Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пандемије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  2. После позива папе Фрање, васељенски патријарх Вартоломеј молио се за окончање пандемије. Такође је послао поруку подршке италијанском народу на италијанском језику. Наиме, Васељенски патријарх, Његова Свесветост Вартоломеј рекао је да је папа Фрања позвао прошле недеље све религијске великодостојние широм света да се окупе у подне у среду 25. марта и да се моле Богу (нашем Оцу) и затраже помоћ у тренутној кризи. Неколико чланова Патријаршијског двора присуствовало је молитви Васељенског патријарха у патријаршијској капели светог Андреја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Поводом актуелне кампање која се води против Православне цркве и њених Светих тајни кроз „политичку медицину“ неодговорних појединаца из јавног живота, као вјерујући човјек и свештенослужитељ који је дубоко убијеђен у моралну исправност своје службе и одлучујућу улогу Божијег промисла у најфундаменталнијим законима природе кроз усклик псалмопојца „Господе, све си премудрошћу створио“, осјећам се дужан јавно изразити свој презир према примитивним покушајима политикантства, а јавности покушати пружити више информација на ову тему. За неупућене, и политика има медицину, код нас додуше, на примитивном нивоу. Наши грађани заслужују квалитетне здравствене информације, а не незнавене „хећиме“ којима је пуштање крви лијек за сваку болест. Када смо послије несувислих и исполитизованих интервенција полиције схватили да постоје различита тумачења здравствених препорука смјеста смо контактирали ИЈЗ и добили врло разумне препоруке (10м2 по особи у храму, два метра размака између вјерника и без учесника са респираторним симптомима). Ни помена није било о Светом причешћу нити ризику од Евхаристије по јавно здравље нити захтјева за измјеном метода раздавања Светог причешћа. Нажалост, да ли због мањка информација, да ли због мијешања политике у струку или преокупираности другим аспектима епидемије – епидемиолошка струка је постала недоступна. Уместо даљих консултација, сваки контакт је постао немогућ, а после потпуно тенденциозног саопштења НКТ-а за заразне болести уследило је већ поменуто ширење панике и нереда од стране неодговорних политиканата из јавног живота. Сваки лекар добро зна благотворни утицај вјере на болеснике и њихово оздрављење као и снагу вјере у тренуцима друштвене кризе као што је ова. Стога и није било чудно кад се ИЈЗ сагласио са наставком редовних богослужења, што је прихватила и полиција. Недјељне Литургије су одржане уз препоруке што нам је свима служило на понос. Са невјерицом смо у Недјељу увече слушали да наша вјера представља наводну опасност по здравље и да су епидемиолози наводно дознали за метод раздавања Светог причешћа који се у садашњој форми примењује од 7. вијека – из медија. Какви су то љекари који први пут виде Причешће које се тако често раздаје по нашим болницама? У болницама се разноси и раздаје Свето причешће, неријетко се у њима организују и мјеста за молитве и литургијска сабрања а лекари су врло често дубоко вјерујући хришћани. Већина вјерника, који су истовремено и већина грађана у Црној Гори гледа на Свето причешће као на средство исцјељења и очување духовног и тјелесног здравља. Од настанка микробиологије као науке 1860-их година , односно од када је Луј Пастер доказао да заразне болести изазивају микроорганизми, води се епидемиолошка полемика о хришћанском обреду Евхаристије. Ова дебата траје безмало већ вијек и по. Она није карактеристична само за православље него и за друге хришћанске конфесије. Због бројности причасника и из практичних разлога од 7. вијека се у Византији користи кашичица, што је и данас главни метод у свим Православним црквама. Изузетак је Литургија Светог Јакова – брата Господњег, која се служи једном годишње, када се народ причешћује древним начином да се вјерницима даје да пију из Светог путира (Евхаристијске чаше) на сличан начин како се данас причешћују свештеници. У Римокатоличкој цркви, од 12. вијека народ се причешћује под једним видом тако што им свештеник даје Хостију (бесквасни хлеб) директно у уста – голим рукама, а у другој половини XX вијека послије литургијских реформи враћено је причешћивање лаика под оба вида, односно заједничко пијење из Евхаристијске чаше у неким приликама. Англиканска црква, као и Лутеранска задржале су древни Западни начин причешћивања гдје се сви вјерници и свештеник причешћују из једне чаше уснама. Чаша се помало окреће и обод се брише између причасника, као што је то обичај код Православних приликом причешћа свештеника. Опционо је дозвољена и „интинкција“ односно да се вјерник причешћује умакањем освећеног хљеба сопственим прстима у освећено вино. Свим овим хришћанским конфесијама је заједничко да остатке дарова употреби свештеник после служења Литургије односно мисе. Евхаристија и обред причешћа, с обзиром на своје централно мјесто у Светом писму остаје централни култ цијелог хришћанства. Савјесно раздавање Светог причешћа и достојна употреба остатака је једна од главних дужности свештеника. Питање о ризику од заразе је постављано много пута, поготово током епидемија црних богиња, колере, тифуса или куге. Скоро сваке године, у сезони грипе ово питање васкрсава. Слично као што у Западној штампи скоро сваке године уочи православног Васкрса увек васкрсава питање „Грчке хиљадугодишње преваре“ односно силаска Светог Огња на Гроб Господњи у Јерусалиму. У новије вријеме, дебата о инфекцији путем Евхаристијске чаше се разбуктала прво 1890-тих година у Америци међу различитим протестантским деноминацијама. Микроби су били ново откриће, а заразне болести и епидемије главни узроци смрти. Међу вјерницима различитих класних и расних сталежа постојала је тенденција да се имућнији и добростојећи гаде, али и боје дијељења Евхаристије са сиромашнима, бившим грешницима, алкохоличарима, покајаним проституткама, или са вјерујућим америчким црнцима, у новопронађеном страху од болести који је донео развој медицине. Новоуспостављени ауторитет науке у односу на традиционални вјерски и постојећу тенденцију ка сегрегацији је искористио др Чарлс Форбс и 1894. придобио је вођство Презбитеријанске цркве да на основу резултата његовог микробиолошког истраживања одобри индивидуални прибор за причешћивање. За пет година др Форбс је постао главни заговорник, произвођач и дистрибутер индивидуалног прибора за причешће – захваљујући класичном америчком расизму и малограђанштини увијеним у обланду хигијене и здравља. Цијена његових луксузних евхаристијских комплета је достизала и 412 $ у данашњем новцу. Овакви предузимљиви љекари су брзо ишчезли почетком XX вијека јер, како су сами са жалошћу констатовали тешко је било наћи иједну епидемију која је потекла од Евхаристијске чаше, али је из других разлога ова пракса у неким протестантским црквама опстала до данас. Римокатоличке, Лутеранске и Англиканске цркве као и Православна црква настављају са старом праксом дијељења Евхаристијске чаше до данашњег дана. Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала. Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од које су евхаристијске чаше обично направљене било је познато од давнина а данас је познато као олигодинамски ефекат. Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута. Са почетком епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих година ХХ века ово питање је обновљено, поготово после откривања случаја преношења ХИВ-а преко додира сукрвице зараженог са слузокожом здравог човека као нпр. приликом зубарске интервенције. Студија на ту тему закључује да пренос ХИВ-а или Хепатитиса Б директно путем пљувачке није никад забележен, а тим мање, посредно, путем предмета, те да „расположиви подаци не упућују на то да би пракса дијељења Евхаристијске чаше требала бити напуштена због ширења заразних болести“. Епидемиолошки најзначајнија студија на тему дијељења Евхаристијске чаше и ширења заразних болести је урађена 1997. године кроз коју је праћено 691 особа које су приступале Евхаристији кроз дужи временски период, и ова студија је закључила да „особе које редовно, па чак и свакодневно примају причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима“. Ову студију је на дату тему Центар за контролу болести САД-а узео као референтну тачку за своју званичну препоруку на ову тему, која је издата због честих злонамерних пријава противника евхаристијског обреда. Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован. Као мјеру предострожности препоручују да се вјерници са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи уздрже или причешћују на неки други начин. Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала. Англиканска црква Канаде је на тему својих богослужења и заразних болести оформила посебну комисију и спровела властита истраживања. Поред потврђивања постојећих налаза, потврђено је да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења која постоји неизмењена и код православних није само ритуална него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести на богослужењима. Потврђено је да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија, те да не постоји разлог за мењање евхаристијске праксе у редовним условима. Наравно, дате су препоруке и за ванредне ситуације. Оно што је значајно у овом истраживању је да је Англиканска црква спровела и истраживање о здрављу, дуговечности и подложности заразама англиканског свештенства (које такође употребљава причешће послије вјерника, као и православни свештеници) на основу вишевјековних података о премијумима њиховог здравственог и животног осигурања: „Када би постојао било какав значајнији ризик у евхаристијској пракси Англиканске цркве кроз толике вјекове, изгледало би вероватно да би се тај ризик одражавао на осигуравајуће таблице стопе смртности англиканских свештеника који врше свето жртвоприношење вјековима, а уствари управо је обрнуто“. Сличном логиком, православни свештеници у САД-у би требали плаћати веће здравстено и животно осигурање због служења Свете литургије, што још нигде није забиљежено, а америчке осигуравајуће куће сигурно не би себи дозволиле такав пропуст у профитирању што иде у прилог тези коју заступам. Једно истраживање каже да иако теоријска могућност заразе од причешћивања постоји, већа је вјероватноћа да ће се особа у храму заразити руковањем или хватањем кваке него причешћем. Сличних студија је било и у традиционало већинским православним земљама, али намјерно прескачемо истраживања и студије из православног свијета, ради објективности и искључујући вјерске или конфесионалне елементе из аргументације. Такође преовладавајуће мистичко и духовно схватање вјере, непромјењивост и сталност правосланог хришћанског култа и обреда кроз вијекове и ослањање на емпиријску, небројено пута потврђену очигледну чињеницу да Свето причешће није било повезано ни са једном епидемијом у историји је условило да ово питање не буде толико контраверзно као на Западу гдје је историјски пут хришћанства био другачији, а рационализам превалентнији. Одступања од устаљене праксе у богослужењима у току епидемија су биле примјењиване у изузетним случајевима, више због умиривања страха, обично уз препоруку љекара и власти. Црква је увек чврсто стајала на становишту да Свето причешће исцјељује тјелесне и духовне слабости оних који га са вером примају. Такође, снисходећи слабостима људским, прихватала је савјете струке како због умиривања слабих и маловерних, због „вакцинације“ људског страха и незнања, тако и због бриге о човјеку, па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи при том да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба. Треба имати у виду да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или сваки трећи заражени, а преживјели је остајао са доживотним здравственим последицама. У случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица. Од када су опаке болести покорене вакцином промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају. Први који је код нас критиковао праксу причешћивања из хигијенског аспекта био је рашчињени архимандрит Српске православне цркве, а потоњи народни учитељ Васа Пелагић. Због свог негативног става према религији уопште био је величан и слављен у време комунизма, као народни херој. Његову аргументацију против црквених „петљанија“, како их је он називао, а која је укључивала и критику раздавања Светог причешћа преписују каснији партијски комесари чији се идеолошки прејемници са малих екрана у Црној Гори вијек и по касније обрушавају на Цркву са истим неутемељеним аргументима. Према писању блаженопочившег патријарха Павла питање употребе кашичице и