Претражи Живе Речи Утехе

5. јуна 2023. године, у Миленијумској кули на Гардошу у Земуну отворена је изложба иконописачке школе Свети Лазар иконописца Марије Бајић, саопштила је Информативна служба СПЦ. Изложбу "Боје благодати Божје" је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, отворио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски и викар Патријарха српског г. Иларион. Изложба је изазвала велико интересовање, посебно због великог броја деце која похађају ову школу. Деца су владику Илариона дочекали молитвом на коју је Преосвећени, преневши благослове и молитве патријарха Порфирија, узвратио пригодним речима: – Посебно ми је драго што у овој школи иконописа Свети Лазар има деце различитог узраста… Иконе су прозор у вечни живот а вама децо желим да овим бојама изразите што више лепоте, да то буде вама на радост и вашим ближњима како би прослављали Бога кроз прозор који гледа у вечни живот. Иконописачка школа Свети Лазар делује од 2010. године. Посетиоци изложбе могу да виде радове преко двадесеторо деце различитог узраста као и радове петоро одраслих полазника. Поставка ће бити доступна за разгледање до 8. јуна 2023. године. Извор: Информативна служба СПЦ

Следећи традицију коју су започели пре више година, Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина свечано су данас у тржном центру "Big Fashion" у Београду отворили традиционални Васкршњи базар рукотворина жена избеглица и деце са тешкоћама у интелектуалном развоју. Укупни приходи од продаје рукотворина намењени су за помоћ овим угроженим групама. Базар ће наставити да ради 2 дана - у петак, 24. марта 2023. од 11 до 22 часа и у суботу, 25. марта 2023. од 10 до 22 часа. Принцеза Катарина и њена Фондација више од 20 година подстичу рад ових изузетних жена које издржавају своје породице продајом својих прелепих рукотворина. Њено Краљевско Височанство такође подстиче децу са тешкоћама у интелектуалном развоју и школе које она похађају да учествују на овој манифестацији и продају своје радове. Базар је дивна прилика да се купе аутентичне, традиционалне српске рукотворине као васкршњи поклони, а да се истовремено пружи подршка породицама жена које излажу своје радове, као и деци са тешкоћама у интелектуалном развоју. Више од 30 излагача учествује на овогодишњем Базару. Извор: Радио Слово љубве

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина свечано су данас, 97. децембра 2022. године, отворили традиционални Божићни базар рукотворина жена избеглица и деце са тешкоћама у интелектуалном развоју у "Меркатор" центру у Београду. Укупан приход од продаје рукотворина намењен је помоћи овим угроженим групама, каже се у саопштењу из Белог двора. Базар ће бити отворен данас до 22:00 часа и сутра, у четвртак 8. децембра 2022. године од 10:00 до 22:00 часа, а на овогодишњем Базару учествује више од 30 излагача. Принцеза Катарина и њена Фондација преко 20 година подстичу рад ових изузетних жена, које продајом својих прелепих рукотворина издржавају своје породице. Њено Краљевско Височанство такође подстиче децу са тешкоћама у интелектуалном развоју и школе које она похађају да учествују на овој манифестацији и продају своје радове. Базар је дивна прилика да се купе аутентичне, традиционалне српске рукотворине као божићни поклони и пружи подршка породицама жена које излажу своје радове, као и деци са тешкоћама у интелектуалном развоју. Принцеза Катарина је веома захвална на љубазности, гостопримству и великој подршци менаџменту "Меркатор" центра у Београду. Свечано отварање ове манифестације, организоване под покровитељством Фондације Принцезе Катарине, отпочело је обраћањем Њ.К.В. Престолонаследника Александра, а присуствовали су Њ.Е. г-ђа Дарија Кисић, министарка за бригу о породици и демографију у Влади Србије, г-ђа Наташа Станисављевић, комесарка за избеглице и миграције, као и Њ.Е. амбасадори Аустралије, г-дин Даниел Емери, Јапана, г-дин Такахико Кацумату, са другим представницима дипломатског кора, представници канцеларије Светске здравствене организације у Србији, проф. др Слободан Марковић, члан Крунског савета, и многи други. Принцеза Катарина се у свом говору захвалила министарки Кисић и комесарки Станисављевић на традиционалној подршци коју Влада Србије и њена надлежна тела пружају овом базару, и такође рекла: „Овај призор, када видимо све ове дивне рукотворине, које су израдиле ове креативне жене и ова прелепа деца, уз сазнање да смо их сви заједно подржали, да смо направили позитиван допринос њиховим животима, буди радост у мом срцу. Ове жене су биле принуђене да напусте сигурност својих домова и наставе живот далеко од њих. Захваљујући својим рукотворинама, издржавале су своје породице у најтежим временима. Сав приход са овог базара намењен је овим женама и деци, који данас овде излажу своје производе. Обавестите своје пријатеље и рођаке о овом дивном базару и позовите их да дођу, да виде и купе рукотворине. То ће много значити овим храбрим женама и прелепој деци.“ Њ.Е. министарка Дарија Кисић се такође обратила присутнима на отварању и у свом говору је рекла да је срећна што је присутна, захвалила се Фондацији Принцезе Катарине и истакла да све акције Њеног Краљевског Височанства не само да су хуманитарне него су прожете и нотом љубави и енегргије доброчинства. Такође, говорећи о женама које излажу своје радове на базару, рекла је да се даме можда сматрају слабијим полом, али да су оне и те како јаке и да су оне те које покрећу и носе како цело друштво тако и нашу лепу Србију. „Ова иницијатива Принцезе Катарине значајна је за интеграцију оних који су морали да напусте своје домове и створе нови живот. Поносна сам на што је порука овог хуманитарног базара и оног што ради Комесаријат за избеглице и миграције иста, а то је да су у Србији сви људи који желе да је поштују и воле добродошли. Овом приликом позивам све заинтересоване грађане да посете тржни центар Меркатор” и купе неку од ових дивних рукотворина. Ове су жене које имају предиван дар да својим умећем представе Србију на најлепши могући начин. Божићни базар осмишљен је са циљем да помогне расељеним, избеглим и социјално угроженим особама, које своје породице издржавају продајом тих рукотворина као и деци са инвалидитетом, сав приход ће бити усмерен ка њима. Захвалила бих се Фондацији Принцезе Катарине на хуманом раду и вишегодишњој подршци“, изјавила је г-ђа Наташа Станисављевић, комесарка за избеглице Србије. Извор: Краљевски двор

Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Патријарх Порфирије: Живот Матице Српске испреплетан је са животом Српске Православне Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 16. фебруара 2022. године у Новом Саду свечану седницу Матице Српске, којом је обележена 196. годишњица оснивања те најстарије књижевне, културне и научне институција српског народау. Предходно, Његова Светост Патријарх је разговарао са Преосвећеним Епископом бачким г. Иринејем у Владичанском двору у Новом Саду. -Ваше Преосвештенство, уважени господине председниче Матице Српске, господине председниче Извршног већа Војводине, драги матичари, даме и господо, браћо и сестре, ја сам вечерас изузетно почаствован што могу да будем овде са вама у Матици Српској. Само име установе довољно по себи говори колики је значај Матице Српске за српски народ не само у прошлости него и данас, а сигуран сам да ће значај Матице увек бити важан и релевантан за свеукупни живот сваке епохе нашег народа. Живот Матице и рад Матице је испреплетан са животом нашег народа, али и са животом и улогом наше Цркве и на овим просторима и уопште. Матица је место, као што и сама реч Матица хоће да каже, које сабира све оне који се осећају делом нашег српског народа, делом наше културе и делом наше духовности. У том смислу и ја сам лично много пута био овде у Матици и то не само као пасивни посматрач онога што се на овој позорници дешава него неретко сам имао прилику и да се у разним ситуацијама обраћам онима који су се овде сабирали. Наравно, много важније је, ипак, то што сам имао прилику да седећи насупрот ове позорнице слушам и бивам надахнут, оснажен и поучаван речима многих угледних, вредних људи из нашег народа, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Радујем се, дакле, што сам данас овде и хоћу да знате да - сигуран сам да у том смислу делим и расположење, а верујем да и ви то знате, Владике бачког Иринеја - да увек у Цркви имате не само подршку него и сваку врсту отворености за заједничке пројекте, за идеје које ће бити благотворне за сваког нашег човека као што је и оно што смо у само неколико реченица пре ове седнице поменули, а то је писање историје и сабраних дела - претпостављам да неће бити само једна књига - Карловачке митрополије. Дакле, ево и Карловачка митрополија и Матица Српска већ саме по себи говоре колико је живот Матице укључен у живот Цркве, испреплетан са животом Цркве, јер заправо се ради о једном те истом народу који има свој континуитет, има прошлост, живи сада, али и оно што је прошло и оно што је сада имаће свој смисао само ако траје и у будућности. Дакле, увек смо са вама и имате сваку врсту подршке. Нека Господ благослови ваше добре намере и нарочито напоре да уроде плодом који ће бити Богу угодан, народу на корист, а онима који су учесници пројеката на спасење. Живели, нека све Господ благослови. Седница одржана у свечаној сали Матице Српске ове године је посвећена 200. годишњици од рођења књижевника Јакова Игњатовића. На почетку скупа проф. Драган Станић, председник Матице српске, изразио је радост што свечаној седници присуствују Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј. Пошто је Свечану песму Матице Српске (за коју је музику компоновао Душан Михалек, а речи написао Раша Попов) извео Новосадски камерни хор под диригентском палицом Божидара Црњанског, отпочео је рад свечане седнице. Прелиминарно предавање о Јакову Игњатовићу одржао је проф. др емеритус Душан Иванић на тему Пред делом Јакова Игњатовића. Змајеву награду Матице Српске за 2021. годину добио је Мирослав Алексић за књигу Кафкино матурско одело. О награђеној књизи говорио је проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ. Стихове из награђене књиге говорио је драмски уметник Марко Васиљевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији. Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачкe Евангеличкe Црквe а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј. Поздравнa словa учесницима скупа упутили су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини: Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете, драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације, драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини, брате рабине, Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји, Поштовани господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем; даме и господо, представници пријатељских држава који сте теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама, Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи - ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете. Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова! Као и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања. Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Краљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Кнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Копиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио. Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља. Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Када није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства o подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године. Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају. Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став. Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето. И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву. Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Краљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Комисије за верску наставу. Та Комисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 3. јуна 2021. године у Миленијумској кули на Гардошу изложбу радова полазника Иконописачке радионице Свети Лазар коју је основала ликовна уметница Марија Бајић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас у Манастиру Раковици, након одслуженог помена патријарсима српским Иринеју, Павлу и Димитрију, отворио Музеј - Спомен-собу патријарха Павла у овој београдској светињи у чијој порти, по сопственој жељи почива 44. поглавар СПЦ, забележио је репортер Радија Слово љубве Марко Весић. У Спомен-соби је изложено око пет стотина експоната, међу којима су лични предмети патријарха Павла, попут одежди, бележака и ципела. Патријарх Порфирије је овом приликом, између осталог, казао: "Сабрали смо се данас да гледајући трагове које је оставио патријарх Павле обновимо трајни и лични однос са њим. Да обновимо трагове којима је он ходио и водио Цркву. А то су трагови који воде ка Христу који је Живот и Љубав. Тако и ова соба у Манастиру Раковици има свој смисао само у сећању на Господа Христа". Фотогалерија коју је сачинио репортер Радија Слово љубве је на овом линку. Извор: Радио Слово љубве

26. септембар Ада Циганлија, Београд Светосавско звоце је као један од суорганизатора учествовало и ове године на Седмом Спортском Сабрању Свете Србије, које је одржано на Ади Циганлији, под слоганом: ”"СПОРТ ЈЕ НАША АЗБУКА". Са благословом Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја, Православно Спортско Удружење “Свети Срб и ја” (ПСУСС) седми пут за редом окупила је велики број малишана на теренима Аде Циганлије. Овакав догађај се чекао дуго и са нестрпљењем! Манифестација је почела Светом Литургијом на бини у 9. часова коју су служили дивни свештеник Немања Петровић који врши службу војног свештеника при Генераштабу Војске Србије и ђакон Мирослав Митровић, уз пратњу мешовитог хора под диригентском палицом професора Богословије Бранка Тадића. Литургији су прислуживали млади вероучитељи и богослови, који су својим присуством улепшали свештено богослужење. Као домаћин Аде Циганлије у 11 часова са бине речима доброшлице обратио се председник Општине Чукарица, господин Срђан Коларић. Господин Коларић, поздравио је најмлађе речима подршке, да гледајући у њих, све више имамо разлога да се боримо за надолазеће нараштаје. Са напоменом да је манифестација опстала свих 7 година, и да је она прави пример како се баштине вредности васпитања најмлађих на спортским теренима учећи се витешком односу у спорту и приказујући на најлепши начин синергију духа и тела тј “хармоничног васпитања”. Указујући на најузвишеније вредности које ова манифестација носи, истичући вредност образовања, културе и спорта г. Срђан истиче да ће Општина Чукарица увек настојати да помогне манифестацију која из године у годину окупља све већи број људи. Сам програм свечано је отворио доказани човекољубац и хуманитарац, “Арчибалд Рајс нашег доба”, Француз по рођењу, а Србин по опредељењу, господин Арно Гујон. Овом приликом Арно Гујон, примио је захвалницу у име ПСУСС, за немерљив допринос у помоћи деци на Косову и Метохији. Господин Арно је са својом фондацијом помогао фудбалској секцији Свете Србије у Пасјану на Косову и Метохији, где се налази 50 деце на челу са својим тренерима Мирославом и Петром Цветковићем. Господин Гујон се обратио свим присутнима речим благодарности за љубав и радост која му је учињена. Обраћајући се најмлађим нараштајима, подсетио их је да је најважније да из спорт извуку поуку и када губе и када побеђују. Истичући да у сваком тренутку живота морају да нађу мотив за сваки наредни успех којем теже. Спорт пре свега представља упознавање себе, упознавање противника, учење победи и поразу. Речи захвалности које сте ми упутили желим да упутим вашим тренерима на Косову и Метохији, чијом љубављу деца тренирају у Косовском Поморављ- завршава Гујон. Свеукупан културно-уметнички програм водила је прослављена глумица Даница Тодоровић. Око 11:15 сва деца учесници програма направили су заједничку фотографију и симболично поздравом "СА ВЕРОМ У БОГА ЗА СВЕТУ СРБИЈУ" отворили 7 спортско Сабрање. Након тога почео је програм на свим спортским станицама уз културно-уметнички програм на бини. Манифестација је одржана под покровитељством компаније “Телеком Србија”, као пријатеља манифестације и њених партнера: Банка “Поштанска штедионица”, компанија “Дунав осигурање” и “ВодаВода, медијски покровитељ РТС, а подршку су још дали : Град Београд, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за КиМ, Градске општине Чукарица и Палилула, Градско Саобраћајно Предузеће (ГСП), ЈП “Ада Циганлија”, Нафтна индустрија Србије (НИС), ЈП “Београдски сајам”, Светосавско звонце- званично гласило СПЦ за децу, Верско добротворно старатељство (ВДС), Српски атлетски савез, Рукометни савез Србије, Спортски савез Србије, Спортски савез Београда, Фудбалски савез Србије, Одбојкашки савез Србије, Тениска Академија Обрадовић, Свибор савез Србије, Војска Србије, Министарство унутрошњих послова Србије, “Нектар”, “Бамби”, “Лидо”, Нелт, “Курур”, Радио “Слово љубве”, Телевизија “Храм”, Телевизија “Коперникус”, РТВ “Студио Б” Извор: Поуке.орг Погледајте фотографије на нашем фб профилу ОВДЕ

Програм овогодишњег Фестивала хришћанске културе настављен је после свете архијерејске Литургије на Феликс Ромулијани. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион отворио је 11. септембра 2020. године изложбу „Културно благо Неготинске Крајине” ауторке Сање Радосављевић. На отварању изложбе су поред владике Илариона и ауторке говорили директорка зајечарског Народног музеја Маја Живић и директор неготинског Музеја Крајине Ивица Трајковић. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. Разговор /PDF/ *Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса? Ону исту коју су нам доносиле и све претходне: Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти. Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима: Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу. Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву. Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама. Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог из гроба свима нам је засјала. Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога. Једна божанска најсветија природа уствари је надбожанска, надсвета и натприродна. Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот. У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу. Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио. *Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом? Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе! *Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије? Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити! Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима! Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну! Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом. *Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ? У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)! Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )? Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање. *У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако? Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији. *Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише? Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима. *Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе? Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност. *Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак? Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије. Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума: Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало. Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду). Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили. Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили. Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости. Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили. Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб … Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ. *Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”? Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости. *Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили? Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије. *Која је Ваша порука Србима на Косову? Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово! *Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати? Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио! *Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке? Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“ Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид? Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа. Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију. Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге. Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо? Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали. *Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи? Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју. *Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника? Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација; на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и неминовно – апостасије! Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост. Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.

У Српском културном центру Свети Сава у Суботици, 21. јануара 2020. године, свечано је отворена Светосавска недеља, 28. по реду, коју заједнички организују наведена установа културе и Српска православна Црквена општина суботичка, у част првог Архиепископа српског. Звучни запис беседе Преневши благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, Владика мохачки г. Исихије произнео је беседу, у којој је нагласио да је Свети Сава личност која оплемењује и надахњује. Овогодишњу манифестацију свечано је отворио г. Богдан Лабан, градоначелник Суботице, а отварању изложбе присуствовали су свештеници Епархије бачке, представници локалне самоуправе и мноштво вернога народа. Присутни су имали прилику да погледају изложбу слика „Иза зида времена”, аутора Василија Доловачког. Свечано отварање Светосавске недеље у Суботици увеличало је и појање Мешовитог хора Српског културног центра Свети Сава. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

При Ходочасничком центру у Псково-Печерском манастиру отворена је спортска сала с неколико зона где истовремено различитим спортовима може да се бави до 130 људи. У овој сали постоје зоне за мини-фудбал и мини-кошарку, интерактивно стрелиште, све справе за вежбање и столови за стони тенис. Становници Печорског рејона Псковске области, пре свега деца, моћи ће да долазе бесплатно у спортску салу у било које време од јутра до вечери. На отварање нове зимске сале у спортском комплексу Ходочасничког центра Псково-Печерског манастира Митрополит псковски и порховски Тихон је дошао видно храмајући и на сопственом примеру је одмах објаснио деци из Печоре зашто треба да се баве спортом: „Ако паднете на улици нећете искренути ногу, зато што ће вам сви мишићи и тетиве бити истренирани и спремни за такво искушење. А видите, ја сам искренуо ногу и сад морам код лекара. Да сам радио фискултуру као ви све би било у реду.“ Владика је младим становницима Печоре и њиховим тренерима честитао Божић и Нову годину која је наступила и пожелео им је помоћ Божију, добро здравље као и памет. „Зато што је прави спортиста паметан спортиста. Није само набилдован, већ је паметан човек који може све да израчуна и да постигне успех у сваком спорту.“ Митрополит Тихон се такође захвалио свима онима који су учествовали у ремонту и опремању спортске сале при манастирском Ходочасничком центру и представио је деци јеромонаха Всеволода који ће бити координатор за спортски рад у Псково-Печерском манастиру и који има звање мајстора спорта. И још је веома добар, истакао је владика Тихон, без обзира на то што има „браду као Карабас-Барабас“. „А ја сам раније тренирао бокс,“ – подсетио је владика. „Тако да треба да будеш опрезан са мном,“ – нашалио се обраћајући се једном од момака. Отац Всеволод је додао да је ремонт сале трајао пола године и да је највише коштала замена пода, зато што је требало обезбедити професионални еколошки под у свим просторијама. На новој спортској сали се није захвалио само владики, већ и свим доброчинитељима који су помогли манастиру, посебно Боксерској федерацији. Отац Всеволод је такође истакао да монаси немају за циљ да сва печорска деца постану професионални спортисти. Главно је да свако од њих стаса као добар православни хришћанин. По речима оца Всеволода манастирска браћа се надају да ће усавршавајући тело млади становници Печоре такође више бриге посветити својој души и да ће, осим тога, почети да се навикавају на самодисциплину која ће им касније помоћи у свим подухватима. Додао је да ће се тренери спортског комплекса Псково-Печерског манастира бринути за уцрквљење својих штићеника. Владика Тихон је такође позвао младе становнике Печоре да долазе не само у спортску салу Ходочасничког центра, већ и у сам манастир: „Јер ви сте домаћини овог града, а то значи да је манастир ваша родна кућа.“ Извор: Православие.ру

У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“. Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић) Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић) Повезана вест: Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима! Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве. Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике. На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника, деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна. Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности. У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику. Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих. На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век). Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље. На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви. По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић. У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836). У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету). У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године. Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља. Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници. У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII - XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати. Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године. Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899). Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Вартоломеј је 12. септембра 2019. у Халки на Принчевским острвима отворио конференцију коју организују Солунски богословски факултет и Богословска Академија Халке на тему „Проблем етнорасизма у Православној Цркви: Од бугарског раскола до данас“. У свом говору Васељенски патријарх је навео гледиште пергамског митрополита: „Највећа опасност јединству Православне Цркве је етнорасизам“. Са своје стране је нагласио: „Истинска православна вера и предање не могу бити извор националистичких тенденција. Када се етноцентризам појавио и појављује у контексту Православља, имао је и данас има туђе корене.“ Патријарх је такође благословио делегате и пожелео успех у раду конференције, честитајући ректорату Солунског универзитета и његовог Богословског факултета на организацији. На отварању конференције су говорили и: игуман манастира Свете Тројице на Халки, где се налази Богословска академија, епископ еритријски Кирил, нови ректор Солунског универзитета проф. Николаос Папа Јоану и декан Богословског факултета у Солуну проф. Панагиот Скалцис. Скупу присуствује више архијереја, свештеника, универзитетских професора и студената Солунског богословског факултета. Извор: Инфо служба СПЦ

Епископ Рашко-плризренски Теодосије данас је служио Св. Литургију у храму Св. Василија острошког у Лепосавићу уз саслужење свештенства храма. У својој беседи, Владика је обавестио вернике да се при овом храму данас отвара добротворни пункт који ће пружати помоћ најугроженијим лицима и породицама у овом делу Косова. Он је вернике подсетио да не можемо да се само уздамо у помоћ људи овога света, колико је важно да се уздамо у помоћ Божију, као што су то чинили наши славни владари, који су живели у тешка времена и чинили оно што је угодно Богу. Владика Теодосије нагласио је да Црква остаје уз свој народ и да ће се чинити све што до нас стоји да олакшамо живот нашег верног народа у постојећој кризи. Поред већ два отворена добротворна пункта: при храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици и манастиру Бањска ово је трећи добротворни пункт Епархије Рашко-призренске где се најугроженијим грађанима, који не могу другачије да се снабдеју ,деле најосновније намирнице којих врло мало има у продавницама због тешке хуманитарне ситуације. Тренутно се деле намирнице из резерви народних кухиња Епархије Рашко-призренске док не пристигне додатна помоћ. Епархија Рашко-призренска 2. јула ове године обратила се епархијама СПЦ, појединцима и фирмама добротворима да се укључе у хуманитарну акцију како би се ублажиле последице несташице основних прехрамбених артикала у продавницама на северу Косова, што је изазвано седмомесечним таксама приштинских власти које онемогућавају нормалан увоз робе из централне Србије. Епархија је обавестила све који су вољни да помогну да прилоге за наше добротворне пунктове могу да уплате на рачун Епархије Рашко-призренске http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/uputstvo-kako-uplatiti-prilog-preko-eparhije-rasko-prizrenske-za-ugrozeni-narod-na-kosovu-i-me Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј данас је у Богородичиној цркви у Земуну благословио и отворио Архив СПЦ, пренио је Радио „Слово љубве“. Чин освећења извршио је Патријарх Иринеј уз саслужење протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичиног храма, и појање црквеног дечјег хора „Орлићи“ из Батајнице. Свјатјејшег Патријарха г. Иринеја и чланове Светог архијерејског синода, директор Архива наше Свете цркве г. Радован Пилиповић упознао је са досадашњим и будућим радовима. На око 400 квадратних метара на две етаже уређене просторије су у потпуности оспособљене да Архив крене са пресељењем грађе са звоника у Цркви Светог Марка. Током свих ових година сређивана је грађа и као и простор за ову намену. За све историчаре и истраживаче у новим просторијама биће врата отворена за архивску грађу једне од чувара најстарије црквене и архивске грађе. Данашњем чину освећења присуствовали су чланови Светог архијерејског синода: Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије и Преосвећена господа епископи: новосадски и бачки др Иринеј, шумадијски Јован и ваљевски Милутин као и Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха Иринеја, главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, свештенство неколико Епархија наше Свете цркве. Чину освећења присуствовао је протојереј-ставрофор Божо Бакајлић архијерејски намесник земунско-новобеоградски, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, чланови грађевинског одбора, сарадници Архива, а придружили су се управник Патријаршијске библиотеке мр Зоран Недељковић, управник Музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић, уредник листа „Православље“ протођакон др Дамјан Божић, запослени у Архиву и Патријаршији, директор Архива Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протосинђел Андреј Дечанац професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену служио је у недељу Светих Праотаца, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Љубомира Јовановића, јереја Младена Томовића и јереја Слободана Ђорића, пароха призренског. Протосинђел Андреј је у свом поучном слову подсјетио да се у предстојећем, једном од највећих хришћанских празника, Рођењу Христовом, испунила Тајна побожности за коју апостол Павле каже да се састоји у томе што се Бог јавио у тијелу, оправдао у Духу, проповједао незнабожцима и узнео у сили. Он је истакао да се за ту велику Тајну побожности припремамо и да сваки празник за нас у Цркви представља моменат у коме се ововремено и пролазно среће, љуби и грли са оним ванвременим и вјечним. Истичући да је Христово рођење један од највећих догађај у људској историји , отац Андреј је казао да је то догађај у коме се сам Бог обукао у људско тијело и учинио га дијелом вјечности. То је за нас отворило вјечност јер сваки човјек дијели ту људску природу коју је Господ узнио на Небеса и са којом је сио са десне стране Оца и самим тим има могућност да постоји у вјечности са Богом. „Христос се, дакле, обукао у људско тијело, Друго лице Свете Тројице, и тиме нам је отворио врата вјечности!. Али ако је његова улога у историји спасења била толико важна, гдје је био, зашто се о Њему није чуло много до Божића – Његовог рођења? Чуло се итекако, једино што многи људи нијесу могли да разумију све оно што је Господ покушавао да саопшти кроз историју преко својих, прије свега, пророка и праотаца.“ Отац Андреј је подсјетио да се данас наша Црква управо сјећа праотаца, оних који су у Старом завјету вјером препознали Христа и прије Његовог оваплоћења и доласка, којима је Духом било откривено да ће Он доћи и који су вјеровали у Месију: „Вјеровали су у Спаситеља који ће цио род човјечански кроз сво вријеме, и у прошлости и убудуће, спасти и одвести у живот вјечни. Праоци су Га виђали и многа јављања у Старом завјету којима се то говори, кажу свети оци, биле су христофаније. Наши праоци су могли видјети Христа прије Његовога оваплоћења и препознали Га као Божанско биће или као анђела Божијег, јер нијесу били сигурни пошто је пуноћа откровења, која су назначена у Старом завјету, наступила када је наступила пуноћа времена – када је Пресвета Богородица родила свога Сина, Господа нашега Исуса Христа Друго лице Свете Тројице.“ Говорећи о тој пуноћи времена, отац је истакао да је она везана за Божић када славимо и Матер Бога нашега која је послужила великој Тајни, која је у сржи домостроја, замисли о томе како треба спасити свијет нашег Бога. Сви праоци и прамајке који су имали искуство сусрета са Богом, који су га видјели и прије Његовог оваплоћења, носили су то сјећање, вијест да ће доћи Месија, помазаник Божији, Спаситељ – Исус Христос и да ће донијети спасење цијелом роду људском. Протосинђел Андреј Дечанац је нагласио да је суштина Божића што је Друго лице Свете Тројице – Син Божији обукао тијело људско, мада Га многи нијесу познали. Говорећи о данашњој јеванђељској причи о вечери на коју су многи позвани, отац је појаснио да се Божије откривење пружа свима, а прије свега се пружило јеврејском народу који је био носилац истините вјере. Он је објаснио да оно што је најбоље у јеврејском народу јесте да је он био носилац пророчанства да ће Месија доћи и да ће бити син човечији: „Међутим, они који су га познали су увијек били у мањини. То не треба да нас изненади јер знамо да ће истинско право стадо Христово бити у мањини кроз сво вријеме, као што је и у Старом завјету било у мањини. Каже Господ у Јеванђељу: Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ Данас на многим мјестима у свијету као и на Косову и Метохији, одакле долази отац Андреј, хришћани су мало стадо, али не треба да се бојимо због тога што би воља Оца нашег да нам да Царство: „Али то Царство које нам Отац даје преко Сина Свога, није од овога свијета и вијека, оно је везано за вјечност, за наше јединство са Богом и могућност да постојимо вјечно у Царству Божијем.То је била порука коју су Свети пророци и праоци преносили кроз вријеме“, казао је протосинђел Андреј Дечанац. Појаснио је да кад читамо Стари завјет видимо да је он увод који није заокружен и да своју поноћу може да добије само у Новом завјету и пожелио да нам Дух Свети да да у радости препознамо значај долазећег празника. „Да се радујемо заједно са праоцима и оцима, том њиховом пророчанству о доласку Исуса Христа – Спаситеља, Месије, да покушамо што више себе да припремимо, молитвом, постом, добрим дијелима за долазак Господа у тијелу и да га прославимо онако како то доликује. Да се зарадујемо могућношћи коју нам је Бог дао преко Сина Свога да присаједињујући се Њему сви уђемо у Царство небеско“, поручио је протосинђел Андреј Дечанац у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Велики број народа причестио се Светим Христовим тајнама. На крају Литургије а поводом Материца сетринство из Кола српских сестара „Свети Јован Владимир“ дјеци је уручило поклоне, а сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Песник и академик Матија Бећковић отворио је 63. Међународни београдски сајам књига, а у име земље почасног госта Марока присутне је поздравио историчар и писац Абдулах Бусуф. До 28. октобра, под слоганом „Радост читања“, на површини од 30.000 квадратних метара представиће се око 1.000 издавача из земље и иностранства, од тога 500 директних. Бећковић је у поздравном говору рекао да је Београдски сајам највољенији сајам књига на свету и ново црвено слово у календару српске културе. Његов говор преносимо у целости: „Журим да кажем: Сајам књига у Београду је највољенији сајам књига на свету. Свенародни празник и ново црвено слово у календару српске културе. То што је међународни само потврђује истину да култура није култура ако је усамљена и без додира са другим културама. Разуме се да има старијих, чувенијих и богатијих сајмова књига, али нема ниједан на којем бисте, ма откуд дошли, били добродошлији. На другима ћете срести славне писце, веће издаваче, моћније пословне људе, али нема ниједног на коме ћете видети више читалачког народа. Сајам без читалаца је црква без верника. Чини се да код нас нема читаоца који не учествује у овој светковини. Као што знају кад им је крсна слава, знају и кад је Сајам књига. И у ове дане, из најзабаченијих крајева, Камених гора и Сувих долова, крећу колоне ка Београду да одрже ову традицију. Нико не брине ни како ће доћи, а још мање како ће се вратити. Ту је већ стигао и дечак кога жуљају ципеле, јер га мати без ципела не би пустила да дође у Београд, а камоли на Сајам књига. Зна се да само Срби имају крсну славу. Али Сајам књига је слава и оних који славе и оних који не славе, али славе светост књиге. На слави је најуваженији почасни гост. Ове године, ту част и радост указала нам је Краљевина Мароко. Не верујем да се још негде овако огроман простор греје на читаоце. Под бетонском куполом топло је од братства људи, од њиховог броја, од прокључале добре воље, љубави према књизи и вере у смисао живота. Под хладним сводом врело је од неразјашњене енергије коју исијавају слова и језици, књиге и читаоци. На концертима опомињу да се искључе мобилни телефони. На Сајму књига се не искључују. Сваки звук и свака вибрација су добродошли. Без обзира што ниси нашао књигу коју тражиш, или си се погрешно обукао или те жуљају ципеле, немогуће је разочарати се у Сајам књига. Срби воле да су негде заједно и да их је што више. Још ако је то због књиге, то је и велики празник. А човек је и у највећој гужви често сам. Скоро сам срео читаоца који се распитивао за судбину неких људи за које је веровао да их познајем. Подсећао ме на многе појединости и ја сам се једва сетио да је реч о ликовима из једног романа. Њега је живо занимало шта је било с њима пошто је књигу прочитао. Велико достигнуће је да у време свакодневних претњи и забрана није забрањено читање. Свако може купити и читати књигу коју хоће. Нема више ни обавезне лектире за одрасле ни прописа шта се мора мислити о неком лику и делу. Сајам књига је духовна својина читалачког народа и никоме је не би смео узети. Сајам се указује и као једино од ретких преосталих места без покондирености и лажног елитизма, где можемо видети свој народ. Нека га нико не присваја и не уписује у свој посед како никад не би постао хотел са пет звездица. Годинама књигу са свих екрана проглашавају анахронизмом и замењују новим, модернијим оружјима. У време фасцинације технологијом и многи читаоци су се преселили на екране, а књига на друге медије. Упркос тријумфа технологије, књига опстаје. И да не заборавимо да то поновимо и на овом месту: Књига је била на почетку, па ће бити и на крају. На заставама нашег века осванула је загрижена јабука. Она што је убрана са дрвета знања, због које смо истерани из раја, која је Адаму запала у грлу. Јабука раздора, симбол непослушности и буне против Бога и књиге. А Бог, као Бог, само ћути и гледа. Поштовани читаоци, гледаоци и слушаоци, можда је ове речи требало свима послати на вајбер групу, али сам се за ову прилику одлучио за традиционалну форму. Хвала што сте ме слушали. Оглашавам да је Сајам књига у Београду био и остао отворен, с надом да га нико никад неће затворити“. Отварању су присуствовали и министри културе Србије, Марока и Русије, Владан Вукосављевић, Мухамед ел Араж и Владимир Медински. У име земље почасног госта током Сајма представиће се писац и уметник Тахар Бен Желун, списатељица и преводилац Сана Чаири и песникиња Сафае Сижилмаси Идриси, док ће Фарид Ганам одржати 22. октобра концерт у Дому омладине. Међу бројним гостима из иностранства биће и Сантјаго Ронкаљоло (Перу), Валтер Уго Маи (Португалија), Роберт Симонишек (Словенија), Никола Маловић (Црна Гора), Питер В. Брет (САД), Јелена Сагалович (Русија), Мирјана Витман (Немачка). Припремљено је више од 500 програма који ће се одвијати у салама и на штандовима издавача. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса. „И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско. „Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство. „Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика. Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења. „Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине. „Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади. „Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија. „Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он. Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија. „Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин. Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова. Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину. Извор: Митрополија црногорско-приморска