Претражи Живе Речи Утехе

"Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар; Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен."1 Кор. 9, 19-27 За апостола Павла највреднија стеченост у Христу јесте слобода. „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити “, пише он у својој Посланици Галатима (Гал. 5:1). "Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите." (Гал. 5, 15). Потчињавање многим законима, националним обичајима и верским обредима не гарантује се спасење, али они бар омогућавају да се земаљски живот не претвори у искрени пакао. Али сада је у Христу апостол нашао ту слободу од јудаизма и паганизма, што му је дало прилику да се осећа као код куће у друштву и једног и другог. Ово се обично назива способношћу да се „слажете са свима“. Да ли је ово непринципијелно? Наравно да не. Прво, особа која не види ништа даље од сопствене идеје, па чак и не покушава да разуме тачку гледишта других, никада не може постати проповедник Јеванђеља Христовог. Друго, апостол увек носи свој прави „дом” са собом и у себи. Где? Он пише: „Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа" (Фил. 3:20). И то „небо” апостол носи у себи: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2, 20). Слобода од конвенција људског постојања је дивна карактеристика мисионара попут апостола Павла. Укљученост у обичаје најразличитијих друштава омогућила му је да „привуче“ велики број људи за Јеванђеље. Мисионарска делатност апостола била је успешна управо зато што се са пуном одговорношћу посветио служењу Христу и људима разних обичаја. „За Јевреје сам постао као Јеврејин“, пише он. Ослобођен Мојсијевог закона, апостол Павле је могао мирне савести да поштује законске јеврејске обичаје. Тако се понашао и у Јерусалиму и на другим местима када је морао да комуницира са Јеврејима. Обрезао је Тимотеја у Ликаонији - "Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин. (Дела 16:3), ишао је у синагоге суботом - "И у дан суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале." (Дела 16:13), итд. У општењу са паганима, није могао да се придржава бројних прописа Мојсијевог закона, на пример, заповести о чистом и нечистом. Могао је да буде, да тако кажемо, „човек без закона“. Према светом Теофану Затворнику, „јављајући се међу њима, он је у спољашњем животу био као они; Није зазирао од њихове хране, нити је зазирао од других њихових обичаја: био је као и сви други. Ово не може укључивати обичаје, исповедање вере које подразумевају, на пример, жртве идолима и слично.” Иначе, апостол Павле се осећао везаним не Мојсијевим, већ Законом Христовим, односно Законом љубави - "Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов."(Гал. 6, 2). Ово је прави Божји Закон. Апостол је могао бити „свој“ међу јакима и међу слабим у вери. „Свима сам постао све“, закључује он своја упутства мисионарима овом чувеном формулом, користећи пример сопствене апостолске делатности. И све то ради Јеванђеља, које жели да објави што већем броју људи да би бар неке спасио. У овом одломку апостол Павле износи принцип који је важан за хришћанску мисију у сваком времену и сваком друштву. Размишља о људима, слуша шта их брине, плаши или чини срећним. Размишља како да Јеванђеље учини разумљивим и прихватљивим људима. Јеванђеље мора досећи што је даље могуће. А то подразумева да се мора проповедати на привлачан, разумљив и жив начин. Христов гласник мора ући у ситуацију људи и волети их. Ово је мисионарски програм апостола Павла: придобити многе, иако је реалиста и скромно пише да може спасити само њих неколико. Али знамо да је успео да приведе више људи Христу у Духу Светом него било који други апостол његовог времена. И то захваљујући његовој слободи да „постане све за свакога“. Стога нас апостол учи да се слажемо са људима, превазилазећи своју лажну приврженост начелима, што се најчешће односи на споредне ствари, несуштинске за веру и спасење. Треба бити принципијелан у главном - вечној и непроменљивој љубави која никада не престаје - "Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати." (1. Кор. 13,8). Међутим, мисионарски рад – уз сав ентузијазам проповедника Јеванђеља и уз све радости које доноси успех мисије – тежак је и пун искушења и опасности. Захтева посвећеност служби и рад на себи. Апостол пише о посвећености и раду на примеру учесника спортских такмичења. Слике из спорта биле су блиске коринтским хришћанима, пошто су се Истмијске спортске игре одржавале недалеко од њиховог града. Први пример апостола Павла је трка. Овде нема места мисли о конкуренцији. Једина ствар је да такмичар мора вредно да тренира и да се то на неки начин ограничи. У древним спортским играма, то је значило десет месеци напорног тренинга, током којих је спортиста морао да се одрекне вина, меса и комуникације са женама. Ако спортисти већ толико концентришу снаге да би освојили победнички венац, који ће за неколико дана избледети (на Истмијским играма то је био венац од борових гранчица, на Олимпијским играма од маслина), онда колико живот хришћанина захтева више самодисциплине! Уосталом, говоримо о проналажењу нетрулежног венца вечног живота. Ово је прави циљ тежње, само о томе треба размишљати. У другом писму апостол о томе пише овако: „Размишљам само о једном: да заборавим оно што је иза и јурим ка ономе што је испред мене, трчим ка циљу ради награде у трци, ради оне небеске награде на коју нас је Бог позвао кроз Христа Исуса“ (Фил. 3:13-14). Други пример долази из борбе песницама. Али и овде изостаје помисао на конкуренцију, на противника. Апостол Павле себе види као боксера који се не бори против другог и не замахује песницама у ваздуху, већ „туче“ самог себе. Он настоји да победи себе. Свети Јован Златоуст овако препричава ове речи апостола Павла: „Не мислите, вели, да вам је доста за спасење што верујете; Ако мени, који сам проповедао, поучавао и преобратио хиљаде људи, ово није довољно за спасење када се и сам не понашам беспрекорно, колико је више вама. На крају крајева, сваки хришћанин је на овај или онај начин у служби Исуса Христа и његовог Јеванђеља. Али проповедати другима и истовремено кроз свој живот показати лажи речи објављених или исповеданих, значи занемарити Божји позив. архимандрит Јануариј (Ивлијев) https://www.pravmir.ru

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Његово високопреосвештенство Митрополит Павле из канонске Украјинске православне цркве, намесник Кијевско-печерске лавре који се налазио најпре у кућном притвору а сада је утамничен одлуком државних власти Украјине, обратио се сабраћи писмом које је Лавра објавила на својој интернет-страници. Његово обраћење у преводу на српски језик преноси Епархија горњокарловачка: “Мир вама, љубљени оци и браћо! Пишем Вам из истражног затвора Лукјановски у Кијеву, где су 1920-30-их година братију наше Свете Лавре затворили. Тражили су од мене, да напустим Лавру, да вас и вашу породицу предам, убудуће на уцене и провере Службе безбедности Украјине, што нисам учинио. Све оптужбе су чисте лажи. Лукави сведоци, укључујући и оне од братије, не могу ми наћи ништа за шта би ме оптужили. Адвокати су врло способни, али их нико не слуша. Сведочим о томе јер су сви политички затвореници у мом одељењу. Одлуке судије су дуго припремане. Тужилац, иследник, судија су исте оне тројке које су некада судиле Михаилу Семјоновичу Литвињенку и другим исповедницима и мученицима вере. Чуо сам у ходнику у истражном затвору да сам под посебним надзором: три браве и, очигледно, кључеве држе различити људи, које контролише прва особа у земљи. Молим за ваше свете молитве. Не требају вам намесници са стране, имамо сву братију достојну, само чините све са благословом, стрпљиво и са дубоком вером, тада Господ, Богородица и преподобни оци неће оставити ни вас ни мене убогог. Хтели су да ми забране не само да идем у Свету Лавру, већ и у било који храм, по свему судећи, целе многострадалне Украјине. Ја сам човек Свете Цркве, верник, уз Божију помоћ све ћу издржати. Призивам Божји благослов на све вас. Радост моја после Исуса Христа, Богородице и преподобних отаца Кијевских пећина сте ви. Нека вас све чува Бог. Ваш убоги затвореник и молитвеник, +М. Павле Све вас много волим и поштујем, хвала Богу на свему” https://mitropolija.com/2023/07/19/obracanje-mitropolita-pavla-iz-zatocenistva-uz-boziju-pomoc-sve-cu-izdrzati/

У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве

Поставка „Свети новомученици и праведници Павла Корина“ представљена је у Руском дому у Београду. Изложбени пројекат пружа могућност да се испрати развој грандиозног по свом обиму стваралаштва Павла Корина, који се с правом сматра једним од најбољих руских уметника 20. века. Пројекат, који је добио финални назив „Одлазећа Русија“, Корин ствара у жанру јуначког епа 30-их година прошлог века – у најтеже време за Руску цркву. Пројекат је прерастао у галерију портрета и ликова који се никако не могу назвати одлазећим и постао оличење нове, преображене Руске цркве, откровење скорог духовног препорода руског народа. Отварајући изложбу, директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов је посебно истакао релевантност поставке у данашње време, када свако од нас прави свој духовни избор, који често није тако једноставан: иако трновитим путем, ипак води до циља. Уметничка радионица Павла Корина је поново „оживела“ у изложбеном простору Руског дома, где сви портрети теже ка једном центру – главном делу уметника, платну „Реквијем. Одлазећа Русија“, које садржи шифровану поруку уметника његовим савременицима и будућим генерацијама: будућност стварају хришћански мученици. Гнев Божији ће исправити човека, али човек мора да пожели да се промени. Према речима Кирила Ваха, директора Научно-просветног центра „Индрик”, у чијој је организацији изложба представљена у Београду, пројекат превазилази уметничко стваралаштво: у жељи да пренесе величину људског духа, Корин ствара потпуно нови систем приказивања светаца – на његовим портретима су представници цркве која се бори и која се не може уништити. Присутнима на изложби се путем видео поруке обратио и Владимир Легојда, председник Синодалног одељења Московске Патријаршије за односе са јавношћу и медијима. Он је нагласио да изложба није омаж прошлости, већ поглед на будућности: „Акценат изложбе је на сећању и нашој свести да без одлазеће Русије, не само да нема садашње Русије, већ и њене будућности”. Извор: Руски дом у Београду

Предивна фреска-портрет коју видите уз ову вест, дело је руку г. Јована Атанасковића из уметничког атељеа "Цинобер 011", уметника који са супругом Наташом дуги низ година ради на осликавању саборног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Ексклузивно за Радио "Слово љубве", г. Атанасковић (снимак на крају вести) говори о деамбулаторијуму, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве а у коме ће бити осликани сви Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Уз ову јединствену композицију, налази се још седам посебних представа из историје СПЦ, а благодарећи љубави г. Атанасковића у наставку можете погледати и видео-снимак самог тока осликавања фреске-портрета Патријарха Павла, уз фотографије чувеног светлописца ђакона Драгана С. Танасијевића. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/22.03.22 JJez i Jovan Atanaskovic o fresci Patrijarha Pavla.mp3 Извор: Радио "Слово љубве"

Доносимо видео запис беседе протосинђела Павла коју је изговорио на празник Обрезања Господњег у острошкој светињи, 14. јануара 2016. године: 0114ObrezanjeGospoda.jpg.opdownload

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. новембра 2021. године, на дванаесту годишњицу од упокојења Патријарха српског Павла, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици. Саслуживао је Преосвећени Епископ марчански г. Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. На крају свете Литургије, пре него што је служио помен на гробу блажене успомене патријарха Павла, Његова Светост г. Порфирије је беседио о великом архијереју Српске Православне Цркве: Браћо и сестре, сабрали смо се да служимо парастос, да извршимо спомен на блажене успомене патријарха Павла. Данас је тачно дванаест година откако га је Господ призвао у своје наручје. Данас је његова успомена, сећање на њега, веома живо међу нама православним Србима, али не само међу оним Србима који иду у цркву и који се Богу моле, него и међу осталим Србима и свим грађанима ове земље који немају баш неку непосредну тесну личну везу са Црквом. Сећање на блаженопочившег патријарха Павла је живо и међу свим православним хришћанима, а опет и не само међу њима, него и међу многим људима који су имали прилике да се са њим сусрећу, да дођу у контакт, да га чују. Данас, дакле, не само да се сећамо његовог лика, него су његове речи итекако живе и актуелне у нашој Цркви и у нашем народу. Његове речи су актуелне по својој снази, по својој истинитости, актуелне по истим оним изазовима и проблемима са којима се суочава сваки појединац, али и читава заједница и сав народ. Актуелне су због тога што речи које је блаженопочивши патријарх Павле изговарао нису биле домишљања људска, нису била обична празна људска философија испуњена таштином и гордошћу, него су његове речи, са једне стране, биле скопчане са његовим животом, тј. он није једно говорио, а друго чинио. Оно што је осећао, оно у шта је веровао - то је говорио, али исто тако оно што је говорио било је део његовог живота и део његовог личног искуства. Са друге стране, његове речи нису биле само његове, него су биле речи Јеванђеља, речи Цркве, речи апостола Христових, речи самог Господа. Из тога разлога не само да је живо сећање на блаженопочившег патријарха српског Павла, него је он итекако жив и актуелан и данас са нама и међу нама, јер је жив у Господу, јер је Господ наш жив и Он је тај који даје живот свакоме од нас без изузетка. Сваки човек је посебан и непоновљив и свако од нас иако дели једну јединствену природу људску у њој на свој посебан начин и својим печатом учествује и њу на свој посебан начин и својим посебним печатом изражава. Свако има одређене дарове, тј, свако има способност, могућност и капацитет да расте у Господу, да се развија, да иде путем обожења. Нема ниједног дара који, како сама реч дар каже, није позитиван. Међутим, ма какав дар био и ма како га ми умножили, ма колико ми били способни и вешти, само смирењем које је супротно гордости и таштини - оној гордости која је извела човека из раја и сурвала га у овај свет таме, мржње, ужаса, страдања, свет смрти и пролазности – смирењем које јесте темељ, оквир и сигурност да сваки дар када га умножавамо и смирењем обуздавамо и усмеравамо, када растемо, сваки дар нас онда води у благословене просторе истинске заједнице са Богом и истинске заједнице са ближњим, заједнице љубави са Богом и са ближњим. Без смирења и наизглед спољашња врлина постаје наш камен спотицања, постаје пут који нас води у пропаст. Отуда Господ понекад дозвољава страдање. Дозвољава понеко искушење да не бисмо помислили како смо ми својом памећу, својим способностима и трудом искључиво и само ми заслужни за оно што јесмо и што имамо. Смирење је врлина, особина која је красила све светитеље Божје. И онда када су се истицали - и очигледно били врлински људи - од других због смирења и у смирењу, светитељи Божји су одбацивали сваку врсту похвале, бежали од сјаја и славе овога света, знајући да је слава и снага другде, унутра, у нама, у срцу, где онда када живимо у складу са заповестима Божјим то срце и читаво наше биће постаје најсветлији храм Духа Светога. Испуњен благодаћу Духа Светога, осветљен и просветљен том благодаћу, човек је способан да дубински разуме и поима све тајне овога света, да прими тајну Бога, да живи с њом у заједници, да разуме тајну твари, света, порекло и циљ свега што постоји, да разуме себе и тајну човека, да спозна себе спознавајући просветљен благодаћу Божјом Бога и да упозна, спозна и свет. Дакле, смирење је дакле, браћо и сестре, та со која не дозвољава да се квалитет који смо добили од Бога не уквари, не обљутави, да не само буде сачуван, него да се разраста и умножава у слави Божјој и у пуноћи и лепоти живота овде, живота земаљског који је истовремено предокус живота вечног. Сви се сећамо величанствене сахране пре дванаест година блаженопочившег патријарха Павла. Никакве рекламе није било, никакав маркетинг није био употребљен, нико никог није позивао, а камоли вршио притисак, да дође најпре у Саборни храм, а онда у величанственој поворци, у литији, у испраћају од Саборног храма до храма Светог Саве. Безброј људи је својим присуством показало љубав, веру и поверење у сведочење Христа које је чинио блаженопочивши патријарх Павле и као Епископ рашко-призренски, а потом и као Патријарх српски у тешким временима, временим која спадају међу најтежа времена кроз коју је пролазио наш народ. У тим временима Господ је изабрао блаженопочившег патријарха Павла да буде на челу наше Цркве. И то мноштво народа заиста одражава ону изреку латинску: Глас народа, глас Божји - глас Божји, глас народа. Потпуно спонтано народ је пројавио свој однос према покојном патријарху Павлу, али кроз то пројављујући и свој однос према Цркви својој, свој однос према Богу, показујући да Богу Цркву нашу треба да води смирење, јер заиста много је врлина које су красила блаженопочившег патријарха,Павла. И сам сам имао, не само радост, него истински благослов да будем монах у манастиру Дечанима по његовом благослову, да његовом руком у манастиру Свете Тројице у Мушутишту будем рукоположен за ђакона, да његовим благословом потом будем послан на студије у Грчку и тако даље и тако редом. Имао сам и лично прилику, као и многи међу нама овде присутни, најпре свештеници и монаси, а и ви, браћо и сестре, да упознамо блаженопочившег патријарха Павла. Бројне су врлине заиста красиле његову личност, али оно што је на окупу држало те врлине, оно што га је чинило да подвиг који је започео и заврши и доведе до циља, јесте управо смирење, јесте скромност. Наравно да ми и многи међу нама могу имати своје представе о томе какав треба да буде свештеник или епископ или поглавар Цркве; да буде чврсте руке, да буде добар организатор, да има велика научна, теолошка, богословска знања и тако редом. Међутим, Црква Христова јесмо сви ми, то је народ Божји. И у случају патријарха Павла Црква је показала шта је потребно свима нама, а то је мир, то је скромност, то је смирење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, Царство Небеско блаженопочившем патријарху Павлу, а сигуран сам, и знам да сте и ви сигурни, да у наручју Божјем он итекако има своје место у друштву, у заједници са Светим Савом и свим потоњим поглаварима наше Цркве, Српске Православне Цркве. И не само то, сигуран сам да се он моли за свој народ и да његова молитва има снагу да допире до Бога и да Бог баш због скромности и смирења којим је живео патријарх Павле, због тога што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок Христов, сигуран сам да Господ чује његову молитву и да испуњава оно што он тражи за свој народ. Нека њему Господ и нашим скромним молитвама учврсти позицију и близину Божју, а нека и ми његовим молитвама имамо снаге да без обзира на то ко смо и шта смо, каква знања и иметке и позиције имамо у друштву, у својој породици, да имамо пре свега смирење. Смирење значи свест о томе да смо слабашни и немоћни и да све што имамо јесте дар Божји на овај или онај начин, као и да све што имамо принети Господу јесу наше слабости, наш грех, али да у исто време верујемо и знамо да је бесконачна и бескрајна љубав Божја и да само онда када му смирено приступамо заједно са свима светима растемо у Христу и постајемо учесници Царства Божјег како овде на земљи, кроз Цркву Христову, кроз свету Литургију, уопште кроз светотајински живот, али исто тако још већма у пуноћи, у Царству Божјем у којем се слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је вечни спомен патријарху Павлу. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 18 јула 2021. год у селу Брод косовска полиција је ибавестила локалног свештеника у Штрпцу да су приликом рутинског обиласка храмова видели оштећена врата на храму Св. Ап. Петра и Павла у селу Брод. Парохијски свештеник затекао је поломљену браву на улазној капији, на силу отворена врата на храму и графите ОВК у храму. Полиција је у току дана уз присуство тима из Приштине извршила увиђај и отворена је истрага. Епархија рашко-призренска изражава забринутост због овог још једног у низу више вандалских напада на наше храмове на Косову и Метохији и апелује на поштовање основних верских слобода, као и духовне и културне баштине православних Срба на КиМ. Епархија рашко-призренска Призрен-Грачаница, 21. јули 2021. Извор: Епархија рашко-призренска

Којим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла? Јер у су сједињени духом у засебним телима, као начелнике богопроповедника. Једнога као првога од апостола, а другога јер се више од свих потрудио; њих заиста достојне бесмртне славе, је венцима Христос Бог наш овенчао, јер он има велику милост. (Прва стихира на Господи возвах) Црква нас на значај светих славних и свехвалних апостола подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред Сабора дванаесторице и Сабора седамдесеторице апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од светих апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих апостола Петра и Павла. Када говоримо о богослужбеном прослављању светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима. Свакодневно на богослужењима спомињемо свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица светих апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Анафоре чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог апостола Јакова; 3. Литургију пређеосвећених Дарова светог апостола Јакова. Химнографија која велича свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше богочежњиве душе. Дођите данас сабори верних, на свечано и славно сабрање, да изабране служитеље благодати Петра и Павла достојним похвалама овенчамо, јер су неисцрпну науку свима посејали, и благодаћу Духа обогатили, као лозе винограда истине, нама су зрели грозд вере одгалији, који весели срца наша; Са њима откривених лица и чистог срца певајмо и рецимо: радујте се разоритељи неверја и служитељи вере; радујте се дивни изабраници Творца и Саздатеља свих; Радујте се заступници вечних добара и одгонитељи обмана! Зато их умолимо: молите се увек Створитељу и Учитељу, да трајан мир подари свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на литији) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас у Манастиру Раковици, након одслуженог помена патријарсима српским Иринеју, Павлу и Димитрију, отворио Музеј - Спомен-собу патријарха Павла у овој београдској светињи у чијој порти, по сопственој жељи почива 44. поглавар СПЦ, забележио је репортер Радија Слово љубве Марко Весић. У Спомен-соби је изложено око пет стотина експоната, међу којима су лични предмети патријарха Павла, попут одежди, бележака и ципела. Патријарх Порфирије је овом приликом, између осталог, казао: "Сабрали смо се данас да гледајући трагове које је оставио патријарх Павле обновимо трајни и лични однос са њим. Да обновимо трагове којима је он ходио и водио Цркву. А то су трагови који воде ка Христу који је Живот и Љубав. Тако и ова соба у Манастиру Раковици има свој смисао само у сећању на Господа Христа". Фотогалерија коју је сачинио репортер Радија Слово љубве је на овом линку. Извор: Радио Слово љубве

Данас, 15. новембра 2020. лета Господњег навршава се једанаест година од упокојења архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Павла (1914-2020) Вашој пажњи препоручујемо: Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског г. Павла (1914-2009) Тајна исцељења патријарха Павла Патријарх Павле о КиМ: Нико нема право да се одрекне КиМ као неотуђивог дијела Србије! (документ) Патријарх Павле: Да не будемо робови греха! Патријарх Павле: Љубав нас уједињује са Богом! Споменик на Ташмајдану: Вечна захвалност патријарху Павлу Беседа Патријарха васељенског Вартоломеја на опелу новопрестављеном Патријарху српском Павлу Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Погребно слово Патријарху Павлу Епископ милешевски Атанасије: Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства Протосинђел Методије (Остојић): Живот поред патријарха Павла је за мене био посебан благослов! Архимандрит Јован (Радосављевић): Са блаженопочившим Патријархом Павлом сам службовао и друговао! Протопрезвитер-ставрофор Милутин Тимотијевић: Његова светост Патријарх српски Павле Радио Глас: Сећања оца Раше на блаженопочившег Патријарха Павла Презвитер Александар Милутиновић: Патријарх Павле - сведочење Јеванђеља животом Његова Светост блаженопочившег патријарх српски г. Павле је рођен 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу, 23. фебруара, Свету литургију у манастиру Светог Великомученика Георгија у Улофстрему у Шведској, служили су протосинђел Методије Лазић и протојереј Жељко Бјелић, парох при манастирској парохији. Послије богослужења, у црквеној сали, монах др Павле Кондић одржао је предавање посвећено 800 година самосталности Српске Православне Цркве. Звучни запис предавања У знак захвалности за мисионарску службу на просторима Шведске и 75. година живота, прота Жељко предао је дар протосинђел у о. Методију, икону Светог Сергија Радоњешког. Икону Светог Серафима Саровског са честицом земље из Дивјејева где се подвизавао овај угодник Божји, као и умјетнички израђену кашичицу за Свето причешће, о. Жељко је даровао монаху Павлу, за манастир Свете Тројице Стањевићи, као дар и спомен неразориве богослужбене везе ова два манастира и духовне заједнице верника који се у њима сабирају на молитву. Извор: Радио Светигора

Свештени Синод ове свете Цркве донео је одлуку да се име свештеномученика Павла Лазарова унесе у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве. Извештај по овом питању поднео је епископ тројицки Панкратије, председник Синодске комисије за канонизовање светих, а у вези предлога митрополита владивосточког Владимира да се име оца Павла приброји Сабору новомученика. Прослављаће се 20. маја/2. јуна, на дан његовог мучеништва. Уколико се пронађу његови остаци, биће поштовани као часне мошти, а исписаће се иконе са његовим ликом ради поштовања верних. Отац Павле Лазаров је рођен у граду Коливану на реци Обу 1877. г. Завршио је ветеринарску школу и три године је радио у Сибиру. Године 1904. он је диригент хора при цркви Светог Николе. Ожењен је 1908. и имао је четворо деце. За ђакона је рукоположен 1912, а за свештеника 1915, и служио је као парох при цркву Свете Тројице у Приморској области. Скупљао је храну за сиромашне и подучавао децу основама верске наставе. Иако је био опоменут уочи Тројица 1919. г. да ће бити ухваћен и да треба да се сакрије с породицом, отац Павле је одбио. Обукао се и чекао људе да га ухапсе, стојећи пред иконама Спаситељевом и Мајком Божјом молећи се, метнуо је свој крст и рекао довиђења и благословио децу, а супрузи казао: „Не тугуј! Моли се Царици небеској, она нас неће напустити!“ Партизани су га одвели у оближње село и преслишавали га у тамошњој основној школи. Као услов за пуштање на слободу тражили су од оца Павла да изјави да је варао народ измишљеним Богом и да јавно пред народом збаци крст и мантију. Он је смело изјавио да се никад неће одрећи Бога и да је спреман да умре за своју веру у Христа. Отац Павле је мучен на сам празник Тројица 20. маја/2. јуна 1919. године. Будући озбиљно рањен метком, остављен је да умре у шуми близу места Никитовка. Својој супрузи је оставио у аманет да се моли за њега да се не уплаши мучења, него да остане ведра духа с вером у Христа Господа чак до своје смрти. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић) Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

"Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.

Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је 18. септембра 2019. године у Центру за културу Раковица. О животу и раду "свеца који хода" говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић - аутор књиге Вујански крст патријарха Павла и академик Славко Каравидић, рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић. -Недокучиве су мистерије Божјег промисла, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље. Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”. -Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци, казао је Ранковић. -Онај који је био првојерах Српске Цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: -Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском Сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године било је девети круг пакла за њега и његов народ. -Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату. Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност. Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ. -Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.” Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи Светог владике Николаја: "Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела". -Патријарх Павле целога живота поручивао је: "Будимо људи!", а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици. Извор: Новости

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 16. септембра, посјетио је током свог боравка у Београду манастир Раковицу, Цркву Светог Николаја Жичког у Реснику и манастир Богородице Тројеручице у Рипњу под Авалом. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је приликом посјете манастира Раковица обишао гробове блаженог спомена Патријарха Павла и Патријарха Димитрија, првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, дан у који је 1914. године рођен патријарх српски Павле, молитвено је прослављен 11. септембра 2019. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Са верним народом, свештенством и монаштвом, уз саслужење свештеног клира епархија Славонске и Београдско-карловачке, у родном селу патријарх Павла свету архијерејску Литургију служили су Преосвећена господа Епископи диоклијски Методије и пакрачко-славонски Јован. После читања одељака из Светог Писма, пастирском беседом о животу и делима Светог Јована Претече, као и о празнику Усековања његове главе, окупљени народ је поздравио владика Методије. После учешћа у светим Даровима у којима су удео узели скоро сви присутни, по свршетку свете Литургије обављен је крсни вход – литија до родног имања патријарха Павла где је у славу Божју преломљен славски колач. Благодарећи на исказаној братској љубави и заједничком евхаристијском слављу, владици Методију и верном народу се том приликом обратио владика Јован. Извор: Инфо служба СПЦ

У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. Извор: Српска Православна Црква