одбацивање наводних хигијенских, догматских и естетских разлога архимандрита Петронија Трбојевића од стране Светог синода Карловачке митрополије 1911. године је учврстило претходни став да се причешћивање кашичицом задржи. Током последње епидемије једног облика црних богииња – односно епидемије вариоле вере 1972. године у Југославији, која је уједно била и последња епидемија великих богиња у свијету, Црква није промијенила начин причешћивања, а пренос заразе путем учешћа у богослужењу није забиљеже, као ни приликом Х1Н1 пандемије 2009. године у вријеме свјатјејшега патријарха Павла. Међутим, треба имати у виду да то медицинска струка тада од Цркве није тражила, и да су за обије болести постојале залихе опробаних и тестираних вакцина. Југославија је захваљујући озбиљним стручним, индустријским и административним капацитетима на епидемију вариоле вере реаговала муњевито. Уз помоћ „Торлака“ у року од неколико мјесеци вакцинисано је близу 18 000 000 људи. Болнице са зараженима су стављене у карантин веома брзо, а југословенски епидемиолози су имали искуства из афричких жаришта и помоћ СЗО. Народ је љекарима вјеровао, а држава се бринула за грађане. Нико се није обрачунавао нити са Црквом нити са Исламском заједницом и политизирао вјеру без обзира на владајућу комунистичку идеологију и на чињеницу да је вирус донешен нехотице, са муслиманског хаџилука. Данас је ситуација другачија: за садашњи корона вирус вакцина још увијек није развијена, и не зна се када ће бити доступна. Не постоји ни ефективна терапија, а шири се муњевито и подмукло са дугим периодом инкубације. Иако та болест није толико опака као претходне епидемије, живот се промијенио. Популације су старије, живи се дуже, а људи рутински облијећу планету и шире заразе. Пре само једног вијека, ову болест нико не би ни примјетио нити би она имала могућности да се прошири. Стога су ванредне околности те је разумно да се снисходи и може бити оправдано страх невјерујућих или слабих „вакцинисати“ и богослужбену праксу привремно прилагодити, како се већ чини широм православног свијета на различите начине, али не путем декрета и насиља над вјером. Барем док се више о овом вирусу не научи и сазна. Нажалост нијесмо имали прилику да о овоме разговарамо са надлежнима јер је, како изгледа, неко ружно, злонамерно и примитивно политикантство процијенило да не ризикује ништа ако цијелу земљу остави без Светих тајни и без Литургије усред Великог поста, а добија се прилика да се примјењују надрилекарске методе политичке медицине. Без трунке поштовања, и без трунке уважавања колико грађанима ове земље значи њихова вјера, наредбом о обустави свих богослужења де факто се уводи ванредно стање укидајући основне вејрске слободе и једину расположиву терапију која доказано дјелује против свих болести духа и тијела. Чак и вакцинација која спасава животе има одређене ризике, стопу смртности, могуће компликације у врло малом, али реално постојећем проценту, али наука каже да предности надмашују ризике. Ако се не слажемо са тим мишљењем – затвор. Када водите дијете на вакцинацију постоји мала шанса да га и повриједите. А она је законом обавезна – на тај ризик нас држава приморава и за вријеме корона вируса и у редовним околностима. На Свето причешће не приморава нико никога. Није се играти са Богом, укидати једину терапију која је до сада поуздано дјеловала и то чинити због властитих предрасуда није ни мудро ни далековидо. За само један дан, послије примјене политичке медицине проценат обољелих у Црној Гори је скочио изнад онога у Кини и то у претежно римокатоличкој и муслиманској полулацији у Тузима, гдје сигурно није било причешћа кашичицом. Побогу, зар то није довољни показатељ да се са Богом и Светим богослужењем није играти? Зар смо тако горди да мислимо да тајне космоса које је Створитељ неба и земље, и видљивог и невидљивог, и људи и вируса потпуно разумијемо и разумом обухватамо, док се Вавилонска кула лажне сигурности глобализације пред нама руши? Не можемо се ни Богу помолити за оболеле како ваља и тако помоћи нашим комшијама и пријатељима на искушењима, због сујете и кратковидости политикантства. И на послетку да се извиним свим правим хећимима, а не онима под знацима навода са почетка