Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пастир'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1 . Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити 2. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме 3. Душу моју опоравља, води ме стазама правде Имена свога ради 4. Ако пођем и посред сјени смрти, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја они ме тјеше. 5. Поставио си преда мном трпезу, На видику непријатељима мојим, Намазао си уљем главу моју И препуна је чаша твоја којом ме појиш. 6. Да милост т6воја пратиће ме, У све дане живота мога, И ја ћу наставати у дому Господњем задуго. (превод преп. Јустина Ћелијског) 1. Господ је пастир мој Нећу оскудевати. 2. На зеленим пољима он ме одмара, Води ме на воде одмора. 3. Душу моју крепи, Води ме стазама праведним Имена свога ради. 4. Чак и да идем долином смртном, Нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја теше ме. 5. Трпезу припремаш преда мном, Наочиглед непријатеља мојих, Мажеш уљем главу моју,чаша моја се прелива. 6. Само нека ме прате доброта и милост Кроз све дане живота мога Па ћу боравити у дому Господњем У данима многим. (превод проф. Драгана Милина)[1] Псалтир је, као што је општепознато, збирка побожних молитвених пјесама из Старога Завјета, коју Православна Црква најчешће користи у свом богослужењу. Неће бити претјерано ако се каже да је он својеврсна „арматура“ која повезује православно богослужење у једну цјелину. Количина текстова који се током православног богослужења читају из Псалтира превазилази количину читања из свих осталих књига Св. Писма, укључујући ту и Јеванђеља. У току црквене године Књига псалама прочита се у потпуности више пута, кроз катизме, припјеве, прокимене, псалме одређене да се као редовни свакодневно читају у свим богослужењима богослужбеног круга, нарочито пак у времену Великога Поста. Ово није случај ни са једном другом књигом Светог Писма. Иако је то заиста тако, вјерници, због устаљеног и околностима оправданог обичаја да се у цркви појављују углавном на недјељној Литургији, углавном нису у прилици да ову чињеницу сагледају. Штавише, рецитативно читање тзв. Шестопсалмија на јутрењу, катизми или оних псалама предвиђених за читање у склопу богослужбених часова, често поприма један монотони, успављујући тон који не побуђује на промишљање и удубљивање у текстове које чујемо, јер су често читане полугласно, а неријетко пребрзо и неразумљиво, и тако, нажалост, прије постају својеврсна подлога за лутање наших мисли, поспаност или напросто – досађивање. Све ово указује на потребу изналажења начина да се Псалтир некако оживи у искуству вјерних, уз повјерење у Свето Предање које га није тек тако у толикој мјери уврстило у сваки од својих богослужбених израза. У сваком случају, поменута чињеница о псалмима као арматури нашег богосужења подстиче да у свом духовном трагању ову збирку узмемо за озбиљно, и уложимо напор како бисмо раскош која нам се у њему нуди, раскош у смислу распона и дубине онога што они исказују и о чему и о коме износе своје сведочанство, учинимо живим у себи, и у заједницама црквених људи. Псалми заиста јесу биографија људске душе. Слика су оног динамичног односа који вјерујући човјек има са Богом, самим собом, свијетом и другим људима. Они славе Онога који избавља и помаже, обара и подиже, „убија и опет оживљује“ (5Мојс 32, 39), но, никада не оставља (Пс 94, 14 и другдје). У исто вријеме Њега и питају зашто није ту када им се чини да им је насушно потребан; оправдавају га прошлошћу у коме су се очитовала Његова чудеса и Његова Слава; често „цвиле“ од муке садашњости; славе избављење и проклињу непријатеље; диве се творевини и уједно препознају све оно што је у њој труло и мрачно; тријумфално пјевају о Богу који избавља свој народ, а онда и јецају кукњавом која тражи одмазду и одговор. Неријетко су у композицији Књиге псалама ова осјећања постављена тик једно уз друго. Класичан примјер овога јесу 136. и 137. псалам. У првом, славе се величанствени догађаји избављења уз егзалтирани припјев „јер је довијека милост (на јеврејском прије „љубав“) Његова, који се надовезује на сваки стих, док се у другом описује срџба и јад „на водама Вавилонским“, уз жељу да се непријатељу затре сјеме у ситуацији када народ Божији бива толико потлачен да се Богу својих отаца жали да није у стању да му пјева „пјесму Господњу“. Понекад, ова осјећања могу се сагледати и у оквиру текста само једног псалма (нпр. Пс 22). Укратко, ове молитве древног Израиља, које су кроз Цркву постале и наше у свјетлу разумијевања догађаја из Христовог живота, па онда у Духу и нашег живота вјере, чине да се на један поетски начин наше поистовјећење са Христом и нови идентитет који задобијамо у Цркви кристалише у свакодневним животима на начин да ти вапаји, радости и туге могу да се сагледају као тренуци или стања која су