Претражи Живе Речи Утехе

МОСКВА – Неверовање у пандемију корона вируса и занемаривање мера предострожности подједнако су опасни као и неверовање у Бога, изјавио је данас руски патријарх Кирил и позвао на позвао на поштовање свих антиепидемиолошких мера. „Веома је опасно кад људи не верују у Бога, ово је смртоносно опасно. То је подједнако опасно као када се данас људи који не верују у ширење заразе не штите од ове заразе“, рекао је патријарх Кирил у божићној беседи, преноси ТАСС. Он је указао да би само обичан немар током пандемије могао изазвати избијање болести. „Дакле, позивам све вас, драги моји, да се понашате у складу са овим захтевима савремене медицине за све нас данас, за цело човечанство. Не смеју се занемарити сви ове захтеви и препоруке“, рекао је патријарх Московски и целе Русије. Поглавар Руске православне цркве такође је позвао вернике да не забораве на мере предострожности приликом посете црквама и обрате пажњу на своју породицу током пандемије. https://stanjestvari.com/2021/01/11/patrijarh-kiril-neverovanje-u-pandemiju-korona-virusa-kao-neverovanje-u-boga/

Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Духовник и оснивач Средњеуралског женског манастира, схиигуман Сергиј, нашао се у центру пажње након тврдњи да је Ковид-19 – „псеудопандемија“ Схиигуман Сергиј (Фото: РИА Новости) (РИА Новости, 3. 7. 2020) Схиигуман Сергиј (Николај Романов) изјавио је да не намерава да напусти Средњеуралски женски манастир, чији је он оснивач, након што га је црквени суд рашчинио. „Молим све православне да устану у одбрану манастира. Ја нећу напустити манастир“, – рекао је свештеник у видео – обраћању које је објавио на Јутјубу. Како је раније рекао новинарима председник Одељења за односе Цркве за друштвом и медијима Екатеринбургшке епархије протојереј Максим Мињајло, Средњеуралски манастир ће бити враћен под управу монахиње Варваре, настојатељице обитељи која је напустила манастир. Сам Сергиј, који се налази у Средњеуралском манастиру, крши акт надлежног епископа да без писаног благослова не напушта територију Јовано-Богословског манастира, што је, између осталог, послужило као повод и предмет поступка против њега и његовог рашчињења. Духовник и оснивач Средњеуралског женског манастира, схиигуман Сергиј, нашао се у центру пажње након својих тврдњи да је Ковид-19 – „псеудопандемија“, која има за циљ да се Руси ставе у „сатанини електронски логор“, „безаконо натерају на самоизолацију“ и да их лише „слободе и рада“. Епархија га је лишила права да проповеда, али овај клирик то није послушао и наставио је да у проповедима позива паству да изађе на улице и протестује. Црквени суд га је због тога рашчинио. Настојатељица манастира, монахиња Варвара, напустила је манастир скупа са сестринством, јер није делила позицију оца Сергија. Наслов и опрема: Стање ствари

Његово Блаженство патријарх румунски Данило упутио је поруку наде друштву које живи у страхом од пандемије вируса короне, док је 12. априла 2020. у историјској капели своје патријарашке резиденције Божанском Литургијом прославио славни Улазак Исуса Христа у Јерусалим. Румунски патријарх је напоменуо да су многи људи који остају код куће поштујући рестриктивне мере власти, обузети страхом од болести или чак смрти. Патријарх се помолио Господу Исусу Христу „да нам помогне да се уздигнемо изнад превеликог страха од болести и да ојачамо у вери и добрим делима, у делима милосрђа и у помагању онима којима је то потребно“. „Немојмо много размишљати о себи, већ више о потребама других“, позвао је Његово Блаженство наглашавајући да на тај начин „осећамо како благослов Спаситеља Исуса Христа улази у нашу душу“. Патријарх Данило је упутио снажан апел хришћанима да се моле Господу, који је ушао у град Јерусалим, „да и Он уђе у наше душе и куће, које су ових дана постале породичне капеле, и да одржавају молитвени контакт са парохијском црквом“. „Овиме показујемо и то да је Христова победа над смрћу и страдањем победа Његове жртвене љубави.“ У својој проповеди патријарх Данило је набројао духовна значења празника Христовог уласка у Јерусалим. Рекао је да победа над Лазаровом смрћу предназначује свеопште васкрсење, како је исказано у празничном тропару. Цветна недеља је предсказање Исусове победе над његовом смрћу васкрсењем трећега дана. То је такође предсказање Христовог уласка у небески Јерусалим после васкрсења. Патријарх Данило је указао на цвеће које се обично носи на палминим или врбовим гранчицама на Цвети, рекавши да оно представља цвеће вере и духовно цвеће Великог поста набрано молитвом, постом, кајањем и добрим делима. Цвети су „празник светлости и радости и позива нас да Исусу принесемо цвеће наше вере и поста“. На крају своје проповеди патријарх Данило је честитао свима који на Цвети обележавају свој имендан, пожелевши им добро здравље, мир, Божју помоћ, радост и да постану цвеће праве вере, радости и наде. Извор: Инфо-служба СПЦ

,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора