Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, данас је замолио поједине новинаре да не обмањују јавност у погледу његових сусрета и састанака које има са различитим личностима, поручујући да свим сусретима приступа са истим људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и покаже истина. Писмо оца Гојка Перовића преносимо интегрално: „Молим и преклињем поједине црногорске новинаре да не шире дезинформације и не обмањују јавност у погледу мојих сусрета и састанака са различитим личностима. Тачно је да сам се јуче сусрео са политичарима из Демократског фронта у сврху разјашњења несугласица поводом тога да је карактер литија искључиво црквени и да нема, и не смије имати, никакав страначки карактер. Ни са једним политичарем нисам имао, немам и нећу имати редовне састанке. Нити за тим има потребе, нити ми је у опису посла. Што се тиче мог састајања са политичарима, како би јавност била истинито и потпуно информисана, желим да саопштим и да сам недавно имао званичан састанак са Премијером и са неколико министара, политичара из владајућих партија. Истога дана, јуче, када и са политичарима из ДФ-а, био сам у прилици да сједим са лидером владајуће Либералне партије, господином Андријом Поповићем, након нашег гостовања у синоћној емисији Проблем РТВ Будва. Свим тим сусретима приступам са једним, истим, људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и да се покаже истина.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Грбаљски манастир Подластва био је и вечерас литијско одредиште бројних вјерника који су стигли из правца Котора (предвођени протојерејем – ставрофором Момчилом Кривокапићем, архијерејским намјесником бококоторским, и протојерејем – ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије) и Будве, како би изразили протест против усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Двије колоне, након неколико сати хода, среле су се у 18 часова. Обраћајући се пред манастиром отац Гојко Перовић је поручио да „политичари морају да схвате да не могу ратовати против светиња“. Он је казао и да свештени ход кроз грбаљску равницу и онај из правца Паштровића и Будве не значи заступање ниједне земаљске политике, те да је зато ова литија света ријека. „Каже Свето писмо отврднуло срце политичарима који нису схватили што то значи када народу треба светиња. Друга слична прича која се одвијала на овим нашим просторима је она када се опет појавио један политичар који није разумио народ и почео да га тјера са све четири стране да руши цркве, укида молитву, скида звона са цркава, пали црквене књиге, а онда се десило оно што је рекао Његош: Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. И та политика је остала у дубинама прошлости, а тај народ који се збјежа у планине да чува светињу, остао и опстао. Овдје пред овом грбаљском светињом молимо се Богу да трећа прича на почетку 21. вијека буде боља и да политичари схвате да не могу ратовати против светиње. Да не могу светиње трпати у неке пролазне дневне политике које се мијењају из часа у час. Ми смо свједоци да људи који владају овом земљом су тако лако мијењали и политике и идеологије. И то није тема за пред ову светињу, и никад не би била тема да није овога закона. А сада кажемо, мијењајте, радите шта хоћете, само не дирајте светиње, јер ми не дамо наше светиње. Оно што тражимо, што је речено простим српским језиком – не дамо светиње, то је уписано у декларације свих модерних држава задњих 200 година. Политика на једну, а Црква на другу страну, то се зове секуларна држава. И ми се данас боримо за поштовање Устава ове земље, који баш тако каже, држава и политика на једну, а светиње на другу страну. Нема тога ко може зауставити литије и молебане и овај наш легитимни грађански протест. Ништа нас не може уморити. И ако неко каже из врха власти да су ове наше литије губљење времена, одавде им поручујемо да су такве приче губљење врмена. Нека нам то не причају. Дођите међу народ па ће вам бити јасно и што су светиње и како се чувају“, поручио је о. Перовић. Испред Одбора за одбрану светиња у Грбљу обратио се Стефан Спасојевић који је осудио оне који су се „у својој гордости усудили да се дрзну на оно што једино нису успјели да нам отму нити да оскрнаве“. То је како је навео „зид од којега више нема назад, него само напријед“. „То је зид овог манастира Подластве, манастира Савине, манастира Острога, Цетињског манастира и свих наших цркава и манастира. Наших светиња које смо обновили, освештали и Господу принијели, а које безбожна власт у Подгорици хоће да нам отме… Нека чује онај који је умислио да је Бог и којем је мало што је похарао све земаљско, а сада би да отима и оно небеско. Нека чује да ми не одустајемо, да ми не дамо наше светиње, да нашим литијама краја бити неће, све до повлачења овог срамног закона… Побиједићемо јер је с нама Бог, јер на крају крајева, ништа је са Христом све, а све је без Христа ништа “, поручио је између осталог Спасовјевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У београдском храму Светог великомученика Георгија на Бежанији служио је Свету Литургију у недељу, 26. јануара 2020. протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а после Евхаристије је одржана Литија за спас народа у Црној Гори, у организацији архијерејског намесништва земунско-новобеоградског. Звучни запис беседе Прота Гојко је беседио о актуелним догађајима у Црној Гори, осврћући се на историјске чињенице: "Једна епархија - столица Зетских митрополита и епископа - остала је Светосавска непрестано и чувала је неугасиви огањ Светосавског просвећења и народног јединства!". Подсећајући на речи краља Николе - "Сва знамења и светиње испод Шаре сабрана су под Ловћеном међу нама на Цетиње..." , и на стихове Његоша - "Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо...", отац Гојко је наставио: "И садашњи моменат је такав да ми сви осећамо, где год да живимо, да је ово - једна Црква!". Извор: Радио Слово љубве

Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора

Главна тема Цркве је да се вјерни народ поводом Божића окупи у црквама, а било би добро да политичари траже друге датуме и поводе за посјету другим државама, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Одговарајући на питање „Дана“ у вези са најављеном посјетом српског предсједника Александра Вучића Црној Гори на Бадњи дан, отац Гојко је нагласио да свако има право да долази кад хоће. „Што кажу – сви су путеви свакоме отворени. Али се бојим да таква посјета једног државника другој држави не стави медијски и уопште, што се тиче пажње народа, сам празник Божић у други план, што не би било добро“, рекао је прота Перовић наводећи да је то његов лични став. Поручио је да је њихова главна тема да прославе Божић и да се вјерни народ тим поводом окупи у црквама. „Вучић нека дође као државник у посјету држави. Озбиљно, вишедневно, плански и најављено. Вјерски празници нијесу прилика за то. Поготово не у ситуацији када се боримо за права Цркве, а не било које нације или етничке групе“, нагласио је протојереј-ставрофор г. Перовић. Агенција Тањуг јуче је навела да им је из Вучићевог кабинета потврђено да ће Вучић Бадњи дан провести „са Србима, православним вјерницима, на сјеверу Црне Горе“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског казао је на данашњој сједици скупштинског Одбора за људска права, на којем се расправља о Владином предлогу закона о слободи вјероисповијести да је Влада 2015. године јавну расправу о овом законском акту симулирала тако што ју је организовала у неадекватним просторијама, са недовољно мјеста да уђу сва стручна лица, а камо ли сви заинтересовани. „Европска комисија је препоручила да водимо истински дијалог са субјектима којих се дијалог тиче. Мисли се на отворен, инклузиван и институционални, уз поштовање транспарентности. Дакле, не мисли на тајне састанке, иза затворених врата, не мисли на сепаратне састанке представника државних органа са појединим цркванма и вјерским заједницама. И овај скуп је организован некако неспретно, уочи католичког Божића. Ако сте скупштински одбор и ако располажете довољним бројем чињеница, знате да представници међународне заједнице из Западне Европе тешко да ће доћи два дана пред Божић“, казао је отац Гојко. Рекао је да се у потпуности слаже са примједбама представника Демократског фронта да није примјерено да се традиционална Црква, која вјековима траје, и кроз позив и кроз третман изједначава са једном заједницом, односно групом грађана која је своје дјеловање пријавила од 2000. године па наовамо. „И која злоупотребљава име већ постојеће вјерске заједнице. Ви сте ту правници – знате о чему причам. Исто тако, скуп је до те мјере неспретно организован да поред себе имам два своја познаника и пријатеља из Которске бискупије, иако сте замолили Митрополију да дође само један представник. А тако би ми данас овдје пријало присуство неког од правника из Митрополије, кога нисмо делегирали поштујући вашу молбу да дође само један“, примијетио је прота Гојко. Казао је да је у току 2019. године одржан само један састанак представника Владе и СПЦ на коме се расправљало о овом Владином Предлогу закона. „Када је 24. јуна ВК упутила своје препоруке и приговоре, Митрополија и друге епархије СПЦ су одмах објавиле своју спремност на дијалог који препоручује Европска комисија. Међутим, чекали смо до 24. септембра да нас на нашу иницијативу прими предсједник Владе. А од тада, од тог састанка од 24. септембра прошла су два мјесеца до 26. новембра кад је одржан тај један једини састанак на коме је потпредсједник Владе господин Пажин наступио у смислу узми или остави“, подсјетио је он. Прота Гојко је подсјетио да 5. децембра Влада утврђује предлог. „И ми достаљмо гомилу примједби, на преко деведесет страна, образложених примједби на које, господине заштитниче људских права, нијесмо добили ни један одговор. Одговор. А камо ли да покушамо да вршимо дијалог“, нагласио је он. Нагласио је да се све ово дешава у атмосфери када су друге Цркве и вјерске заједнице потписале темељне уговоре са Владом Црне Горе. „А СПЦ није, иако је 20. априла 2012. године она сама дала Влади предлог о томе, за који такође нијесмо удостојени ни једног коментара. А посланик ДПС у овој Скупштини Миодраг Вуковић, господине заштитниче људских права, је рекао да је Влада ЦГ са свима донијела темељни уговор, осим са СПЦ, а са њом није зато што је она реликт прошлости који треба пустити да изумре“, подсјетио је отац Гојко. Додао је да се све ово догађа у атмосфери кад предсједник државе крши Устав. „Крши члан 14 Устава Црне Горе и јавно саопштава у Парламенту и ван Парламента да ће он и његова партија основати или обновити цркву. Уопште не улазим у детаље каква је то црква у његовој замисли, ко би чинио ту цркву, какви су то вјерници, по којим канонима – али вас питам: Да ли устав ове земље дозвољава да предсједник грађанске, мултиконфесионалне државе узима на себе право и још најављује да ће да оснује или обнови цркву? То је атмосгфера у којој причамо о овом закону“, истакао је отац Гојко. Казао је да је Влада јуче објавила текст којим обмањује јавност у многим сегментима. „Говори се о незаконитом укњижавању деведесетих година, да је наша Црква нешто незаконито укњижила на себе, иако је све то урађено по тада важећим законима, на начин како су се укњижавали грађани, институције па и сама држава“, казао је он. Подсјетио је да је на захтјев једне НВО 2008. године СПЦ избрисана као титулар. „Ми смо се жалили министарству финансија и оно је уздало акт по коме је наше укњижење валидно. Онда се ишло на управни поступак, на суђење код Управног суда. И тада смо судски процес добили. И Влада налази за сходно, после свега тога, да су укњижења извршена под сумњивим околностима“, истакао је прота Перовић. Казао је да је Владина обмана њена тврдња да се из Законика Валтазара Богишића јасно види како је држава била власник неких црквених објеката. „А баш се ту јасно наглашава, у том Општем имовинском законику, да је Црква имаоник власништва“, прецизирао је он. Додао је да се стечена права и субјективитет регистрацијом прекидају. „Сад ви видите како Црква може, и да ли ће, да се региструје, или неће у таквој ситуацији“, рекао је он. Упитао је ко је писао овај закон. „Не може са црквама и вјерским заједница, да преговара неформални састав у име Владе, без акта са протоколом. Ми не тражимо да се овдје поштују канони – тражимо да се поштују Устав, закони и процедура ове државе. Апсурдно је овај разговор данас овдје водити као један – једини ове врсте, и то кад је већ све завршено“, сматра он. Одбацио је оптужбе из Владе да је СПЦ била против дијалога. „Влада није исказала вољу и спремност да на наше примједбе стручно одговори или да о њима разговара. Примједбе и препоруке ВК, господине министре, нијесу инкорпориране у овај Предлог закона адекватно. А има, избројали смо их – тридесет и шест суштинских примједби“, додао је отац Гојко. Прва је, рекао је, о отвореном, институцијалном и инклузивном дијалогу. „Предлог закона није у сагласно са Уставом, јединственим правним поретком због дискриминаторских одредби, што је указано у овом нашем допису на деведесет и двије стране. Овај предлог закона третира стечени правни субјективитет цркава и вјерских заједница кроз доношење нових рјешења о уписима Цркава и вјерских заједница која имају конститутивни карактер, што се види по чану 26 Предлога закона“, нагласио је прота Гојко. Предлог закона, сматра он, радикално је сужен опсег права на слободу вјероисповијести у колективном аспекту. „Радикално се атакује и на својинска права цркве и вјерске заједнице на начин који је супротан члану 1 првог протокола, Уставу Црне Горе и Закону о својинско-правним односима као и Закону о заштити културних добара и осталим важећим правним актима, као рецимо о Закону о државном премјеру и катастру. Црква никад никоме ништа није отела, и не бјежи од судског разматрања по том питању. Али, не, господине потпредсједниче Владе, пред Владиним органима који су јој подређени. Господине заштитниче људских права, овдје се боримо за одвојеност три гране власти“, прецизирао је он. Упитао је зашто Влада кроз одредбе Предлога закона бјежи од редовних судова суверенме државе, у парничном поступку. „Тиме она, по мени лично, она нарушава саму структуру ове државе. Избјегава капацитете коју нам ова држава даје. Зато Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ предлажу да се жури са оваквим правно неодрживим, неуставним и дискриминаторским Предлогом закона који ће само да погорша стање вјерских слобода. Истичемо да се радом кроз дијалог који треба наставити до новог предлога закона, усклађеног са међународним актима и мишљењем ВК, усклађеног са уставно-правним поретком ове државе може доћи, по нашој процјени за шест мјесеци“, рекао је он. „Ако је Влади стало до квалитетног уређења ове осјетљиве области друштвеног живота, онда ће прихватити овај став, повући предлог закона из скупштинке процедуре, као што је више пута повлачила друге предлоге закона и започети инклузиван и транспарентан дијалог са црквама и вјерским заједницама. И са, што да не, са независним правним експертима из НВО сектора, представницима цивилног друштва. То све до сад није био случај. А истрајавање на овом Предлогу закона видимо само као рушење добре атмосфере“, конкретизовао је став Цркве отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање Протојереја-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему „Црква у сусрет Божићу“ које је одржао је у недјељу, 15. децембра, у Центру за културу Плужине. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, оцијенио је данас у изјави за „Вијести“ да није могло бити никаквог простора ни могућности за манипулацију писмом које је поглавар римокатоличке Цркве Папа Фрањо послао српском Патријарху Иринеју. “Писмо је интегрално представљено широј јавности и сви могу да виде шта се у њему рекло. При том, у званичном саопстењу Ватикана о јучерашњој посјети премијера нема помена да се причало о том писму, па основано сумњамо да са овом темом манипулише јучерашњи ватикански гост”, саопштио је отац Гојко Перовић. Ректор Цетињске Богословије је оцијенио да је јасно да Марковић, иако је имао „дуг и садржајан“ разговор са Папом Франциском, уопште није поменуо пред њим Предлог закона о слободи вјероисповјести. “Замислите, причали су о климатским промјенама и екологији, али не и о горућој теми која је у Црној Гори актуелна задњих неколико година и која се тиче уређења питања слободе вјероисповијести, а коначно – тиче се и поменутог писма”, казао је отац Перовић. Он подсјећа да је премијер о будућем закону, али не и о конкретном Предлогу закона о слободи вјероисповијести причао са државним секретаром Ватикана Кардиналом Паролином: “Али како? Ватикански дипломата му је нагласио да би поменути закон требало донијети уз највећи степен сагласности. Е сад се ја питам – да ли му је наш премијер пренио став црногорске Владе који је у односу на СПЦ био јасан и гласан узми или остави, тј. донијећемо закон са вама или без вас! Све се бојим да је наш премијер и ту био невјеродостојан, и да је причао о интезивној комуникацији са свим вјерским зајединицама – што се овдје код нас, није десило”, оцијенио је Перовић. Он је нагласио да ће ових дана СПЦ имати редовну комуникацију са Ватиканом, у вези тих и неких других међуцрквених питања. “И једно је јасно. Између такве двије озбиљне и древне институције нема простора за манипулацију”, истакао је Перовић. Папа Фрањо је, како је раније саопштено на сајту Митрополије црногорско-приморске, у писму написао да Закон о слободи вјероисповијести мора да буде донесен по демократским принципима, да га прихвате све вјерске заједнице. Из Владе је јуче саопштено да је премијер Душко Марковић након састанка са државним секретаром Свете столице, Кардиналом Пјетром Паролином, казао да су заједнички констатовали да је било злоупотреба и манипулације писмом које је папа Фрањо упутио Иринеју и које је црногорски премијер добио од кардинала Паролина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина! Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа. „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења. Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности. Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“ Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами. Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру. Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање. Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима. Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “ Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије. Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори. „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић. Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе. „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“, мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић. „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко. Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици. „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота. Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став о томе. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине. Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба. “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона. Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама. Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан. “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић. Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина. Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити. “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић. То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Божићни пост“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић парох цетињски и ректор Цетињске богословије. Звучни запис предавања У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање. Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. Повезана вест: Више стотина Младеновчана присуствовало предавању проте Гојка Перовића На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у Културном центару Источно Ново Сарајево, одржао је предавање на тему: "Дошљаци смо на земљи овој". Доносимо видео запис овог надахнутог, поучног и занимљивог предавања. Топло препоручујемо ово предавање!

Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили. Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји. Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ. И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе. Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама. Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане. И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане… Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа. Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема. Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“ Извор: Портал Ин4с

Након прослављеног српског песника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића. „Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем“, закључио је прота Гојко Перовић. Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Извор: Радио Источник

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве. Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак. Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве". Извор: Удружење Ирмос

Поводом празника Покрова Пресвете Богородице доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. Цетињски парох је ово предавање одржао 11. октобра 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље? Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо. Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора. Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања. Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама. Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи! Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода! Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву! Аутор је ректор Цетињске богословије Извор: Српска Православна Црква Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Светигора

Извор: ИН4С