увијек прожета Духом Онога којим и за кога је све створено (уп. Кол 1, 16). Ово је уочљиво и у 23. псалму, коме је овај текст примарно посвећен. Овај псалам један је од оних који су нашироко познати. Разлог за то, барем за савремену културу и вријеме коме припадамо, увелико лежи у толико пута виђеним филмским сценама сахрана на екранима наших телевизора са којих чујемо, поглавито из уста неког протестанског пастора, оно „The Lord is My Shepherd…“ Најчешће га и називамо по почетним ријечима „Гoспод (иако би боље било – Јахве) је Пастир мој“, а не по броју под којим се налази у Псалтиру, за разлику од, такође нашироко познатог, 50. псалма, кога именујемо по броју под којим се у књизи налази. Такође, овај псалам добио је (иако, колико ми је познато, не и у званично уставновљеном поретку), оправдано мјесто као пјесма коју православни појци пјевају као причасну пјесму за вријеме Св. Литургије. У њему се може сагледати готово све оно што Псалтир нуди, те тако може бити окидач и позивница да Псалтиру приступимо као драгоцјеном бисеру утјехе и разумијевања онога што он у хришћанском разумијевању, једнако као и читав Стари Завјет, заправо и јесте – читанка која говори о Исусу Христу, Спаситељу свијета, коме је тај Спаситељ потребан више неголи било шта друго. И о нама у Њему. Ова побожна библијска пјесма, како је већ речено, отвара се ријечима повјерења и наде: „Господ (Јахве) је пастир мој, нећу оскудијевати“. Слика пастира јесте честа представа којом се осликава однос Бога и човјека у Библији. Пастир је и бранитељ и хранитељ, онај који стадо „одмара на зеленим пољима“ и води га на „воде одмора“ (ст. 2). Већ у овим почетним стиховима огледа се зависност овце од пастира, њено повјерење у њега које је запечаћено искуством избављења и помоћи у невољама, како душевним тако и оним спољашњим. Псалмопојац овдје, на почетку, казано ријечима пјесме А. Дедића, „памти само добре дане“, тј. броји благослове и дарове. Ово је, дакле, једна оптимистична слика, у којој се невоље могу назрети само као слутња да би живот без пастира био нешто радикално друго: агонија, оскудица страх и глад. Наглашавање одмора и кријепљења душе је, такође, пјесничко указивање на минуле невоље, пошто је души потребан одмор и укрјепљење. Пастир све лоше елиминише и стаду дарује живот радости и мира. Живот о коме сви сањамо. Он је тај који „душу моју кријепи“, али и „води ме стазама праведним имена свога ради“ (ст. 3). Ово „имена свога ради“ даје нам разлог због кога Небески Пастир јесте наш пастир, а што крај псалма јасно исповиједа помињући Његову „доброту и милост“. Не, дакле, наше заслуге, већ Име Њега, доброга и милостивога, разлог је да пастирствује нашим душама. Колико год да су псалми позив на покајање и промјену срца, на обраћење и враћање на пут правде и истине, над њима лебди тајна божанске доброте и Његове вјерности сопственим обећањима, која у наш сасуд улијева много више од онога што ми нудимо, много више од онога што је запремина нашег „сасуда“, јер чаша доброте Божије, када се саспе у „моју“ чашу, она се „прелива“, како ће нам наговијестити ст. 5. Он шири наше границе, чини оно што је немогуће. Одговор на Божију доброту, који је прије свега повјерење, па тек онда чињење у складу са оним што Бог хоће и што је за нас несумњиво добро (а како би и могло другачије), никада не треба потцијенити. Ипак, не треба сметнути са ума да од потцјењивања важности нашег одговора, горе бива једино његово прецјењивање, будући да је, како видимо, Божија доброта условљена Његовом милошћу, она је ту првенствено „имена свога ради“. Јунак духовног живота је Бог, и само тим начином резоновања можемо и ми бити „сајунаци“ или „богови и синови Вишњега сви“ (Пс 82, 6). Ова разлика, о којој би ваљало чешће и јасније говорити, далеко је од тривијалности или пуке игре ријечима. Она поставља основне параметре духовног раста и уопште, даје Богу оно мјесто које му припада. Наставак псалма доводи нас до „долине сјени смрти“ (ст. 4), што овај текст не чини напросто романтичном пјесмицом о радости и срећи, већ нам ова поетска слика казује о сјенци која се надвија над све и свакога. Уз Пастира, ипак, страх од смрти, која јесте крајње зло, не представља разлог за страх, па тако ни за осјећај ропства (уп. Јевр 2, 15), јер „штап твој и палица твоја они ме тјеше“ (ст. 4). „Зелена поља“ (ст. 2), као и изобиље хране и извора, одишу духом слободе. Утјеха пак која се помиње већ подразумијева тугу, јер је само уцвијељеном и тужном утјеха потребна. Надахнути писац добро зна, као што знамо и ми, да је долина сјенке смрти туробна и девастирајућа стварност. Погледати изнад рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета можда је позив на „слијепу вјеру“. Овај термин озлоглашен је спајањем његовог значења са појавама фанатизма и фатализма, тих несрећних пратилаца многих вјерујућих. Међутим, овдје није