их, и стално су нам у глави, а опет, једва чекамо да их видимо. Понекад их сретенемо случајно, некада о њима нешто чујемо од других.. .али, какваје то радост, када знамо да ћемо их ускоро срести, или да ће доћи негдје у неко заказано вријеме, или да им се враћамо, послије дужег одсусутва. Празник или Благи дан, јесте дан, када Онај који стално постоји, који је присутан за себе и по себи, који је присутан и у нама самима то је, дакле, дан, када нам Он долази. Па и ако је стално присутан, и непрестано је ту Он нам долази у госте. Сусрет то је суштина празничне радости. А Божић јесте управо такав празник, када у виду бадњака који символише Христа, Богомладенац улази у наше домове. На божићно јутро, у литургијском богослужењу, Господ улази и у наше душе, у цијело наше биће, у виду Светог причешћа. Односно, наши домови и наше душе, постају налик Витлејемској пећини, у којој се Бог рађа као човјек. Да, баш тако увијекпостојећи и свепостојећи Бог, силази међу нас, да буде један од људи, и да га сусрећемо као себи равног. Баш зато, Његош је ријечима, које се, попут Диздаревих, тичу важности „очињег вида испјевао мисао, како нема, правога славља људског, без тог и таквог Божића. Дана у коме се сусрећемо са самим Богом. (аутор је ректор Цетињске богословије) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Основ људске представе о Богу односи се на појам Бића које је Свеприсутно, Бескрајно, Свевидеће и никада до краја описиво, нашим ријечима. Такав Бог не може се ограничити нити свести на одређени простор и вријеме, другим ријечима свако вријеме и сваки простор, подједнако су Његови. Па опет, духовни живот Православне Цркве, веома разликује дане једне од других. Како на нивоу седмице, тако и на нивоу годишњег круга. Зато нам, током седмице, сви дани, они тзв. радни, дођу као припрема за недјељни дан. Недјеља је дан посвећен спомену на Христово Васкрсење, а то је у хришћанској интерпретацији, онај „седми дан (што је у старозавјетном времену била субота), за који је Господ заповиједио људима да га имају посветити Њему. Исто тако, током године, поред овог седмичног ритма, који се годишње обрне педесетак пута имамо и велике црквене празнике, попут Божића кога ових дана прослављамо. По начину живота вјерника, као и по врсти богослужења у храмовима, очигледно је да су нам четрдесет дана уочи Божића (као и недјеље које претходе овом празнику…. Дјетињци, Материце и Оци ), закључно са Бадњим даном дани припреме за торжество које ће да услиједи у веселим, празничним данима Христовог Рођења. У народу је остао израз да су ови дани „благословени, „благи…. а тај израз као да сугерише њихову доминантност у односу на друге дане. Рекло би се да су ти дани „бољи и „љепши од других, те да је, некако, у њима, Бог више присутан, него у другима. Како сада ускладити такво схватање празника, с горе поменутим појмом Божије Свеприсутности? То ће нам најлакше бити ако ову тему упоредимо с нечим што нам је већ познато, а што личи или што нас подсјећа на ову нашу тему. Можемо да почнемо од угледања на свеприсутне природне појаве и основне елементе стварности: вода, ваздух или ватра. Одавно су научници установили да се ове појаве налазе готово свуда око нас и стално су ту, али да, под одређеним условима, мијењају своје појавне облике. Ето нпр. вода и њена, свима позната, агрегатна стања. Или, рецимо, ријека или море. Мирни ток, водопади, понирање испод земље и изван домашаја голог ока.. .