Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице

Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm

Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/ Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." View full Странице

07 март 2018 | Криста Понграц-Липит ПАПА ДОНИРАО 100.000 ЕВРА ЗА ПРВИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР У АУСТРИЈИ Папа Франциско је донирао 100.000 евра за први православни манастир који се гради у месту Санкт Андре у најисточнијој аустријској провинцији, Бургенланду (Градишће). На свечаности одржаној у Саборној Цркви Свете Тројице Грчке Православне Цркве у Бечу поводом педесете годишњице доношења Закона о православљу у Аустрији (Римокатоличка Црква ужива посебна права у Аустрији која су регулисана Конкордатом, али законски акти такође регулишу однос државе са осталим црквама) – Председник Понтификалног савета за промоцију хришћанског јединства, Кардинал Курт Кох, и Бискуп Ајзенштата (главног града Бургенланда), Егидије Живковић, уручили су Васељенском Патријарху Вартоломеју I Папину донацију. Закон о православљу из 1967. године гарантује да се православна веронаука предаје у државним школама, препознаје постојеће православне заједнице и допушта оснивање нових, и регулише имовинска питања. Патријарх Вартоломеј је похвалио аустријски Закон о православљу, рекавши да је то “важан пример за Европу”. Верске слободе захтевају државни оквир и не могу се узети здраво за готово у двадесет првом реку, подвукао је. Koх је подсетио да је Папа Франциско подржавао пројект изградње манастира од самих почетака као и да је још Папа Јован Павле II истицао значај најисточније аустријске диоцезе у изградњи мостова између народа источне и западне Европе. “Нека би Папин приложени камен (донација) подстакао и друге да учествују у изградњи овог првог православног манастира у Аустрији својим молитвама или материјалном помоћи”, рекао је Кох. Mитрополит Аустријски Арсеније (Кардамакис), грчки Патријарх Александрије и читаве Африке, Теодор II, Митрополит Исак (Баракат) из Антиохијске Патријаршије, руски Архиепископ Аустријски Антоније (Севрјук), српски Епископ Андреј (Ћилерџић), и неколико аустријских бискупа, такође су присуствовали овој свечаности. У Аустрији живи око 450.000 православних хришћана из седам различитих помесних цркава. Од 2010. године сарађују заједно у Православној епископској конференцији Аустрије. Извор: The Tablet (The International Catholic News Weekly) Слика: RTS Превод: ЖРУ

Папа Фрањо се залаже за промјену Молитве Гоподње, познатије као Оче наш. Vražje je djelo uvođenje u napast – kazao je Franjo u emisiji koju vodi don Marco Pozza. U molitvi Očenaš Bog nas ne uvodi u napast, kaže papa Franjo i dodaje da, ako nas netko uvodi u napast, to je Sotona. Franjo smatra da prijevod nije dobar, a Francuzi su već promijenili taj dio poznate molitve. Ta izmjena u francuskom Očenašu na snagu stupa s novom liturgijskom godinom. Papa Franjo objasnio je razloge za promjenu rečenice u Očenašu govoreći da nas Bog nikada ne bi naveo u napast. – Мi smo ti koji upadaju u napast. Nije On taj koji nas navodi pa nas onda pušta da padnemo u napast. Otac ne čini to. Otac pomaže da se dignemo – kazao je papa Franjo u emisiji “Oče naš” (Padre nostro) talijanske televizijske postaje TV2000 u srijedu navečer. – Vražje je djelo uvođenje u napast – kazao je Franjo u emisiji koju vodi don Marco Pozza. To je bio sedmi od devet nastavaka emisije u kojoj se obrađuju pojedine teme i na temelju koje je nastala i knjiga “Oče naš”. U toj emisiji papa Franjo odgovara na pitanja koja mu postavlja don Pozza. Franjo drži da, kada nas Sotona navodi u napast, mi tražimo Očevu ruku da nam pomogne. Fra Ante Vučković, predsjednik Franjevačkog instituta za kulturu mira, govoreći o knjizi pape Franje “Oče naš”, spominjao je kako bi se na hrvatskom mogao izmijeniti dio molitve, odnosno mogao bi glasiti otprilike ovako: “Ne dopusti da budemo uvedeni u napast, ne dopusti da budemo izloženi napasti, ne dopusti da padnemo u napast.” U Italiji će se vjerojatno uskoro izmijeniti taj dio molitve, a papina promišljanja daju povod da se u Hrvatskoj promisli o dosadašnjem prijevodu tog dijela Očenaša. I papa Benedikt XVI. u svojoj knjizi “Isus iz Nazareta” iznio je kako je ispravan prijevod, što je Talijanska biskupska konferencija (CEI) unijela u Bibliju 2008., onaj gdje se kaže “ne napusti nas u napasti”. Stoga bi se i najpoznatija molitva Očenaš trebala izmijeniti kako ne bi izgledalo da nas Bog navodi na iskušenje, već kako nas on izvlači iz napasti u koju smo sami upali. https://www.vecernji.hr/vijesti/papa-franjo-ocenas-promjena-napast-1212430

