Претражи Живе Речи Утехе

Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је у разговору за „Дан“ да за око 20 свештених лица овдашња администрација не одобрава боравак, нити уважава њихове уредне пријаве. Перовић објашњава да је на неким мјестима администрација флексибилнија и уважава стање на терену, па не прави проблем, а негдје опет трпе јак притисак надлежних служби Министарства унутрашњих послова (МУП). – Тражи се напуштање радног мјеста, уласци и изласци преко границе и константна пријетња да им се неће дозволити следећи улазак. Молимо се Богу да се тај проблем превазиђе – изјавио је Перовић. Додаје да не постоји ниједан правни, законски разлог да се ово ради. – Претходни министар унутрашњих послова Горан Даниловић је издао и један акт по том питању, у ком децидно наводи да не постоји ниједан разлог да се од православног свештенства тражи оваква врста пријављивања или условљавања. Ипак, из неког разлога, одређене структуре МУП-а Црне Горе буквално врше прогон свештеника. Зашто кажем „прогон“? Зато што ова држава не уважава чињеницу да су ти људи запослени, ангажовани у Митрополији црногорско-приморској (МЦП), него им дају одговор како „њихова фирма није регистрована“ – упозорава Перовић. Истиче да по ко зна који пут тврди да не постоји ниједан једини правни разлог да се Митрополија региструје, а самим тим не постоји ни разлог да се та и таква „регистрација“ поставља као услов пријема ових људи и добијање боравишне дозволе. То што су се Римокатоличка црква и Исламска заједница регистровале у последњих пар година (а није им то раније падало на памет) и то што држава са овим вјерским заједницама има потписане уговоре о сарадњи, а са Православном црквом нема, е то није ствар права ни закона, него тренутних политичких процјена – оцијенио је ректор Цетињске богословије. Перовић упозорава да инсистирање на „регистрацији“, које је извор проблема са боравишним дозволама, колико прави проблем Цркви, још више прави проблем овој држави, јер нарушава поредак права и принципа, а уводи у јавни живот самовољу појединаца. Према његовим ријечима, тренутно имају преко 200 лица у мантији која врше Божју службу пред олтарима и иконостасима наших православних светиња. – Богу хвала, број свештених лица, монаха и монахиња у цијелој Црној Гори је велики. Као и увијек у историји Цркве, свештена и монашка лица нијесу само представници домицилног становништва, нити су сви држављани Црне Горе, него имамо један број свештенослужитеља из Русије, БиХ, Хрватске, Србије, Македоније.. .итд – казао је Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У уводу емисије отац Гојко Перовић говорио је о благословеној посјети Његовог блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока Јована, који у понедјељак 15. октобра долази у Црну Гору. Ово је први пут у историји да Патријарх антиохијски посјећује Црну Гору, нагласио је отац Гојко изражавајући своју и радост вјерника наше Митрополије поводом посјете, и подсјећајући колико је то велики благослов за нашу земљу и за цијелу помјесну Српску православну Цркву. Звучни запис емисије “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора View full Странице

Навршило се 149 година од почетка наставе у Цетињској Богословији – првој средњој школи у нововјековној Црној Гори. Прије 149 година, 19. септембра 1869. године почела је настава у Богословији на Цетињу, док су свечано отварање и благослов рада извршени дан раније – 18. септембра. Звучни запис разговора ,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“. Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике. Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне. ,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко. Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе. Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године. ,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника. Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени. ,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић. Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика. ,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић. Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе. ,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора View full Странице

Излагање протопрезвиетра-ставрофора Гојка Перовића ректора Цетињске Богословије на тему “Тројички вијенац подно Ловћена“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања View full Странице

Са званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије "Светог Петра Цетињског", на тему: Недеља - дан Господњи. Прота Гојко је ово предавање одржао у свештеној подмаинској обитељи 9. септембра ове године. View full Странице

