Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'перовић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. "Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву", поручио је ректор Цетињске богословије. Полицијски и судски органи црногорске власти превршили су сваку мјеру својим насилним понашањем и очигледном једностраношћу и селектовношћу у поступању, поручио је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић "Позивамо их да престану са насилним понашањем према мирним и ненасилним протестима. Међу повријеђенима вечерас има и дјеце - а све је то грађанство које је само прије мјесец-два мирно и достојанствено исказивало свој протест. Отуда је јасно да је неправда коју власт дистрибуира превршила сваку мјеру", казао је Перовић у изјави достављеној "Вијестима". Он оцјењује да власт од почетка епидемиолошке кризе поједине здравствене мјере користи за прогон Цркве. "О томе смо недавно, документовано и стручно, обавијестили јавност, а ускоро ћемо на конференцији за штампу изнијети све детаље о неправди и противтаконитом чињењу против владике Јоаникија и никшићког свештенства. Позивамо их да се уразуме. Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву. Нека га оставе на миру. ", поручио је Перовић. Он је тражио да се моментално престане са "противзаконитим и неоснованим држањем" владике Јоаникија са свештенством у притвору. Извор: Вијести
  3. Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи Христос Васкрсе! Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци! Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних! Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота. Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство. А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте? А зашто се сликају попови? Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима. Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији. А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све? Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза? Ваистину Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења. Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара: – Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада. *Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје. – Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи. *Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете? – Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође. * Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву? – Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање. ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ *A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије? – Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње. Извор: Новости
  6. “Црква показује изузетну виталност у овој новонасталој ситуацији при чињеници да је изречена мјера да лаици не присуствују богослужењу а Васкрс је и најважније службе у току године. Вјерници показују изузетну сагласност, садејство са свештенством, и мислим да смо за сада положили тај испит и показали да нас никаква спољна уредба или било каква нова околност, а ово јесте потпуно нова околност макар за наше покољење, није спријечила да дочекамо крај поста и прославимо Васкрс како треба у свој пуноћи”, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је гостујући у синоћњем васкршњем подказу “Све по Списку” истакао да држава, за разлику од Цркве, показује једну конфузију што се огледа и у поступању полиције испред неких храмова ових дана и “што ће изгледа радити и сјутра”. Образлажући свој став он је нагласио да то поступање прије свега није исто у свим градовима (на Цетињу нема тих сцена које имамо испред храма у Подгорици) и да то што раде, с друге стране, не раде ни по каквом позитивном пропису, као и да једна објективна околност, свјетски проблем у Црној Гори поприма димензије злоупотребе ситуације. “Брига за здравље је важна и то нико не пориче, па ни људи у Цркви, и треба да се поштују здравствене мјере. Али демократска друштва и правно уређени системи показују се демократским и правним а у тоталитарним режимима ова ситуација ће показати да су ти режими склони још већем тоталитаризму и долазимо до његовања једне културе страха и репресије и до ситуације као што је ова, коју је полиција радила јуче и данас испред црногорских храмова.” Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је истакао да је једно да вјерници не присуствују богослужењу, али забранити вјерницима да улазе током цијелог дана у храмове је нечувено и нема упориште ни у једном пропису и ни у једној мјери Националног координационог тијела те да се ради о непотребној репресији. “Дакле није било разлога за ту реакцију, чак је било злоупотреба на појединим мјестима, гдје полиција не да грађанима да се приближе храму са образложењем да то ради у договору са свештенством. Онда је излазило свештенство испред храма и полемисало с полицијом па су на интервенцију свештеника неко вријеме пропуштали људе па послије опет забрањивали. Тако да се врши непотребна репресија. Мислим да је она комбинација нечије недобронамјерности и приличне несналажљивости људи на терену. С друге стране имате ситуацију да близу мјеста гдје полиција брани народу да приђе, педесет метара одатле, имате гужву пред пекаром или банкоматом и сл.” Упоређујући опсаду храма са библијским сценама, отац Гојко је нагласио да је и стражарима код Христовог Гроба, када су видјели одваљен камен са Гроба и присуство анђела, прва емоција била паника (када су престрављени отрчали код фарисеја који су их посавјетовали шта да кажу – слажу) и касније комбинација лажи (што су зачеци антицрквене медијске пропаганде). Ректор Цетињске богословије каже да постоје и у таквом опсадном стању полицајци који се причешћују као и они који кажу да морају да поступају по наређењима или они који се праве да не виде ако нешто виде, јер “полиција је овај народ и то смо видјели у току величанствених литија за одбрану светиња да се не могу спрјечити људи да буду људи”. Кроз историју Цркве ово није први Васкрс на којем се Света служба Божија служила без присуства вјерника, што под утицајем ратова или безбожних идеологија или катастрофа, казао је прота Гојко и подсјетио да у Библији на једном мјесту код пророка Данила пише, а касније се у Новом завјету цитира неколико пута, да је најстрашније вријеме, нешто што је неки предзнак и задњих времена, тзв. гнусоба опустошења, што значи да на мјесту које је најсветије буде потпуно опустошење. “И ово колико је, да тако кажем, вјежба за нашу вјеру и преиспитивање како доживљавамо вјеру, да ли све радимо по аутоматизму или то шта смо навикли и чему смо научени ових 30 година може да се примјени на неки други начин, да се покаже нешто стрпљење и тако даље, с друге стране може и да свједочи о најави неке нове епохе. А ми хришћани би требало да смо на све спремни”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Протопрезвитер–ставрофор Гојко Перовић: Црквено прослављање Васкрса траје 40 дана Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно
  8. “Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад” Српска православна црква схвата озбиљно препоруке љекара, а наредних дана ће се благовремено огласити поводом прославе Васкрса. То је за “Вијести” саопштио протојереј–ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињеске богословије, реагујући на данашњу изјаву директора Института за јавно здравље Бобана Мугоше. “Поздрављамо напоре љекарских тимова на сузбијању епидемије. Све смо здравствене мјере до сада поштовали. Јучерашњи састанак представника Митрополије и НКТ је био конструктиван. Изјава о којој др Мугоша говори дата је прекјуче – дан уочи састанка. Проблем је у спорости појединих медија који и иначе не информишу о Цркви адекватно и истинито”, рекао је прота Гојко Перовић. Додаје да ће се СПЦ ових дана благовремено огласити поводом прославе Васкрса. “Биће јасно да смо препоруке љекара схватили веома озбиљно. Јако је тешко нама у Цркви борити се истовремено и против опасног вируса, и против неистина које се о Цркви шире, а истовремено слушати са високих државних адреса неосноване пријетње умјесто позива на дијалог и заједнички рад. И поред свега тога – глас Цркве ће и даље бити глас благослова и позива на одговорност и мир”, закључио је протојереј–ставрофор Гојко Перовић, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно. *Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве? Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају. Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом. Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе. На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде. *Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење? Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“. На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности. Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста. Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама. *Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине? Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника. Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни. Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима. Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама? Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста. Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи. Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила. *Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет? И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“… Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом. Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта. *Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу? Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма. Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали. Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности. *Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима? Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама. Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак. *Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“? Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом. Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен. *Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином? И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања. Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе. А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи. *Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести? То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити. Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг. *Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива? Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду. Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије. Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. “Привођење Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија на информатовни разговор је за сваку осуду“, казао је за Радио ,,Светигору“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије. Отац Гојко каже да нам није јасно по то којим аршинима поступа црногорска полиција, и да ли их уопсте има? “Док се на другим јавним мјестима ових дана, испред пекара, на пијацама и градилиштима окупља много већи број народа него испред православних храмова ( јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ ) – полиција приводи Митрополита црногорско-приморског због службе на Златици која је служена само са свештеницима и појцима. Не желимо да дижемо тензије. Данас је лијепи празник пун Божије благодати – али ово је нечувено!“- казао је отац Гојко Перовић. Отац Гојко додаје да умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, сада имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством. “Тражимо моментално и неодложно пустање Митрополита Амфилохија на слободу“- каже отац Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  11. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Митрополија црногорско-приморска спремна је да одмах понуди зграду интерната Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу на располагање народу и друштву у борби против епидемије вируса корона уколико за тим има потребе, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је нагласио да би сва друга питања о евентуалној сарадњи морали рјешавати у директној комуникацији Цркве и Владе, уколико се за тим укаже оправдана потреба. – Оно што сигурно сад имамо на располагању, што нам се чини функционалним и што одмах можемо понудити, уколико за тим има потребе, то је зграда интерната Богословије, која се налази у градском језгру Цетиња и близу је болнице „Данило Први“ – рекао је отац Гојко Перовић за „Дан“. Објаснио је да зграда интерната има смјештајни капацитет за 50 и више људи, а у њој бораве ученици кад школа ради. – Што се тиче других тема везаних за сарадњу државе и Цркве по овом питању, Црква није компетентна да процијени на који би све начин могла да помогне држави и друштву, тако да бисмо сва друга питања о евентуалној сарадњи могли и морали да рјешавамо у непосредној, интерној комуникацији Цркве и Владе, кад се, и ако се, за тим укаже оправдана потреба – казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. „Сваки вјерник који има потребу да се причести све информације може добити у контакту са својим свештеником“, рекао је протојереј-ставрфор Гојко Перовић у програму уживо на таласима радија „Светигора“ и званичним профилима „Не дамо светиње“. Он је рекао да нема потребе да се Црква оглашава званичним саопштењем по овом питању. „Црква у Црној Гори није милионска по броју вјерника попут Руске или Грчке да би морала да се дају званична упуства о техници причешћивања“ , објаснио је ректор цетињске богословије. „Ми за тим немамо потребе, број вјерника у односу на ове Цркве је релативно мали и све вјерске потребе и сва комуникација о начину причешћивања могу да се утврде у комуникацији са свештеником“, рекао је отац Гојко додавши да ће се тиме избјећи уношење смутње међу вјерницима. „Нарочито због тога што су се већ појавила саопштења других епархија која су различита“, закључио је отац Гојко. „Сваки вјерник који има дилему да ли да се причести и сви који имају неку дилему у погледу светог причешћа боље је да остану кући. Ко нема вјеру да од светог причешћа не може доћи зараза можда је вријеме да се уздржи од причешћа неко вријеме“, рекао је отац Перовић додавши да за такав став има утемељења и у црквеном предању раних вјекова. Он је поручио свима који се у овој ситуацији осјећају беспомоћно и несигурно да се обрате првом свештенку Митрополије црногоско-приморске од кога могу добити савјет, молитву и конкретну помоћ. Црква стоји на располагању и нашој држави са свим својим капацитетима, спремна је да уступи своје зграде и установе, ако је потребно правити стационаре, поручио је вечерас ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Уколико се за седам дана покаже да нема воље за променама, не видим простора да се након следећег састанка експертских тимова Владе Црне Горе и СПЦ и даље више договарамо. Звучни запис разговора Ово је ексклузивно за Спутњик поручио отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије дан после састанка два тима у Подгорици, након ког су представници власти наговестили могућност измене спорног Закона о слободи вероисповести. Отац Гојко: Предложене конкретне промене закона Након пет сати стручног разговора, све је јасно, каже Перовић. Остаје само да се види да ли ће онај који доноси политичке одлуке у Црној Гори бити спреман да јасну аргументацију СПЦ усвоји и примени. Упркос томе што је била потпуно маргинализована у процесу усвајања закона, СПЦ је и даље спремна за разговоре, додаје наш саговорник. Спремна је да преформулише и амандман који је предложен у ноћи усвајања закона, уколико за то има простора. Храмови треба да буду третирани једнако, и они који су грађени пре, и они који су грађени након 1918. Закон о слободи вероисповести, подсећамо, захтева да се докаже посед православних храмова изграђених пре 1918, године када је до тада независна Црна Гора постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. „Ми прихватамо чак и такву формулацију и кажемо да смо спремни да се за те храмове судимо пред црногорским судовима, по црногорском законодавству. Дакле,не остављамо простора ни за какве спекулације да ли тражимо повлашћени положај као СПЦ, да ли тражимо арбитражу неког трећег, што нам се приписује. Хоћемо да се над црквеном имовином спроводе они механизми и они принципи који за сва правна и физичка лица у Црној Гори по већ донетим законима“, наводи Перовић. На питање да ли ће црногорска влада прихватити на себе доказивање да храмови не припадају СПЦ, а не обрнуто, да СПЦ доказује да храмови припадају њој, Перовић одговара да влада такав принцип мора да прихвати, пошто, како каже, не живимо у џунгли већ у држави. Није проблем у примени него у самом закону „Зна се да је то принцип који влада у праву. Они су у медијима приказали цркву као некога ко за себе тражи нека посебна права. Напротив, ми тражимо да се држава, када мисли да је нешто њено, понаша у складу са већ донетим законима и са Уставом Црне Горе, који каже да су црква и држава одвојене и да постоји принцип правне једнакости за све, па дакле и за саму државу“, објашњава Перовић. Описујући састанак, Перовић каже да је убеђен да се не може знати на чему је човек када прича са људима који су усвојили Закон о слободи вероисповести на начин на који су га усвојили. Напомиње да је закон усвојен без консултација са представницима СПЦ и упркос препорукама Венецијанске комисије. „Ми смо отишли на састанак са концепцијом да, уколико представници владе нису спремни да причају о промени закона, нема ни простора да се прича. Оно што су препознале и домаћа и међународна јавност јесте да је проблем у спорним тачкама закона, а не у начину његове примене. Друго, принципијелно и системски, тешко је причати о томе да се можемо договарати како да се закон спроводи. Jедном усвојен закон имао би, ваљда, механизме за спровођење и око тога не би требало да има договора“, каже Перовић. Представници СПЦ пријатно су изненађени отвореношћу експертског тима владе да разговарају о променама закона, али напомиње Перовић, и свесни да то ништа не мора да значи. Према његовим речима, представници владе имали су „довољно кондиције“ и били су расположени да саслушају образложење представника СПЦ о тачкама које су спорне и какве алтернативе нуде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Поводом данашње свечане литије која је након Свете архијерејске литургије у Цетињском манастиру одржана на Цетињу, предвођена Његовим високопреосвештенством Митрополитом црногорско-проиморским г. Амфилохијем, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је да није у питању “протестна шетња” већ традиционална литија која се сваке године обавља у Недјељи православља, првој недјељи Великог и Часног поста, и то у свим православним пријестоницама свијета, па тиме и на Цетињу. “Да подцртам, ово се радило и у вријеме краља Николе, а у новијем времену, последњих 30 година“, подсјетио је отац Гојко Перовић и додао: „Овим, иначе, није прекршена никаква полицијска