текста који су спасили небројене животе а захваљујући којима је вариолација, први облик инокулације против великих богиња пренесена из Отоманског царства у Европу и захваљујући којима смо ми један од првих народа Европе који није масовно умирао од ове опаке болести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Услед активног ширења заразе проуроковане вирусом корона у светским размерама, надлежни органи Руске Федерације примењују све неопходне мере како би сачували мир и здравље својих грађана. У томе им неизоставну подршку и помоћ пружа Руска Православна Црква. Недавно је Свети Синод Руске Православне Цркве са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на челу одобрио текст упутстaва у вези са ширењем короновирусне инфекције[1]. Ова упутства садрже опис неопходних мера намењених на сузбијање ширења болести, и за сада су намењена за храмове и манастире Mосковске епархије. Како се наводи у тексту, овe мере су исказ пастирске бриге за људе. Сам текст документа је састављен у складу са канонском традицијом Руске Православне Цркве, као и са историјском традицијом вршења богослужења у време епидемија. У тексту се не налазе богословске новеле, већ је заснован на томе да се принос Бескрвне Жртве ни у каквом случају не сме прекинути. Приступ Светим Тајнама биће омогућен и здравим и болесним људима, уз одређене мере предострожности. Међу практичним саветима који се нуде у упутству, могу се истаћи брисање кашичице са убрусом натопљеним медицинским алкохолом после сваког причесника, брисање дезинфекционим раствором икона и јеванђеља после целивања, коришћење хигијенских рукавица приликом поделе нафоре, коришћење једнократних вата приликом Јелеосвећења, и други савети који се тичу праксе Руске Православне Цркве. Препоручује се такође свештеницима да приликом благосиљања не пружају руку ради целивања. У документу се указује социјалним службама при парохијама, подворјима и манастирима да организују помоћ старијим људима око набавке намирница и неопходних ствари. Овим документом се обраћа пажња да је неопходно строго придржавање хигијенских норми, нарочито везаних за одржавање чистоће богослужбених предмета и просторија, дезинфекцију руку и мерење телесне температуре верника. Ова упутства остају на снази док се не донесу новa упутства. С обзиром на то да је неизвесно колико ће ванредно стање да траје, питање је у каквом формату ће се одржати васкршња богослужења. Иако је у Ватикану већ све спремно да се Васкршња миса одржи у директном преносу без присуства верника, Руска Православна Црква, по речима Митрополита волокаламског Илариона,[2] не разматра могућност обустављања богослужења због корона вируса. И за време Великог поста и на сам Васкрс биће одржане регуларне службе са учешћем верника. Уз то је Митрополит нагласио да Руска Црква не потцењује опасност тиме што се богослужења не прекидају. Црква ће свакако да одреагује уколико надлежне службе Руске Федерације издају нова упутства као одговор на ширење вируса и већег обољења становништва. Призивајући вернике да не паниче и да се уздају на промисао Божји, митрополит Иларион је указао да је неопходно пратити упутства надлежних здравствених организација и да је боље бити спреман неголи потценити степен опасности. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у дивљини провела је ускраћена за Тијело и Крв Христову у Евхаристији. Ово није била уобичајена пракса тога времена за монахиње, монахе и подвижнике. Правила раног монаштва су налагала да чак и анахорети – они који су живјели у пећинама и колибама, одвојено од монашке заједнице; долазе на недјељне Литургије, како би се сјединили са Богом и заједничарили са својом сабраћом монасима у Чаши Господњој. Међутим, како је и сама казала старцу Зосими, Света Марија била је храњена само „ријечју Господњом која је жива и дјелатна“. Ширење COVID-19 натјерало је православне поглаваре да донесу тешке одлуке – како и да ли уопште одржавати богослужења. Неки су савјетовали већини људи да остану у својим домовима и не долазе недјељом на Литургију у наредном периоду, нарочито старим и имунокомпромитованим, као и онима који су болесни. За многе ово значи обавезно уздржање од Светог Причешћа. Уздржање од Светог Причешћа, нарочито