плима, осјека, таласи, бонаца. Рекао би човјек, час их има, час их нема…а стално су ту. Неко ће рећи да за појаву ватре треба да се стекну посебни услови, али како је Његош давно примијетио, само један удар, може да „нађе у камену, мртвом и хпадном камену искру будуће ватре. Али опет, изузев сликовитости, ови примјери нас не доводе до суштине проблема. Из хришћанске перспективе, на Бога тешко можемо да гледамо као на неку стихију, налик горе наведенима. Он има та својства свеприсутности и карактер неопходне (насушне) потребе , коју за нас људе имају вода и ваздух, али је Божије биће много више од тога. Господ је, за вјерујуће људе, више налик учитељу, родитељу, добром старом пријатељу или некој вољеној особи. Свеприсутност ових личности у нашем животу, није физичка нити има ону заступљеност коју имају природне појаве, али за цјелокупан психофизички склоп човјеков важност близине таквих љуци, може да се пореди, па чак и да премаши важност дисања или топлоте! Ево, рецимо, да парафразирам поетичност Мака Диздара: „Од очињег вида, нема већег блага, Дража си ми, од очију драга…. А оваквих и сличних израза је препуна историја људског стваралаштва. Дакле, Господ Бог је више налик драгим личностима него природним појавама. А те личности имају својство да су присутне у нашим срцима, унутар нас упркос њиховом повременом физичком одсуству. Мислимо на њих, сјећамо их се и несгрпљиво очекујемо следећи сусрет с њима. Волимо их, и стално су нам у глави, а опет, једва чекамо да их видимо. Понекад их сретенемо случајно, некада о њима нешто чујемо од других.. .али, какваје то радост, када знамо да ћемо их ускоро срести, или да ће доћи негдје у неко заказано вријеме, или да им се враћамо, послије дужег одсусутва. Празник или Благи дан, јесте дан, када Онај који стално постоји, који је присутан за себе и по себи, који је присутан и у нама самима то је, дакле, дан, када нам Он долази. Па и ако је стално присутан, и непрестано је ту Он нам долази у госте. Сусрет то је суштина празничне радости. А Божић јесте управо такав празник, када у виду бадњака који символише Христа, Богомладенац улази у наше домове. На божићно јутро, у литургијском богослужењу, Господ улази и у наше душе, у цијело наше биће, у виду Светог причешћа. Односно, наши домови и наше душе, постају налик Витлејемској пећини, у којој се Бог рађа као човјек. Да, баш тако увијекпостојећи и свепостојећи Бог, силази међу нас, да буде један од људи, и да га сусрећемо као себи равног. Баш зато, Његош је ријечима, које се, попут Диздаревих, тичу важности „очињег вида испјевао мисао, како нема, правога славља људског, без тог и таквог Божића. Дана у коме се сусрећемо са самим Богом. (аутор је ректор Цетињске богословије) Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање. Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Божићни пост“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић парох цетињски и ректор Цетињске богословије. Звучни запис предавања У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање. Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Предавање Протојереја - ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије на тему "Дјела апостолска" које је одржао 18. јуна 2017. године у манастиру Подмаине у Будви. АУДИО ЗАПИС Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Дарујући и поклањајући, ми смо слични Сунцу, мору, земљи… које је Господ створио таквима, да непрестано себе дају, свуда унаоколо, и тако чине живот могућим. Трудећи се око других, ми смо попут срца, које без престанка ради, како би обезбиједило живот другим органима и цијелом организму. Дар, и то онај незаслужени, онај који се не може зарадити, поклон који дајемо из љубави, мислећи на друге, а не на себе… то је најљепши знакрадости, и најбољи начин да прославимо заједнички, породични, народни празник. Јер, као што рекосмо, такав дар је услов живота. То се види, свуда око нас. Тек тако, дајући себе, заслужујемо да нам неко каже: „Сунце моје“, „Срце драго“, „Животе мој“…. На овај начин, празник за све нас постаје прослављање живота. Живота који настаје из љубави. Осим ове јасне симболике, која указује коме смо слични кад поклањамо и дарујемо, свјесни смо и тога да код људи којима је поклон намијењен такво нешто изазива неизмјерну радост. Они, кроз тај дар, знају да су примијећени, да нам нешто значе, да смо мислили на њихове склоности, потребе ( нови пар голманских рукавица за „будућег голмана“, штап за пецање који тражиш већ дуже вријеме, књига твога омиљеног писца, дио гардеробе који ти недостаје, пар карата за Транссибирску жељезницу… итд.) Па, онда, оне лијепе посвете, свједочанства нашег учешћа у животу других људи: „За полазак у школу“, „За рођендан“, „Поводом годишњице“…. „Твој….“ и тако то. Постаје јасно, да није могуће исказати пажњу и љубав према другоме, ако нешто значајно и лијепо, не одвојиш од себе и то одвојено и одабрано, не донесеш као украс и подстрек, вољеном бићу. Наравно, није битна количина, ни материјална вриједност нашег давања, колико чињеница да се види наша љубав, труд и пажња. Наш поклон не треба да показује колико смо ми „моћни, него колико волимо другога, како мислимо на њега. Наш поклон треба да покаже колико је други моћан у нашем срцу, у нашим очима. Још прије 3.000 година, чувена царица Савска, долази у Јерусалим у жељи да упозна цара Соломона, и да се увјери у приче о његовој изванредној мудрости. Она тада носи „товаре блага, и не штеди своју имовину да би дала дарове који ће се памтити, како би се приближила том човјеку. Међутим, иако су њени каравани били импозантни, највећи њен дар бјеше то што је донијела себе лично. Једна од каснијих легенди каже, да се међу њима родила велика љубав, те да је позната библијска „Пјесма над пјесмама“ написна Соломоновом руком, баш тој царици у част. Соломон је, на њен дар узвратио на најљепши могући начин, исписавши стихове који ће остати споменици љубавне поезије. Њихова љепота иде дотле, да ће они временом постати пророчанства будуће везе Бога са људима. У дане Господњег доласка на земљу, Његовог оваплоћења и силаска међу људе, прије 2.000 година, једна од најупечатљивијих сцена је управо она, када мудраци са Истока (астрономи из Месопотамије, Персије) доносе поклоне, у име цијелог човјечанства, да дарују Онога коме никакви дарови нијесу били потребни. Али љубав не доноси само оне дарове који ће опскрбити нечију нужду, него и оне који показују захвалност и пажњу. Ето, такви поклони пристоје и самом Господу Богу, и нијесу сувишни пред њим. Поклони могу и да се злоупотријебе. Прије 1.000 година, Свети Јован Владимир је добио поклон којим га је убица мамио у замку и сигурну смрт. А тај смртоносни поклон имао је облик Крста Господњег. Најсветија ствар послужила је да се уради нешто најмрачније. Па, опет, такав поступак није наудио примаоцу колико ономе који га је чинио. Убица је убрзо изгубио и царство, и живот, и успомену међу људима а невина жртва Јована Владимира, родила је миленијумски спомен на љубав, на вјеру и наду у вјечни живот. Велики Храм у Бару је дар ове генерације хришћана, Гоподу Богу и Свецу Мученику. За нама су три миленијума најразличитијих поклона, који људи приносе Свевишњем, и једни другима. За нама је три хиљаде година Господњег даровања људима. Па опет, још се није исцрпила та ризница људских срца, нити могућност да се смисли нешто оргинално, нешто што још није даровано. Завирите у ваше срце, погледајте. Тамо има поклона које још нико никоме није поклонио. Нешто што ћете тек ви поклонити вашем вољеном бићу. Нека су на здравље и спасење предстојећи празници! Честит Божић! Срећна Нова година! http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-poklon-od-srca/
  19. Ово су дани поклона, ово је вријеме дарова. Радост долазећег празника најљепше исказујемо тако што дајемо од себе другима. Ваљда смо свјесни да на тај начин најбоље подражавамо Творцу, који је, дајући од себе… труда, пажње, љубави… створио овај свијет и наше животе. Тако подражавамо и онима који су нас родили, мајкама и оцима и прародитељима нашим чијем одрицању и жртви имамо захвалити за наше постојање. Дајући од себе, и тако показујући радост и љубав, ми наликујемо нашим учитељима и васпитачима, онима који су нас хранили и подизали. Дарујући и поклањајући, ми смо слични Сунцу, мору, земљи… које је Господ створио таквима, да непрестано себе дају, свуда унаоколо, и тако чине живот могућим. Трудећи се око других, ми смо попут срца, које без престанка ради, како би обезбиједило живот другим органима и цијелом организму. Дар, и то онај незаслужени, онај који се не може зарадити, поклон који дајемо из љубави, мислећи на