ријеч о томе. Слијепа вјера неопходна је како би се барем неки тренуци живота у долини сјенке смрти, тј. животу свакога од нас, животу осјенченом болом, неправдом и смрћу – ситуацијама које нам замагљују Божанско присуство у свијету – дала шанса. Ово је познато срцима која вјерују. Штавише, ти моменти су неопходни, и резултирају блаженством (уп. Јн 20, 29), чије описивање није могуће никада извести до краја. Оно се може конципирати можда само као позив у Тајну. Она није, нити смије бити, „слијепа вјера“ у сопствену исправност, која онда тако вјерујућем даје мандат да неоспорно дјелује „у Божије име“ на сваком кораку и у свакој ситуацији. Израз „слијепа вјера“ овдје представља покушај да се укаже на потребу признања крајње крхкости и немоћи, потребу и дубински крик за Пастиром када не видимо излаз, а не погонско гориво за фундаментализам. Прво је, дакле, позив у Тајну Божију, док је друго занесено самообмањивачко пројављиваље „тајне безакоња“ (2Сол 2, 7), под плаштом вјере. Изразом „слијепа вјера“, ако је уопште и потребно напомињати, не исцрпљујуе се сав садржај духовног искуства, већ се напросто подвлачи само једна од његових компоненти. Ако овај псалам схватимо у кључу који смо већ поменули, кључу који се не пита напросто „шта“ већ (попут евнуха из Дјела Апостослких, који чита Исаију – Дјела 8, 36) „о коме“ се овдје говори, наш поглед се уздиже од рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета око нас и у нама, ка слици разорног земљотреса који је скршио зло – до Месијиног Крста! Од 5. стиха па све до краја псалма, уочљива је једна транзиција када је у питању идентитет говорника који псалам узноси као пјесму Јахвеу. Наиме, у прва четири стиха осликан је однос пастира и овце, или јагњета. Пети стих почиње говором о трпези коју „припремаш преда мном, на видику непријатељима мојим“. Пастир из првог стиха више се не појављује као онај који тјеши штапом и палицом, већ, како видимо, припрема трпезу и уљем маже „главу моју“. Ово је већ однос пастира са људским бићем, са човјеком, или, у ширем сагледавању педагогије божанског откровења, један виши ниво односа (уп. Гал 3, 24). Од тога да је Јахве пастир који нас води, одмара, штити али и коригује штапом и палицом, Он постаје Онај који нам припрема трпезу и уљем нам маже главу, што у библијском разумијевању значи да нас поставља поред себе (уп. Лк 15, 23), чини нас помазаницима и заједничарима (у хрватском језику постоји за ово лијеп израз – „сустолник“, а ми би се у српском језику могли послужити архаичним али лијепим изразом „сатрапезник“), синовима и кћерима у своме Дому. Посебно мјесто у хришћанској имагинацији заузима крај 5. стиха. Он казује о већ поменутој чаши. „Чаша моја се прелива“, објављује нам усхићени пјесник. И чаша и трпеза која је припремљена указују нам на догађај Вечере Царства, онај који се у нашем искуству предокуша на Светој Евхаристији. Ова слика у псалму долази након слике о долини сјенке смрти, којом уз присуство и заштиту пастира проходимо без страха. Није ли ово можда алузија на потребу умирања у Христу (Римљ 6), светотајинског крштењског умирања које нас управо и поставља пред ту трпезу? Чини се да јесте, што псалму даје још јаснији јмесијански карактер, а новозавјетним људима нуди један нови видик. Присуство и стварност таквог видика би ваљало освијестити у свакоме од нас, јер освијештеност те врсте једина је кадра да нас постави у оно озрачје у коме прости „видик“ у опсегу хоризонта овога свијета и његових закона јасно бива само видик у опсегу „долине сјенке смрти“. Тај видик, како је већ наведено, помиње се у 5. ст. који говори о томе да су и трпеза и чаша која се прелива постављени „на видику непријатељима мојим“, а то су зло и смрт, усред којих постоји Црква и њена од Бога справљена трпеза и чаша, као предворје Очевог Дома. Видик просвијећен проласком кроз сјен смрти до чаше која прелива, видик је заједничарења са Оцем, за његовом трпезом и у његовом дому. Управо у овом тону псалам и завршава, кроз изражавање наде да ћемо уз присуство доброте и милости Његове боравити „у Дому Господњем, у данима многим“. О 23. псалму могло би се писати још много. Такав рад кретао би се у смјеру његовог уклапања у контекст цјелокупног Псалтира, у разнобојни колорит књиге која драматично сагледава људску душу у свјетлости близине Божије једнако као и у вртлогу животних страхота и отуђености од божанске близине. И у још шири контекст Библије као такве. Ипак, ових пар ријечи написано је како би се у најкраћим цртама указало да су његова илустративност, поетска снага и више од свега – осјећај наде кроз повјерење у Бога сами по себи довољни да, ако ништа друго, а оно пруже трачак свјетлости свима онима који ходе долином сјенке смрти. Уз све речено, додајмо да сјај ове Духом натопљене књиге може да се сагледа и уколико дозволимо да нам 23. псалам буде прозор у њу, кроз који ћемо да уочимо да унутра има још много излива душе које прах људски ставља пред Творца, који од тог праха у Христу, Духом Светим, жели да изваја у свакоме од нас Новога Адама, истински живе људе, Цркву Новог Божијег Свијета. Дражен Тупањанин https://teologija.net/23-psalam/