забрана како су јавили неки медији, јер се литија није кретала уобичајено улицама града, већ онако како је и сугерисано – манастирским имањем“. Овогодишњи крсни ход је прошао од Цетињског манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад. Ранијих година литија се кретала од Цетињског манастира према Цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, преко трга краља Николе, затим Његошевом улицом, преко Балшића пазара до Влашке цркве и назад до Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Након Молебна Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, упркос јакој киши, велики број житеља града под Требјесом кренуо је, заједно са свештенством и монаштвом, у молитвени ход до Трга слободе гдје се сабранима обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је и предводио литију. Прота Гојко је казао да је добро што се на овоме тргу послије молитвеног хода, чита Молитва Господња и Симбол вјере у којима најсажетије и најјасније стаје цијела наша вјера: и у кога вјерујемо, и како вјерујемо и до кад вјерујемо: “Ово је добро да се у смутна времена, у великој гужви, у доста брига које човјек носи у своме срцу, а које нијесу везане само за Господа и светињу, подсјетимо зашто смо кренули у овај молитвени ход и шта је разлог ових наших литија, које јесу истовремено и мирни грађански протести.” Поручио је да је разлог ових наших литија и овог сабрања наша жеља да покажемо свима, и властима и свим грађанима ове државе да је на помолу спровођење једног јако лошег закона. “По овој киши ако нијесу све цигле, сви цријепови и даске на крову постављене, може наша кућа – Црна Гора да прокишњава баш кроз тај закон. Зато смо се скупили као на неку мобу да поставимо да све даске, све цигле, да сваки камен наше куће буде на свом мјесту. Тако раде прави домаћини.” Рекао је да ово радимо зато што смо писмени и што умијемо да саберемо да су два и два четири. “То радимо и без икакве приче, јер нам нешто из срца и душе говоре они наши преци чијим генима захваљујући смо рођени и мислимо, видимо и слушамо, они наши преци који су први почели да читају Библију и који су знали да има нешто веће и од земаљских блага и мјерила. Ти нам преци и гени не дају да с миром стојимо у моменту када неко покушава од Цркве да направи државно предузеће”. Коментаришући оптужбе да Црква жели да буде изнад закона, отац Гојко је подсјетио да Црква већ двадесет година моли да се донесе закон који ће уредити односе државе и Цркве. “Куд ћеш веће бриге за државу, за нашу Црну Гору од тога да се боримо ми, као грађани ове земље, да се донесу добри закони”, упитао је он. Отац Гојко је казао да је “наш добри брат” предсједник Црне Горе рекао да му не пада на памет да одустане, па иако нас је још више, иако смо још истрајнији. “Треба да се молимо Богу да и нашем предсједнику Бог просвијетли ум да види да смо ми једнако Црногорци као и он и да ми једнако волимо Црну Гору као што је и он воли, да не кажем да има можда понеки понегдје који је воли и више од њега, па да је сто пута предсједник”. Нагласио је да треба да знамо да је тек пред нама вријеме молитве, стрпљења и љубави. “Не смије ништа да нас са тога пута скрене”, поручио је отац Гојко. Казао је да вечерасс излазимо у један великопосни молитвени вход. “Па ако Бог да кад се вратимо за Васкрс да затекнемо љепшу Црну Гору, без овога чуда од овога закона. Да се направи љепши и бољи закон, који не прокишњава. То да нам буде на памети, никакви сукобим, никакве подјеле”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, поручио је отац Гојко Перовић у Подгорици. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је синоћ изузетно посјећено предавање Библијска Црна Гора у организацији Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори. Књижара Матице српске у Подгорици била је тијесна да прими све оне који су жељели да чују бесједу пароха цетињског о паралелама између Библије и Црне Горе кроз њену историју. “Црква је носећа државотворна култура Црне Горе, а Цетињски манастир је мјесто, наша светиња, гдје се одиграо онај историјски трансфер између античке старе Дукље и модерне државе, коју су установили владике и владари из династије Петровића”, поручио је отац Перовић. Прота Гојко је констатовао да има много примјера сличности између онога што нам Библија – књига над књигама говори и писаних свједочанстава које су нам оставили они који су стварали Црну Гору и њен идентитет. “Његошево штиво је дубоко библијско”, казао је о. Гојко Перовић и додао да је идентитет Црногораца утемељен управо у дјелу нашег највећег пјесника и владара. “Идентитет Црне Горе и Црногораца је филозофија збјега, како је то Његош забиљежио у свом непролазно вриједном дјелу. Његош је то више пута истицао, и у својој поезији и у дипломатској преписци”, подјстио је о. Гојко. Он је