Други пут ове године, Папа Франциско је сугерисао да је време да се одбаци обавезни целибат за свештенике, и да се омогући ожењеним клирицима да своје парохијане ставе у службу глобалној конгрегацији. Ове недеље, Папа је подигао улог, тако што је тражио да ожењени људи могу да буду клирици у Бразилу, све у циљу подизања броја клирика у земљи са највише католика на свету. Да би стишао опозицију конзервативаца, који су већ у сукобу са њим, због дозволе Ватикана да се даје причешће разведеним верницима, Папа каже да би жењени свештеници прво били дозвољени у Амазонским пределима где је потреба за клиром насушна. Али, дали ће ово бити начин да се уведе ожењен клир, који западна црква не дозвољава већ 2.000 година ? Здрав разум каже ДА !!! Бразилски покрет је иницирао председник бразилске бискупске конференције, кардинал Клудио Хумес, који је замолио Папу да интервенише. Кардинал Хумес наводи да је у Амазонским пределима често један свештеник на 10.000 парохијана. Ово чини клирицима да поделе Причешће некад готово немогуће, током мисе, кад су цркве препуне, а камоли онима којима треба однети Причешће код куће(болеснима, или било коме ко неможе да дође на мису из било ког разлога(најчешће дугачак пут и немање новца за превоз до цркве)). Недостатак клира је омогућио наметање Евангеличких и Пентекосталних пастора, са њиховим бекап певачима, који често звуче groovy, који на театралан начин сценирају истеривање ђавола, затим појава жена које хоће да на себе узму улогу пастора. Али криза у Амазонској регији је тек незнатни показатељ опадања католицизма у Бразилу. Током 1940-их Бразил је био 99 посто католички. Тај проценат је пао на 68 посто! Евангелисти сад држе 20 посто верника. Бразил је и даље највећа католичка земља на свету, али и индикатор опадања католицизма на глобалном нивоу. Католицизам је у порасту у Африци и Азији. Али како број верника расте, број клирика опада. Парохија без сталног клирика је погодна за преузимање од стране других цркава. Ово је разлог зашто је целибат под знаком питања. Папа је мишљења да целибат треба да буде опционалан. И на крају, нису сви католички клирици у целибату! Англиканском клиру који прелази у РКЦ је дозвољено да остану у браку. Све Источне Католичке цркве дозвољавају ожењене свештенике, и то им већ 1.000 година ништа не смета!

У Ватикану се боје да би признањем Косова пореметили брижљиво грађене путеве ка папиној посети Москви. У случају признања, угрожена би била и та посета, али би Латиноамеричке земље могле да се угледају на Ватикан у односу према јужној српској покрајини. Ту је опасност за Србију. Не знамо да ли је Хашим Тачи такозвани председник Косова од поглавара римокатоличке цркве папе Фрање током посете Ватикану затражио и опрост за своје грехе, али знамо да је од светог оца затражио да призна Косово као државу. Да ли би Ватикан могао да призна Косово и какве би то последице имало? Владета Јанковић, бивши амбасадор у Ватикану, за Спутњик каже да су тренутно шансе за то сада веће него што су биле. „Већ годинама Ватикан држи врло опрезно одстојање од целог тог проблема. Ватиканска политика је била оријентисана на одлагање и избегавање признања управо зато што Ватикан у читавом албанском комплексу, чији је Косово део, види исламску опасност и зато није хтео да антагонизује хришћанске цркве макар оне биле и православне. То је био главни разлог и то се држало све до овог најновијег заокрета у политици наше владе“, наводи наш саговорник. Он каже да се вест о најави унутрашњег дијалога у Србији о Косову, за који он сматра да води ка некој врсти постизања консензуса о признању Косова на овај или онај начин, проширила у свету. У светлу тога, Јанковић објашњава да у Ватикану врло пажљиво ослушкују шта се дешава, па са те стране гледано, они не би хтели да остану на крају, ако Србија призна Косово. „Досад Тачија нису примали у приватну посету. Иако је долазио у Ватикан, стално је био на маргинама, а овај пут га је примио и папа и човек који је, да тако кажем, председник ватиканске владе, и то су знаци који не слуте на добро“, процењује Јанковић. Он напомиње да Ватикан не би сасвим сигурно „сутра“ променио став према Косову, јер су сувише опрезни кад је та тема посреди, али је вероватноћа да то учине сада већа него што је била, и за то смо криви ми. Признање Ватикана и те како би, додаје Јанковић, утицало на остале државе да признају Косово, посебно када је реч о латиноамеричким државама, у којим је Ватикан један од битних фактора у формирању њихове политике. Оно што би, међутим, могло да утиче на одлуку Ватикана, бар на неко време, по речима нашег саговорника јесте чињеница да се преговара о папиној посети Москви. „Неку наду да Ватикан ипак не би признао Косово оставља претензија Рима да дође до директног сусрета, тачније речно, до папине посете Русији. То је њима битно. И они се боје да би признавши Косово пореметили сада те већ брижљиво грађене путеве који припремају такав сусрет у Москви и зато смо, између осталог, и ми као Српска православна црква и држава Србија важни Ватикану“, објашњава Јанковић. Историчар Александар Раковић не верује да ће Ватикан признати Косово као државу, барем не још неко време, али се слаже да би признање имало утицаја на неке римокатоличке државе које нису признале Косово да то учине. „Сигурно би имало неког ефекта. Али у овом моменту, Ватикан види да је признање Косова контрапродуктивно јер ни сами не знају како ће се те борбе на Косову и Метохији код Албанаца одвијати и да ли ће победити исламска фракција. То се засад ништа не зна, а притом, није лако Ватикану пред јавношћу, у време док се на Блиском истоку воде борбе за очување хришћанске цивилизације, да прихвате једну квазидржаву која је настала на темељу уништавања хришћанске баштине“, објашњава Раковић. Тачи је током састанка са папом истакао да Косово наставља да одржава стрпљење, поверење и вредности које имамо као друштво — љубав и солидарност у породици и друштву, поштовање достојанства сваке толеранције и сарадње. Гост из Приштине је са папом разговарао и о томе како се одвија суживот различитих заједница и религија на Космету и истакао да је Косово „пример дијалога између заједница“. Он је обавестио светог оца о оснивању комисије за истину и помирење, чији је циљ, као је навео, да се затвори поглавље сукоба и отвори поглавље сарадње, као и да развијају дијалог са Србијом, граде добросуседске односе и узајамно признање. По завршетку посете Тачи је на свом профилу на Фејсбуку написао: „Папа Фрања има на уму људе на Косову, који су пример коегзистенције и хармоније заједница и религија“. Бранкица РИСТИЋ

Тачи папи рекао да је „Косово пример верског суживота” четвртак, 28.09.2017. у 17:00 Хашим Тачи (Фото Бета/Хина/Денис Церић) Приштина, Ватикан - Поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања примио је у Ватикану, који не признаје једнострано проглашену косовску независност, у приватну посету косовског председника Хашима Тачија који је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свету”. Како је пренела РТК 2, Тачи је папу обавестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и верама”. Обавестио је папу о дијалогу Београда и Приштине ради, како је рекао, „изградње добрих суседских односа, нормализације односа и међусобног признавања”. „Дакле, радимо да промовишемо, на Косову, у региону и у свету, вредности као што су мир, дијалог, сарадња, толеранција, суживот. Ово је данашње Косово иако многи још увек памте Косово из прошлости, ратно и разарајуће”, рекао је Тачи и додао да је „Косово је пример дијалога између заједница и верског суживота”. Он је, како се наводи, захвалио на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије”. Папу је обавестио о организовању годишње конференције, „Inter-Faith Kosova”, на којој се верски поглавари, академици, политичари, научници, а међу њима и многобројни бивши лидери држава и лауреати Нобелове награде за мир, састају и разговарају о продубљењу дијалога међу верама у читавом свету. Тачи је, додаје се, папу обавестио и о оснивању Комисије за истину и помирење, која има за циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње”. У извештају РТК 2 се, међутим, не наводи шта је поглавар Римокатоличке цркве рекао Тачију. Иначе, званично гласило Ватика, Радио Ватикан, није известио о овом пријему, а на списку данашњих дневних обавеза папе Фрање сусрет са Тачијем се не помиње. (Танјуг) Тачијев твит:https://pbs.twimg.com/media/DKzscNMW4AYJUgn.jpg

Фото: Ромфеа.гр View full Странице