У Цетињском манастиру свечано је прослављен празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, чија се десна рука налази овдје. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење цетињског свештенства, свештенства из Русије, као и многобројног вјерног народа са Цетиња и из Русије. Свето Јеванђеље данашњег празника произносили су јерођакон Јаков из Цетињског манастира, на српском језику и протођакон Николаj из Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, на црквенословенском језику. Након прочитаног Јеванђеља, надахнуто је бесједио отац Гојко. Звучни запис беседе Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Таман сам мислио да пишем о предстојећим црквеним празницима, о вјери у Божију љубав према нама грешним људима, па и да кажем коју ријеч о успјесима спортских тимова за које навијам (”Ловћен” поново игра Прву лигу, а ”Црвена звезда” – Лигу шампиона…), али ми не дају ”поплаве и пожари” дезинформација и полу-информација које се, у вези са црквеним питањима у Украјини и Македонији, шире Црном Гором и њеним медијским простором. Толико нагађања, претпоставки па и злонамјерних тумачења је поводом ових тема ”дегажирано” (буквално: ослобођено од обавезе; а преносно: испуцано у висину) међу Црногорце, да више не могу са пријатељима ни кафу попити а да не услиједе питања пробуђена кривим тумачењем догађаја из високе црквене дипломатије. Дај, велики Боже, да се канонска питања у Украјини и Македонији коначно ријеше, послије више деценија (реално, од 1945. па на овамо траје спор око Цркве у Скопљу, а од почетка 90-их се разбуктао проблем у Кијеву)! Ових година, када дежурам крај ћивота Светог Василија Острошког, слава му и милост, свједок сам непрегледних колона (на десетине аутобуса у току дана) православних вјерника из Македоније, који долазе под Острог на молитву и благослов. То је побожан народ, по много чему и црквенији од нас Црногораца – који својим доласком и начином опхођења показује да припада истој Светињи којој припадамо и ми. И то вјековима. Више од једног миленијума. А у посљедњих 50 година, тамошњи епископат и свештенство нема канонско јединство са остатком православља. Зашто? Зато што су македонски послератни декларисани атеисти и заклети комунисти кренули да се баве теологијом. (Ови наши – њихове колеге из Црне Горе – били су ”поштенији”, па кад су једног овдашњег партијског функционера питали зашто црногорски комунисти не ”одвојише” цркву попут оних у Македонији, он је рекао да су у Комитету мислили да је Црква на самрти и да ускоро више неће постојати!!!) А како тај канонски проблем са Македноцима изгледа у пракси? Изгледа тужно и мучно за сваког нормалног хришћанина. Можемо да читамо молитве код Свеца, и да причамо као људи – а не можемо да се причешћујемо из исте Свете чаше, која и јесте темељ наше црквености. У Украјини – све то исто тако, само помножено са хиљаду! На територији државе Украјине тренутно дјелују макар три организације које се зову ”Украјинска црква” – а да не помињемо унијатске и протестантске хришћанске групације. Нема броја свештеницима и хришћанским душама који су уплетени у овај жалосни чвор неразумијевања, национализма и политичких сплетки… а који су оличени у сукобима, (пре)отимањима храмова, међусобним рашчињењима и анатемисањима. Међу свим тим такозваним ”црквама” само је једна – канонска и православна, призната од свих других – Кијевска митрополија Московског патријархата. Ова Кијевска митрополија станује и служи Богу у 90% православних храмова Украјине. Њене свештенике ћете наћи у Кијевско-печерској лаври (Његошево „Свето Кијево“), у Почајевском манастиру (једној од највећих светиња православља), у Чернигову… и да сада, у ери интернета и брзог приступа информацијама, не набрајам податке до којих сви могу лако доћи. Кијевска митрополија има 40-ак архијереја и огроман број свештенства, монаштва и вјерног народа. Она је аутентична, права Христова црква у Украјини наших времена, а тако је била кроз вјекове. Током ове 2018. дошло је до значајних помјерања на релацијама међуцрквене дипломатије, па се у рјешавање ова два тегобна проблема укључио и Васељенски патријарх, ”први међу једнаким” поглаварима аутокефалних цркава у православљу. Богу хвала! Нешто што је до јуче био искључив унутрашњи проблем СПЦ (Македонија) и РПЦ (Украјина) биће разматрано на међуцрквеном нивоу. Такво разматрање, уз Божију помоћ, може донијети помак, па и коначно рјешење – иако може да покаже и неке савремене слабости црквеног јединства Православне цркве. Као што је рецимо, размимоилажење између Москве и Цариграда по питању улоге ”првог” – да ли је то питање ”части” или ”власти”… и сличне теме. Рекло би се да Васељенски патријарх ствари разумијева тако да он има ”власт” да суди питање канонског статуса бившег епископа Руске цркве (и кандидата за патријарха у Москви) Филарета Денисенка (који се, незадовољан исходом избора за патријарха – одвојио од Московске патријаршије) – а да такву власт нема сама Црква у Москви!?! Паметне су и побожне главе и у Москви и у Цариграду, ријешиће то они и без ”попа са Цетиња” – али сам осјетио потребу да све ово напишем због наших црногорских медијских кривотворења свега поменутог. А оно изгледа отприлике овако: 1) ако Цариград ”призна” канонски статус Цркви у Македонији, и ако почне да општи са бившим свештеником Денисенком – то ће имати посљедице и по Црну Гору?! 2) ту претпоставку ”доказује” и писмо српског патријарха упућено Цариграду, гдје Његова Светост г. Иринеј црногорске политичке вође карактерише ”атеистима (безбожнима) и некрштенима”… Ех… Црна Гора је имала благослов као ни једна друга већински православна земља на свијету! Саборни храм у Подгорици су заједнички освештали васељенски, московски и српски патријарх, уз саслужење бројних поглавара и архијереја из других помјесних цркава. Московски и цариградски – на једном мјесту и заједнички освећују један храм! Па то се није десило никад у историји Цркве, и нигдје друго на свијету – без овдје код нас! Али авај – ”грађански” ДПС (то је она мултиконфесионална партија која на свом конгресу разматра питање Цркве у Црној Гори), нашао је начина да сједне ”на двије столице” и да упркос благословеном скупу у Подгорици, истог тог дана на градско цетињско гробље пошаље сами партијски врх (на челу са тадашњим градоначелником), са задатком да подрже бившег свештеника Мираша Дедејића. Е па за тог Дедејића, управо овај цариградски патријарх са 9 чланова Цариградског Синода, још 1997. каже: ”Да се нико не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља”. Може бити да се цариградски патријарх тренутно не разумије најбоље са московским, по питању статуса бившег клирика РПЦ, али тврдим да нема дилема како гледа и како ће гледати на овог анатемисаног свештеника, кога је управо он, овако недвосмисленим и јасним формулацијама, лишио било какве могућности да икада икога крсти, вјенча или благослови. Нико, кога је тај човјек ”рукоположио” – није поп, ни пред Богом ни пред људима. Јер Дедејић је био управо свештеник Цариградске патријаршије у Риму – па је све горе наведене ”похвале” зарадио од црквених власти које су њега лично и увеле у свештену службу. А што патријарх Иринеј пише Свјатјејшем Вартоломеју? Свакако му није писао о економским, идентитетским ни политичким темама из Црне Горе, него о чињеници да је неприкосновени домаћи политички лидер сам, лично, више пута поновио како је атеиста и како, самим тим, није ни крштен. Е сад, све се то може промијенити. И да вјерник не дај Боже, изгуби вјеру, и да атеиста повјерује. У питању су лична увјерења и слободна воља и ”цара и војника, и богаташа и просјака”… али не иде онај који себе тренутно не види у Цркви, да такав ”ствара” неку своју цркву. О томе је патријарх из Београда писао патријарху у Цариграду. И то је тако нормално. А ако неко пита, шта има српски патријарх са Црном Гором, и зар он није симбол ”окупације из 1918” – па ево и на то да одговорим: ми Црногорци имамо историју и прије 1918! Сваког нашег владику, од оснивања Зетске епархије, хиротонисао је српски патријарх или Пећки архиепископ или неко у њихово име – све до укинућа Пећке патријаршије 1766. И митрополите са Цетиња (Данила, Саву, Василија), и херцеговачке владике (међу њима Светога Василија Острошког, слава му и милост), и оне владике из Пиве – Соколовиће, који су и сами касније постајали пећки патријарси… Коначно, Црна Гора (Зета) је добила митрополију, буквално истога дана (и баш због тога) кад је Пећ добила патријарха – па су те двије титуле и столице, за свакога ко је писмен – неодвојиве. Светог Петра Цетињског су завладичили карловачки митрополити (насљедници пећких патријараха) ”само зато што у Пећи тада није било патријарха”, а Његош, Иларион, Висарион… памтили су ”чији су”. Митрофан Бан у својој владичанској титули носи назив ”егзарх пећког трона”. Дакле, тако је то било кад смо били самостални, прије 1918. Толике благослове и толику подршку, вјековима, давао је српски патријарх бројним ”господарима Црне Горе и Брда”, и то је управо радио под претпоставком да су вјерујући и побожни, да сад има пуно морално право и обавезу – извјестити свога брата, патријарха у Цариграду, како наши савремени политичари ”умију” и без Свевишњег… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Данас, на празник Преображења Господњег, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао јереј Анђелко Боричић, уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протосинђела Исака (Симића) и вјерног народа. Након читања Светог Јеванђеља, у надахнутој бесједи се сабранима обратио отац Гојко. Примивши Свето Причешће, народу су за благослов подијељени освештани плодови грожђа. Звучни запис беседе View full Странице