  2. Са благословом Епископа западноевропског г. Јустина, поводом годишњице упокојења Владике Луке (Ковачевића) у продукцији Eпархије западноевропске снимљен је документарни филм под називом "Тихи пастир", известила је Информативна служба СПЦ. О овом знаменитом јерарху СПЦ у филму говоре Епископ западноевропски г. Јустин, архимандрит Данило Љуботина, протојереји-ставрофори Никола Шкрбић и Славиша Шањић, као и протојереј Никола Црнокрак. Наратор је Марко Матић, сниматељ Луј Дукал, монтажер Јован Павловић, а режисер Никола Стојановић. Извор: Инфо СПЦ
  3. Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
  4. Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују. Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени. Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним. Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку. Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија. Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај. Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична. Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све? Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља. Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана! ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач. У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините. Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи. – И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  6. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин који је од поновног васпостављања Епархије ваљевске 2006. године, био на њеном челу, упокојио се у Господу у понедељак 30. марта у раним јутарњим часовима у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ у Београду, где је недавно примљен услед дијагностификовања корона вируса. Почев од данас, радио „Источник“ емитује специјалне емисије посвећене свом духовно оцу и вредном делатнику на Њиви Господњој. Кроз делове Епископових пороповеди, подсећаћемо се како нас је крепио, снажио и тешио, али и опомињао и прекоревао. Владика Милутин је увек био окренут ка Царству Божјем, стојећи на земљи, очима окренут ка Небу. Тако је и његова прва архипастирска проповед изговорена приликом његовог устоличења 2006. године надахнута непролазном славом Божјом. И четрнаест година касније, његова, испоставиће се нажалост, последња беседа изречена 15. марта у Храму Васкрсења, на почетку пандемије вируса корона у Србији, инспирисана је вечном Божанском љубављу. Извор: Радио Источник
  7. У четвртак 24. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 50. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је казао да: “Ако човек мисли да може сам без Бога, онда ће га његове мисли сурвати до ада. Зато је Господ послао ученике своје да проповедају Јеванђеље. Људи су уплашени, сметени без духовних пастира који штите своје стадо. Јеванђеље говори да је Христос пастир који иде испред свог стада. Сви који су у Цркви биће спасени. У Цркви се живи Јеванђељем и молитвом. Жетве је много, а посленика је мало. Господ нам поручује да се молимо да нам пошаље своје посленике и пастире који ће нас водити и научити да се молимо и за непријатеље своје, јер молитва је разговор, додир и сусрет са Богом”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  8. У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР. Извор: Радио Беседа
  9. Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције? Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  10. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 3. јуна, Јован Благојевић, вероучитељ, одржао је предавање на тему "Господ је пастир мој - слика пастира у Старом и Новом завету". Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције? Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  11. Разговарамо са протонамесником Синишом Никитовићем из Епархије жичке који је пре неколико година са једним пријатељем покренуо вибер групу "Добри Самарјанин" са циљем да помогне онима којима је помоћ потребна. Група данас има више од 200 чланова и велики број реализованих хуманитарних акција. Како је отац Синиша реновирао кућу једној сиромашној породици, како је обезбедио протезу за девојку која је остала без ноге, како је обезбедио механичка колица за једног дечака, затим како је сабрао велики број људи у цркви, како је обновио сваку светињу у којој је службовао и како је вратио људима веру у добро - слушамо у данашњој емисији. "Све ћу учинити да мојим људима буде боље", поручује отац Синиша. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13836 View full Странице
×
×
  • Креирај ново...