Патријарх александријски г. Теодор II и Патријарх српски г. Иринеј у посети Манастиру Жичи Дана 26. 09. 2017. године у јутарњим часовима у посети Епископском двору у Краљеву били су Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи митрополита гвинејског Георгија, митрополита пилусијског Нифонта, митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, епископа бачког Иринеја и зворничко-тузланског Фотија, као и секретара Синода Патријаршије александријске високопреподобног архимандрита Данила. ВИДЕО: РТВ Краљево: Видео запис посвећен посети Патријарха александријског Теодора II Епархији жичкој Након посете, делегација је кренула ка Манастиру Жичи. Испред манастира је приређен дочек у коме су учествовали свештенство, монаштво и верни народ. Епископ Јустин је, као предстојатељ и домаћин Епархије жичке, увео уважене госте у простор древног манастира. Сестринство манастира је појањем пригодних црквених песама византијског напева учинило да слике и звук, кроз фрескопис и појање, оприсутне светонемањићки етос наше Помесне Цркве. На томе им је благодарност изразио Патријарх Теодор, подсећајући и на традицију египатског монаштва и светле примере монахиња, међу којима посебно место заузима сестра Светог Пахомија Великог. Изражавајући захвалност и част која је Епархији жичкој учињена овом историјском посетом, Епископ Јустин је Патријарха александријског и све Африке г. Теодора одликовао епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха, даровавши му притом и икону Светог апостола Марка, рад жичких монахиња. Иконе су дариване и Патријарху српском г. Иринеју, као и члановима пратње александријског Патријарха. У обраћању присутнима Патријарх Теодор је заблагодарио на гостопримству и даровима. Посебно је истакао радост што је после 28 година поново у Манастиру Жичи. У претходној посети је био као млад архимандрит, а сада као патријарх. Нагласио је важност монаштва за живот Цркве, јер је оно “кисеоник хришћанства“. Свети Антоније Велики је духовним руковођењем породио величанственог богослова Светог Атанасија Александријског. Када је египатски монах Теодор питао авву Памва за поуку, он му је рекао: “Имај милост према свима, тако ћеш стећи слободу пред свима“. То треба да имамо на уму и данас, мисионарећи и сведочећи Христову веру у овом свету, рекао је Патријарх Теодор. Пратња је предвођена Епископом Јустином обишла манастирски комплекс упознавши се са историјатом и драгоценостима манастира. После обиласка приређен је доручак за госте. Опростивши се са својим домаћинима, Патријарси су са пратњама отпутовали у посету косовскометохијским светињама. јереј Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка Доксологија у част Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II у Краљеву (Епархија жичка) Епархија жичка и град Краљево имали су 25. септембра 2017. године велику радост да дочекају угледне и драге госте. Испред храма Светог Саве у Краљеву приређен је дочек Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору II и Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. У пратњи предстојатеља древне Александријске Цркве налазили су се Митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и секретар Синода архимандрит Данило. У пратњи предстојатеља Српске Цркве налазили су се Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије. Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине Свети кнез Лазар учинили су призор веома живописним. У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција. Поздрављајући угледне госте, епископ Јустин је напоменуо: -Храм у коме се налазимо посвећен је светитељу Сави, првом Архиепископу српском, који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Владика је подсетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве: -Сутра, у име Бога, боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и српска држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов и украсили га светим иконама и фрескама са намером да буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара, казао је владика Јустин и подсетио: -Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме, међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава, као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис доделили су архимандриту Сави акт о аутокефалности Српске Цркве хиротонишући га за првог Архиепископа српског. -Жича постаје седиште првог српског Архиепископа. Одавде архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже и поделио их манастирима и црквама. На Жичком сабору 1221. године архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „Краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови и ископао дубоки кладенац воде живе са кога се напајају поколења све до данас, поручио је Владика жички Јустин и наставио: -У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, па се стога Жича назива седмовратом. Сава је уредио односе Цркве и државе које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ - страдала је и Жича. Кад се подизао народ и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Наследник Савин, архиепископ Арсеније пренео је из манастира Жиче седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске Цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под турску, османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције. -Први српски Патријарх Јоаникије (1338-1354) украшавао је Велику цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година била је без крова. Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање Жича је претрпела за време Другог светског рата кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана, казао је Преосвећени г. Јустин и додао: -На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Еепископ жички и охридски Николај који каже да је „Жича, стара српска прича“. Он још каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и Цркве. Затим се сабрању обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II, који je заблагодарио Господу на великом дану и изразио захвалност свом домаћину eпископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом Српске Православне Цркве и крилатим лавом - грбом Александријске Патријаршије, патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје Патријаршије, Блажењејши је истакао мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци, док је присутном верном народу пожелео да светлост вере у којој пребива чува и непрестано разгорева хришћанским живљењем у Духу Светом. Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II даривао је Епископу жичком г. Јустину посебан крст са ликом Светог апостола Марка са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божјем. јереј Александар Р. Јевтић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Политика: Патријарх Александријски и све Африке у Србији Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други боравиће сљедеће недјеље у званичној посјети патријарху Иринеју и Српској православној цркви, пише Политика. Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други (Фото:mitropolija.com) Према наводима листа, Теодор Други ће се током боравка у Србији састати с предсједником Александром Вучићем и водећим личностима политичког и друштвеног живота. Централни догађај посјете биће Света литургија коју ће патријарси с архијерејима обје цркве служити у недјељу, 24. септембра, у храму Светог Саве на Врачару. Иринеј и Теодор Други ће разговарати о проблемима с којима се суочавају двије цркве, православље и хришћанство у цјелини, као и о духовним узроцима и посљедицама сеобе и страдања народа, посебно с афричког континента. Значајна тема разговора биће бројна питања духовних узрока и посљедица актуелне и у новијој историји незабиљежене сеобе, егзодуса и страдања народа, посебно са афричког континента, наводи Политика. Патријарх Теодор Други ће, заједно са патријархом Иринејем, посјетити најзначајније српске светиње - Жичу, Студеницу и Сопоћане, Пећку патријаршију и Дечане, као и Раваницу, Ћеле-кулу и Саборни храм у Нишу. Теодор Други је за патријарха александријског и све Африке изабран 9. октобра 2004. године, након што је у паду хеликоптера близу Свете Горе погинуо патријарх Петар, а устоличен је 15 дана касније у Благовештењском храму у Александрији. Извор: БЕТА View full Странице

Председник Србије Александар Вучић примио је папског нунција надбискупа Лућана Суријанија, који му је пренео позив папе Фрање да посети Ватикан, као и папину искрену жељу да се створе услови да посети Србију. Вучић је изразио захвалност Ватикану на значају који придаје територијалном интегритету Србије кроз принципијелан став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова. Српски председник и папски нунције су се сагласили да су односи Србије и Ватикана на добром путу дубоког поштовања и истинског поверења, наводи се у саопштењу Прес-службе председника Србије.

Papa: Išao sam na seanse, puno mi je pomogla jedna psihoanalitičarka Sveti Otac u najnovijoj knjizi dijaloga sa sociologom „Politika i društvo” govori o temama koje su donedavno u Crkvi bile proglašavane smrtnim grijehom Reuters/Pixsell Upoznao sam jednu psihoanalitičarku židovku. Odlazio sam k njoj u stan šest mjeseci jednom tjedno da bih razbistrio neke stvari. Imao sam 42 godine i u tih šest mjeseci mnogo mi je pomogla”, iznio je papa Franjo u knjizi “Politika i društvo” koja u izdanju L’Observatoirea treba uskoro izaći u Francuskoj. Knjiga je dijalog između pape Franje i francuskog sociologa Dominiquea Woltona. Vražji Freud Papa je ispričao svoje šestomjesečno iskustvo između 1978. i 1979. kada je u Argentini vladala diktatura i kada je zaključio svoje ne baš lako iskustvo kao provincijal Isusove družbe i trebao je preuzeti položaj rektora Collegio Máximo u kojem su se obrazovali studenti koji su htjeli ući u Družbu. Dodao je da ga je psihoanalitičarka, kada je bila na samrti, pozvala ne da dobije sakramente, dakako, jer je bila židovka, nego zbog duhovnog dijaloga. Bila je jako dobra osoba, kazao je papa Franjo. Ta njegova “ispovijed” pokazuje i koliko se promijenilo držanje Crkve prema psihoanalizi. Naime, na početku je bio rat između Crkve i psihoanalize. Sigmund Freud vjeru je smatrao najvećom preprekom za slobodu čovjeka i mrzio je Katoličku crkvu. S druge strane Katolička crkva freudovsku je psihoanalizu smatrala nečim gotovo vražjim. Njegova djela ušla su u Indeks zabranjenih knjiga za Crkvu, a Rimska biskupija čak je “smrtnim grijehom” smatrala odlazak nekog katolika na seansu psihoanalitičaru. Prvi korak prema psihoanalizi učinio je papa Pio XII., koji je uvijek htio biti informiran o napretku znanosti. Godine 1952. kazao je da ima razlika u psihoanalizi, odnosno da panseksualizam (Freudov) nije obveznim dijelom svake psihoterapije. Dakle, psihoanaliza ne treba biti baš freudovska. No, Sant’Uffizio (bivša inkvizicija, a današnja Kongregacija za nauk vjere 1961., dakle u vrijeme pape Ivana XXIII., objavio je Upozorenje kojim se svećenicima zabranjivalo da provode psihoanalizu, a redovnicima da budu psihoanalizirani. Papa Pavao VI. ukinuo je tu zabranu 1967. s enciklikom Sacerdotalis coelibatus u kojoj iznosi mogućnost traženja pomoći i od “kompetentnog psihologa”. A, Ivan Pavao II. prvi je papa koji je promišljao i pisao o temi ljudske seksualnosti. Poznata je njegova pobudnica iz 1981. Familiaris Consortio, u kojoj prije svega govori o jednakom dostojanstvu žene i muškarca (pobudnicu vrijedi pročitati i danas jer još ima onih koji ne žele izjednačiti ulogu žene i muškarca u društvu). Danas je, barem u nekim državama u kojima su katolici u većini, kao u Italiji, stanje znatno promijenjeno u odnosu na ono otprije 50 godina. Psihoanalitičari drže predavanja na papinskim učilištima te traže se konzultacije s njima i vezano za osjetljiva pitanja kao što je ono svećenika pedofila. Proročki film Dakle, Bergoglio, odnosno budući papa Franjo, bio je zatražio pomoć psihoanalitičarke. U filmu Habemus Papam iz 2011. talijanskog redatelja Nannija Morettija papa (glumi ga Michel Piccoli), nakon što je prihvatio pontifikat, pada u krizu i traži savjet psihoanalitičara. I papa Franjo sada je priznao da je, dok je još bio Bergoglio, tražio savjet psihoanalitičara. Papa je s Woltonom razgovarao i o današnjem životu u Vatikanu. Kaže da se osjeća slobodnim, premda dodaje da je “tu u Vatikanu kao u kavezu, ali ne duhovno. Ne plašim se ničega”, kaže i kritizira one svećenike koji se boje komunicirati. “To je oblik fundamentalizma. Kada susretnem rigidnu osobu, posebno ako je mlada, kažem si da je bolesna. To su osobe koje traže neku njihovu sigurnost”, kazao je papa odbacujući i “pravedni rat”, što je bio i temelj u tradiciji Crkve i u legitimnoj obrani naroda. Za papu je samo jedna stvar pravedna – mir. Budući da je razgovarao s francuskim sociologom, nije izostalo ni pitanje vezano za laicitet. “Laička država zdrava je stvar. Isus je rekao da treba dati caru ono što je carevo, a Bogu Božje”, ali “mislim da neke države, kao Francuska, imaju presnažan laicitet kao nasljedstvo iluminizma koji stvara opću sliku zajednice u kojoj su religije viđene kao potkultura”, kazao je papa. Silvije Tomašević (Вечерњи лист, 3. 9. 2017)

Ватикан – У свом говору пред мноштвом својих верника (али његове речи доспеле и у ширу јавност) на тргу Светог Петра у Ватикану (7 јуна 2017 год.) на тему: „Родитељска Господња брига – извор наше наде“, Франциско Бергољо дословно изјавио: „Драга браћо и сестре, никада нисмо сами. Можемо бити далеко, непријатељски (расположени); можемо чак рећи да смо без Бога. Али Јеванђеље Исуса Христа нам открива да Бог не може бити без нас. Он никада неће бити Бог без човека; Он је тај који не може бити без нас, и ово је велика мистерија“ [1], преноси прес-служба „светог“ трона Holy See Press Office папине речи. На Првом ватиканском концилу, 1870. године, ког Латини сматрају васељенским, католичка „црква“ признала лажно учење о папиној непогрешивости за догмат. Једна од његових одредаба гласи: „Папа је непогрешив као Бог“. Саборска уредба каже, „Папска непогрешивост је догма Католичке цркве која говори да папа не може погрешити када говори ex cathedra, тј. обавља своју службу као пастир и учитељ свих хришћана, коначно одлучује на основу