током Великог поста, није ништа ново. Јерменска апостолска Црква је дуго упражњавала овај приступ. У многим Источним православним Црквама, до релативно недавно, већина пастве није се причешћивала за вријеме Великог поста, све до Литургије Великог четвртка – посљедујући Тајној вечери. Али, ово су религијски обичаји. Усљед актуелних околности пандемије изазване корона вирусом, обавезно уздржање од Причешћа изгледа нешто друкчије. Зар није окрутно и непотребно? На крају крајева, зар немамо Литургију претходно освештаних Дарова током радних дана Поста, како бисмо се окријепили Христом у нашим подвизима поста и молитве? Тијело и Крв Христова, као што слушамо у химнама, „извор је бесмртности“, лијек за духовна и физичка обољења. Ипак, примање овог лијека на недјељној Литургији могло би довести до непотребне повреде Тијела Христовог, Цркве. Са обзиром на нејасно одређен инкубациони период за COVID-19, вјерници у храму могу бити носиоци који своје ближње могу изложити вирусу. Остајање у кући, неодлазак у храм и уздржање од Причешћа може бити потребна жртва за добро другога. Сви смо одговорни за свакога; као што је говорио Свети Сиулан Атонски: „Мој брат је мој живот“. Можемо ли говорити о позитивној страни обавезног уздржања од Светог Причешћа? Они који се строго придржавају правила православног поста, уздржавајући се од меса, мљечних и уопште животињских производа, знају сласт првог парчета јагњећег печења на пасхалној трпези, првог залогаја старене гауде након бденија или првог гутљаја вотке. Ова задовољства су слађа након недјеља (и недјеља!) поста. Апстиненција од уживања у храни и пићу ствара чежњу и појачава сласт њиховог поновног конзумирања. Уздржање од Тијела и Крви Христове такође може створити чежњу – чежњу за сладошћу Божијом. Иако је раст учесталости причешћивања међу православним хришћанима, током посљедњих деценија, засигурно показатељ позитивног развоја наше Цркве, постоји и ризик од рутинизације. Свето Причешће просто може постати једна од обавеза које треба испунити према недјељном распореду. Обавезно уздржање од Причешћа представља прилику за повратак фокуса на озбиљну и оснажујућу реалност евхаристијске жртве. У ово вријеме пандемије, када смо суочени са сопственом тјелесном слабошћу, немоћи и болом, уздржање од Христовог Тијела и Крви нам може помоћи да се подсјетимо како се Бог са нама солидарисао, у нашим људским условима. На Крсту је завапио првим стихом XXI/XXII псалма: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“. То страдање, та жртва, најнижи тренутак Христове кенозе или самоиспражњења, веома је важан аспект евхаристијског сјећања, који понекад бива заборављен у Православљу, са својим нагласком на слави Васкрсења. У созерцавању Христовог страдања током уздржавања од Евхаристије, можемо ући у Његову Велику суботу, вријеме чекања и одмора између распећа и васкрсења. У химнама Велике суботе слушамо: Какав је то гледани призор? Какав је то садашњи одмор? Цар вијекова, извршивши страдањем домострој У гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање. Син Божији је знао како изгледа бити ускраћен за Божије присуство у своме страдању и „суботњем одмору“ у гробу. Али ипак, ако до краја прочитамо XXI/XXII псалам, наћи ћемо сладост за коју је и Он знао да га чека – која је, заправо, увијек присутна. Псалам потврђује да Бог Отац: „не понизи, нити одбаци мољење убогог; нити окрену лице своје од мене; и када завиках к Њему, услиша ме“. Христос који је одржао Свету Марију Египћанку кроз њене године у пустињи, који је „жив и дјелатан“, нас никада не оставља. Међутим, ако ми треба да се уздржавамо од Евхаристије за добро Тијела Христовог и да чекамо њену сладост, можемо да созерцавамо Христову жртвену солидарност са нама, у нашој тјелесној немоћи и страдању, и да стрпљиво чекамо испуњење обећаног исцјељења и новог живота. Када се напокон поново сјединимо са Христом у Његовом Тијелу и Крви, вјероватно ћемо много дубље разумјети химну коју појемо на Пређеосвећеној Литургији током овог периода године – „Окусите и видите да је добар Господ“. Марк Русин Превод: Божо Кнежевић Уздржање од Причешћа током пандемије TEOLOGIJA.NET Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у...
×
×
  • Креирај ново...