друге, а не на себе… то је најљепши знакрадости, и најбољи начин да прославимо заједнички, породични, народни празник. Јер, као што рекосмо, такав дар је услов живота. То се види, свуда око нас. Тек тако, дајући себе, заслужујемо да нам неко каже: „Сунце моје“, „Срце драго“, „Животе мој“…. На овај начин, празник за све нас постаје прослављање живота. Живота који настаје из љубави. Осим ове јасне симболике, која указује коме смо слични кад поклањамо и дарујемо, свјесни смо и тога да код људи којима је поклон намијењен такво нешто изазива неизмјерну радост. Они, кроз тај дар, знају да су примијећени, да нам нешто значе, да смо мислили на њихове склоности, потребе ( нови пар голманских рукавица за „будућег голмана“, штап за пецање који тражиш већ дуже вријеме, књига твога омиљеног писца, дио гардеробе који ти недостаје, пар карата за Транссибирску жељезницу… итд.) Па, онда, оне лијепе посвете, свједочанства нашег учешћа у животу других људи: „За полазак у школу“, „За рођендан“, „Поводом годишњице“…. „Твој….“ и тако то. Постаје јасно, да није могуће исказати пажњу и љубав према другоме, ако нешто значајно и лијепо, не одвојиш од себе и то одвојено и одабрано, не донесеш као украс и подстрек, вољеном бићу. Наравно, није битна количина, ни материјална вриједност нашег давања, колико чињеница да се види наша љубав, труд и пажња. Наш поклон не треба да показује колико смо ми „моћни, него колико волимо другога, како мислимо на њега. Наш поклон треба да покаже колико је други моћан у нашем срцу, у нашим очима. Још прије 3.000 година, чувена царица Савска, долази у Јерусалим у жељи да упозна цара Соломона, и да се увјери у приче о његовој изванредној мудрости. Она тада носи „товаре блага, и не штеди своју имовину да би дала дарове који ће се памтити, како би се приближила том човјеку. Међутим, иако су њени каравани били импозантни, највећи њен дар бјеше то што је донијела себе лично. Једна од каснијих легенди каже, да се међу њима родила велика љубав, те да је позната библијска „Пјесма над пјесмама“ написна Соломоновом руком, баш тој царици у част. Соломон је, на њен дар узвратио на најљепши могући начин, исписавши стихове који ће остати споменици љубавне поезије. Њихова љепота иде дотле, да ће они временом постати пророчанства будуће везе Бога са људима. У дане Господњег доласка на земљу, Његовог оваплоћења и силаска међу људе, прије 2.000 година, једна од најупечатљивијих сцена је управо она, када мудраци са Истока (астрономи из Месопотамије, Персије) доносе поклоне, у име цијелог човјечанства, да дарују Онога коме никакви дарови нијесу били потребни. Али љубав не доноси само оне дарове који ће опскрбити нечију нужду, него и оне који показују захвалност и пажњу. Ето, такви поклони пристоје и самом Господу Богу, и нијесу сувишни пред њим. Поклони могу и да се злоупотријебе. Прије 1.000 година, Свети Јован Владимир је добио поклон којим га је убица мамио у замку и сигурну смрт. А тај смртоносни поклон имао је облик Крста Господњег. Најсветија ствар послужила је да се уради нешто најмрачније. Па, опет, такав поступак није наудио примаоцу колико ономе који га је чинио. Убица је убрзо изгубио и царство, и живот, и успомену међу људима а невина жртва Јована Владимира, родила је миленијумски спомен на љубав, на вјеру и наду у вјечни живот. Велики Храм у Бару је дар ове генерације хришћана, Гоподу Богу и Свецу Мученику. За нама су три миленијума најразличитијих поклона, који људи приносе Свевишњем, и једни другима. За нама је три хиљаде година Господњег даровања људима. Па опет, још се није исцрпила та ризница људских срца, нити могућност да се смисли нешто оргинално, нешто што још није даровано. Завирите у ваше срце, погледајте. Тамо има поклона које још нико никоме није поклонио. Нешто што ћете тек ви поклонити вашем вољеном бићу. Нека су на здравље и спасење предстојећи празници! Честит Божић! Срећна Нова година! http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-poklon-od-srca/ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...