своје највише апостолске власти да се цела Црква треба придржавати наука о вери и моралу, онда он на основу божанске подршке, која му је обећана у лицу блаженог Петра, поседује ону непогрешивост којом је божански Спаситељ хтео да буде опремљена Његова Црква“ (Православље, римокатолицизам, протестантизам, секташтво ТСЛ., 1992) [2]. Дакле, из ове уредбе произилази да је папа беспрекорни учитељ вере и побожности. Али да ли је стварно тако? Да ли римски понтифик непогрешиво учи о Христовој вери? Наравно да не. Недавно, римски папа још једном то потврдио, да заправо ефективно удара у католички псеудо-догматизам папске непогрешивости. Али ако Бог не може битисати без човека, ако не може бити Бог без човека, онда: 1) није свемогућ; 2) није самобитан. И прва и друга тврдња представљају богохуљење против Творца. Митрополит Макарије (Булгаков) у „Православно-догматском богословљу“ објашњава: „Бог је вечни Дух, свеблаги, свезнајући, свеправедан, свемоћан, свеприсутан, непроменљив, самобитан, свеблажен“. 1) Свемогућство приписује се Богу, у смислу да Он има неограничену моћ да чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизменљивом природом. Он не може хтети нешто, што би било у супротности са његовим вечним бићем и неизменљивим својствима и над свиме има власт [3] допуњује и Преподобни Јустин Нови Ћелијски. Блажени Теофилакт ове речи овако тумачи: „Не захтевајући ништа, он сам сваком даје дисање. Два доказа о божанству, наиме, Богу не треба ништа и сваком даје све“ (тумачење Дела Ап.). Не захтевајући ништа, Он не треба ни човека за Своју егзистенцију и битисање. Свети Јован Златоусти пише: „Брижљиво чувајмо здраве догмате и заробљенике јелинских заблуди учити са кротошћу, како не би нарушили успостављени од Спаситеља ред, не клањати се створењима створеним за наше добро и спасење. Нека Јелини (Грци) понављају (њихова лажна учења) чак до изнемоглости, громко кличем да је све ово створено за људски род да у потпуности свиме буде задовољан (иако) Створитељу нису била потребна ова створења, али да би Његову љубав показао према нама, Он је створио све ово показујући нам како цени људски род и (учи нас) да ми, вођени овим, одајемо одговарајуће Му поклоњење (и почаст)“ (Св. Јован Златоусти. Беседа-6 Тумачење на Књигу Постања). Свети Никодим Светогорац пише: „Богу не треба никакво добро са стране, јер је Он сам Себи довољан и свеблажен. Стога, ако је благоизволео да на нас излије неизрециву доброту и љубав, Он то није излио ради Себе очекујући добро од нас, већ нас ради и ради нашег добра“. (Невидљива борба, Други део, Поглавље 3). Дакле, Бог није имао потребе за човеком, имајући извор блаженства и задовољства у Самом Себи. Ново лажи-учење „непогрешивог“ папе изазвало конфузију и непријатност чак и међу самим папистима. Па тако Џон Пол Минан (John Paul Meenan), професор теологије на католичком колеџу „Центар Богоматерине Мудрости“ у источном Онтарију (САД), у једном интервјуу изјављује да га је збунила категорична и недвосмислена папска максима, посебно друга фраза „Бог не може бити Бог без човека“. После свега, такође и многи други католички теолози и верници почели су доводили у питање Францискову непогрешивост [4] преносе чак и хрватски медији који због говорне мане или незнам чега (ту ћу тему у наредном периоду једном обрадити, па тог папу, иначе њиховог верског поглавара не називају као читав свет, већ на неком њиховом исквареном хрватијанском језику зову – Њофра, или како ли већ…?). Други веродостојни католички теолог познат Life Site News-u, који жели да остане анониман је објаснио: „Због Инкарнације Господа нашега Исуса Христа, истина је да Бог остаје трајно сједињен са човечанством, кроз људску природу Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице“. „Ипак, Бог нема апсолутно никакву потребу за човечанством, наш однос са Богом комплетно зависи о тој бесплатној изобилној бесконачној Божјој Љубави Оца, Сина и Духа Светога“, додао теолог. Свети Иринеј Лионски (130. – 208. год.) епископ, свештеномученик и Црквени Отац,у свом познатом делу „Против јереси“ пише: У почетку није било зато што је Он имао потребу за човеком, да је Бог обликовао Адама, него зато да има некога на кога ће излити Свој благослов. Јер не само пре Адама, него и пре створења, Реч је славила Оца док је пребивала у Њему и била је слављена од Оца. Свети Иринеј додаје: Када људи стоје у светлу, нису они ти који илуминирају светло и узрокују да оно сјаји, него су они илуминирани и сјаје због њега. Без да му било што доприносе, добијају од светла и оно их уздиже. Тако је кад се служи