истакао да су Црногорци непрестано тражили мир, који нису проналазили, баш као и израиљски народ како је то описано у Библији. Управо однос ропства и слободе, како је казао је отац Перовић, доминира Његошевим дјелом и филозофијом. “Као што је израиљски збјег предводио Мојсије, тако је наш, црногорски предводио Св. Петар Цетињски – законодавац, ратник, пророк и државник”, казао је цетињски парох. “Народу какав је црногорски – чији је идентитет утемељен на Цркви, на личностима какви су Св. Петар Цетињски, Његош, на непрестаној борби за слободу, мир и правду, тражити нови идентитет `који је другачији од идентитета у другој држави`, како је недавно казао предсједник државе, граничи се с здравим разумом”, нагласио је о. Перовић. Поручио је да литије против Закона о слободи вјероисповјести нису никакав напад, већ борба за боље друштво и боље људе, и да у том смислу у њима нема мјеста за политику ни страначке подјеле. Отац Гојко је истакао да Црна Гора треба да буде држава у којој су сви пред законом исти, без обзира да ли су православци, муслимани или католици, а да Закон о слободи вјероисповјести ставаља православне вјернике и Цркву у неравноправан положај у односу на друге вјероипсовјести. Позвао је власти да “оставе Цркву, њене светиње у којима постоји ред већ два миленијумима”. “Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Ови који су донијели закон оптужују нас да литијама враћамо Црну Гору у средњи вијек. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, хоћемо закон који неће одвајати православне од католика. А, тако ће бити ако се овај закон буде примјенио”, поручио је отац Гојко Перовић. Све црногорске владике хиротонисане ван Црне Горе “Оно што чини аутокефалност једне Цркве је да она сама себи бира поглавара, што никад није био случај с Црквом у Црној Гори. Она је била аутокефална само у Уставу краљевине Црне Горе. Ни један владика није хиротонисан на тлу Црне Горе”, подсјетио је о. Гојко Перовић. Владика Саво Очинић је хиротонисан 1692. у Хергег Новом, а владика Данило Петровић у Печују у Угарској, а рукоположио га је Арсеније Чарнојевић из Бајица. Саву Петровића је хиритонисао пећки патријарх Мојсије Рајевић, Василија Петровића пећки патријарх Атанасије Гавриловић. Св. Петра Цетињског хиротонисали су Мојсије Путник и други архијереји Карловачке митрополије. Отац Перовић је подсјетио да Св. Петар, док је био архимандрит, бечком двору писао да Црногорци сами себи бирају поглавара и хиротонишу га ван Црне Горе све док се не врати патријарх у Пећ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града. Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег. Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори. Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне. Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте. Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато? Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице. Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго. Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима. Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, данас је замолио поједине новинаре да не обмањују јавност у погледу његових сусрета и састанака које има са различитим личностима, поручујући да свим сусретима приступа са истим људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и покаже истина. Писмо оца Гојка Перовића преносимо интегрално: „Молим и преклињем поједине црногорске новинаре да не шире дезинформације и не обмањују јавност у погледу мојих сусрета и састанака са различитим личностима. Тачно је да сам се јуче сусрео са политичарима из Демократског фронта у сврху разјашњења несугласица поводом тога да је карактер литија искључиво црквени и да нема, и не смије имати, никакав страначки карактер. Ни са једним политичарем нисам имао, немам и нећу имати редовне састанке. Нити за тим има потребе, нити ми је у опису посла. Што се тиче мог састајања са политичарима, како би јавност била истинито и потпуно информисана, желим да саопштим и да сам недавно имао званичан састанак са Премијером и са неколико министара, политичара из владајућих партија. Истога дана, јуче, када и са политичарима из ДФ-а, био сам у прилици да сједим са лидером владајуће Либералне партије, господином Андријом Поповићем, након нашег гостовања у синоћној емисији Проблем РТВ Будва. Свим тим сусретима приступам са једним, истим, људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и да се покаже истина.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, говорио је 20. фебруара 2020. године, у оквиру трибине „Савремени човек и савремени свет”, у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду. Прилог Радио-Светигоре са предавања оца Гојка Перовића у Новом Саду На почетку вечери наступио је г. Миодраг Близанац, са члановима хора Исон. После кратког уметничког наступа г. Близанца, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске, а затим се обратио отац Гојко Перовић. Ово Матица српска не памти: Отац Гојко Перовић говорио пред више од хиљаду људи! Прилог РТВ Војводине:
  21. Грбаљски манастир Подластва био је и вечерас литијско одредиште бројних вјерника који су стигли из правца Котора (предвођени протојерејем – ставрофором Момчилом Кривокапићем, архијерејским намјесником бококоторским, и протојерејем – ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије) и Будве, како би изразили протест против усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Двије колоне, након неколико сати хода, среле су се у 18 часова. Обраћајући се пред манастиром отац Гојко Перовић је поручио да „политичари морају да схвате да не могу ратовати против светиња“. Он је казао и да свештени ход кроз грбаљску равницу и онај из правца Паштровића и Будве не значи заступање ниједне земаљске политике, те да је зато ова литија света ријека. „Каже Свето писмо отврднуло срце политичарима који нису схватили што то значи када народу треба светиња. Друга слична прича која се одвијала на овим нашим просторима је она када се опет појавио један политичар који није разумио народ и почео да га тјера са све четири стране да руши цркве, укида молитву, скида звона са цркава, пали црквене књиге, а онда се десило оно што је рекао Његош: Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. И та политика је остала у дубинама прошлости, а тај народ који се збјежа у планине да чува светињу, остао и опстао. Овдје пред овом грбаљском светињом молимо се Богу да трећа прича на почетку 21. вијека буде боља и да политичари схвате да не могу ратовати против светиње. Да не могу светиње трпати у неке пролазне дневне политике које се мијењају из часа у час. Ми смо свједоци да људи који владају овом земљом су тако лако мијењали и политике и идеологије. И то није тема за пред ову светињу, и никад не би била тема да није овога закона. А сада кажемо, мијењајте, радите шта хоћете, само не дирајте светиње, јер ми не дамо наше светиње. Оно што тражимо, што је речено простим српским језиком – не дамо светиње, то је уписано у декларације свих модерних држава задњих 200 година. Политика на једну, а Црква на другу страну, то се зове секуларна држава. И ми се данас боримо за поштовање Устава ове земље, који баш тако каже, држава и политика на једну, а светиње на другу страну. Нема тога ко може зауставити литије и молебане и овај наш легитимни грађански протест. Ништа нас не може уморити. И ако неко каже из врха власти да су ове наше литије губљење времена, одавде им поручујемо да су такве приче губљење врмена. Нека нам то не причају. Дођите међу народ па ће вам бити јасно и што су светиње и како се чувају“, поручио је о. Перовић. Испред Одбора за одбрану светиња у Грбљу обратио се Стефан Спасојевић који је осудио оне који су се „у својој гордости усудили да се дрзну на оно што једино нису успјели да нам отму нити да оскрнаве“. То је како је навео „зид од којега више нема назад, него само напријед“. „То је зид овог манастира Подластве, манастира Савине, манастира Острога, Цетињског манастира и свих наших цркава и манастира. Наших светиња које смо обновили, освештали и Господу принијели, а које безбожна власт у Подгорици хоће да нам отме… Нека чује онај који је умислио да је Бог и којем је мало што је похарао све земаљско, а сада би да отима и оно небеско. Нека чује да ми не одустајемо, да ми не дамо наше светиње, да нашим литијама краја бити неће, све до повлачења овог срамног закона… Побиједићемо јер је с нама Бог, јер на крају крајева, ништа је са Христом све, а све је без Христа ништа “, поручио је између осталог Спасовјевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У београдском храму Светог великомученика Георгија на Бежанији служио је Свету Литургију у недељу, 26. јануара 2020. протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а после Евхаристије је одржана Литија за спас народа у Црној Гори, у организацији архијерејског намесништва земунско-новобеоградског. Звучни запис беседе Прота Гојко је беседио о актуелним догађајима у Црној Гори, осврћући се на историјске чињенице: "Једна епархија - столица Зетских митрополита и епископа - остала је Светосавска непрестано и чувала је неугасиви огањ Светосавског просвећења и народног јединства!". Подсећајући на речи краља Николе - "Сва знамења и светиње испод Шаре сабрана су под Ловћеном међу нама на Цетиње..." , и на стихове Његоша - "Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо...", отац Гојко је наставио: "И садашњи моменат је такав да ми сви осећамо, где год да живимо, да је ово - једна Црква!". Извор: Радио Слово љубве
  23. Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...