Литургијом у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку која је служена у недјељу, 5. августа началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су оци Маријан Вујовић, из Трстеника, Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, и Миливоје Јововић, парох жабљачки. Литургијску бесједу произнио је отац Гојко након читања Светог Јеванђеља који је подсјетио на значај ванредног петодневног поста за спас народа на Косову и Метохији, које су Богом надахнуте, владике црногорско-приморски г. Амфилохије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије препоручили као наши архипастири: „Ми не постимо да бисмо се бавили политиком, нити нас занима кад постимо ђе ће бити која граница, ђе ће бити који војник, како ће реаговати Европска унија, како ће реаговати Уједињене нације, то је друга прича. Ми постимо да народ не би настрадао. Молимо се Богу и постимо да не дође до пуцњаве, рата и да не дође до новога страдања, зато се молимо Богу. А, Бог је велики, Бог је љубав. Он све види и зна. Говорећи о овоземаљским царствима, границама, политици, свјетским господарима, отац Гојко Перовић је све упутио на Библију: „Отворите само Библију и прочитајте колико се царстава смјенило. Свако од тих царстава када је било на врхунцу моћи, мислимо да оно влада свијетом и да послије њега ниједно више неће доћи. Таквих је безброј царстава који су мислили и други народи су за њих мислили, да ће они владати свијетом до краја свијета и вијека. А онда, у Светом писму пише за једно од тих царстава: Сад је то легло за сове и за дивље звијери – престо гдје су некада владали ти цареви. Тако бива са свим земаљским царствима. Поучио је ректор Цетињске Богословије, отац Гојко вјерни народ да све то буде, па прође, а народ остаје да се душе спасу, да и ми душа спасимо и светиње на Косову и Метохији које су наше и нашега народа, али светиње цијелога свијета хришћанскога у Бога вјерујућега: „Чак су биле светиње вјековима и за оне људе који нијесу хришћани, али се осјећали Божију силу и у Дечанима и у Пећкој патријаршији, у Призрену у Архангелима.“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио на људске склоности да не вјерујемо ништа више од онога што очи наше виде и истакао да човјеку стално треба вјере. „Око може пуно, али не може све. Не види све. Врло често смо ограничени, погледајте одавде, са овога мјеста, чак не видим ниједан дурмиторски врх. Не видим га, а то не значи да не постоји, то само значи да сам ја ограничен. И зато човјеку који хоће да има посла са Богом, џабе је сво знање, сва памет, техника, не знам како да си смирен, лијепо васпитан, да си из добре куће, ништа не помаже. Нијеси Бог. Само је један Бог и кад све знаш и кад имаш највећу могућу вјеру и побожност, опет ти треба увијек, још више вјере. Човјек је ограничен и зато никад доста вјере у оно што један, једини Бог може, увијек зна и види а не људи“, закључио је у својој надахнутој бесједи отац Гојко Перовић у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку. Отац Миливој Јововић парох жабљачки на крају Свете службе позвао је вјерни народ да ове седмице додају још три дана поста и да након Вечерње учествују у молитви за спас српског народа на Косову и Метохији. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић дао је данас изјаву агенцији ”Ал Џазира” у којој се осврнуо на коментар црногорског премијера Душка Марковића како није први пут да са ”адресе” српског патријарха Црна Гора доживљава атак! – Адреса о којој премијер говори, већ више од 800 година благосиља Црну Гору. То је адреса Српске патријаршије, дакле Пећке патријаршије а прије тога Жичке архиепископије. Прве епископе зетске, хумске и будимљанске, прве дакле православне свештенике из нашег народа, овдје на овим просторима данашње Црне Горе, поставио је Жички архиепископ Свети Сава Немањић. Нијесмо их сами себи поставиљали. Били смо – како би се то данас популарно рекло – интегрисани са тим Светим мјестом. Са Жичом. А кад је сједиште Цркве пренијето из Жиче у Пећ, и кад је, касније, Архиепископија постала Патријаршија, е онда је, и због тога је, Зета добила Митрополију. – казао је Перовић. – Све цетињске митрополите, од Висариона и Вавиле ( градитеља Цетињског манастира ) па до Данила, Саве и Василија Петровића – хиротонисали су пећки, односно српски патријарси. Зато Свети Петар Цетињски, слава му и милост, каже Црногорцима за Пећку Патријаршију, како је она ”мати свих српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цару наши оградили” ( из посланице Црногорцима и Брђанима 1822.