Богу, наше служење не доприноси Богу, јер Бог нема потребе за људским служењем, али онима који Му служе и следе Га, Бог даје живот, непоткупљивост и вечну славу [5], анализирајући папине речи рекао анонимни католички богослов. Заправо, Богу, да би био Бог не треба ништа. Ово је учење Христове Цркве – која је, стуб и тврђава истине [6]. Нова папина јерес још једном потврђује примедбу Светог Јована Кронштатског упућену свом папству као институцији: „Папа је умислио да је глава Цркве и њен оснивач, па чак и Христов намесник, што је апсурдно и без икакве доследности. Отуда сва папска сујетност и њихова давнашња претензија за превлашћу и самовољним управљањем свом Васељенском Црквом. Па, тако су папе и учиниле у својој папској цркви уневши разне трикове, лажне догмате које доводе до фашљиве (лажне) вере и у животу… „(Живи колос. Изводи из дневника 1907-1908 год., Санкт-Петербург, 1909, стр 35) [7] „Бог не може бити Бог без човека“, тако размишљају демони и из тог разлога се боре за човека. Бог је човека створио Љубављу из Љубави и за умножавање Љубави, кроз Христа, у Христу, Човек може бити Син и Бог. Т.ј. кроз Слику (Подобије) Божије долази до „Обожења“ у Идентитету (Азъ рѣхъ: бози есте и сынове Вышняго вси). Када се Васељена почне руководити овим Параметрима, могуће да ће тада и међу нама завладати Божија Љубав и на нама (човечанством) коначно бити Божији благослов. === Напомене: 1./. https://gloria.tv/article/Sxp8CZYBsQC32a7LJAxdYGijW 2./. https://www.bitno.net/vjera/pitajte-svecenika/papina-nezabludivost/ 3./. https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/ 4./. http://hrvatskikrsnizavjet.com/1032-2/ 5./. https://www.lifesitenews.com/news/pope-francis-says-god-cannot-be-god-without-man.-and-we-need-another-clarif 6./. 1 Тимотеју 3, 15 7./. http://www.christian-spirit.ru/1926-novoe-lzheuchenie-nepogreshimogo-papy-bog-ne-mozhet-byt-bogom-bez-cheloveka.html Славиша Лекић, свештеник http://www.vaseljenska.com/vesti/bergoljo-zvani-papa-francisko-opet-koriguje-boga-bog-ne-moze-biti-bog-bez-coveka/

У Ватикану, Ватиканској опсерваторији и дворцу Кастел-Галдорф, одржава се велика космолошка конференција Црне рупе, гравитациони таласи и сингуларност простора и времена, на којој су окупљени водећи свјетски астрофизичари и теолози. Како преноси Christiantoday, циљ је да се допуни наше сазнање о настанку свијета. Конференција се одржава у спомен на белгијског свештеника и космолога Жоржа Леметра, који се сматра оцем теорије "Великог праска", а који је био предсједник Папске академије наука од 1960-1966. године. Управо је он 1927. дао прво објашњење феномена ширења галаксија. Конференција ће трајати недјељу дана и представља важан корак у дијалогу Католичке цркве са свјетовном науком. Још 2014. године папа Франциско је изјавио да је хришћанска теологија у узајамном односу са теоријом еволуције и теоријом "Великог праска", и истовремено осудио креационизам рекавши да "Бог није некакав маг који се игра чаробним штапићем". Директор Ватиканске опсерваторије, језуита Гај Конселмано, указује на то да је конференција показатељ да Црква подржава квалитетну и савјесну науку. Неки научници не верују у Бога, али ми желимо да сарађујемо са свима који теже откривању истине, рекао је он. Један од задатак конференције биће да се испитају практичне посљедице открића гравитационих таласа 2016. године. Патер Конселмано је рекао и да је посебан подвиг Жожа Леметра што је показао да Црква и наука нису супротстављене него се допуњавају. Леметр је знао да понавља свима, па и папи Пију XII: "Божји акт стварања није завршен прије 13,8 милијарди година. Стварање се одвија непрекидно." Извор: http://www.sedmitza.ru/text/7184438.html

Patrijarh Bartolomej će se u Egiptu susresti s papom Franjom April 20, 2017 Patrijarh Bartolomej I. će se 28. aprila ove godine u Egiptu susresti s papom Franjom i velikim imamom kairskog sveučilišta al-Azhar, Ahmedom al-Tayebom. Carigradski je ekumenski patrijarh prihvatio poziv velikog imama – izvijestio je internetski portal „Vatican Insider“, pozivajući se na izvore bliske carigradskom patrijarhatu. Tako će i patrijarh Bartolomej I., poput pape Franje i velikog imama al-Tayeba, održati govor sudionicima međunarodne konferencije o miru. Sveti će Otac biti u posjetu Kairu, glavnom gradu Egipta, 28. i 29. aprila ove godine. Podsjetimo da su on i patrijarh Bartolomej I. već ranije poduzeli zajedničke poduhvate. Tako su u naju 2014. godine posjetili Svetu zemlju, a u aprilu prošle godine su bili na grčkom otoku Lezbosu. (rv/kmc) View full Странице