Претражи Живе Речи Утехе

Иституто пер ле Опере ди Религионе у преводу значи тек Институт за религиозна дјела, па тако већ и насловом ова институција почиње да сакрива своју праву сврху. Јер то је банка, главна финансијска институција и државе Ватикан и читаве Католичке цркве. Наравно да су се овоземаљски намјесници Христови ваљда још од светог Петра морали бавити и благајном цркве, али у овој форми финансијска институција Ватикана постоји тек од 19. вијека. Своје данашње име је добила посљедњих дана фашистичког режима у Италији, 1942. године, али је у својој прошлости увијек наново долазила на насловнице због оптужби за нечисте послове и повезаности са организованим криминалом и поткупљивим политичарима. Ново дно је Институт за религиозна дјела достигао оставком директора банке Етореа Готија Тедескија. Како је објављено, "упркос бројним упозорењима, он није испунио одређене задатке од изузетне важности". Шта то значи, Ватикан није желио да објашњава, па су тако још више нарасла крила разним спекулацијама и нагађањима. Италијански медији нагађају да је и ова оставка повезана са такозваним "Ватилеакс" скандалом. У тој афери су до медија долазили повјерљиви списи Свете столице, укључујући и финансијско пословање Ватикана. Али, одређену улогу би могле да имају и раније истраге против директора Ватиканске банке због прекршаја прописа против прања новца, иако су те истраге обустављене. Заправо, ни други банкари и стручњаци за банке не знају тачно што да мисле о Ватиканској банци: - То је сасвим посебна банка. Банка која управља милијардама, а надзире и бројне некретнине. То је банка која је активна на финансијским тржиштима у име Ватикана и посебна је по томе што је то вјероватно једна од најнетранспарентнијих банака на свијету. И наравно, кад нека банка толико крије своје пословање, онда мора рачунати с тим да ће о њој колати различите приче и спекулације - објашњава Волфганг Герке, предсједник финансијског центра Баварске. Том "посебном банком" Католичке цркве много се бавио и италијански новинар Ђанлуиђи Нуци. У својој књизи "Ватикан д.д." пише о утицају Ватиканске банке на политику, о прању новца, о наводном учествовању у ликвидацијама непожељних и о везама са још мутнијим пословима мафије и организованог криминала. Тедески такође није желио ништа да каже о разлогу своје оставке и то, како се изразио, "из љубави према папи". На тај положај је дошао јер је важио као стручан и поштен банкар, али италијанској новинској агенцији Анса сада говори како је боље да ћути, иначе ће рећи ружне ријечи. Управо је овај банкар 2009. из шпанске банке Сантандер доведен у Ватиканску банку како би "очистио" проблеме у црквеној финансијској институцији. Да ли је и он кренуо старом традицијом мутних послова или потпуно супротно од тога, можда је био превише ревностан у "чишћењу" па је тако изазвао бијес многих моћника у цркви, о томе јавност и медији могу само да нагађају. Италијански новинар Нуци објашњава да се у својој књизи бави (не)дјелима банке прије понтификата садашњег папе. Али и додаје да је и овај папа, баш као и сви његови претходници, наставио са традицијом зида ћутања о финансијским пословима цркве - што већ по природи саме ствари погодује уцјенама, корупцији и прању новца. Баварски банкарски стручњак с друге стране признаје да су се неке ствари, барем на ријечима, почеле мијењати: - Папа се побринуо да је банка спремнија - што је прије упорно одбијала - да се повинује европским стандардима о транспарентности пословања банака. Али то не функционише само тако. Ми сви још не знамо како ради та банка и да ли се ипак бави прањем новца - признаје Герке. Један од малобројних који то зна су и Тедески и чланови надзорног одбора Ватиканске банке. Герке упозорава да су то, додуше, представници Курије, али који нису тек задубљени у молитву и медитацију, него и те како имају искуства на тржишту капитала. Заправо, један од оних који је знао шта ради тај Институт за религиозна дјела је био и преминули монсињор Ренато Дардоције, један од најближих сарадника папе Јована Павла Другог, који се побринуо да његове биљешке доспију до јавности - управо преко Нуција. Када је ријеч о садашњем пословању Ватиканске банке, још увијек се зна веома мало. Заправо се не зна ни да ли је хапшење папиног батлера Паола Габријелеа, који је оптужен за крађу тајних података из Ватикана и њихово објављивање на Ватилеаксу, повезано с оставком Тедескија и на који начин. Али, Ватикан је мјесто гдје већ два миленијума сакупљају искуства како да чувају тајне. А ако већ постоји "тајна вјере", онда је логично да постоји и "тајна ризнице Ватикана" која би лако могла остати далеко од очију јавности још који миленијум или два. Андреоти И бивши италијански премијер Ђулио Андреоти је имао тајни рачун код те финансијске институције, преко којег је прошло више од 60 милиона евра. ПРИРЕДИО: Миленко Киднл ИЗВОР: ГЛАС СРПСКЕ

Шта се то шушка по медијима да Бенедикт XVI 'оће да иде у мировину?

Црква је болесна, а то је болест римског система, каже швајцарски католички теолог Ханс Кинг. Папа Бенедикт Шеснаести допутовао је јуче у дуго чекану посету Немачкој. Познати швајцарски теолог Ханс Кинг, коме је Ватикан 1979. забранио да предаје католичку теологију, пошто се јавно успротивио догми о непогрешивости папе, објашњава зашто ће та посета мало помоћи кризи цркве и зашто Светог оца пореди са Владимиром Путином. Преносимо делове интервјуа. Многи католици сматрају да је црква у прилично лошем стању. Прикривање сексуалног злостављања деце од стране свештеника многе вернике је удаљило од цркве. Шта не ваља? Уколико то тако поједностављујете, даћу једноставан одговор. Рацингеров претходник, Јован Павле Други, покренуо је програм црквене и политичке обнове који је био у супротности са намерама Другог ватиканског концила. Он је желео нову хришћанизацију Европе. Рацингер је био његов најлојалнији сарадник, чак од почетка. Тај период бисмо могли да назовемо обновом римског режима пре концила. Зашто су ти проблеми нагло избили 50 година после Другог концила одржаног 1962-1965? Проблеми у цркви су тињали неко време, као што откривају деценијама прикривани сексуални скандали. У једном моменту глобални проблем злоупотребе више није могао да се негира. Али то није једино прикривање у католичкој хијерархији. Шта под тим подразумевате? То да се црквени живот на парохијалном нивоу у многим земљама прилично распао. Током 2010, први пут, у Немачкој је више људи напустило цркву него што их је крштено. Од Концила смо изгубили десетине хиљада свештеника. Црквена хијерархија није имала храбрости да, поштено и искрено, призна каква је заиста ситуација. У интервјуу за „Цајт“ оштро сте критиковали папу Бенедикта рекавши да ни Луј Четрнаести није био толико аутократа колико поглавар Католичке цркве са својим апсолутистичким стилом владавине. Да ли би Бенедикт заиста могао да промени римски систем уколико би желео? Истина је да је тај апсолутизам саставни елемент римског система. Али он никада није био неопходан елемент Католичке цркве. Други ватикански концил учинио је све да се од тога удаљи, али нажалост то није било довољно. Данас поново превладава невероватан култ личности који је у супротности свему написаном у Новом завету. Бенедикт је чак прихватио поклон тијаре, папске круне, средњовековни симбол апсолутне папске моћи, који ранији папа Павле Шести није узео. Мислим да је то нечувено. Он би све то могао да промени преко ноћи, уколико би желео. Али не жели? Не жели. У то сам апсолутно уверен јер он има неопходан ауторитет. Ви и Бенедикт путујете различитим путевима. Ви желите да реформишете цркву и сачувате је у животу. Папа покушава да цркву огради од спољашњег света и да је повећано ограничи на конзервативно језгро, које ће можда опстати. Заиста. У прошлости је римски систем поређен са комунистичким системом, оним у коме једна личност има сву моћ. Данас се питам да ли смо можда у фази „путинизације“ Католичке цркве. Наравно да не желим да Светог оца, као особу, поредим са несветим руским државником. Међутим, постоје многе структуралне и политичке сличности. Путин је такође наследио легат демократских реформи, али је учинио све што је могао да их окрене. У цркви смо имали концил који је иницирао обнову и екуменско разумевање. Чак ни песимисти нису могли да замисле да су после тога могућа толика назадовања. Политика обнове папе Пољака, почетак осамдесетих година прошлог века, омогућила је њему сличном шефу високо тајанствене Конгрегације за доктрину вере, некада познате као Конгрегација римске и универзалне инквизиције, а она је и даље инквизиција, упркос новом имену – да (Рацингер) буде изабран за папу. Ваше прогнозе делују суморно. Веома је важно да не потонемо у песимизам. Али моја дијагноза показује да је црква болесна, а то је болест римског система. У таквим околностима, не могу да се понашам као неспособни лекар и кажем да ће све бити у реду. ИЗВОР