г. ). Зато би било неопходно, да премијер Црне Горе зна, да су Жича и Пећ адресе, које носе благослов цијелој црној Гори, па и њему лично. Да то не заборави. – подсјетио је ректор Богословије. Перовић је даље рекао како су послије Светог Петра Цетињског, црногорске митрополите рукополагали и благосиљали руски архијереји, а наше књажеве и краљеве – оружано и новчано, бескрајно помагали руски цареви. Иако ово подсјећање може некоме звучати као да је обојено политиком, у њему је нешто много више од политике, а тиче се образа и душе онога који је био помаган и благосиљан. ”А ја вјерујем, да премијер има и једно и друго. Зато није добро да се то заборавља” – додао је он. Свештеник Гојко Перовић је даље наставио: – Ако нам сада, са тих истих адреса, дођу ријечи критике, људски би било да размислимо – ”да није што до мене, ако ме критикује онај који ме је вјековима благосиљао”? А не да само без престанка понављамо себи у браду како смо велики, како смо моћни, како непредујемо, како се интегришемо….итд. Он је подсјетио да су патријархове ријечи критике дошле послије година игнорисања упозорења и примједби од стране Црногорско-приморске митрополије, да Влада не ради добро у сфери односа према црквама и вјерским заједницама. 1) На разне начине се атакује на црквену имовину, и најављује њено отимање мимо елементарних правних прописа. 2) прави се нацрт закона без консултације са најбројнијом и древном Црквом ( ето рецимо, премијер најављује ту тему за 4. квартал ове године, а већ смо имали расправу и бројне критике са разних страна на претходни нацрт, и већ је Венецијанска комисија ставила ад акта ту тему – а све вријеме се не консултује Митрополија !!! ) 3) СПЦ је једина црква или вјерска заједница у Црној Гори са којом није потписан уговор о међусобној сарадњи 4) У Црној Гори су, у протеклих неколико година, управо на позив СПЦ стигла три највећа имена данашњег Православља као и њихови благослови. Руски, Цариградски и Јерусалимски патријарх! А црногорски званичници су на те благослове одговорили тако што су баш у дане доласка ових првојерараха у Црну Гору, подржали групу рашчињених, бивших свештеника! 5 ) Забрањују се богослужења православним свештеницима Митрополије, у храмовима који, по уредбама ове државе, припадају управо Митрополији! 6 ) Државни званичници игноришу црквене скупове и свечаности, а иду на исте такве кад их организују друге вјерске заједнице ( Када их на прославу 150. годишњице позива Цетињска богословија, најстарија средња школа у Црној Гори, онда не дођу; а кад их зове медреса у Тузима, онда иду…. Кад Цетињска богословија тражи салу Зетског дома на Цетињу за своје духовне свечаности, онда не дају; а када исто то траже римокатоличке сестре – њима дају…… ) 7 ) Када држава хоће икону Мајке Божије да стави у пећину (!!!) тада се игноришу примједбе Цркве; а кад на ту непримјерену идеју реагују нпр. Малтешки витезови, или нека друга страна институција – све се обуставља. 8 ) Када свештеници, монаси, професори богословије траже дозволу боравка у Црној Гори, траже им се услови који нијесу утемељени ни у једном позитивно-правном акту ове земље ( о чему се децидно изјаснио министар унутрашњих послова у црногорској влади г. Горан Даниловић )…..итд. у недоглед. Перовић се на крају запитао, да ли ће се јачина институција и правна сигурност градити на оваквим двоструким аршинима, и може ли бити, код људи из власти толико разума да се схвати, да није свака критика злонамјерна – него да упрвао служи за унапређење система и међусобних односа? Може ли се срећа Црне Горе градити тако што ће се заборавити благослови Жиче и Пећи? По њему, рјешење је у грађењу институција секуларног и мултиетничког друштва. У случају да градимо такву културу и такву врсту односа онда не знам – шта ће једној секуларној држави – националана (”аутокефална”) црква, и шта ће једној мултиконфесионалној држави – власништво над храмовима? – запитао се Перовић, на крају своје опширне изјеве дате ”Ал Џазири”. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице